Reč ima narodni poslanik Branko Ružić, predsednik poslaničke grupe SPS. Posle njega narodni poslanik Pastor Balint, Poslanička grupa manjina.

Poštovano predsedništvo, poštovani potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, ova tačka dnevnog reda izaziva veliko interesovanje već duži niz dana i meseci, a bogami, i godina u Srbiji. Ono što je veoma važno to je da Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju ne politizujemo više nego što je to potrebno i da ga kao ozbiljna država razumemo na način koji pre svega udovoljava i odslikava očuvanje državnog i nacionalnog interesa naše zemlje.
Ono što je, takođe, činjenica, to je da je na ovom dokumentu rađeno pune tri godine, ako se ne varam, u vreme dok je politička Srbija i Srbija generalno prolazila kroz jedan turbulentan period, ali i u vreme kada SPS nije učestvovala u radu na ovom dokumentu.
Isključivo su učestvovali eksperti iz resornih ministarstva koji su nadležni da se bave ovom tematikom i ono što je usledilo pri parafiranju ovog sporazuma mislim da smo svi znali za najave i tada šta će se desiti po pitanju želje i ambicije albanskih političkih predstavnika o samom proglašenju, koje je naravno protivpravno i nelegalno, tzv. nezavisnosti Kosova i Metohije.
Ova tema je čak korištena i u svrhu predizborne kampanje, kao i pri parafiranju i pri potpisivanju. Ono što mi možemo da vidimo, a podsećam nismo kao stranka učestvovali u radu na ovom dokumentu, kao manjkavost, koju praktično niko nije pominjao niti je kvalifikovano o tome pokušao da govori, jeste na primer član 53. stav 5. tačka B) koja kaže da će nakon stupanja na snagu ovog sporazuma društva kćeri privrednih društava Zajednice imati pravo sticanja i uživanja svojinskih prava na nepokretnostima kao i srpska privredna društva, a u pogledu javnih dobara od opšteg interesa, ista prava koja uživaju srpska privredna društva, kada su ova prava potrebna za obavljanje privrednih delatnosti radi kojih su osnovana.
Time je, praktično, izigrana i zakonska zabrana, koju imamo u domaćem zakonodavstvu, iz člana 1. Zakona o poljoprivrednom zemljištu iz 2006. godine, da vlasnici poljoprivrednog zemljišta ne mogu biti strana fizička i pravna lica iz prostog razloga i zbog ustavne odredbe po kojoj je pravna snaga međunarodnih ugovora veća od pravne snage nacionalnih zakona.
Na ovo ukazujem što javni resursi naše zemlje, poljoprivredno zemljište i svi resursi koje država Srbija poseduje, praktično, na neki način, daje mogućnost da oni pređu u vlasništvo i stranih i fizičkih i pravnih lica.
Što se tiče člana 135, koji je izuzetno važan u ovom sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, on određuje prostor na kome će sam sporazum biti primenjivan i kaže da se ovaj sporazum primenjuje, s jedne strane, na teritorije na koje se primenjuju ugovori kojima se osnivaju Evropska zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju i u skladu sa uslovima utvrđenim tim ugovorima i na teritoriju Srbije, sa druge strane, i ono što je važnije da se ne primenjuje na Kosovo koje je trenutno pod međunarodnom upravom u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 od 10. juna 1999. godine. Ovo ne dovodi u pitanje status Kosova i Metohije niti određivanje, kako se kaže iz Sporazuma, njegovog konačnog položaja prema istoj rezoluciji, dakle, ukoliko je ovaj sporazum u korelaciji poziva se na Rezoluciju 1244 koja jeste jedini međunarodnopravni okvir koji definiše status Kosova i Metohije, jedini validan međunarodnopravni okvir koji je donet u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija i nismo primetili da je neka nova rezolucija tim povodom donesena u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Mislim da ovaj član 135. moramo i kao država razumeti na način da se ovim članom praktično verifikuje očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta države Srbije sa Kosovom i Metohijom kao integralnim delom države Srbije. Ono što je, takođe, važno kao činjenica to je da moramo da postavimo pitanje – da li je tačno da više od 70% građana Srbije ima afirmativan pristup evropskim integracijama?
Dakle, to nije pitanje vladajuće većine ili manjine koja je u opoziciji, već je, pre svega, pitanje odnosa građana prema ovoj temi.
Takođe, pitanje je, šta je alternativa, uz sve manjkavosti koje mogu nastupiti, ukoliko mudro ne pristupimo daljem procesu evropskih integracija u želji da zaštitimo svoje komparativne prednosti, ne samo u političkom smislu, nego, pre svega, u ekonomskom smislu. To je nešto na čemu ova vlada Republike Srbije mora raditi još predanije. Socijalistička partija Srbije se inače kod predlaganja ovog zakona o ratifikaciji Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju zalagala da se u sam tekst uvrsti jedan stav, koji je kasnije ugrađen u Predlog rezolucije o kontinuitetu državne politike na Kosovu i Metohiji, gde se kaže da se odredbe i duh Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između EU, s jedne strane, i Republike Srbije, s druge strane, razume i prihvata uz njegovu usaglašenost sa državnom politikom u odnosu na Kosovo i Metohiju, imajući u vidu da Rezolucija 1244 garantuje suverenitet i teritorijalni integritet tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, čiji je državni kontinuitet nesporno preuzela Republika Srbija.
Narodna skupština Republike Srbije u tom slučaju bi konstatovala da je pitanje statusa Kosova i Metohije pomenuto u članu 135. navedenog sporazuma, koji se izričito poziva na Rezoluciju 1244. Takođe, ono što na neki način jeste činjenično otežavajuća okolnost, to je činjenica da je određeni broj zemalja članica EU posegnuo za aktom priznanja samoproklamovane nezavisnosti Kosova i Metohije. Podsećam da to nisu učinile sve zemlje članice Evropske unije. Ukoliko ovaj sporazum o stabilizaciji i pridruživanju shvatamo i razumemo na način koji definiše da je Kosovo i Metohija sastavni, integralni deo države Srbije i ukoliko imamo u vidu da u političkoj praksi nikad sve članice Evropske unije neće posegnuti sa aktom priznanja samoproklamovane nezavisnosti, u tom slučaju mi možemo na ovaj problem da gledamo sa određenom dozom optimizma u kontinuiranoj borbi za očuvanje integriteta i suvereniteta. Šta je bila alternativa za jednu ovakvu situaciju? To je da, praktično, pokušamo da se ili izolujemo ili da ne budemo akteri u ovoj teškoj utakmici koja nas čeka i da insistirajući na nečemu, što je fakat činjenično i međunarodnopravno utemeljeno, izgubimo dragoceno vreme u daljim evropskim integracijama i onemogućimo da Srbija i njeni građani dobiju preko potrebnu ne samo političku već i ekonomsku, odnosno socijalno-ekonomsku stabilnost, da krenemo sa realizacijom razvojnih projekata, da pokušamo da usvojimo komunitarne tekovine Evropske unije, što je inače započeto još pre 2000. godine, ukoliko ste na tu činjenicu zaboravili.
