Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se za repliku na izlaganje Slobodana Maraša na neki od amandmana pa se dokačio i Novog Sada.
Ne znam šta se dešava u Pančevu i Smederevu, to verovatno jeste tako kako štampa kaže, da industrija zagađuje okolinu, ali neka se time bave ljudi koji su tamo na vlasti. Koliko ja znam, u Pančevu je u poslednjih osam godina DS na vlasti, pa neka rešava te probleme.
Ali, Limanski park u Novom Sadu je do pre 2004. godine bio ruglo Novog Sada, stecište narkomana, pijanica i svih ostalih, da ih tako nazovem, antiljudskih ljudi. Sada je Limanski park ogledalo Limana, ogledalo Novog Sada. Verovatno će, kada bude bio ovaj Egzit, to opet biti ruglo Novog Sada jer će opet biti stecište narkomana iz belog sveta.
Ne znam kakva su to zapažanja pojedinih iz ovih pozicionih partija, da nešto što je dobro i lepo proglase ružnim. Limanski park u Novom Sadu je priveden nameni i to je sada ogledalo Limana i Novog Sada gde dolaze građani, i stariji i omladina, imaju klupe, svetlost, a nije bilo rasvete uopšte, to je, kažem, bilo ruglo Novog Sada.
Ako gospodin Maraš misli da sve ono što su radikali napravili za nepune četiri godine, tri građevinske sezone, onda mislim da, to može i gospođa Gordana Čomić da kaže, da je Limanski park lep park koji do sada nije bio takav. Mnogi prilazi Novom Sadu su napravljeni tako da im se čovek divi. Opet ću da kažem da je gospođa Gordana Čomić to verovatno zapazila ali neće to da kaže.
Sad ćemo da vidimo šta će ova pozicija u Novom Sadu da uradi za ove četiri godine. Kako se krenulo, vidim da neće ništa biti od toga, koliko su naprasni i koliko hoće da nešto urade a da ne urade ništa.
Danas u novinama piše kako je Novi Sad opet otvoren grad, a koliko znam, bio sam u toj vlasti do pre dva meseca, u poslednje četiri godine je gradonačelnik Maja Gojković, ako ništa drugo, bar jedno desetak, petnaest ambasadora primila u Novom Sadu i moja malenkost je primila jedno desetak, petnaest delegacija iz Evrope, tako da nije Novi Sad otvoren kada su došle demokrate u Novom Sadu ponovo na vlast, nego je to bilo od pamtiveka jer je to srpska Atina. Hvala.

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite.

Poštovani narodni poslanici, poštovano predsedništvo, u ime poslaničkog kluba SRS uložio sam amandman na član 2. stav 1. tačka 19. Predloga zakona o ministarstvima sa prijedlogom da se naziv Ministarstva kulture promeni tako što bi se dodale riječi: "i informisanja".
Ovim prijedlogom zakona o ministarstvima praktično se ukida ministarstvo informisanja koje je do sada postojalo objedinjeno, zajedno sa ministarstvom kulture. Smatram da je ovaj prijedlog očiti primjer jednog bahatog i potcenjivačkog odnosa koji predlagač, u ovom slučaju vladajuća koalicija u najavi, znači buduća vlada, ima prema javnom informisanju, prema medijima i prema novinarima.
Nažalost, velike zasluge za takav odnos, veliku krivicu, snose i sami mediji, njihovi vlasnici i novinari. U nastojanju da se dodvore vlasti, jer se oko vlasti nalaze moć i novac, oni su većinu medija u Srbiji pretvorili u propagandne servise vladajućih stranaka, uglavnom Demokratske stranke.
Umjesto da javnost u Srbiji objektivno informišu o lošem stanju u zemlji, o velikim promašajima vlasti, da se kritički odnose prema njima, većina medija u Srbiji uljepšava stvarnost, narodu Srbije prodaje maglu o evropskim integracijama i širi strah od eventualne vlasti koju bi formirala SRS.
Mediji u Srbiji su puni stranih investicija kojih nema, boljeg života kojeg nema, evropskih integracija kojih nema, odbrane Kosova i Metohije koje nema. Jednostavno, građani Srbije se obmanjuju o stvarnom stanju u državi.
