Po Poslovniku, gospodin Petronijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, nisam izrazio nikakve strahove, ne plašim se, za mene nema dileme. Nisam govorio ni suprotno onome što je Vlada predložila.
Izneo sam stav svoje partije, ali sam izneo i kao narodni poslanik šta mislim da može još da se učini. A zašto nisam govorio i suprotno onom što je Vlada predložila?
Ako ste imali priliku da vidite, u Rezoluciji o KiM Vlada je predložila neku izjavu te vrste, interpretativnu izjavu.
Pri tom ni sa kim u sukobu nisam ako kažem da bi ta interpretativna izjava mogla da bude sad, prilikom usvajanja ovog sporazuma. To nema nikakve veze sa tim da li priznajemo nezavisnost KiM ili ne priznajemo, bar nemojte to spočitavati, nikakve veze sa tim nemamo.
Niti smo učestvovali u izradi ovog sporazuma, niti smo učestvovali u pregovorima, niti smo ga u konačnom tekstu usvajali. Mi samo kažemo takav kakav je usvojen, šta smatramo šta je njegova manjkavost.
Dakle, nisam u sukobu ni sa partijom, ni sa predlogom Vlade.
Ako vi mislite da je sukob pozivati, koliko god može da se pozove, na dogovore, pozivati na to da se uskladi što god može da se uskladi, onda sam očigledno pogrešno protumačen. Hvala lepo.

Zahvaljujem. Po Poslovniku, gospodin Ljubomir Kragović.

Dame i gospodo narodni poslanici, izašao sam da reklamiram povredu Poslovnika, član 198. i član 200. O čemu se radi?
Još 18. jula sam ovde u usmenoj formi postavio poslaničko pitanje predsedniku Vlade Republike Srbije i zamolio ga da reši problem koji imamo na KiM, a problem se odnosi na to da je RIK raspisala lokalne izbore na teritoriji KiM i izdala uverenje o mandatima odbornika u skupštinama opština na KiM.
U međuvremenu su se konstituisale te skupštine, ali ostala su upražnjena mesta predsednika opštine, potpredsednika opštine, članova opštinskih veća, biraju se novi odbornici na predlog odborničkih lista koje su osvojile određene odborničke mandate.
Član 200. jasno kaže:
"Na usmeno postavljeno poslaničko pitanje, Vlada, odnosno ministar, moraju odmah usmeno odgovoriti. Ako je za davanje odgovora potrebna određena priprema, oni to moraju odmah obrazložiti (gospodin premijer je bio prisutan tu, nije želeo da odgovori, niti je želeo da obrazloži), a odgovor narodnom poslaniku dostaviti u pisanom obliku (a ja ga do dan danas nisam dobio) u roku od osam dana od dana kada je pitanje postavljeno."
Podsećam vas, ponovo, da je taj dan bio 18. jul.
"Pisani odgovor Vlade, odnosno nadležnog ministra, dostavlja se narodnim poslanicima". Koliko znam, nijedan od narodnih poslanika to nije dobio.
Stav 3. u članu 200. kaže: "Izuzetno, ako je u pripremi odgovora na poslaničko pitanje potrebno utvrditi određene činjenice čije utvrđivanje zahteva duže vreme ili složeniju analizu, rok za davanje odgovora na poslaničko pitanje može se produžiti, ali ne više od 30 dana". Podsećam vas da je taj rok istekao 17. avgusta, danas je 3. septembar, mi nemamo odgovor i pojedine skupštine opština su u problemu da zakažu nove sednice skupština.
Na osnovu ovoga i kroz onu izjavu koju smo mogli da pročitamo, koju je dao 28. avgusta predsednik Vlade Republike Srbije, u kojoj traži da srpski narod prizna misiju Euleksa koja je došla na KiM, koja počinje da se šeta po pojedinim opštinama, vidi se odnos Vlade Republike Srbije prema KiM.
Ostaje da je ova Vlada Republike Srbije prosto izbrisala sa karte Republike Srbije KiM i prepustila šiptarskim separatistima i teroristima.
Mislim da ovo nije lepo i da je Vlada mogla ovaj posao da uradi, bez obzira što je bila sezona godišnjih odmora. Trebalo je da omogući srpskom narodu da se organizuje kako bi kroz svoje lokalne samouprave mogla da servira one najneophodnije uslove koji su potrebni građanima koji žive na KiM. Ovako nas prepuštate sami da se snalazimo kako znamo i umemo.
Mi ćemo taj problem prevazići, ali je jako jadno i tužno za sve Srbe i sav srpski narod na KiM, a podsećam vas da je na ove izbore izašlo preko 100.000 građana, Srba i ostalih nealbanaca, i da su oni formirali lokalne samouprave, a vi vršite klasičan vid opstrukcije. Želite da poništite taj trud srpskog naroda, da poništite tu našu muku, jer smo najzad dobili, svoje lokalne samouprave, a ne da imamo koordinatore koje ste vi postavljali u lokalnim samoupravama, koji su samo vršili pljačku i otimačinu onog novca i onih sredstava koje je Republika Srbija upućivala na Kosovo, a nije dolazilo tamo gde treba, do građana, Srba, na KiM.
Ponovo postavljam isto poslaničko pitanje, s obzirom na to da je sutra četvrtak i da Vlada zaseda četvrtkom, da uloži dodatni napor kako bi napisala jednu rečenicu i ovlastila RIK da izda uverenje o odbornicima u skupštinama opština na KiM. Hvala.

