Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, na početku odmah da kažem da podržavam ovu inicijativu, koju je u prethodnom amandmanu izneo gospodin Arsenijević.

To je, inače, bilo i mišljenje i predlog SRS, da se socijalno i penziono osiguranje vrati tamo gde je i bilo jer su vojni penzioneri sada, kako je to inače aktuelni načelnik Generalštaba rekao, pretvoreni u voz bez voznog reda, odnosno u vagon koji treba otkačiti, tako da su gurnuti na slepi kolosek.

Njihove penzije se nalaze u vojnom budžetu, ali o njima više ne odlučuje niko, tako da bi vojni penzioneri morali nekog da mole (u prethodnoj vladi to je bio gospodin Ljajić, u novoj vladi ne znamo ko će to biti). Oni su jedna potpuno zaboravljena kategorija. Niko ne odlučuje o povišicama tih penzija i oni su jedini koji do sada nisu ni imali povišice.

A sada nešto da kažem o svom amandmanu, amandmanu na član 4. U njemu su važna dva stava. Prvi stav je vezan za bezbednost državne granice. Državna granica je, inače, zaključno sa prošlom godinom, prešla u nadležnost Ministarstva unutrašnjih poslova. Međutim, i u evropskim državama, čak i u ovim državama Evropske unije, postoji mešoviti sistem obezbeđenja državne granice. Na delovima gde su granični prelazi laki za obezbeđenje, to radi Ministarstvo unutrašnjih poslova, odnosno policija. Na delovima gde je teško obezbeđenje državne granice, to radi Vojska.

Ali, gospodo, mi se još, govorim to za ove sa desne strane, a deklarativno i ovi sa leve strane, nismo odrekli Kosova i Metohije. Zbog toga bi ovo moralo da stoji u Predlogu zakona o ministarstvima. Nije nikakav problem da iste poslove rade dva ministarstva jer nadležno ministarstvo, koje će vršiti nadzor, može biti ono koje pretežno izvršava određene poslove.

Danas Vojska Srbije vrši zaštitu administrativne linije. Tu takođe ima mnogo normativnih problema jer Vojska jednostavno nema mogućnost da se kod regulisanja statusnih i drugih pitanja veže za neki zakon. Zbog toga je bilo potrebno da i dalje, i u ovom predlogu na član 4, stoji takođe ova odredba.

Druga jedna odredba je mnogo važna. Radi se o pitanju raspolaganja imovinom Vojske Srbije i Ministarstva odbrane i pripremi vojno-teritorijalne organizacije. Vojna imovina je, gospodo, vrlo ugrožena. Svaka institucija ima svoju imovinu, kao što je recimo ima Železnica. Jedino je Vojska ta koja nema imovinu i o čijoj imovini može, praktično, svako da odlučuje, a u poslednje vreme najviše odlučuju tajkuni.

Za ovom govornicom sam u prošlom sazivu izneo jednu činjenicu vezanu za kasarnu u Aleksincu. Neki od naših tajkuna je prolazio autoputem, video da se ta kasarna nalazi na dobrom mestu i, jednostavno, preko moćnika u ovoj prošloj vladi, tražio da se vojska iseli iz Aleksinca, gde je tradicionalno bila, ne godinama, desetinama godina, nego se već može reći vekovima. Ta kasarna je iseljena za mesec dana, a nikada se, od 2000. godine ni u jednom spisku imovine koja nije potrebna za funkcionisanje Vojske, ta kasarna nije nalazila.

Imali smo najsvežiji primer u Kragujevcu. Jedan ministar, koga je danas zamenik predsednika naše stranke i šef naše poslaničke grupe posebno ovde apostrofirao, pojavio se u Kragujevcu, dao ponudu Fijatu i kaže: imate vi gde da budete. I odmah ponudio vojnu imovinu. Znači, niko se u Vojsci ne pita. Znači, treba da bude data za Fijat.

Nije bilo razgovora ni sa gospodom iz Vojske, iz ministarstva, sa penzionerima, nije bilo reči o 15.500 ljudi, među kojima je gotovo već polovina penzionera koji nisu uspeli da reše svoje stambeno pitanje. Jednostavno, ponudi se ta kasarna, koja se nalazi na jednom vrlo atraktivnom mestu u Kragujevcu. U mnogim gradovima, kao što su Novi Sad, Beograd, Kragujevac, Niš atraktivne su još jedino lokacije koje ima Vojska, obično se nalaze na nekim dobrim mestima.

Zbog toga bi, gospodo, bilo važno da ovaj amandman uđe u predlog ovog zakona, da bi Vojska mogla da zaštiti svoju imovinu.

