Dame i gospodo narodni poslanici, na osnovu čl. 225. i 226. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, postavljam pitanje i tražim odgovor.

S obzirom da je pre dva meseca javnost delimično obaveštena o tome da su šiptarski teroristi one naše građane koje su kidnapovali i zarobili odvodili u Albaniju i držali ih u tzv. logorima cvećarama, da je veliki broj tih građana Srba sa KiM umoren, likvidiran i da su unutrašnji organi, srce, bubrezi, jetra bili presađivani u Ankari u oko 35 slučajeva, a u drugim mestima, gradovima i državama da i ne govorimo, i da je između ostalog šeik Bahreina ugradio sebi srpsko srce plativši u Ankari, prema informacijama koje sam dobio, više miliona dolara, postavljam pitanje nadležnom tužiocu za organizovani kriminal, specijalnom tužiocu za ratne zločine, Ministarstvu pravde, Vladi Republike Srbije, da mi daju odgovore, da bi građani Srbije mogli da znaju istinu.

S druge strane, služba bezbednosti, bivša Udba, sadašnja BIA, kontraobaveštajna služba Vojske SRJ i Vojske Srbije, treba da imaju podatke o tome, treba da se pokrene odgovarajući krivični postupak i istraga, jer to je težak zločin. Preko 3.000 Srba je kidnapovano, pobijeno, odvedeno u Albaniju u logore, mnoge porodice ni danas ne znaju šta je bilo sa njihovim najmilijima.

Zato tražim odgovor na pitanje: Da li će nadležno tužilaštvo, koje je po Zakoniku o krivičnom postupku i drugim propisima u obavezi da pokrene krivični postupak, jer kada do javnog tužioca dopre samo glas da je izvršeno krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, on tada mora da pokrene postupak, to i učiniti?

U konkretnom slučaju mora da se pokrene opsežna istraga i da se izjasne tužioci da li imaju saznanja ili nemaju, da li su počeli istragu ili nisu? Ako nisu, a imaju saznanja, zašto ne pokreću tu istragu? Da li neko to koči i sprečava, da li se američki, engleski i nemački ambasadori u Srbiji angažuju da se to ne bi otkrilo i saznalo?

SRS traži da se to rasvetli i obelodani. Nema više ćutnje, nema više prikrivanja, ovo mora da zaživi tokom procesa i istrage koja mora da se pokrene protiv šiptarskih zločinaca i terorista u sopstvenoj državi, jer je Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije. Hvala.

Na član 3. amandman je podnela narodni poslanik Donka Banović.

Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Gospođo Banović, izvolite.

Poštovane kolege, podnela sam amandman na član 3. Predloga zakona, koji nosi naziv: Ministarstvo spoljnih poslova. Tu je opisan delokrug rada i nabrojani su svi oni poslovi državne uprave koje obavlja Ministarstvo spoljnih poslova.

U desetom redu tog člana piše da Ministarstvo spoljnih poslova priprema učešće predstavnika Republike Srbije na međunarodnim konferencijama ili pregovorima za zaključivanje međunarodnih ugovora.

Ovim amandmanom predlažem da se posle reči "međunarodnih ugovora" dodaju reči: "vodeći računa o očuvanju teritorijalnog integriteta Srbije".

Predloženi amandman polazi od ustavne obaveze čuvanja teritorijalnog integriteta države, kao i od rezolucija usvojenih u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

S obzirom na činjenicu da je nelegalno proglašenu nezavisnost od strane privremenih kosovskih institucija priznao određeni broj država, neophodno je osigurati da u svim bilateralnim i multilateralnim ugovorima koji se sklapaju sa državama i međunarodnim organizacijama Kosovo i Metohija bude tretirano kao sastavni deo Srbije.

Takođe je neophodno posebno pripremati naše predstavnike za diplomatsku reakciju u eventualnim situacijama u kojima bi se mogli susresti sa pokušajima da se predstavnici privremenih kosovskih institucija predstavljaju kao sagovornici iz jedne suverene države.

Neki će reći da ovaj amandman nije potreban i da se podrazumeva. Odnosno, da se podrazumeva da će se Vlada, velika koalicija svenarodnog pomirenja, svakako boriti za očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije. Međutim, posle iskustva koje imamo iz predizborne kampanje i potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju u propagandne svrhe i u nevreme, ništa se više ne podrazumeva.

