Ne znam o čemu vi pričate, gospođo Slavice. Zaista vas ne razumem. Vi ste iz Kragujevca, živite u centru grada.
Prošle nedelje je u našem Kragujevcu, mom i vašem, sasvim regularno (skup je prijavljen policiji) održana u prepunoj dvorani Gradske dvorane Šumadija, uz prisustvo, pozvala sam i pojedine kolege članove SPS i odazvali su se da dođu, 1200 ljudi je bilo u dvorani Šumadija, prodali smo, jer smo u tom trenutku imali samo 90 knjiga ''Ubistvo mafijaškog premijera Zorana Đinđića''.
Obećala sam mnogim Kragujevčanima da ću, koliko moje mogućnosti dozvoljavaju, da im poklonim tu knjigu. Gospodine Ostojiću, evo, vama obećavam, ako niste kupili, nastojaću u toku sutrašnjeg dana, a pošto imam to simbolično ovlašćenje, potpisaću vam, staviću vam posvetu, a konačno će vam dati profesor Šešelj kada se vrati.
Kada se vrati iz haškog kazamata, gde ste ga vi poslali, vi, Čedomir Jovanović, tadašnji premijer, ministar policije, Vladan Batić, Nebojša Čović i ostali, koji ste tražili od Karle del Ponte krajem 2002. godine i vukli je za rukav da napiše optužnicu i da ga odvede u Hag i, kako reče Đinđić, da ga nikada ne vrati. A zbog čega?
Pa, zbog činjenice da je on 2001. godine, gospodin Jadranko je imao samo malo vremena, a na toj promociji smo nadugačko i naširoko govorili o tome, on je samo jedan deo povezanosti direktnog kriminala iz vrha vlasti sa surčinskom mafijom, kasnije zemunskim i surčinskim klanom, izneo čitajući ove podatke.
To su činjenice koje su nedvosmisleno utvrđene. Vi sad možete da pričate šta god hoćete. Točak istorije se okreće, znate, i pre ili kasnije će i generacije iza nas o toj bruci i sramoti, u kojoj se Srbija našla za vreme vanrednog stanja, da čitaju.
Moram da podsetim kolegu Šormaza da je odavde, iz poslaničke klupe, tada vrh DSS-a krenuo, na čelu sa Dejanom Mihajlovim, da traži i Radeta Bulatovića i gospodina Acu Tomića. Je l' tako bilo?
Za vreme vanrednog stanja oni 24 sata nisu znali gde im se nalazi tada stranački kolega, kasnije direktor BIA i direktor Vojne obaveštajne službe. Gde su bili ti ljudi? Zakopavani na dva metra ispod zemlje, spuštali im pijavice i stavljali im plastične kese na glave.
O čemu vi pričate? Vi pričate o ulasku i o integracijama i o tome da kod nas ima, eto tako, pojedinačnih slučajeva, pa vi tako ''pikirate'' sa ovog mesta. Ne znam šta vi uopšte možete i da vidite, možda bele miševe u ovom trenutku, a ne ko je za Evropsku uniju a ko nije. Molim vas, nemojte nas da učite tome.
Neko reče da biste se vi slikali, pojedini, ispod Ajfelovog tornja. Ja sam se tamo slikala sa svojih 10 ili 15 godina. Ovaj je rođen tamo pa mu ništa ne pomaže, je l' tako? Pa, nisi, Đeliću, ali tamo gde si boravio ...
(Predsednik: Vreme.)
... Dobro. Ako ste rođeni, gospodine ministre, u Beogradu, a kasnije otišli u Pariz, to ne znači da vi više znate, iako ste neki njihov đak, od nas koji smo živeli čitav život ovde. Je l' tako?
U svakom slučaju, ne možete da govorite - radikali su neke retrogradne snage, oni razmišljaju na način koji nije dobar za Srbiju. Mi rezervnu državu nemamo, za razliku od svih vas. Lako je Đeliću, on ima tri pasoša u džepu. U ovom trenutku, sad, može da razmišlja gde će, samo ne znam da li možete više u Rusiju ili u Češku, pošto su vam crveni pečat stavili, gospodine Đeliću, kad su vas deportovali krajem 90-ih godina.
Mi rezervnu otadžbinu nemamo i hoćemo Srbiju da čuvamo kao oko u glavi i da se borimo za njeno očuvanje. U tome je razlika između nas i vas, gospodine Ostojiću, između činjenice da su samo novac i zgrtanje bogatstva, pljačka i otimačina bile važne za režim kome ste pripadali i koji sada podržavate, a za nas je najvažnija čast, istina, poštenje i, pre svega, ideologija stranke koja nas vodi 18 godina.