Ono što situaciju čini još težom, jeste okolnost da mnogi od tih medija rade ilegalno. Vi u ovom trenutku na kioscima u Srbiji imate sigurno nekoliko dnevnih listova koji postoje mimo pravne i zakonske regulative, kojima se čak ne zna ni pravi vlasnik. Takođe, verovatno u Srbiji ne postoji nijedna opština koja nema bar jednu radio ili televizijsku stanicu koja radi ilegalno, bez odgovarajućih dozvola.
Navešću samo primer Smederevske Palanke i Televizije Dević. Ta televizija nesmetano emituje program. Ona ne samo da nema dozvolu za rad, nego uopšte nije konkurisala kod Radiodifuzne agencije da bi dobila frekvencije.
Međutim, to im ne smeta da rade i, što je vrlo simptomatično, oni se u svom programu ne bave problemima građana Smederevske Palanke, što bi bilo logično, nego se bave problemima građana Velike Plane. Zbog čega? Iz razloga (vidim da me neke kolege sa leve strane začuđeno gledaju, pa i jeste za čuđenje) što opština Velika Plana iz svog budžeta finansira tu televiziju da bi promovisala jednu političku stranku. Nije bitno koja je, uglavnom iz reda ovih demokratskih stranaka, što se nazivaju demokratskim.
Imamo, znači, jednu situaciju koja nije normalna. Jedna opština iz opštinskog budžeta, znači državnim parama, finansira jednu televiziju koja je potpuno ilegalna. Praktično od 5. oktobra 2005. godine i od paljenja zgrade nacionalne televizije, mi imamo stalno urušavanje sistema javnog informisanja. Sistem javnog informisanja je sve slabiji, a sistem javnog dezinformisanja je sve jači.
Očigledno je to uzelo toliko maha da su DS-Boris Tadić, G17 i Mlađan Dinkić procijenili da im informisanje više nije ni potrebno. Vjerovatno ćemo ubuduće sve informacije za koje oni procijene da su bitne za nas, građane Srbije, moći da saznamo iz javnih saopštenja koja će oni emitovati preko raznih ''peščanika'', ''insajdera'', ''poligrafa'' i sličnih emisija.
Koliko je situacija u kojoj se nalazimo apsurdna, pokazuje sledeći primer. Mi danas imamo jedan zakon, u čijem je predlaganju učestvovao novinar. Novinar koji je vjerovatno najdarovitiji novinar u svojoj generaciji, budući potpredsednik Vlade Srbije. Taj novinar predlaže ukidanje Ministarstva informisanja, a on uskoro, po svemu sudeći, ako se ova koalicija formira, preuzima Ministarstvo policije. Morate priznati, to je apsurd.
Da ne bismo došli u situaciju, u neko skorije vrijeme ili za godinu-dvije, da ovde raspravljamo o prijedlogu ukidanja zakona, ukidanja Ministarstva za kulturu ili možda osnivanja nekog drugog ministarstva, recimo ministarstva velikog brata, predlažem poslanicima Narodne skupštine da učine taj mali napor i prihvate ovaj moj amandman. To suštinski neće promijeniti ništa, ali mislim da će simbolično predstavljati jedan podsticaj da se stanje u oblasti javnog informisanja u Srbiji poboljša. Hvala.

Zahvaljujem.
U skladu sa članom 85. stav 6, dozvolite da vas obavestim da ćemo posle 18.00 časova nastaviti rad po ovoj tački.
Dajem reč gospodinu Momiru Markoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, kad pogledate Poslovnik Skupštine i kad pogledate odbore koje Skupština ima kao svoja tela, naći ćete pod brojem 21. Odbor za kulturu i informisanje.
Već sam četiri puta poslanik u ovom domu i sva četiri puta je bio Odbor za kulturu i informisanje, ministarstvo se zvalo Ministarstvo za kulturu i informisanje, a danas imamo ovaj Predlog zakona o ministarstvima gde se prvi put formira Ministarstvo kulture - bez informisanja.
Međutim, kad se pogleda sadržaj ovog teksta, šta bi to ministarstvo trebalo da radi, vidi se da je inkorporiran ovaj deo koji se odnosi na informisanje. Kaže: ''Ministarstvo kulture obavlja poslove ... sistem javnog informisanja; praćenje sprovođenja zakona u oblasti javnog informisanja; praćenje rada javnih preduzeća i ustanova u oblasti javnog informisanja; praćenje delatnosti stranih informativnih ustanova, stranih sredstava javnog informisanja, dopisništava i dopisnika u Republici Srbiji...''.