Stoga smatram da i u ovom zakonu treba da se naglasi da niko ne sme da potpiše nijedan papir koji direktno ili indirektno ugrožava teritorijalni integritet Republike Srbije jer niko od nas ne zna koliko još ima mastila u onom čuvenom penkalu Božidara Đelića i šta će on to još u budućnosti potpisivati.

Da li još neko želi reč po amandmanu?

Izvolite, narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, pored toga što je ovaj predlog zakona apsolutno nakaradan i što treba da vam posluži samo da biste ovu vladu skrpili, opozicioni poslanici amandmanima pokušavaju da vam ga poprave bar toliko da možete, koliko-toliko, da ga primenite, a da pri tome državu ne brukate do kraja.

Narodni poslanik gospođa Donka je podnela amandman na član 3. i traži da se u delu teksta koji se odnosi na Ministarstvo spoljnih poslova posle reči "ili pregovorima za zaključivanje međunarodnih ugovora" kaže: "vodeći računa o očuvanju teritorijalnog integriteta Srbije." Zašto je bitan ovaj amandman?

U prošlom periodu, kada smo imali neke ministre inostranih poslova koji su se potpisivali gde god su stigli i na šta god su stigli samo ako im je to potureno pod nos od strane NATO, EU, Amerike, dolazili smo u situaciju da posle toga Narodna skupština mesecima raspravlja o potpisu nekog ministra inostranih poslova na sporazumu sa NATO koji je omogućavao NATO-u, a pošto nije stavljen van snage i danas omogućava, da u neograničenom broju, apsolutno nekontrolisano može da prolazi prugama, rekama, drumovima, autoputem kroz Republiku Srbiju, da nikome ni za šta ne odgovara, da pri tome nosi koje god hoće oružje, da pri tom angažuje iz susednih zemalja, iz zemalja iz okruženja, iz zemalja koje njemu padnu napamet, pomoćno osoblje i da i ono ima prava da nosi oružje, pa nam se moglo desiti da nam ustaški koljači, koji su u "Bljesku" i "Oluji" proterali preko 250.000 Srba, koji su pobili onoliko Srba u ovom građanskom ratu, koji su bukvalno iselili i uništili sve što je srpsko, mogu da špartaju Srbijom pod naoružanjem i da im niko ništa ne može.

Da vas podsetim, dame i gospodo demokratori (poslanici opozicije, poslanici SRS-a, to vrlo dobro znaju), da je ministar u makedonskoj vladi nastradao tako što su mu auto besno i beskrupulozno pregazili tenkom nasred ulice. Taj koji je to uradio otišao je u Ameriku, ne podleže odgovornosti zakonodavstvu države u kojoj je zločin učinjen ili čiji je ministar poginuo.

Upravo takvim potpisima, koji su stavljani na ove ugovore, a koliko vidim i ova vlada neće biti imuna na stavljanje potpisa na slične ugovore, do kraja se nipodaštava integritet države Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman treba prihvatiti jer će vas bar malo ograničiti u svojoj bahatosti kada uskoro, ako uskoro formirate vladu, počnete da krčmite. Bar će nekakvo ograničenje ostati u ovom zakonu i neće vam omogućiti do kraja odrešene ruke. Jer, kad vama budu ruke odrešene, onda je Srbija svezana, i to debelo.

Hvala, gospodine Markoviću.

Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Željko Tomić.

Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Reč ima narodni poslanik Željko Tomić. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, naravno, kao i svi poslanici koji su podneli amandmane, i ja se malo čudim zašto ovaj amandman nije prihvaćen, iz vrlo jednostavnog razloga.

Ako pažljivo čitate tekst, gde piše da Ministarstvo spoljnih poslova obavlja, pa sada taksativno navodi šta sve, između ostalog i: ''praćenje međunarodnih odnosa i bilateralne saradnje s drugim državama i njihov razvoj'', moj amandman glasi, podsetiću – tada se dodaje novi deo koji glasi: "kao i praćenje i razvoj multilateralne saradnje u okviru međunarodnih institucija i organizacija".