Još nešto sam hteo da kažem, a ne vidi se iz predloga ovog zakona i člana 4, kada su u pitanju Vojska Srbije i Ministarstvo odbrane.

Gospodo, i u ovom predlogu govori se o strategijskim dokumentima. Krajem prošle godine usvojili smo Zakon o odbrani i Zakon o Vojsci i u njima je rečeno da će strategijski dokumenti, strategija odbrane, biti doneseni u roku od godinu dana. Računam, dakle, da novembra ili decembra ove godine treba da raspravljamo o tim dokumentima.

Međutim, Vojska, načelnik Generalštaba, ministri odbrane (prethodni) nisu čekali ta dokumenta, već su bez ikakvih procena, po sopstvenom nahođenju, amaterski i voluntaristički izvršili smanjivanje Vojske. Što je najgore, ne pitajući ovaj parlament, ne pitajući građane Srbije, izvršena je potpuna ''natoizacija'' Vojske.

Građani Srbije su se, prilikom različitih anketa, u 75% izjasnili da naša država nikada ne treba da pristupi NATO-u, ali danas imate da se podoficiri Vojske Srbije šalju u Ameriku, kao da mi ovde ne možemo da naučimo naše podoficire kako da se ponašaju.

U našoj vojsci se danas radi nešto što je nezamislivo, nešto što je potpuno suprotno duhu našeg naroda i duhu naše vojske. U našoj vojsci će se prvi put pojaviti dril. Gospodo, većina vas je služila vojsku i imate najlepša sećanja vezana i za svoje podoficire i za svoje oficire.

Vojnici koji će ubuduće biti u Vojsci Srbije, gotovo neće moći da vide svoje oficire. U svim jedinicama, recimo u četi, to je jedinica od 150 ljudi, biće određen prvi podoficir. Oficir će samo da kontaktira sa prvim podoficirom koji će biti dužan da prenese naređenje ostalim podoficirima, a oni vojnicima.

Da li je to u skladu sa tradicijom srpske vojske i sa srpskim vojničkim duhom? To je nešto potpuno američko, potpuno natoizovano i to ne bi trebalo da prođe mimo Skupštine.

Načelnik Generalštaba vodi potpuno nezavisnu spoljnu politiku, on se ne bavi Vojskom. To što on radi, njegovi kontakti, to je spoljna politika ove zemlje. Ali, valjda su za spoljnu politiku ove zemlje zaduženi ova skupština, Vlada i Ministarstvo spoljnih poslova. Načelnik Generalštaba u tome ima neku samo malu ulogu, ali ne može da bude nezavisan faktor, da radi šta je njemu volja, da kontaktira sa kim god hoće i da zajedno sa ministrom odbrane usmerava našu vojsku, našu odbranu, ka NATO-u.

Nije ovo mišljenje samo ove desne strane, što su malopre rekli gospodin Nikolić i gospodin Todorović. i naš narod smatra da mi nikad ne treba da budemo članica NATO-a i nećemo to ni biti. Ali, zato treba, i zato to govorim sa ove govornice, kada već bude formirano to Ministarstvo odbrane, da gospoda o tome povedu računa. Hvala.

Zahvaljujem.

Gospodin Todorović želi reč, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsednice, izvinjavam se, koristim vreme našeg amandmana, ali po pitanju diskusije prethodnog govornika, vezano za njegov amandman da se vojni osiguranici prebace u Ministarstvo odbrane i tvrdnju da će se PUPS zalagati za penzionere.

Normalno je da je to legitimno pravo i da niko niti hoće niti ima bilo kakvu želju da bilo kome uskraćuje pravo da se bori za neke svoje političke ciljeve i tu nema nikakvih problema. Ali, da skrenem pažnju da se posebno SRS, u okviru svog programa, zalagala za prava svih građana Srbije, pa između ostalog dosta žestoko i za prava penzionera, zato što je to jedna od najugroženijih kategorija našeg stanovništva.

Mi smo jedna od retkih stranaka koja se još u prošlom mandatu zalagala za to da bi penzije trebalo usklađivati, u skladu sa ekonomskom snagom zemlje, sve do momenta da penzije budu 70% prosečnog ličnog dohotka i uvek zalagati za to, dok se to ne bude postavilo.