Sad sa stanemo tu, pa da se setimo da su mnoga pisana sredstva javnog informisanja, mnogi pisani mediji, već u rukama stranaca. Ne moramo da pitamo šta će raditi strani dopisnici. Šta rade naši novinari koji rade u sredstvima informisanja koji su u rukama stranaca? Pri tom, da ne pominjem čuvene novine ''Danas'', ''Blic'' itd. jer, eno, novinar, kolumnista novina ''Danas'', već hvata beleške i sutra će sigurno u novinama izaći tekst o toku ove današnje sednice Skupštine.
Ono što je mnogo bitnije od toga, kaže - informisanje nacionalnih manjina. U oblasti informisanja nacionalnih manjina, koliko vam je stalo, gospodo demokratori (demokratija je jedno, demokratura je vladavina tzv. demokrata), jedina televizijska kuća u oblasti informisanja jedne nacionalne manjine, koja nije imala nijedno slovo u svom programu vezano za politiku, koja se isključivo bavila kulturom Roma, muzikom Roma, edukacijom Roma, obrazovanjem, zvala se TV ''Amaro drom'', što na romskom znači: ''naš put''.
Ta televizija je počela da radi dobro, dobila je rešenje da se uklapa u šemu, sve do trenutka dok nisu shvatili da je vlasnik i pokretač te televizije uvaženi narodni poslanik i ministar u Vladi Srbije od 1998. do 2000. godine gospodin Jovan Damjanović. Tog trenutka je stiglo rešenje da se zabrani rad te televizije. Ponavljam, nijedno slovo vezano za politiku ta televizijska kuća nije obelodanila.
Dame i gospodo, vi iz stranaka nacionalnih manjina, pripadnici nacionalnih manjina, budite uvereni, kako su mislili o TV kući ''Amaro drom'', tako misle i o svim sredstvima informisanja koja su na vašim jezicima i koja se bave vašom kulturom i informisanjem. U ovoj semafor koaliciji su isključivo interesi DS-a i nešto malo ovih koji će tu vladu podupirati poput onih šprajceva kad se u građevini postavljaju.
Predlažem da se amandman narodnog poslanika SRS usvoji. Ako piše čime će se baviti to ministarstvo, nema razloga da ne bude i u samom nazivu ministarstva i informisanje, a ne samo kultura.
Usput, da vas podsetim koliko se kulturom bavite. Dame i gospodo narodni poslanici, bio sam član Odbora za kulturu i informisanje u prethodnom mandatu i otkrio sam jednu neverovatnu pljačku, neverovatnu aferu. Podsećam poslanike koji su bili ovde, radi se o krađi, bukvalno o čerupanju nekadašnjeg Muzeja istorije Jugoslavije.
Podsećam vas da je Nefertiti, skulptura koju je još Josip Broz Tito dobio od Nasera, preživela samo zato što su utvrdili da je pozlata. Nefertiti je skulptura koja je u tzv. nultoj vrednosti, ne može joj se proceniti vrednost.
Danas se bivši Muzej istorije Jugoslavije, odnosno sada Muzej istorije Srbije, renovira, kao što se i Muzej savremene umetnosti renovira, i pitajte me gde se nalaze eksponati. Za samo jednu sliku može se kupiti vila na Dedinju. Vrednost tih slika je neverovatna. Te slike se nalaze u sefovima. Gospođa Jorgovanka Tabaković će pogoditi ko drži ključeve od tih sefova - Mlađan Dinkić.

Reč ima gospodin Jovan Damjanović, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, demokratija je kad većinski narod poštuje manjinski narod. Sa ove strane je srpski narod i sa ove strane je srpski narod. Vi ste svi moja braća. Ja sam pravoslavni čovek.
Interesantno je, ako tražimo demokratiju, Srbija je uvek bila demokratska zemlja, ja to najbolje znam, kao potpredsednik Svetske organizacije Roma, od država u okruženju, Evrope, pa i sveta, najveća demokratija prema nacionalnim manjinama je u Republici Srbiji. Ali, da bi Srbija bila demokratska kao što jeste, moramo implementirati demokratiju kroz manjinski narod, kroz multikulturalni i multikonfesionalni narod koji postoji u ovoj Srbiji. Ako se to ne poštuje, onda nema demokratije.