Ako već precizirate bilateralne odnose, sasvim je normalno da se preciziraju i multilateralni odnosi. Šta to konkretno znači? To znači saradnja sa UN, OEBS, tu je u pitanju proces saradnje jugoistočne Evrope, Evropska banka za obnovu i razvoj itd. Ako već precizirate bilateralne odnose, morate i ove druge, a naravno, kada spominjemo UN, tu je primat borba za integritet i suverenitet naše države na celoj teritoriji, znači i pravu diplomatsku borbu za očuvanje Kosova i Metohije. Ako već spominjete jedan vid saradnje sa drugim državama i organizacijama, morate i onaj drugi, koji takođe postoji svuda u celom političkom i civilizovanom svetu.

Po mom mišljenju je ovaj amandman zaista nesporan, ne zato što smo ga podneli mi iz DSS-NS, nego zato što je, jednostavno, vrlo razumljiv i uključuje ono što svaka država ima u svom delovanju preko svojih ministarstava spoljnih poslova. Hvala.

Zahvaljujem kolegi Tomiću.

Da li neko želi reč po ovom amandmanu? (Ne.)

Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Konstantin Arsenović.

Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Reč ima narodni poslanik Konstantin Arsenović. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege, poslanik sam PUPS i dao sam amandman na član 4. Predloga zakona.

Pre nego što pređem na obrazlaganje ovog amandmana, želim da iskažem svoje nezadovoljstvo ponašanjem pojedinih kolega ovih dana u odnosu na PUPS. Prvo su pale neke teške uvrede, nedolično ponašanje, da je PUPS put u propast Srbije. Postavljam pitanje - šta to treba da urade penzioneri da obrnu tu situaciju i da ne budu put u propast Srbije? Voleo bih da to čujem od onih koji su to ponovili više puta.

S druge strane, takođe, imali smo priliku da čujemo jednog visokog funkcionera, koji kaže da su penzioneri problem Krkobabića, a ne Srbije. Sada vas opet pitam, drage kolege, da li je moguće da to bude tako. Da li penzioneri moraju biti problem lidera jedne partije ili treba da budu problem ove države?

Umesto pohvale što smo našli snage da pokušamo da zaštitimo ovu kategoriju naših građana koja ide u sunovrat, mi dobijamo kritike. Jasno mi je i zašto. Zato što smo do sada služili samo kao glasačka mašina i niko se za nas istinski nije borio. Ne tvrdim da ćemo se mi izboriti za sva naša prava, ali poručujem našim penzionerima da ćemo učiniti sve da se stanje penzionera poboljša. U kojoj meri – verujem da će to zavisiti i od pozicije i od opozicije.

Uveravam vas da nijedan zakon, bar što se tiče PUPS-a, nećemo podržati ukoliko ne bude bar mali pomak ka boljem, bez obzira da li se to odnosi na penzionere ili na bilo kog građanina Srbije koji je socijalno ugrožen.

Dozvolite mi još samo nekoliko reči da kažem o amandmanu. Moj je predlog bio da se socijalno osiguranje i zaštita vojnih penzionera vrati iz Ministarstva rada i socijalne politike u Ministarstvo odbrane. Zašto sam to predložio? Uporište sam našao u Zakonu o Vojsci Jugoslavije.

Član 190. Zakona o Vojsci Srbije glasi: ''Vojni osiguranici koji su do dana stupanja na snagu ovog zakona'', a govorim o zakonu koji je stupio na snagu 1. januara 2008. godine, ''ostvarili prava iz socijalnog osiguranja nastavljaju da koriste ta prava prema zakonu po kojem su ih ostvarili''.

U članu 197. stav 2. glasi: ''Do donošenja propisa o vojnoj obavezi, socijalnom, zdravstvenom i penzijskom i invalidskom osiguranju profesionalnih vojnih lica ostaju na snazi sledeće odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije: ...poglavlje XV - ''Zdravstveno osiguranje'' (čl. 211. do 239), poglavlje XVI - ''Penzijsko i invalidsko osiguranje'' (čl. 240. do 260. i od 262. do 278)...''

Nama je jasno zbog čega je pokušano da se na ovakav način vojni penzioneri dovedu u pat poziciju, da o njima više niko ne vodi računa. Ako suočim ova dva zakona, Zakon o Vojsci i Zakon o radu, želeo bih da mi Zakonodavni odbor odgovori na pitanje – ko je nadležan za vojne osiguranike i korisnike vojnih penzija?