Zahvaljujem. Svesna sadržaja pitanja, urgiraću kod Vlade da dobijete odgovor. Reč ima gospodin Dejan Mirović, SRS.

Dame i gospodo, jasno je da su se promenile okolnosti nakon parafiranja i potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Dvadeset država članica EU priznalo je tzv. državu Kosovo. Zato se povodom ovih novih okolnosti mogu primeniti odredbe iz člana 62. Bečke konvencije o ugovornom pravu iz 1969. godine, koja regulišu reviziju i prestanak ugovora. Član 62. predviđa suštinsku promenu okolnosti, kao razlog za obustavu primene ugovora.
Takođe, prema međunarodnom pravu ima osnova i da se tvrdi da je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju bio jedna vrsta prevare.
U članu 49. Bečke konvencije o ugovornom pravu navodi se da se država potpisnica ugovora može pozvati na prevaru, kao razlog za ništavost njenog pristanka na ugovor. Bez sumnje, prevara je kada se u Sporazumu o stabilizaciji jedna strana poziva na Povelju UN, a zatim grubo gazi tu istu Povelju, jer priznaje tzv. državu Kosovo.
Naravno, na sve ove pravne argumente može se odgovoriti tvrdnjom da je važnost međunarodnog prava danas svedena na isti onaj nivo koji je postojao i u vreme društva - naroda.
Dame i gospodo, ako je tako i ako treba uvažiti tu novu realnost, onda treba imati u vidu i sledeće činjenice. Najblaže rečeno, veoma je sporna tvrdnja po kojoj će nam ratifikacija Sporazuma doneti ekonomski napredak i bolji standard. Sledeći primeri to pokazuju:
Makedonija je pre sedam godina potpisala Sporazum o stabilizaciji sa EU, pre tri godine je dobila status kandidata. Ipak, na razvojnoj listi Svetskog ekonomskog foruma, Makedonija je iza Srbije. Prema podacima Državnog zavoda za statistiku Makedonije, prosečna neto zarada u martu ove godine u Makedoniji je iznosila oko 250 evra. U istom periodu, prema Republičkom zavodu za statistiku, prosečna neto zarada u Srbiji je iznosila oko 385 evra. Prema zvaničnim procenama makedonskih državnih organa, stopa nezaposlenosti u Makedoniji u 2007. godini je iznosila skoro 37%.
Dame i gospodo, u članu 20. Sporazuma o stabilizaciji se predviđa da se carine na uvoz industrijskih proizvoda poreklom iz Srbije ukidaju. Svakako bi trebalo pozdraviti tu odredbu, da za njom ne slede i odredbe iz člana 21. U stavu 1. ovog člana se navodi: "Carine na uvoz u Srbiju industrijskih proizvoda poreklom iz Zajednice, osim onih navedenih u Aneksu 1, ukidaju se..."
Zatim se u stavu 3. ovog člana navodi: "Carine na uvoz industrijskih proizvoda u Srbiju poreklom iz Zajednice, navedene u Aneksu 1, postepeno će se smanjivati i ukidati..."
Dakle, Sporazum o stabilizaciji skoro na isti način tretira industriju male i siromašne Srbije i takvih globalnih industrijskih sila kao što su Nemačka ili Francuska.
Koliko je to nerealno i štetno za našu privredu pokazuje sledeće poređenje: nemački izvoz u kome dominiraju upravo industrijski proizvodi u 2007. godini je iznosio oko 970 milijardi evra, u istom periodu naš izvoz je dostigao oko 6,4 milijarde evra, dakle, ni jedan odsto od nemačkog.
Zato nije teško predvideti šta će se desiti kada se ukinu carine u ovoj oblasti, kako to predviđa SSP. Jasno je da će doći do povećanja našeg spoljnotrgovinskog deficita i pada carinskih prihoda.
Da se radi o realnom predviđanju pokazuju i to što je u prvih pet meseci ove godine u trgovini sa Nemačkom zabeležen deficit od oko 460 miliona evra. To je porast od 43% u odnosu na isti period u 2007. godini.