Ja vam postavljam jedno pitanje. Takođe u prethodnom mandatu jedino je SRS bila protiv toga da se pripoji jedan od najzdravijih fondova u ovoj državi, Fond za socijalno i penziono osiguranje samostalnih delatnosti, koji je od 1945. godine bio samostalan. To je najzdraviji fond u ovoj državi. Šta da vam kažem kada je tamo odnos onih koji rade i onih koji su penzioneri 6:1. Znači, njih šestoro rade da bi izdržavali jednog. A u ovom bolesnom fondu, državnom, kako smo ga zvali mi, koji smo bili u samostalnim delatnostima, imate odnos - njih šest rade, a pet su penzioneri. Pošto je ovo zdravo, pošto tamo ima para, oni su to pripojili ovom bolesnom kako bi i taj fond, odnosno te pare, iskoristili.

Posebno bi to trebalo da zna gospodin Jovan Krkobabić koji je dugo godina bio, između ostalog, i direktor tog fonda. Sećam se, potpuno protivzakonito u to vreme, nisam mogao da registrujem auto ako ne donesem da sam platio penziono i socijalno. To i sada rade, sad je to državna politika, sad ne možete da ostvarite nijedno pravo ukoliko nemate potvrdu da ste platili socijalno i penziono.

Mi ćemo se zalagati za prava svih naših građana, svih kategorija, da dođemo u situaciju da im, kao država, obezbedimo život dostojan čoveka. Da bismo to uradili, pre svega moramo da nateramo Vladu da radi na potpuno drugačiji način, da pokrene proizvodnju. Između ostalog, to je bio jedan od motoa naše predizborne kampanje - ekonomski i socijalni oporavak.

Možemo mi ovde deklarativno da se zalažemo ne znam za šta, džaba je ako nema sredstava, ako nema u fondovima para koje bi to omogućile. Osnovni način da se to omogući je da se pokrene proizvodnja. Ali kako da pokrenete proizvodnju kad osam godina oni uništavaju državu? Prodadoše sve živo. Ostalo je još ovo malo javnih preduzeća, a kada završe s time biće - kud koji, mili moji. Oni će na Sejšelska i druga ostrva, a mi ćemo da ostanemo ovde da kukamo i žalimo što smo im dali mogućnost da nam unište državu.

Vi koji o tome odlučujete i koji im dajete tu šansu, razmislite o tome da li je legitimno zalagati se za prava penzionera, a podržavati one koji su sve učinili da ih unište, da ih dovedu na rub egzistencije. Koliko imate primera da su penzioneri umrli od gladi? Jednostavno, nisu imali druge mogućnosti, nego su skončali od gladi. Vi dobro razmislite. Vi sada snosite odgovornost, jer predstavljate taj deo građana, tu kategoriju građana.

To je sada osnovno pitanje: da li će ovi pokrenuti proizvodnju? Kako mislite na drugačiji način da obezbedite penzije – ako nema zapošljavanja, otvaranja novih radnih mesta, ako nema izdvajanja? Kako mislite da se to uradi ako imate državu koja je za ovih osam godina dostigla cifru od 40 milijardi evra spoljnotrgovinskog deficita? Svakom laiku je jasno šta to znači – da smo za 40 milijardi evra uvezli robe. Znači, mi nismo proizvodili, nego smo uvozili i plaćali tu robu. Zato je, navodno, dinar stabilan, da bi finansirali uvoznički lobi, umesto da smo učinili sve da otvaramo radna mesta.

To je sada osnovna stvar o kojoj morate da razmislite, jer posle ovoga neće biti moguće da nađete opravdanje za korake koje preduzimate i da onima za koje kažete da ih predstavljate objašnjavate zašto ste to uradili. Hvala.

Da li još neko želi reč? Izvolite.

Ako nisam bio jasan, da pojasnim. Nisam želeo nikome da osporim pravo, naprotiv, drago mi je da će i pozicija i opozicija učiniti sve i boriti se za prava penzionera. Jedino sam protiv uvredljivih sadržaja umesto da se izrazi zahvalnost što smo i u ovim godinama smogli snage da se organizujemo i pokušamo da zaštitimo sunovrat penzionera.

Što se tiče pitanja odakle sredstva, znamo mi, nismo toliko glupi i blesavi, da pare ne rađaju na granama. Zato i postoji Vlada, nadamo se – socijalno odgovorna Vlada, i da će naći rešenje. Ubeđeni smo da ima para, i te kako, samo neka se eliminišu bar stečajne mafije, a da ne govorim o ostalim stvarima.

Uveravam vas da, bez obzira na koaliciju, što se tiče Partije ujedinjenih penzionera, neće niko imati blanko podršku. Toliko ćemo se boriti. Svaki zakon mora imati bar mali pomak u pravcu boljitka, a ne kao što su do sada donošeni zakoni, koji su išli samo na štetu naših građana, posebno penzionera, ali bogami i drugih građana, pa čak nisu ni poštovani postojeći zakoni koji su bili na snazi.