Dakle, upodobljavanje našeg domaćeg zakonodavstva sa zakonodavstvom Evropske unije, sa pozitivnom praksom iz Evropske unije, ne može biti nešto što nije dobrodošlo za državu Srbiju i njene građane. U svakom slučaju, činjenica je da nam predstoji jedna predana diplomatska borba o ovom političkom pitanju, ali moram da vas podsetim da jedina država sa međunarodno-pravnim subjektivitetom u sistemu Ujedinjenih nacija jeste upravo država Srbija. Do onog momenta dok se ta činjenica ne promeni, a daće Bog da se neće promeniti, ne postoji ni promil šanse da se desi da se sutra neko poziva na ono što je ovde zapisano u Sporazumu, da u regionu sa zemljama koje su, takođe, na putu evropskih integracija, moramo i obavezujemo se, da sarađujemo. Jer, u slučaju kada sve države članice Evropske unije neće priznati samoproklamovanu nezavisnost, u situaciji kada ovim praktično dobijamo jedno dragoceno vreme, a paralelno sa tim idemo u proces evropskih integracija, i u situaciji kada ne postoji niti međunarodno-pravni okvir niti politička volja svih relevantnih faktora, a to su, pre svega, članice Saveta bezbednosti, da preokrenu situaciju u jednom ili drugom pravcu, mi imamo šansu da, insistirajući na očuvanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta, paralelno vodimo borbu i proces evropskih integracija koji treba da donese boljitak građanima Srbije.
Sve su to činjenice koje, naravno, ne možemo gledati crno-belo, oko kojih je potreban konsenzus, o kome je govorio i kolega Jovanović, oko koga je potrebno da barem postoji svest ili konsenzualna svest o potrebi šta građani Srbije žele, ukoliko moramo politički da se delimo i nadgornjavamo oko tema koje jesu bile tema za predizbornu kampanju, ali ta tema je dobila svoje ishodište, dakle, u biračkim kutijama 11. maja.
Zato je važno da uzmemo sve ove elemente u obzir i da shodno tome pristupimo ovom veoma važnom pitanju.
Što se SPS tiče, uz manjkavosti koje ovaj sporazum u sebi inkorporira, ne zahvaljujući našem radu na ovom sporazumu, podsećam, već na radu prethodnih vlada, moram reći da će SPS na ovaj sporazum i na njegovu ratifikaciju, ukoliko do nje dođe, gledati i razumeti taj sporazum kao u svetlu ovog člana 135. koji izričito govori o Rezoluciji 1244 kao jedinom međunarodnom-pravnom okviru koji reguliše status Kosova i Metohije i u tom smislu političko pitanje i sve implikacije koje izaziva ovaj sporazum se mogu ostaviti po strani ukoliko se stane iza ovakvog razumevanja samog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.
Ono što je ekonomski aspekt, ono što se tiče carinske teritorije, ono što se tiče svih pitanja od životne važnosti za državu Srbiju, koje se tiče svih evropskih standarda koje treba, ne samo da usvojimo, nego, i da primenimo u našem zakonodavstvu, ali i u svim sferama društvenog bitisanja, mislim da ne može biti sporno za, siguran sam, svih 250 poslanika koji sede ovde u sali Narodne skupštine Republike Srbije.
Zato se nadam da ono što je i naša intencija bila, a to je da se ovaj sporazum razume na način koji odslikava očuvanje u političkom smislu integriteta i suvereniteta naše zemlje, i to je bilo postavljeno kao uslov kada se predlagao ovaj zakon o ratifikaciji Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, da će tako i biti na kraju i da će Vlada Srbije u tom smislu funkcionisati, delovati, kada ovaj sporazum bude ratifikovan.
Poslanička grupa SPS-JS će glasati za ratifikaciju ovog sporazuma, za Zakon o ratifikaciji Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju u najboljoj nameri da, ispunjavajući svoje predizborno obećanje, dakle, da se borimo da omogućimo jedno društvo socijalne pravde, da se borimo za socijalno-ekonomsku stabilnost, da se borimo za realizaciju vitalnih razvojnih projekata, kao što je Koridor 10, kao što je izgradnja novih hidrocentrala, kao što je ''Železnica Srbije'', ispunjavajući svoja predizborna obećanja da ćemo dovesti do boljitka koji će se vrlo brzo osetiti kao benefit za svakog našeg građanina, da ćemo postići podizanje nivoa zaposlenosti u Srbiji.
U toj nameri i vođeni tom intencijom, ispunjavajući svoje predizborno obećanje, poslanici poslaničke grupe SPS-JS će glasati za ratifikaciju ovog zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Gospodin Nikolić, po Poslovniku. Izvolite.

Uz ovacije koje je doživeo prethodnik, moram da upozorim da smo dužni da očuvamo dostojanstvo Narodne skupštine i da o tome svako treba da vodi računa. Dakle, ovde je rečeno da SPS tumači ovaj sporazum kao očuvanje integriteta Republike Srbije, a da odredbe njegove tumači tako da je Kosovo i Metohija u sastavu Srbije. Odlično, samo prihvatite amandman SRS da to tumači Narodna skupština Republike Srbije.
Dakle, šta mi tražimo od vas? Svi želimo da se usvoji ovaj sporazum, ne samo ovaj, svi sporazumi koji vode integracijama, boljitku, investicijama. Svako želi svakom detetu u Srbiji bolji život za 10, 20, 100 godina.
Ne slažemo se oko toga da li Evropska unija tumači da je Kosovo i Metohija u sastavu Srbije ili nije, a sa njima sklapamo Sporazum. Mi sad kažemo, mi to tumačimo tako da je Kosovo i Metohija u sastavu Srbije. Možemo mi da tumačimo kako god hoćemo, bitno je kako će to Narodna skupština da protumači.
Zašto je predlagaču bilo teško, a i SPS, da kaže – evo, prihvatamo amandman SRS. Ne dira se tekst Sporazuma uopšte, nemoguće ga je i menjati, ali mi samo kažemo da neke njegove odredbe tumačimo na određen način, na način kojim se štiti Srbija. Demokratska stranka kaže da će iskoristiti sva pravna i diplomatska sredstva da odbrani Kosovo i Metohiju u sastavu Srbije. Ovo je pravno sredstvo, ovo je ugovor sa državama članicama Evropske unije i sa Evropskom unijom, i njen parlament ovo usvaja.
Ovo je ugovor u kome mi tumačimo da je očuvanje integriteta nemešanje u status Kosova i Metohije u stvari priznanje da po Rezoluciji 1244 ta teritorija pripada Srbiji.