Takođe, poznato je da je BiH potpisala SSP u junu ove godine. Od 1. januara 2009. godine ukidaju se carine za 95 odsto robe koja se uvozi iz EU. To će BiH doneti manjak u budžetu od 60 miliona evra.
Iskustva novih članica EU ukazuju na sličan zaključak povodom primene SSP u industriji.
Na primer, Poljska je nekada po tonaži izgradnje brodova bila na 11. mestu u svetu. Upravo zbog zahteva iz Brisela pojavili su se brojni negativni efekti u ovoj oblasti.
Najpoznatiji primer je onaj iz 2007. godine, kada je Evropska komisija zahtevala zatvaranje 2/3 čuvenog brodogradilišta u Gdanjsku.
Povodom ekonomske situacije u Poljskoj, austrijski profesor ekonomije Holf Bauer piše da su se industrijski radnici u Poljskoj ''ponovo našli tamo gde su bili pre 200 godina, ispunjavajući svoju misiju kao postindustrijska rezervna armija za nemačke, francuske i američke kompanije''. Holf Bauer navodi da su odeljenja za industrijsko istraživanje i razvoj nestala upravo zbog takozvanog evropskog puta.
U članu 26. Sporazuma o stabilizaciju EU daje koncesije na uvoz poljoprivrednog proizvoda iz Srbije, ali već u članu 27. stav 1. Sporazuma o stabilizaciji piše – od dana stupanja na snagu ovog sporazuma Srbija će ukinuti sva količinska ograničenja i mere koje imaju isto dejstvo na uvoz poljoprivrednih proizvoda poreklom iz Zajednice.
Dakle, ponovo se na skoro isti način tretira naša poljoprivreda i zapadnoevropska. U tom kontekstu tvrdi se da će primena SSP dovesti do takmičenja naših i zapadnoevropskih proizvođača na tržištu EU.
Da se radi o nerealnoj frazi, pokazuje vrednost poljoprivrednog izvoza Holandije. Taj izvoz je u 2006. godini bio veći od našeg celokupnog BDP-a.
Takođe, zbog ogromnih subvencija, čak ni poljoprivrednici iz novih članica EU nemaju pravu šansu na tržištu EU. Prema dogovoru postignutom u Kopenhagenu 2002. godine novim članicama je zabranjeno da imaju više od 25% subvencija koje EU daje starim članicama. Ova zabrana će trajati sve do 2013. godine. Dakle, ako jednog dana uđemo u EU, teško da ćemo imati bolje uslove od ovih.
Prilikom glasanja o Sporazumu treba imati u vidu i reči Jana Veleba iz Češke agrarne komore, citiram, prema ''Politici'' od 21. aprila 2007. godine: ''Na zapadnim tržištima nemamo mnogo šansi. Tamo retko koga sa strane puštaju.''
Takođe, u članu 117. SSP-a piše da će se makrofinansijska pomoć našoj zemlji odobravati ako se ''ispune uslovi koje treba utvrditi u kontekstu programa između Srbije i MMF''.
Nobelovac Džozef Štiglic, bivši glavni ekonomista i viši potpredsednik Svetske banke, piše da ti uslovi MMF-a dovode do ''gladi i nereda u mnogim zemljama'' i da je MMF politička institucija koja drži špekulante u biznisu.
Dakle, svi ovi podaci dovode u pitanje ekonomsku opravdanost SSP. Zato je bila neophodna javna i argumentovana rasprava povodom Sporazuma o stabilizaciji. Nažalost, nije je bilo.
Imali smo prilike samo da slušamo zamorne fraze o nekakvoj evropskoj budućnosti, ali te fraze nam ne mogu dati odgovor na pitanje o ekonomskoj korisnosti Sporazuma o stabilizaciji.
Zato je potpuno tačna definicija direktora nemačke nevladine organizacije Inicijativa za evropsku stabilnost, Geralda Knausa. On je posle potpisivanja SSP-a izjavio da je to bila ''glorifikovana propagandna vežba''.