Otuda, ja se nadam i verujem u to, no vreme će pokazati, da ćemo se mi stvarno izboriti i doći do željenog rezultata.

Gospodin Todorović ima repliku. Izvolite. Oprostite, nemate pravo na repliku.

Javio sam se po amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, uopšte ne sumnjam u vašu dobru nameru, ali da vas podsetim da je put u pakao popločan dobrim namerama. To što vi imate dobru nameru, ovde se postavlja jedno pitanje: s kim? Je l' sa Mlađanom Dinkićem vi mislite da ostvarite te dobre namere? Nemojte, molim vas.

Uzmite desetoro vaših kolega. Vi se smejete sad, razumem, ali dajte, pitajte deset penzionera iz vašeg okruženja, recite im: mi imamo namere sa Dinkićem da učinimo nešto da popravimo vaš položaj, i vidite šta će da vam kažu. Ma, dajte, nemojte. Nema od tog posla ništa.

Ja vam želim uspeh, nemojte nikako da sumnjate u to da na bilo koji način želimo da doživite neuspeh, ali je zakonitost da ne možete da uradite ništa sa onima koji su doneli Zakon o radu, koji striktno ispunjavaju sve naloge Svetske banke, MMF-a... pa, te institucije uništiše zemaljsku kuglu, sve one nad kojima imaju ingerencije, a ne Srbiju i srpski narod. Nema od tog posla ništa, nego vas podsećam na onu drugu – ko s Dinkićem tikve sadi, o glavu mu se obijaju.

Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Ognjen Mihajlović.

Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Da li neko želi reč? Izvolite.

Poštovani, kao što je rekao uvaženi gospodin general Delić, ova stvar je apsolvirana još prošle godine. Tada nam je vlast dokazala, nažalost, da u Srbiji još uvek postoji podvižnički slugeranski mentalitet, koji je ostatak jednog otomanskog razmišljanja orijentalnog mentaliteta. Naime, vlast je već tada uradila ono što je od nje zahtevala EU. Sklonila je našu vojsku sa naših granica.

Sada prisustvujemo, u okviru ovog člana 5, koji se odnosi na Ministarstvo unutrašnjih poslova, finalizaciji jednog posla, koji je zahtevan i bespogovorno izvršen od strane sadašnje žute vlasti. Naime, ovo je materijalizacija onoga što sam ja nazvao orijentalnim mentalitetom, ali ne postoji ona samo u ovom našem materijalnom praktičnom svetu. Ona je i u onom simboličkom i pomalo iracionalnom svetu.

Boris Tadić je hteo da za sutrašnji dan organizuje tu svoju proslavu, promociju Vlade. Nažalost, to je dan koji je veliki nacionalni praznik u SAD, dan njihove nezavisnosti, dan kada su proglasili otcepljenje, davne 1776. godine od britanske krune. Dan njihove nezavisnosti trebalo je da bude dan naše zavisnosti. Nadam se da se to neće desiti baš 4. jula. On će proglasiti svoju vladu, ali najverovatnije nešto kasnije.

Dakle, taj podvižnički mentalitet iz simboličkog i materijalnog sveta preslikan je u ovom članu 5, a naš amandman, kojim želimo da popravimo ono što je moguće popraviti, odnosi se na zamenu izvesnih reči. Naime, tražimo da se reči: "bezbednost državne granice i kontrolu prelaska granice i kretanja i boravka u graničnom pojasu" zamene samo sa tri reči: ''kontrolu prelaska granice'', da policija kontroliše prelazak granice.

Kao što nam je poznato, otkad je Srba i Srbije i otkad je naše nezavisnosti, srpsku granicu su branili najhrabriji srpski vojnici graničari. Znate da je jedna od najpopularnijih slika Đure Jakšića baš posvećena ovom rodu srpske vojske. Radi se o slici koja je imala uporište u stvarnosti, radi se o trojici srpskih graničara koji su se borili 24 časa protiv turske čete koja je pokušala da upadne na srpsku teritoriju. Ta četa je brojala preko sto vojnika, ali oni nisu prošli. I u današnje vreme, devedesetih godina, imali smo granične jedinice kojima smo se mogli ponositi, kakvih nije bilo ni u Evropi, a kamoli u našem bližem okruženju.