Morate da znate da su Evropska zajednica, Savet Evrope i OEBS dali predloge za dosta pozitivnih stvari koje treba da se revitalizuju u manjinskom narodu, osobito u romskoj zajednici. Međutim, to se nije sprovodilo.
Imali smo, kao što je rekao moj kolega, romsku televiziju koja nikom nije smetala. Razgovarao sam sa predstavnicom za jugoistočnu Evropu gospođom Jelenom Guskovom i ona je rekla da je Srbija ispred Evrope tri koraka. Kaže - nigde u Evropi nema romske televizije, a u Srbiji imamo tri romske televizije. Dve su ugašene, jedna je ostala.
Mislim da tu nema nimalo demokratskih metoda od strane vladajuće koalicije. Ko god je na vlasti, mi kao građani i kao narodni poslanici imamo obavezu da poštujemo naše predstavnike, ali imamo i stečena prava u ovoj državi koja nam pripadaju.
Međutim, ta naša stečena prava ne sme koalicija, odnosno ko vrši vlast, da nam oduzima. To morate da znate. Po svim demokratskim metodama ona nama pripadaju u ovoj državi, kao i svim drugim građanima.
Vidite, kolega je rekao da ima neka televizija u Smederevu koja nema ni frekvenciju ni rešenje. Znam gde ima i na drugim mestima, ali nije primereno sada da pominjem, i oni rade. A zašto se romska televizija ukinula? Da li vi mislite da treba romskoj zajednici po svim pozitivnim programima i metodama omogućiti da se školuju i obrazuju i da se integrišu u ovo društvo?
Ako želite integraciju Roma, ne možete da nam ukidate ono najelementarnije, što nam je zagarantovano i svetskim i evropskim zakonima i poveljama. Mi imamo pravo na informisanje, imamo pravo na edukaciju, imamo pravo na tradiciju, imamo pravo na jezik, imamo pravo na kulturu. To ste nam oduzeli.
Molim poštovane kolege i sa jedne i sa druge strane, vidite, imamo u programu ovde, u Ministarstvu za kulturu imamo pravo na informisanje. Gde nam je to informisanje? Ja sam razgovarao, međutim sve je to - videćemo, dogovorićemo se - i nema ništa. Ispoštovao sam rešenje Ministarstva za telekomunikacije, RRA i tako dalje. Isključio sam televiziju, ali se pitam sada da li neko u ovoj državi stvarno vodi računa o nacionalnim manjinama i onim pravima koja imamo.
Drugo, moram da vam kažem, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, morate da znate, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, da je elementarno pravo nacionalnih manjina da imaju to ministarstvo. U tom ministarstvu se rešavaju mnoge stvari koje zadovoljavaju programe i formule nacionalnih manjina i afirmišemo našu državu.
Imali smo do sada kancelarije za ljudska i manjinska prava. Imali smo nacionalne savete. Sada, pogledajte kako se prave manipulacije. Imamo Nacionalni savet Roma, kao i druge nacionalne savete nacionalnih manjina koji postoje u ovoj državi, ali Nacionalni savet Roma ima i kancelariju u Kancelariji za ljudska i manjinska prava. Danas sam imao prijeme određenih ljudi, pa su mi rekli: Molim te, Damjanoviću, to iznesi.
Šta radi ta kancelarija? Preuzela je prava Saveta nacionalnih manjina Roma i ta kancelarija vrši velike finansijske manipulacije i kriminalne radnje. Ja sada neću pomenuti ime, ali ako imamo nacionalne savete, a nijedan nacionalni savet drugih nacionalnih manjina nema u Kancelariji za ljudska i manjinska prava takvu kancelariju, zašto mi imamo tu kancelariju? Da bi se moglo manipulisati i doći do određenih ličnih sredstava.
Molim vas, morate da znate da smo mi zajednica koja je u svim olujama i burama bila uz srpski narod, srpsku državu i dok postoji romska zajednica u ovoj državi, mi ćemo uvek biti uz našu Srbiju i naš narod. Ali, molim vas, dajte, rešite neke stvari koje nam elementarno pripadaju stečenim pravima. Hoćete da ukidate ovo, hoćete da ukidate ono. Na šta onda mi, kao nacionalna manjina, imamo prava?