Reč ima gospodin Vlajko Senić.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju predstavlja praktično pretposlednji korak u smislu punog uključenja Srbije u EU. On predstavlja tek šansu za našu državu, za naše društvo i našu privredu da krenemo napred. Dva osnovna aspekta ovog sporazuma su: ekonomski i politički.

Ekonomski aspekt Sporazuma će biti vrlo merljiv u narednim godinama.

Dakle, sve kritike koje smo ovde čuli biće vrlo lako proverljive narednih nekoliko godina, jer je ekonomija nauka i oblast koja ima nekoliko veoma jasnih parametara.

Mi u narednih nekoliko godina ukoliko želimo da idemo stopom razvoja od sedam ili osam posto godišnje moramo da imamo mnogo veći priliv stranih direktnih investicija nego što je to bilo do sada, jer je do sada stopa bila, takođe, 6, 7 ili 8% u proseku, ali je ona bila uzrokovana pre svega niskom bazom iz 2000. godine. Brži rast društvenog proizvoda znači priliku za rešavanje problema nezaposlenosti, kao možda najvećeg ekonomskog problema danas u Srbiji.

Potpisivanje i dosledno sprovođenje ovog sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju predstavlja priliku da u Srbiji rešimo i pitanje monopola.

Nažalost, u proteklih nekoliko godina, a posebno u poslednjih godinu, godinu i po dana, pitanje monopola je bilo, pre svega, političko pitanje.

Političke stranke su imale svoj stav o tome kako je tržište Srbije uređeno, da li neka kompanija ima ili nema monopolski položaj, a najmanje je tu bilo prilike za stručnu i za ekonomsku ocenu stanja u toj oblasti. Zbog toga će prilikom realizacije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju ukoliko budemo prihvatili, a to je nužno, evropske norme koje mere da li postoji monopol u nekoj oblasti, da li je zloupotrebljena monopolska pozicija ili ne, omogućiti da se na to pitanje da ekonomski odgovor, a to će u svakom slučaju biti u interesu građana Srbije.

Dalji ekonomski problem koji opterećuje Srbiju jeste pitanje nedovoljno razvijene infrastrukture i to je jedna od najvažnijih oblasti koja se reguliše Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju. Naravno, a to vidimo i na primeru zemalja koje već jesu članovi EU, kao što su Bugarska i Rumunija, pitanje borbe protiv korupcije i kriminala je možda ključni aspekt koji jednoj državi omogućava da ide dalje napred u odnosima sa EU.

Vidimo da čak i onog trenutka kada zvanično postanete član EU ukoliko država nema vidljive i jasne borbe i jasne rezultate u borbi protiv korupcije i kriminala da ne postoji mogućnost da koristi sredstva EU.

Postoje još dva važna ekonomska aspekta koja treba da budu rešena u srpskoj ekonomiji, a koja mogu da budu rešena uz pomoć EU.

To je pitanje regionalnog razvoja i pitanje energetske nezavisnosti Srbije, odnosno energetske zavisnosti Srbije. Samo da dam jedan podatak da Srbija zadovoljava iz domaće proizvodnje jedva 20% potreba, kada govorimo o nafti i 10% kada govorimo o prirodnom gasu, ali siguran sam da će tačka dnevnog reda koja se tiče Sporazuma o gasifikaciji sa Ruskom federacijom biti prilika da govorimo nešto više i o tom pitanju.

U krajnjoj liniji i taj sporazum, o kome se mnogo govori u poslednjih nekoliko meseci, sigurno neće biti ponuđen Srbiji ni na potpisivanje ni na realizaciju ukoliko ne budemo na našem putu, na putu ka EU, jer sigurno ni da interes Ruske Federacije nije da gradi na primer magistralni gasovod kroz neku zemlju koja će ostati izolovana od evroatlantskih integracija.

Drugi aspekt koji najčešće spominje opozicija, to je političko pitanje i pitanje da li ratifikacijom ovog sporazuma Srbija priznaje Kosovo i Metohiju. Mislim da to nije korektno.