Znači, mi samo kažemo – Evropo, Sporazum prihvatamo, a evo kako ga tumačimo! Jer, javno gledano, svi političari u Srbiji tako tumače, izuzev nekih koji imaju drugačiji stav, pa, u redu je i to, ali nisu u većini.
Dame i gospodo narodni poslanici, ako je SPS u kampanji rekao da je ovo ''žuti'' dokument koji ništa ne znači – ja prihvatam da je to sada dobar dokument. Ako SRS može da kaže da je ovaj dokument prihvatljiv za Srbiju, ali mi imamo taj jedan uslov, uslov koji vama nije težak pošto javno iznosite isti stav, samo ne smete to da usvojite na sednici Narodne skupštine Republike Srbije – to je licemerstvo.
Ako svi mi ovde tumačimo da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije – hajde da tu poruku uputimo Evropi. Država članica EU koja to ne želi da prihvati – neće da ratifikuje ovaj sporazum. Država koja to želi da prihvati – ratifikovaće.
Kao što kažete da postoje države koje nisu priznale nezavisnost KiM, postoje države koje će ratifikovati Sporazum i ako mi napišemo u ugovoru da je KiM sastavni deo teritorije Srbije. Zašto bi nam Španija zamerila da mi tumačimo neke odredbe ovog sporazuma na način koji je predvideo naš Ustav, dame i gospodo narodni poslanici, i na način koji Španija odobrava? Znači, mi se bojimo država koje su priznale nezavisnost KiM. Sami ste rekli da su nam mnogo važnije ove koje nisu, mnogo nam je važnije da Španija nikada ne promeni stav, ako već ne možemo da ubedimo Nemačku, Francusku i ostale da promene stav. Zašto bežite od toga?
Zašto ne branimo zemlju i dokumentima? Samo izjavama na televiziji – branićemo zemlju, a čim dođe jedan dokument, mi ne smemo da je odbranimo. Ovo nije ni puška, ni top, ni tenk, ni avion, ovo je dokument, ovo je ugovor, međunarodni ugovor. Džabe deklaracije i rezolucije Narodne skupštine, ne obavezuju nikoga na Zapadu. Ovaj ugovor obavezuje, prihvataš ga ili ne. Ako ga ne prihvataš, pregovaramo dalje da bi ga prihvatio.
Ubeđujete me već godinu dana da je to dobar sporazum. Ubeđujete Srbiju, pobedili ste na izborima zato što ste ubedili Srbiju da ćete odbraniti KiM diplomatskim i pravnim sredstvima. Evo prilike, gospodo. Kapitulacija je ako nećete da prihvatite amandman i onda ne očekujte da možemo za to da glasamo, onda ne očekujte dobro od evropskih integracija!
Pričate o milionima evra uloženim u postsocijalističke zemlje. Jesu li uzimali teritoriju? Pričate o komšiji koji je dobio 100.000 dinara od komšije koji mu je ubio dete. Da li to može? Ne može parama, ne može parama da se meri vrednost teritorije Kosova i Metohije! Ko hoće da brani, ko hoće da vodi državu, ko hoće da poštuje Ustav u kome piše da je Kosovo i Metohija neotuđivi deo teritorije Srbije, taj to mora uvek da naznači. Za nas je Rezolucije 1244 znak da je Kosovo i Metohija u sastavu Srbije. Ko to neće da potpiše kako sa njim da pravimo ugovor. Taj nas ne poštuje, taj ne poštuje naš stav, ni naš Ustav.
Hoćete Ustav da menjate? Promenite ga prvo i da vidimo da li je to moguće kod građana Srbije. Nemojte ovde da iznosite parole kako nas ovo čuva i štiti. Da, samo pod jednim uslovom, da mi njima kažemo šta je Srbija, a oni sa tim da se slože ili ne, pa da vidimo posle ko nam je prijatelj, a ko nije prijatelj. Nema građanina Srbije koji ne želi bolje.
I Rusi ako naprave uniju, ući ćemo i tamo, a mislim da je već na putu i ta će unija biti progres za čovečanstvo. I tamo ćemo ići, zašto da ne idemo?
Evropska unija, zašto da ne idemo, ali ne po svaku cenu, ne klečeći, ne puzeći i to ne puze narodni poslanici, ne puze gospoda ministri, narod će da puzi. U čije ime vi odlučujete da narod treba da puzi? Zato što mu na medijima kažete da je ovo jedini spas, jedina alternativa za život. Nije tačno. Ili je spas kada prodate hotel strancu i on ga zatvori kao svoju državu, pri tom sve namirnice nabavlja iz inostranstva, a vi ste napravili dobru investiciju. To su te vaše strane investicije. Zaposlio 15 ljudi, a razjurio 300.
Pustite vi tu priču, doći će i to na tapet kada budete podnosili, barem jednom, izveštaj Vlade o tome šta ste radili u prethodnoj godina. Bar jednom od kada je DOS došao na vlast da dobijemo izveštaj Vlade šta je urađeno u prethodnoj godini. Ne zaboravljajte činjenicu, dve bitne stvari su se dogodile od kada ste parafirali taj sporazum. Jedna je da je EU prihvatila nezavisnost Kosova i Metohije. Pričajte šta god hoćete. Solana nije dolazio kao predstavnik Španije u Prištinu da čestita nezavisnost, nego kao predstavnik EU. Njegova zemlja nije priznala nezavisnost.
Druga stvar je Euleks. EU ide potpuno ka otcepljenju Kosova i Metohije, a vi kažete da nam ona garantuje da neće da se meša u status. Umešala se u status i zato što se umešala mi moramo jednu odrednicu da usvojimo. Mi ne kažemo njima, u tom sporazumu, u članu 135 – pišemo da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije. Ne, mi kažemo da to samo tako tumačimo i nemojte da kao argument koristite priču o tome da se Sporazum ne odnosi na teritoriju Kosova i Metohije. Ne odnosi se, ne diramo ga, dok je pod zaštitom UN, ali prelazi pod Euleks.
Možemo li da ne brinemo o Kosovu i Metohiji o kojoj počinje da brine EU? Da li mi imamo ugovor sa EU? Da li je EU išla pred Savet bezbednosti da dobije novu rezoluciju? Nije to otimačina. Istorijska je odgovornost na svima nama. Tamo piše da smo protiv Sporazuma. Nismo. Izvolite ovde, gospodine Đeliću, prihvatite amandman, završićemo za pola sata priču, trajaće tako kratko kao i za aranžman sa Rusijom, jer kod Rusa se ne postavlja pitanje da li je Kosovo i Metohija u sastavu Srbije. Da su oni priznali nezavisnost Kosova tražio bih vam i sa njima da tako tumačimo odredbu. Naravno, nema prijatelja koji nam otima teritoriju.