Praksa je za ovih godinu dana već pokazala da su oni ničiji. Praktično, i jedni i drugi se oglašavaju nenadležnim kada je u pitanju sticanje prava vojnih penzionera. A kada treba određene političke poene dobiti, e tada pokušavaju rešavati određene probleme, počevši od povećanja penzija itd.

Moram da navedem i član 193. Zakona o Vojsci Srbije kojim je Vlada obavezana da u roku od tri meseca reši dug vojnih penzionera, koji iznosi negde oko tri i po milijarde dinara, a danas je on narastao, sa kamatama i sudskim troškovima, na oko osam milijardi dinara.

Da li treba ova država, zato što ne poštuje svoje sopstvene uredbe i zakone, nepotrebno sebi da nameće troškove? Bilo bi normalno da svoju obavezu prema građanima ispuni prema važećim propisima i da im da ono što im sleduje.

Hoću na još nekoliko stvari da skrenem pažnju. Danas ima oko 20.000 tužbi koje su podneli vojni penzioneri. Sudovi to uglavnom ne rešavaju, to se gomila i ne znamo kada će se to rešiti.

U decembru je ministar odbrane naredio Vojnom penzionom fondu da se donesu nova rešenja za vojne penzionere po osnovu prava koja su stekli iz Uredbe o platama i penzijama iz 2004. i 2005. godine. Do sada ima oko devet hiljada prigovora zato što ta rešenja nisu doneta valjano. Od tih devet hiljada rešenja verovatno će polovina morati ići na sud.

Ako sve ovo imamo u vidu, onda postavljam pitanje: da li je korektno da se Ministarstvo odbrane reši vojnih penzionera i sve probleme vojnih penzionera ''utrapi'' Ministarstvu za rad i socijalnu politiku koje nije ni pilo ni jelo?

I inače se penzioneri nalaze u teškoj situaciji, svi ste vi to govorili u toku promocija, ali moram da navedem jedan izuzetan primer, za koji ja nažalost nemam reči, a verujem da će se svi složiti.

Dobio sam pismo od grupe od 65 vojnih penzionera koji od septembra 2007. godine ne primaju ni penziju niti imaju pravo na zdravstvenu zaštitu. Radi se o penzionerima koji su državljani ove države, koji žive u Srbiji ali su penzionisani u Crnoj Gori.

Braća Crnogorci su Srbe isterali i ne daju im penzije, a ova država neće svoje građane da primi i da im da ono što im po zakonu pripada. Ova grupa građana se obraćala ministru odbrane, Narodnoj kancelariji, Komisiji za predstavke i žalbe, predsedniku Vlade, Zaštitniku građana, ministru za rad i socijalnu politiku, potpredsedniku Vlade, predsedniku Republike i do sada nema rešenja.

Samo ću jedan primer iz ovoga da navedem, da ne bih sve čitao. Među ovim penzionerima nalazi se i pukovnik u penziji Đorđe Milutinović koji živi u Novom Sadu, ima ovde i broj telefona i adresu, teško je bolestan, ima rak prostate, leukemiju i još niz teških oboljenja, a nema zdravstvenu zaštitu niti novac da plaća lečenje. Čovek je bio vojni ataše 1971. godine u Belgiji, završio vojnu školu u SAD - i šta je dočekao? - da tiho umire u svom stanu.

Želim da uputim apel Udruženju vojnih penzionera Srbije da otvore žiro-račun i da svi penzioneri uplaćuju dobrovoljni prilog kako bi obezbedili normalan život ovih 65 penzionera.

Da zaključim. Pošto je amandman koji sam podneo pravno moguć, a s obzirom na problematiku koju sam istakao, predlažem da se on prihvati i da bude u nadležnosti Ministarstva odbrane. Onog momenta kad se donese novi zakon o penzionom sistemu i kada se razreši sistem u celini, tada će on biti smešten tamo gde i treba da bude smešten i gde se donese odluka da bude. Hvala lepo i prijatno.

Zahvaljujem.

Na član 4. amandman je podneo poslanik Božidar Delić.

Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Da li neko želi reč? (Da.)

Reč ima gospodin Delić. Izvolite.