Pregovori su počeli 10-og meseca 2005. godine i tadašnja Vlada je dobro znala da KiM ide ka nezavisnosti. Mi smo očekivali i 2005. i 2006. i 2007. godine da se ta stvar desi. Zajedničkom akcijom srpske vlade uz podršku nekih država u Međunarodnoj zajednici sprečen je scenario da Kosovo dobije nezavisnost kroz UN. Ali su svi tada bili svesni, i oni koji danas govore o tome da je ovo priznanje nezavisnosti Kosova, da će se to ako ne bude rešeno kroz UN rešiti tako što će Kosovo samostalno doneti odluku o nezavisnosti.

I tada se znalo da će veliki broj zemalja EU, SAD priznati jednostrano proglašenu nezavisnost KiM. Nije to nešto što se pojavilo nakon odluke Skupštine KiM, to je nešto što se unapred znalo.

Ukoliko je za nas bilo neprihvatljivo da sarađujemo sa EU i sa zemljama koje će priznati nezavisnost KiM onda ni tada, pre tri godine, nije uopšte trebalo da započnemo proces pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, nego da na početku tražimo od EU, a to nije moguće, ali to se traži danas, da u jednom dokumentu, izjavi, Sporazumu, saopštenju, kaže da će Srbija biti primljena u EU u smislu celine teritorije i da od Srbije neće biti traženo da prizna nezavisnost KiM pre nego što uđe u EU.

To ne znači da Srbija neće biti suočena sa zahtevom da prizna KiM pre nego što uđe u EU, odnosno što kasnije budemo ušli u EU postoji veća opasnost da se takav zahtev ispostavi pred Srbe.

Zbog toga je veoma važno da taj proces bude veoma brz i da traje narednih nekoliko godina, ako je moguće ne više od četiri godine. Iako smo čuli da ovde to nije moguće, mislim da jeste i mislim da smo tehničkim pregovorima pokazali da ova država ima kapaciteta da uradi taj posao.

Valjda je logično ako uđemo u EU, kao država koja nije priznala KiM, da je bolje braniti nacionalne interese iz pozicije člana EU kao još jedna zemlja koja ne priznaje KiM. Verovatno bi lakše bilo Srbiji da je 2001, 2002. ili 2003. postala punopravni član EU i NATO pakta, pa da iz te pozicije brani eventualnu nameru kosovskih Albanaca da jednostrano proglase svoju nezavisnost.

Ono što slušamo danas kao argument i taj argument poštujemo, trebalo je izvući kao argument 2005. godine kada je počeo ovaj proces i reći EU – gospodo, nećemo sa vama ni da razgovaramo dok se unapred ne obavežete da nijedna država EU neće priznati KiM. Pa, ko može da očekuje kada je 21 zemlja EU priznala KiM da Evropska unija sada može da izda neko saopštenje i da potpiše ugovor da oni te jednostrane odluke tih zemalja ne priznaju.

Prema tome, stanje je takvo kakvo jeste i na nama je da što pre uđemo u EU, da sa onih nekoliko zemalja koje nisu priznale nezavisnost pokušamo da mi sutra budemo zemlja koja će sprečiti KiM da uđe u EU, a ne da čekamo da oni uđu pre nas pa da nas blokiraju za 10 ili 11 godina, da ne postanemo nikada član EU.

Naravno, vama to sada izgleda kao nemoguć scenario, ali pre nekoliko godina je izgledalo i nemoguće da će Kosovo proglasiti nezavisnost, pa se nažalost ta stvar desila. Videli smo u poslednjih mesec dana da interes velikih sila nije međunarodno pravo, nego međunarodno pravo onda kada njima to odgovara, a kada im ne odgovara onda već nađu neko objašnjenje. To su pravila igre koja su nažalost postala i počela da važe na međunarodnoj sceni posle jednostranog proglašenja Kosova i što pre to shvatimo bolje ćemo se u svemu tome snaći.

Treća stvar, ne treba ni građanima Srbije slati neku vrstu lažne nade da ćemo samim potpisivanjem Sporazuma rešiti sve naše probleme. To je tek šansa za srpsku ekonomiju i to je tek prilika za srpsko društvo. Od naših kapaciteta će zavisiti koliko ćemo uspešno promeniti ekonomiju, koliko ćemo uspešno privući te pretpristupne fondove. Imate primer zemalja koje 10 ili 20% tih fondova koriste samo zato što nemaju dovoljno kapaciteta.