Zato vas molim kada govorite, vi to možete za svoje nastupe, pa da ostane negde zapisano u knjizi, ali sve je pročitano, sve se zna u ovoj državi i to zna najmanje dete, EU kaže da Kosovo i Metohija nije u sastavu Srbije, oprezno s njima. Zmija otrovnica se ne miluje, nego oprezno i vi to vrlo dobro znate.
Nemojte da nas ubeđujete, baš toliko mali nismo. Recite da ne možete drugačije da vodite državu i tu se slažem, ako ne dobijemo ovaj sporazum nismo u stanju da vodimo državu, to je dobar princip. Ali da nas ubedite da ne možete da vodite državu bez ovoga, da je ovo spas za državu, to nije tačno.
Možda bi vas nepotpisivanje skinulo sa vlasti, kamo sreće, a ovako ste uveli Srbiju u diktaturu i idete sve dalje, bezobzirno idete. Vaši predstavnici pišu ustav Vojvodine, pripremaju državu u Vojvodini, a vi se pravite kao da se ništa ne dešava.
Zato vas molim, nemojte da ovde iznosite licemerne reči kojima se vređa dostojanstvo Skupštine. Ne garantuje ovaj sporazum da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije, ali ako to napišemo u ovom zakonu, samo kao još jedan član, pa kažemo da ovo tumačimo da je očuvanje integriteta, da svaka država ima pravo na svoje granice, ovo tumačimo u skladu sa Rezolucijom 1244, to ne boli, očuvanje zemlje je to.
Neće da poštuju?
Onda neka Skupština kaže da li možda može da prihvati Sporazum u kome EU neće da garantuje da je Kosovo i Metohije sastavni deo Srbije, ali onda će karte biti otvorene, stvari će biti čiste i jasne. Sada nas ubeđujete da EU nije priznala nezavisnost Kosova i Metohije i može ovo da se potpisuje.
Ne, da pitamo EU našim zakonom da li je ona priznala nezavisnost Kosova i Metohije. Ako kaže – ne prihvatamo taj vaš zakon, pošto Kosovo i Metohija nije vaša teritorija, dame i gospodo, pred Skupštinu da vidimo šta o tome misli većina, pred narod na referendum da vidimo šta o tome misli većina.
A da mi ovde sa 84 poslanika preuzmemo rizik da smo priznali nezavisnost Kosova i Metohije, jer, toliko vam glasova treba, 64 glasa vam treba da izgubimo Kosovo i Metohiju – nemojte, ni 64 života.
Ali sa 64 glasa se ne gubi Kosovo i Metohija i to glasova onih poslanika koje to uopšte ne interesuje.
Zato vas molim još jednom, branite ovu državu, malo mudrosti pokažite. Nemojte da nas terate da puzimo pred tuđincem, idite uspravno.
Neka stane iza vas 200 poslanika Narodne skupštine, pa kad krenu vaši u Brisel, 200 poslanika stoji iza njih, a ne neka skupljena većina, većina koju održavaju oni koji su ministri, a ne partije, ne ideologije.
Ovo nije ideologija nekih stranaka koje će glasati za Sporazum. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima gospodin Pastor Balint, predsednik Poslaničke grupe manjina.

Poštovana gospođo predsednice, poštovani gospodine potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, SVM i svi poslanici iz Poslaničke grupe manjina će glasati za ratifikaciju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i Prelaznog sporazuma o trgovini i trgovinskim pitanjima EU i Srbije.
Ratifikacija SSP je drugi korak Republike Srbije na dugom putu evropskih integracija, ali je prvi veći bitan formalni korak ka institucionalizaciji odnosa Republike Srbije i EU.
Pre iznošenja vrednosnih ocena, želeo bih malo da govorim o hronologiji našeg pridruživanja EU i o dosadašnjim važnim stanicama na putu ka EU. Mislim da će ovo biti poučno.
Dana 10. oktobra 2005. godine počeli su pregovori o pridruživanju Republike Srbije. Posle drugog kruga pregovora Evropska komisija je odlučila da suspenduje pregovore o pridruživanju, tada još Srbije i Crne Gore.
Dana 13. juna 2006. godine pregovori su nastavljeni, obnovljeni pregovori su trajali tri meseca, a 10. septembra 2007. godine delegacije Srbije i EU usaglasile su u Briselu tekst Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Taj sporazum je 7. novembra prošle godine i parafiran u Briselu, a potpisan je 29. aprila tekuće godine u Luksemburgu.
Iz ove male hronologije možemo videti da su pregovori trajali dve i po godine, sa jednogodišnjim prekidom zbog nedovoljne saradnje naše zemlje sa Haškim tribunalom. Od parafiranja Sporazuma u Briselu, do ratifikacije Sporazuma u Narodnoj skupštini proteći će skoro godinu dana. To govori da je moglo brže i da je trebalo mnogo brže.
Malopre sam rekao da je ratifikacija Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju drugi korak na putu ka EU. Prvi korak je Studija izvodljivosti sklapanja pregovora o stabilizaciji i pridruživanju 25. aprila 2005. godine, a ovo je drugi korak. Međutim, postoji, prema našim viđenjima, i nulti korak na putu ka EU i želeo bih malo da govorim o tom nultom koraku.
Šta mi nazivamo nultim korakom Republike Srbije na putu ka EU – taj korak je Rezolucija o pridruživanju EU. Ta rezolucija je 13. oktobra davne 2004. godine izglasana velikom većinom u Narodnoj skupštini i želeo bih da citiram nekoliko odredbi iz ove rezolucije o pridruživanju EU. Ovaj visoki dom je doneo tu rezoluciju u kojoj piše:
"Narodna skupština Republike Srbije potvrđuje da je ubrzani ulazak Republike Srbije u punopravno članstvo u EU i pristupanje Partnerstvu za mir strateški i nacionalni cilj. Narodna skupština izražava punu spremnost da ispuni sve neophodne preduslove potrebne za ubrzanu integraciju u EU.
Narodna skupština izražava punu spremnost za ispunjenje svih međunarodnih obaveza Republike Srbije i odlučno podržava stav da se sva lica osumnjičena za zločine počinjene tokom oružanih sukoba, u periodu od 1991. do 2000. godine, na teritoriji bivše SFRJ, privredu pravdi, u skladu sa pozitivnopravnim propisima i međunarodnim obavezama.
Narodna skupština se obavezuje da će usklađivanje zakonodavstva Republike Srbije sa pravnim tekovinama EU dobiti prioritet u radu Narodne skupštine Republike Srbije, uključujući i uvođenje posebnih procedura za poboljšanje efikasnosti tog procesa.