Te jedinice, a to bi sigurno general Delić znao bolje da objasni nego ja, podvrgnute su specijalnoj obuci posle velikih provera koje su ti vojnici pojedinačno prolazili. Naravno, EU je udarila, kada je vojska u pitanju, prvo na ove jedinice koje su ujedno bile u onom prvom ešalonu, koji je mogao da brani ovu zemlju. To je jedan sračunati NATO udar na bezbednost Srbije. Tome prisustvujemo svaki dan i svedoci smo svakodnevnog uništavanja srpske vojske i njenih resursa.

Ono što je ironično u celoj ovoj priči, jeste da je tu prvu grupu naših policajaca obučenih za čuvanje granice obučavao jedan britanski mornarički oficir koji im je predavao o čuvanju granice, ali naravno sa aspekta kapetana jednog plovila. Nije znao da odgovori ni na jedno pitanje koje su mu postavili naši policajci jer, naravno, on o kopnenoj granici ne zna ništa.

U čemu je najveći problem prihvatanja ovog člana, onakvog kakav je, bez uvođenja ovog našeg amandmana? On je pisan za jednu lepu, mirnu, srećnu zemlju, kakvih je dosta danas u ujedinjenoj Evropi. To su zemlje koje se graniče sa Andorom, Luksemburgom, Monte Karlom.

Nažalost, mi se graničimo s jednim divljim plemenom. Oni su se spustili na Kosovo, okupirali ga, proterali srpski narod. Izbili su na granicu civilizacije srpskog naroda. To je divlje pleme kojim upravlja neviđen narko kartel u kojem bi Pablo Eskobar bio verovatno najviše kurir, ne bi mogao da dobije bolje radno mesto. To su ljudi koji su zločin usavršili, koji trguju ljudskim organima, kojima ništa na ovoj zemlji nije sveto, najmanje Srbi, a bogami ni njihovi sopstveni sunarodnici.

Protiv takvih varvara mi treba da se borimo, s njima smo suočeni i nikad ne znamo kada će oni preći ovu granicu civilizacije koju mi opet, ponovo branimo. Zaista moramo na tim granicama da imamo visokoobučene, visokosposobne, ideološki zaista opredeljene vojnike, patriote kojima nije teško da za svoju otadžbinu daju svoj život.

Tu nailazimo na jednu veliku koliziju. Naime, policija je, po prirodi stvari, da to pojednostavim, grupa ljudi koja je vezana za jedno određeno stanište. Gledamo to potpuno laički. Znači, to su ljudi koji brinu o sigurnosti i bezbednosti u jednom gradu. Šta će se desiti ako ih izmeštamo, ako ih stalno prekomandujemo sa jedne granice na drugu? Vojnici, kada se opredeljuju za ovaj zanat, znaju da im je kuća tamo gde im otadžbina odredi, oni s tim nemaju problem.

Još jedna veoma bitna stvar. Svaki vojnik, a naročito srpski vojnik, jeste pomalo i ratnik. To je veoma bitno kada se neko opredeljuje za vojni poziv. Zato smo, između ostalog, imali vojsku koja je jedina u svetu imala komandu: ''Za mnom!''. Poslednji put je, levoj strani budi rečeno, takvu komandu izrekao Ratko Mladić, kojeg sigurno nikada nećete uhvatiti.

U drugom delu ovog člana 5, koji se odnosi na Ministarstvo unutrašnjih poslova, tražimo da se iza reči: "propisa o izbeglicama" dodaju reči: "registar udruženja građana". To znači da policija bude ta koja će da upisuje i vodi računa o ovom registru.

Pod udruženjima građana, što je veoma širok pojam, danas se u Srbiji pojavljuje mnogo raznoraznih organizacija, koje su od svojih političkih opredeljenja napravile unosan biznis. Dakle, policija je jedina institucija u ovom društvu koja ima mehanizme da kontroliše koga to upisuje i, kada ga upiše, da ga drži pod stalnom kontrolom, izvesnim vidom kontrole.

Naravno, taj registar se nalazi, ako se ne varam, u nadležnosti Ministarstva rada, koje se bavi ovim pitanjem isključivo birokratski. Upišu ih i gotovo - oni su verifikovani, mogu da učestvuju u svim aktivnostima u ovom društvu.

Smatram da je krajnje vreme da se u ovu oblast uvede red, da vidimo da li su te humanitarne organizacije zaista humane, da vidimo da li su te ''Žene u crnom'' zaista udovice i da li su u crnom. Dakle, krajnje je vreme da se u ovu oblast uvede red, a jedina institucija, ponavljam, koja bi to mogla da uradi je Ministarstvo unutrašnjih poslova.

Reč ima gospodin Jojić, po amandmanu.