Prema tome, ovo jeste i ekonomski i nacionalni i svaki drugi interes. Zbog toga je dobro što će ova skupština podržati ovaj sporazum, bez obzira što je rečeno da je to neka mala većina protiv velike manjine. Da je formirana neka druga koalicija verovatno bi ta mala većina odbila ovaj sporazum, ali srećom građani Srbije su glasali da Sporazum bude ratifikovan i to će biti urađeno u narednih nekoliko dana.

Zahvaljujem.

Po Poslovniku, gospodin Samardžić.

Poštovani narodni poslanici, zaista se mora reagovati na ovu rečenicu mog prethodnika da se 2005. godine znalo da će Kosovo biti nezavisno. Ako je on znao, ja nisam znao – 2006. i 2007. godine su trajali pregovori o statusu KiM, toga se svi sećate.
Znači, država je u punoj meri pregovarala sa predstavnicima privremenih institucija na KiM, uz posredovanje UN i EU, i pregovarala je sa jednom platformom koja vam je svima poznata.
Ta platforma nije imala ni primisli o tome da se država miri sa nekom sudbinom o nezavisnosti Kosova. Taj argument je argument post festum i to nije fer argument koji se izlaže septembra 2008. godine. Ako je neko znao da će Kosovo biti nezavisno 2005. godine, trebalo je to tada da kaže. Neki su ljudi doduše to govorili. Govorili su da su sasvim sigurni da će do kraja 2006. godine Kosovo biti nezavisno. Takvih je izjava bilo u našoj javnosti, možda se sećate. Kao što vidite nisu bili u pravu. To su ozbiljne stvari i ne možemo se, dakle, igrati post festum sa takvim stvarima.
Država je ušla u te pregovore bona fide, sa vrlo dobrom i jakom platformom. Što se EU tiče, mogu vam reći, mogu vam svedočiti, zato što sam te pregovore na neki način organizovao, bio koordinator pregovaračkog tima, samo kao jednu činjenicu hoću da vam iznesem, EU za sve to vreme nije imala tzv. zajednički stav o KiM. To je jedan dokument koji Savet ministara koji vodi spoljnu politiku EU, po pravilu, izlaže kada se bavi jednom konkretnom spoljnopolitičkom temom.
Taj zajednički stav EU nema ni dana današnjeg. Mi smo pomenuli zajedničku akciju koju je donela 3. februara 2008. godine, bez zajedničkog stava. Znači, mi nismo imali formalnu indiciju da će EU priznati nezavisnost KiM. Neke stvarne smo imali, neke države su nas i u pregovaračkom procesu ubeđivale da je to jedna sudbina koju moramo da prihvatimo itd, neke nisu.
To je bio jedan proces. Da smo se mi tada ponašali kako nam sada, sa naknadnom pameću, neki sugerišu, mi bismo izgubili i KiM i sebe same. To nismo činili i nemojte da smo cinični septembra 2008. godine. To je jedna stravična izjava sa stanovišta spoljne politike ove države.
Znači, u pregovaračkom procesu, kome se prišlo sa dobrom voljom, ova država je branila teritorijalni integritet Srbije. Dakle, pregovarački tim, koji je bio tim iza koga je stajao i predsednik Republike i predsednik Vlade, u vreme kada je postojala famozna kohabitacija, 2005. je to krenulo, a trajalo je 2006-2007. godine, u punoj meri se pregovaralo sa čvrstim uverenjem da će se KiM odbraniti. Tu nije bilo nikakvog izigravanja pregovora sa naše strane. To što je prevladao stav o nezavisnosti i u EU nije bilo vidljivo 2005, 2006, pa i delom 2007. godine.
Bio je vidljiv besomučan pritisak koji su SAD vršile na EU, na organe EU i na pojedine lidere EU. To je bilo vidljivo, ali mi iz toga nismo mogli da izvedemo zaključak da će Kosovo sasvim sigurno biti nezavisno, jer ne bismo pregovarali da smo taj zaključak izvukli. Molim vas, govorite ovde o čemu hoćete i izlažite svoje stavove, ali nemojte biti nefer, nemojte rezonovati kao generali posle bitke. To vam nije dobar način za gledanje na državne poslove.