Narodna skupština očekuje od Vlade Republike Srbije da jednom u tri meseca informiše Narodnu skupštinu Republike Srbije o planiranim i ispunjenim obavezama i o realizaciji svih programa i ostalih aktivnosti neophodnih za ubrzanje procesa pridruživanja. Narodna skupština traži od Vlade Republike Srbije da u što kraćem roku izradi nacionalnu strategiju Srbije za pridruživanje EU."
Ovo su bili citati iz Rezolucije o pridruživanju EU koja je prihvaćena 13. oktobra 2004. godine u ovom cenjenom domu, u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Šta se ostvarilo od svega ovoga što sam citirao iz ove rezolucije? Nažalost, skoro ništa se nije realizovalo iz svega ovoga, što je bila naša obaveza, što je bila obaveza i Narodne skupštine i Vlade Republike Srbije. To je vrlo loše, jer je nečinjenjem dovođeno u pitanje ovo što je pisalo u Rezoluciji – da je priključivanje Srbije EU strateški državni i nacionalni cilj.
Zbog toga smo mi u SVM ubeđeni da je trebalo i da će biti potrebno mnogo brže ove procese voditi, koji će na kraju ovog puta dovesti nas na prag EU, koji će nas uvesti u EU.
Šta je konkretno urađeno od svega ovoga što piše u Rezoluciji?
Nacionalni program za integraciju u EU izradila je Vlada i to je vrlo dobro, ali bih želeo da kažem da u tom Nacionalnom programu ima nekoliko grešaka i nadam se da će te greške biti ispravljene u Strategiji Srbije za pridruživanje EU.
Navešću dva primera iz sfere prava pripadnika nacionalnih manjina. Npr. na strani 76. piše da u opštinskim sudovima u Temerinu i Vrbasu svi zaposleni govore mađarski jezik. To, jednostavno, nije tačno. Drugi primer, piše na strani 76. Nacionalne strategije Srbije za pridruživanje EU, da u AP Vojvodini Mađari čine 3,9% stanovništva. Prema poslednjem popisu, Mađara ima 14,28% na teritoriji Vojvodine i nadam se da takvih grešaka nema više u tom programu, kao i da se te greške neće ponoviti u Nacionalnoj strategiji.
Posle hronologije i nabrajanja dosadašnjih važnih stanica na putu ka EU, želeo bih da iznesem i vrednosne ocene, kao i to zbog čega Poslanička grupa manjina i narodni poslanici SVM podržavaju ratifikaciju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Pre svega zbog ciljeva pridruživanja, a ti ciljevi su navedeni u članu 1. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.
Tu se kaže da se uspostavlja pridruživanje zbog jačanja demokratije i vladavine prava, zbog stabilizacije regiona, zbog stvaranja okvira za politički dijalog, zbog podržavanja napora Srbije da razvija privredu i međunarodnu saradnju i kroz usklađivanje svog zakonodavstva, zbog potrebe završetka tranzicije u funkcionalnu tržišnu privredu u Srbiji i zbog postepenog stvaranja zone slobodne trgovine i podsticanja regionalne saradnje.
Ovi ciljevi su za SVM neprikosnoveni i svakako podržavamo ove ciljeve. Pored toga, iz Sporazuma možemo videti da će se trgovati po olakšanim uslovima sa EU, bez carina i količinskih ograničenja, posle stupanja na snagu Sporazuma. Vidimo i to da se obezbeđuje ne samo slobodan protok robe, već i radnika. Postepeno se uspostavlja zona slobodne trgovine, a istovremeno ne isključuje se očuvanje i uspostavljanje carinskih unija zona slobodne trgovine. Znači, ništa ne gubimo u tom smislu. Obezbeđuje se zaštita oznaka geografskog porekla i naših žigova i naših oznaka geografskih na teritoriji cele EU. Doprinosi se ukidanju državnih monopola.
Srpskim privrednim društvima, stupanjem na snagu ovog sporazuma, biće omogućen pristup postupcima za dodelu javnih ugovora u Zajednici i predviđa se saradnja u nizu oblasti, od usklađivanja propisa do političkog dijaloga i finansijske saradnje Srbije i EU. Obuhvaćene su sve važne oblasti od trgovine preko obrazovanja, do socijalne zaštite. Pridaje se naročita pažnja oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova, usklađivanju zakonodavstva, održivom razvoju, smanjenju siromaštva i zaštiti životne sredine, što je dobro.
Zajednica i Srbija će uspostaviti blisku saradnju, regionalnu saradnju i razvoj dobrosusedskih odnosa i to je isto jedan od glavnih ciljeva Sporazuma. Bilateralni sporazumi će se sklopiti u roku od dve godine od stupanja na snagu Sporazuma, što je uslov za dalji razvoj odnosa između Srbije i EU.
Šta je za nas od prvorazrednog značaja – to je odomaćivanje evropskih vrednosti u Srbiji. Mi znamo da to treba da bude jedan proces, da to neće ići preko noći, ali na tome treba svi mi zajedno da radimo, i Parlament, i Vlada i sve stranke koje su trenutno parlamentarne.
Nešto malo treba da kažem i o pretpristupnim fondovima. Nešto manje od milijardu i po evra će Srbija u narednih pet godina dobiti na osnovu tog sporazuma, što je dobro.
Znači, milijardu i po evra. Poređenja radi, u istom ovom periodu Mađarska, koja je punopravna članica EU, dobija 22,4 milijarde evra za razvoj od EU. Znači, Srbija dobija milijardu i po, Mađarska skoro 22,5 milijardi evra i to je jedna značajna razlika, to je jedan argument zbog čega treba ratifikovati ovaj sporazum.
Isto tako je nužna regionalizacija države. Uspostavljanje statističkih regiona će biti preduslov za mogućnost korišćenja najbogatijih fondova za članice EU, odnosno kohezivnih i regionalno-razvojnih fondova. To je isto jako bitno i zbog toga treba regionalizovati zemlju. Niko ne pravi državu u državi, niko ne stvara Vojvodinu sa atributima države, ali jednostavno Srbiju treba regionalizovati. To je jedan od preduslova za ulazak u EU, ali to ne treba da uradimo zbog EU, to ne treba da uradimo zbog dvadeset sedmorice, nego to treba da uradimo zbog Srbije i svih građana Republike Srbije.
Još nešto malo bih rekao o realnostima, preduslovima i zadacima Srbije na putu ka EU. Više puta smo upozoravali sa ove govornice da se ne sme licitirati datumima, ne smeju se pominjati apsolutno nerealni datumi, jer to šteti Srbiji i šteti građanima Srbije. Moram upozoriti i na to da se zaključkom Evropskog saveta, iz decembra 2006. godine, insistira na kopenhagenskim kriterijumima i kaže se da se ne može preduzeti sledeći korak u evropskim integracijama dok prethodno potpisani sporazumi nisu stupili na snagu.