Povraćaj delegacije iz Evropskog parlamenta posebnim avionom. Mi smo potvrdili i legalizovali ubistva srpskog naroda i romskog naroda na Kosovu kojem su vađeni i prodavani unutrašnji organi. Zar mi treba da legalizujemo nešto što su Albanci uradili a određene međunarodne organizacije sprovele? Samim tim što vraćamo delegaciju i o tome tamo ne diskutujemo, mi smo potvrdili da prihvatamo sve što se desilo i srpskom i romskom i drugom nealbanskom življu.
Molim ovu skupštinu i državu Srbiju – ono što nam pripada, treba konačno da nam se da jer i mi imamo potrebe. Kako ćemo se mi integrisati u ovom društvu ako nas ima polupismenih, nepismenih, neinformisanih i neškolovanih? Ne može to tako.
Po posebnim merama mi smo školovali Albance, po brzom programu, i Albanci su nam uzeli državu i poubijali su nas. A mi Romi, koji smo najveće patriote i uvek ćemo biti najveće patriote, nama ste sve oduzeli, ne date nam ništa.
Da nema SRS, ovde Roma ne bi bilo, ministra ne bi bilo, narodnih poslanika ne bi bilo, ne bismo mogli da iznesemo upravo naše probleme u najvećem telu ove države. Prema tome, braćo Srbi, dajte nešto učinite, omogućite naša prava koja nam sleduju u ovoj državi. Hvala lepo.

 Po Poslovniku, poslanik Petar Jojić.

 Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, postavljam pitanje i tražim odgovor u smislu odredaba čl. 225. i 226. specijalnom tužiocu za ratne zločine – da li će da pokrene krivični postupak za zločine koje je počinio Naser Orić?
Pod komandom Nasera Orića je popaljeno i uništeno 180 sela u okolini Srebrenice, Bratunca i drugih mesta gde su živeli Srbi. Taj zločinac koga štiti Haški tribunal je danas konačno oslobođen od tog sramnog, nazovimo ga Haškog, ali zločinačkog tribunala. To je, po mom mišljenju, zločinački tribunal. On, pre svega, ne sudi za ratne zločine. On sudi prof. dr Vojislavu Šešelju za navodne vatrene govore u političkim kampanjama nakon uvođenja višepartijskog sistema u Srbiji.
Braćo i sestre, dragi građani Srbije, poštovane kolege poslanici, postavljam pitanje i tražim odgovor ponovo od specijalnog tužioca za ratne zločine – je li pokrenuo i da li će pokrenuti krivični postupak protiv Nasera Orića, koji je počinio nečuvene i nezapamćene zločine, a koji je danas nagrađen, beneficiran, oslobođen svih tih zločina?
Direktoru Televizije Srbije postavljam pitanje i tražim odgovor – hoće li da objavi video-zapis na državnoj televiziji Republike Srbije, Javnom servisu, da bi građani Srbije i strana javnost mogli da saznaju koje je zločine počinio Naser Orić, kada, na kojim mestima, kako je odsecao glave Srbima, kako ih je pekao, kako ih je trpao u zamrzivače, kako je palio sela, kako je uništavao sve što je srpsko, uglavnom na pravoslavne praznike, a pre svega na Božić?
Poštovane kolege, nema pravde. Međunarodno pravo se primenjuje selektivno. Optužnica protiv prof. dr Vojislava Šešelja pisana je u Beogradu, od strane tužilaca, udbovaca, iz državnih organa, iz ministarstava. Kada uzmete optužnicu koja je tri-četiri puta menjana i dopunjavana, videćete sve, videćete o kakvim se to zločinima radi, videćete ko je pisao te optužnice (po svom sadržaju, po svojim kvalifikacijama).
(Predsednik: Vreme, gospodine Jojiću.)
Zamislite, saznala je Karla del Ponte da je Vojislav Šešelj bio u Surdulici, ili u Murtenici, u Jasenovu, bio je recimo u Kokinom Brodu, ili je bio u Subotici, kao političar u predizbornoj kampanji, i tom prilikom držao govore. Zato je ta optužnica sramna.
Haškom tribunalu posle svih izvedenih dokaza protiv Vojislava Šešelja ne ostaje ništa drugo nego da oslobodi dr Vojislava Šešelja jer do sada od trideset i nekoliko svedoka nijedan dokaz, kao ni pismeni dokazi koji su pruženi, ne govori u prilog da je Vojislav Šešelj počinio bilo kakav zločin. On je upravo žrtva Zorana Đinđića i ostalih iz njegove vlade koji su u to vreme njega isporučili.

Molim vas, gospodine Jojiću, završite izlaganje.