U ovom kontekstu moramo svi znati da se ne mogu početi pregovori o članstvu u EU sve dok Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju ne stupi na pravnu snagu, a za to je potrebno 29 ratifikacija, ukupno, i za to će biti potrebno najverovatnije oko dve godine. Pridruživanje će se sprovoditi postepeno i biće u potpunosti ostvareno u prelaznom periodu najviše od šest godina. Znači, ne radi se o tome da smo pred kapijama EU. Nažalost, jako, jako puno treba još da radimo zarad toga da bismo mogli postati članica EU.
Isto tako bih hteo da napomenem jedan podatak. Mađarska, Poljska i Češka su 13. decembra 1990. godine potpisale SSP, a postale su punopravne članice EU 1. maja 2004. godine. Iz ovoga možemo videti da je nerealno da Srbija bude u EU, recimo, za četiri godine, ali sve treba da uradimo zarad toga da bi Srbija što pre bila punopravni član EU. A da bi se to desilo moramo ispuniti političke i pravne preduslove. SVM se zalaže za to da svi ti uslovi budu u najkraćem mogućem roku ispunjeni.
Što se političkih uslova tiče, svi mi znamo, politički uslov je Ratko Mladić i Goran Hadžić u Hagu. U ime SVM moram da kažem sa ove govornice da se nadamo da će se to desiti najkasnije do kraja ove godine, jer nije moguće i nije dobro da smo svi mi, sedam i po miliona građana Srbije, taoci dva čoveka. Pored ovoga, moramo ispuniti i pravne uslove.
Treba da harmonizujemo naš pravni sistem sa pravnim sistemom EU, a to znači, dame i gospodo, da ovaj parlament treba da usvoji zajedno sa Vladom oko 150 hiljada stranica propisa. To ne treba da uradi samo Parlament, jer tu ima i podzakonskih akata, ali veliki deo posla treba da odradi Narodna skupština. Zbog toga, jako je velika odgovornost na ovom sazivu Narodne skupštine.
Kada govorimo o harmonizaciji, mi smo slušali i prošle godine da će Skupština usvojiti oko 40-ak zakona koji su neophodni za stavljanje Srbije na belu šengensku listu i na priključenje EU. Nažalost, ovaj parlament je jako malo od toga uradio i zbog toga u Parlamentu treba da bude atmosfera radna. Vlada treba mnogo, mnogo brže da prosleđuje nacrte zakona Parlamentu da bi se ovaj zakonodavni rad ubrzao u interesu svih građana Republike Srbije, jer koliko je meni poznato, nijedna parlamentarna stranka ne kaže da je protiv ulaska Republike Srbije u EU.
Zbog toga se zalažemo za ubrzanu harmonizaciju, za ispunjenje političkih i pravnih uslova, za prihvatanje sistema vrednosti, evropskih vrednosti i nadamo se da će u skladu sa Rezolucijom Narodne skupštine o pridruživanju Evropskoj uniji oktobra 2004. godine priključenje Srbije Evropskoj uniji biti uistinu prvorazredni nacionalni i državni cilj. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Pošto nemamo dovoljno vremena za sledećeg govornika, a to je gospodin Velimir Ilić, određujem pauzu. Nastavićemo rad u 15,00 časova. Molim da u 14,30 šefovi poslaničkih grupa dođu na jedan dogovor o daljem radu.

(Posle pauze – 15,15)

Reč ima predsednik poslaničke grupe Nova Srbija, Velimir Ilić.

Dame i gospodo narodni poslanici, meni je zadovoljstvo da mogu danas da govorim o ovom velikom problemu o kome raspravljamo, ali žao mi je što gospodin Đelić nije tu, koji je bio potpredsednik Vlade kada se sve ovo sklapalo, dogovaralo, potpisivalo, i što nema nikoga iz Vlade.
Kada pogledamo Sporazum, o kome se toliko danas govori, bilo je reči o blagostanju, samo da potpišemo, odnosno ratifikujemo, a evo, sada, opet se govori posle ratifikacije Sporazuma u Parlamentu, da će u Srbiji sve biti med i mleko, da će biti Srbija bez problema, da će stizati investicije, da će dve milijarde evra godišnje dolaziti u Srbiju. U to čisto sumnjam.
Znate dobro, svi bismo se mi radovali tome, i pozicija i opozicija. Obećanja su data velika. Slabo se ispunjavaju, vreme prolazi. Mi smo puno podeljeni.
Neko nas je podelio, a to određeni mediji forsiraju, na evropske i antievropske snage, na jednu naprednu evropsku grupaciju i jednu izuzetno nazadnu, koja tobože nije za Evropsku uniju. Svi smo mi za Evropsku uniju i tu nema dileme. Mi smo sastavni deo Evrope. Svakog građanina Srbije duša zaboli kada pogleda one bilborde koje smo gledali – ''Osvojimo Evropu zajedno''.
Danas kada sam slušao gospodina Đelića, osećao sam se za trenutak kao da sam na nekoj utakmici, pa kažemo – bravo, idemo, sad ćemo da ih pobedimo, glasajmo, juriš! Nije to to. Jako mi je teško što moram da kažem, jedna neozbiljna grupacija, samim tim potpredsednik Vlade, izuzetno neozbiljan, euforičan ekspoze, navijački, pun nekih strasti, a tema je izuzetno ozbiljna.
Ratifikovati nešto u Parlamentu, da stanemo iza toga, a ne znamo ni gde smo, ni šta smo, ni kuda nas vode, ne znamo gde su nam granice i dokle nam je država, evo, danas su u Briselu i naš predsednik Vlade i predsednik države, gde je granica Srbije? Potpisujemo Sporazum, a ne znamo gde smo, šta smo i ko smo.
Da li je Kosovo unutar? Kažu da jeste, to i naš Ustav tvrdi, ali u Sporazumu to ne piše. U Sporazumu kažu da moramo da napravimo dobru saradnju sa zemljama u okruženju, a oni su priznali Kosovo. Da li to znači indirektno da ćemo i mi priznati kasnije i Kosovo?
Saradnja sa Hagom stoji, ali da li je to evropsko pravosuđe koje nas očekuje, da se i ovde kod nas zasnuje na tim osnovama kao što je Haški tribunal, koji tako surovo kažnjava jedan narod, kažnjava ljude koji su obavljali neke dužnosti, zarađivali hleb za sebe i svoje porodice, a pušta teroriste na slobodu. Da li je to neki novi oblik organizovanog pravosuđa? Da li će ta infekcija kod nas isto da zavlada, pa ćemo imati i mafiju na slobodi koja će odlučivati o svemu, a sudiće se nekim nesrećnicima koje tamo nagazimo za neke sitnice.
Srbiju bih u ovom momentu, a i same poslanike, podelio u dva dela: jedne, neodgovorne, euforične, napaljene, Evropa i sve je rešeno; i druge, izuzetno ozbiljne ljude, studiozne, koji postavljaju neka pitanja, a mi tražimo odgovore na ta pitanja. Da li je Kosovo sastavni deo Srbije, to Evropska unija mora da kaže. To smo Koštunica i ja u onoj Vladi tražili da definišemo gde se nalazimo – da li je Kosovo naš sastavni deo, da li idemo u Evropsku uniju sa Kosovom ili bez Kosova, ili idemo u Evropsku uniju a posle ćemo morati da priznamo Kosovo, što se uostalom i nagoveštava ovde.
Prema tome, bajke o Evropi prezentirane na ovaj način kao što je gospodin Đelić stvarno su bajke, a ni deca iz osnovne škole, onako euforično, u jednom ozbiljnom Parlamentu, gde se rešava sudbina jedne države, gde se trasira put za narednih 50-100 godina Srbije, ne bi se tako ponašala.
Očekivao sam samo ono skandiranje – idemo, idemo dalje sa sednicom, idemo da slavimo, ratifikujmo to i gotovo, nema potrebe dalje, sve muke smo rešili!
Izaći ćemo tobože u Evropu, dobiti kredite, raditi, poljoprivreda je glavna. Znam da će Evropska unija nama dati poljoprivredu – da beremo maline, kupine, koje su devet dinara, braćo moja. Seljak koji bere, koji seje kupinu propao je – proizvoditi mleko za 22 dinara, voziti traktore, orati i kopati i tako dalje.
A njima smo dali i prepustili finansijsko tržište, sve ono što je profitabilno. Traže naravno i farmaceutsku industriju, i elektroniku, i telekomunikacije, i sve ode u Evropsku uniju. Da li je budućnost naše dece da budu vozači traktora, berači pečurki, malina i kupina? Da li nas tu vodite, gospodo, da budemo za potkusur Evropskoj uniji?
Pričamo o blagostanju u Bugarskoj i Rumuniji. Bio sam tamo neki dan, nikad gore nije bilo. To možete videti i uveriti se kada odete, putevi, infrastruktura su očajni. Bugari beru kod nas po Srbiji paprike, kupe šljive. Dosta im je Evropske unije i došli kod nas, koji nismo članovi, da malo zarade ovde neki dinar, da prežive.
Da li je to naša sudbina? Zato smo kao ozbiljni i odgovorni ljudi, narodni poslanici, tražili da se sve ovo definiše, da se ubaci u Sporazum i da onda uspravno ulazimo u Evropsku uniju, ali kao partneri, kao jedna suverena država, ozbiljna država koja će doći tamo, koju će oni ceniti i poštovati.
Ako svaka šuša u Evropskoj uniji može da uzme deo teritorije, da radi šta hoće, nije nam tamo mesto. To moramo definisati jer mi donosimo odluku za generacije koje dolaze. Nama su naši dedovi i pradedovi ostavili ovu predivnu Srbiju, a kuda ćemo mi sa njom, kako i na koji način?
Lepa je priča o NATO-u, ali taj NATO je došao u Srbiju bez ikakve saglasnosti, odobrenja, dozvola, napravio NATO bazu. Nisu nas pitali, tada je Srbija bila suverena država, nije bilo govora o jednostranom priznavanju itd. Nisu nas konstatovali, ušli ljudi, napravili bazu u jednoj suverenoj državi, završili posao, postavili straže i otišli. Da li je to naša sudbina, da ovde može da radi ko šta hoće? Doneli su odluku, a to je, nažalost, bilo prihvaćeno u saveznom parlamentu, da mogu da koriste našu infrastrukturu kad god hoće i koliko god hoće, koliko im god treba – žele puteve, aerodrome i sve, ako je potreba NATO-a.
Znači, mi kao odgovorni ljudi, koji misle o ovoj državi Srbiji, tražimo da se ovo definiše i da onda budemo svi za Evropu, i čitava Srbija će biti za Evropu ako definišemo ove stvari koje su sporne.
Ovako ne znamo kuda su nas poveli, ne znamo šta ćemo doživeti na tom našem putu, da li ćemo se izgubiti u nekom bespuću i jednostavno naša sudbina je izuzetno ugrožena.
Prema tome, danas sam ovde slušao priče i drago mi je da nacionalne manjine govore izuzetno dobro i pohvalno šta će se u Srbiji dogoditi. Dobro je da smo takva država, a da bismo išli na evropski put moramo biti demokratska država, ne mogu se zabraniti demonstracije, pucati, ubijati, moramo poštovati jedni druge i to je osnova. Znači, osnova svega je demokratska Srbija.
Mi koji sedimo i sa ove opozicione strane bili smo borci za demokratiju ceo život, borićemo se i dalje za pravu demokratsku državu Srbiju kao osnovu i poštovati nacionalne manjine i poštovati sve ono što su evropski kriterijumi.
Da li znamo da Srbi na Kosovu nemaju osnovni kriterijum demokratije, slobodu kretanja. Ljudi ne smeju da odu na njivu, da decu pošalju u školu. Da li je to omogućila ta demokratska Evropa?
Tražimo zaštitu naših građana bez obzira gde se nalaze i to Evropa mora da shvati i da zna, a ne da se ovako ponašamo dosta neodgovorno, jer od početka je počelo vrlo neodgovorno i neozbiljno, to gospodin Đelić dobro zna.
Bilo je ružno kada se o jednom ovakvom sporazumu glasalo na Vladi Srbije, drsko, brutalno, siledžijski od jedne male, tanke većine, i ne bih želeo da tako bude u Parlamentu, kada je tada aktuelni premijer Srbije napustio, izašao na hodnik, napustio sednicu, i deo ministara.
Da li je to put Srbije koji se trasira za naredni period, kada deo Vlade napusti sednicu, izađe na hodnik dok ta tačka ne prođe?
Moramo se usaglasiti, dogovoriti i ovde i tamo. Ima ovde jedan minimum, jedan amandman koji su podneli radikali, bez obzira ko ga je dao, da se definiše status Kosova u Srbiji. Zašto to ne podržimo? Šta je falilo Evropskoj uniji da kaže – poštujemo vaš Ustav kao suverenu državu, poštujemo vaš narod.
Molim vas, Srbija sa Kosovom u Evropskoj uniji. To je bio minimum našeg uslova, tu smo se razilazili i to je bio kamen spoticanja.
Što se tiče ekonomije, ne treba pričati odmah o blagostanju. Kakvi su ti fondovi? Tačno je da daju kredit od 150 miliona. Da je Dinkić hteo da garanciju da i ja sam mogao da uzmem taj kredit, i meni su davali kada sam bio ministar. Znači, kredit banke imaju – dajte garanciju Vlade, garantujte budžetom da ćete vratiti, nema nikakvih problema, možete da uzmete kredit koliko je kreditno sposobna Srbija. Ali, ti fondovi za evropske koridore, to je druga stvar.
Kako dobiti novac iz fondova, a ne prosek komercijalne kreditne linije. To je najjednostavnije, to može svako da dobije.
To možete od svih banaka da dobijete, iste uslove daje i Svetska banka, i EBRD, Evropska investiciona banka, kao i mnoge komercijalne banke za velike projekte kao što su autoputevi itd. Znači, tu nema ništa sporno.
Ulaganje u poljoprivredu, jesam za evropske kredite, ali njihovi krediti su beskamatni, i veliki deo nepovratnih sredstava za poljoprivredu. Da li mi dobijamo te kredite da naš seljak uradi nešto, živne, pokrene se ili komercijalne kredite gde će on sam propasti? Prema tome, ovde bi mnoge stvari trebalo da se definišu.
Da li mi ratifikacijom ovog sporazuma oslobađamo odgovornosti Evropsku uniju, što je vrlo važno? Ako je oslobađamo odgovornosti i ako prelazimo mirno preko toga, oni su zadovoljni, mi smo legalizovali bombardovanje, njihovu odgovornost i sve ono što se događalo. Takođe, i položaj srpske manjine na Kosovu, u našoj južnoj pokrajini, sve smo to legalizovali, uveli u red i završili za njih veliki deo posla.
Prema tome, mi nismo neodgovorni ljudi i nemojte više da nam pominjete da smo antievropski orijentisani. Mi smo evropski orijentisani, mi smo za demokratiju u Srbiji, mi smo za ekonomski jaku Srbiju, demokratsku, evropsku, ali strogo definisanu. Ovo je naša jedina otadžbina, mi rezervnu nemamo. Svaka stavka ima da se analizira sto puta i kada se definiše onda da se potpiše i ugovor ratifikuje. Ne igrajmo se državom na ovakav način, ne dajmo, bez obzira ko je to, argumente, ne dajmo nedorečene ugovore, jer ćemo sutra imati velike probleme, i naša deca, naši unuci proklinjaće nas zbog odluka koje ćemo donositi.
Država Srbija mora sa svojim poslanicima svaku stavku da definiše. Imali ste slučajeve da Evropska unija kada potpiše bilo koji ugovor, ili bilo kakvo njihovo telo, organ, svaka sitnica se strogo definiše, analizira, bezbroj puta parafiraju, odobravaju i onda potpisuju. Mi olako – juriš, idemo, ura, ono Đelićevo, ratifikujmo, sve će doći sutra!
E, moj Đeliću, ti ćeš otići odavde, a mi ćemo ovde ostati. Ti si ovde u prolazu, možeš da kažeš šta god hoćeš. Mnogi su ovde u prolazu, Srbija im je neka prolazna stanica da nešto odrade, a mi kada ostanemo ovde pitaćemo se za neku godinu kuda ćemo i šta ćemo.
Prema tome, molim vas da o ovome dobro razmislite i da nas više ne vređa jedna grupa, da kaže – oni su antievropski, ko glasa protiv Sporazuma. Neozbiljni ljudi će glasati nešto što nije definisano, neozbiljni i neodgovorni ljudi će se poigrati ovom državom i pokazati koliko im ona znači. Ozbiljni ljudi, a posebno naše rukovodstvo koje je danas u Briselu, mora da shvate da su državnici, da predstavljaju sve nas i ovaj narod, a ne tamo kada ih potapše Solana po ramenu, oni srećni, daćemo vam podršku, a vi gurajte to.
I ne dvostruka priča. Ova priča danas mora uvek da bude ista, a ne da bude jedna priča u Briselu. Kao ministar prisustvovao sam mnogim tim sastancima, gde se govorilo – pritisnite vi nas malo, nema problema, mi ćemo se malo buniti, ali biće to na kraju kako vi kažete. Mi moramo malo da se bunimo, tamo je neki narod koji glasa na izborima, pa ćemo im pričati neku priču.
Ne, jedna priča, priča iz Parlamenta je osnovna priča za sve. Molim vas, razmislite dobro o ovome, razmislite o nekim amandmanima koji su dati, ne igrajmo se državom, nemoj da nas uhvati euforija, nego budimo ozbiljni, jer ovo pitanje je izuzetno ozbiljno za državu Srbiju.
Ne pričajmo seljacima bajke – sutra ćete dobiti ovo, sve će vam biti lako. Neće biti lako! Dobićemo kredite koje mora da vraćamo. Sve što napravimo kreditnim linijama, mi ili naši potomci će vratiti nazad.
Prema tome, Evropa ne daje nikom ništa džabe. Nisam čuo, sem kada se dogode neke elementarne nepogode, da Nemac nekom da nešto džaba, Francuz, Englez pogotovo itd. Nemojmo da smo deca, da mislimo da će se njihov privatni kapital tako olako preliti.
Njih naš sporazum ne interesuje. To je nešto što treba njihovim političarima koji su sve ovo zgužvali, uradili, da se operu i oni kod svog naroda i da ostanu čisti, jer mnogi sada odlaze sa tih funkcija. Ali, nama će ostati fleka, mrlja, i ostaće zabeleženo koji su to poslanici, koja je to Vlada uradila, kako i na koji način.
Zato vas molim, gospodo iz Vlade, ako ste proevropski, što odbaciste koncesiju? Nisam čuo da se gradi sopstvenim sredstvima iz budžeta. Evropa to ne radi godinama. Što odbaciste gasni sporazum? Nemci bi ne znam šta dobili da dobiju ovakve povoljnosti i takvu povoljnost u snabdevanju gasa i nafte. Zašto to odbacujete, vagate to toliko puno? E, moj Dinkiću, da si ovoliko vagao ovaj sporazum o ulasku u EU, gde bi nam bio kraj, kolko vagaš taj nesrećni gasni sporazum, koliko se tu konsultuje, traži i proverava.
Prema tome, budimo ozbiljni i biće nam svima mnogo bolje. Nemojte da nam pričaju bajke. Bajke su odavno ispričane. Ovde ima poslanika sa dugim iskustvom, ima političara u Srbiji koji znaju nešto i molim vas, razmislite dobro, ovo je ozbiljno pitanje i zato bih zamolio da ubuduće diskusije budu veoma ozbiljne. Ovo je ozbiljna tema, da se ne šegačimo, da jedni druge ne pljujemo, da ne pričamo ove priče.
Ovde je nastupilo i neko razumevanje. Mi smo danas iz opozicije shvatili da su ove teme interesantne i prihvatili, i pored izveštaja koji nije došao, što su radikali tražili, dali rok da se to završi do kraja nedelje, da ispoštujemo i ministra koji je dao obećanje, ali da zapamtite – sva obećanja koja date moraćete da ispunite. Hvala puno.

Zahvaljujem. Reč ima gospodin Moma Čolaković, predsednik poslaničke grupe PUPS.