Zahvaljujem.
Predstavnik predlagača, ministarka, gospođa Snežana Malović želi reč. Izvolite.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, meni je čast i zadovoljstvo što imam mogućnost da vam predstavim zakone koje je predložila Vlada Republike Srbije, a koje je pripremilo Ministarstvo pravde.
Na samom početku, htela bih da vam ukažem na značaj ovih zakona, prvenstveno u stvaranju normativnog ambijenta za zaštitu podataka o ličnosti, s jedne strane, i za efikasno suzbijanje organizovanog kriminala i korupcije, s druge strane.
Takođe, ovi zakoni su veoma bitni u procesu pristupanja naše zemlje EU, harmonizaciji propisa naše zemlje sa propisima EU, a naročito su značajni za ukidanje viza građanima Srbije za države EU.
U izradi svih ovih predloga zakona učestvovali su istaknuti stručnjaci iz oblasti koju ovi zakoni uređuju. Organizovano je niz okruglih stolova i od kraja prošle godine svi ovi zakoni su se nalazili na javnoj raspravi. Takođe, pribavljene su ekspertize istaknutih stručnjaka Saveta Evrope i Evropske komisije.
Na početku bih vam predstavila Predlog zakona o zaštiti podataka o ličnosti i, u vezi s tim, Predlog zakona o potvrđivanju Dodatnog protokola uz Konvenciju o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu podataka o ličnosti u vezi sa nadzornim organima i prekograničnim protokom podataka.
Novim ustavom Republike Srbije, u članu 42, zajemčena je zaštita podataka o ličnosti. Trenutno se u Republici Srbiji u ovoj oblasti primenjuje Zakon o zaštiti podataka o ličnosti iz 1998. godine, koji je donet u vreme postojanja SRJ, a primenjuje se kao propis Republike Srbije. Ovaj zakon je donet na osnovu Konvencije Saveta Evrope broj 108, o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu podataka o ličnosti, iz 1971. godine, koja je u našoj zemlji ratifikovana 1992. godine.
Međutim, ovaj zakon nije realizovao ni zahteve iz direktive 9546 Evropskog parlamenta, koja se smatra bazičnim međunarodnim dokumentom u ovoj oblasti.
Takođe, zbog prenošenja nadležnosti sa tadašnjih saveznih organa na državne organe Republike Srbije, odgovarajućim propisima, nije određen državni organ koji bi preuzeo nadležnost za ostvarivanje prava po tom zakonu, što faktički znači da se zaštita na osnovu tog zakona nije ni mogla ostvariti u praksi.
Iz navedenih razloga, neophodno je da se donese novi zakon o zaštiti podataka o ličnosti kojim će se urediti ovo pravo, u skladu s odredbama Ustava Republike Srbije, s jedne strane, i međunarodnim standardima, s druge strane.
Od najznačajnijih rešenja koje sadrži Predlog zakona, istakla bih da su njime precizno uređeni uslovi za obradu ličnih podataka, prava lica u vezi s obradom ličnih podataka, postupak za zaštitu prava lica i iznošenje podataka iz Republike Srbije. Predlog zakona propisuje da građani imaju određena prava u vezi s obradom podataka o ličnosti. To su pravo na obaveštenje o obradi, pravo na uvid u podatke, pravo na kopiju i pravo povodom izvršenog uvida, kao što je ispravka, ažuriranje ili brisanje podataka.
Prema Predlogu zakona, centralni organ koji se bavi zaštitom podataka o ličnosti je Poverenik za informacije od javnog značaja, čija je nadležnost proširena i na poslove nadzora nad primenom ovog zakona. Naročito bih istakla da su rešenja koja Poverenik donosi u postupku po žalbama građana konačna i obavezujuća za sve, a da, u slučaju potrebe, njihovo izvršenje obezbeđuje Vlada Republike Srbije.
Rešenje iz Predloga zakona gde je isti organ zadužen da štiti prava na slobodan pristup informacijama od javnog značaja i prava na zaštitu podataka o ličnosti poznato je i u uporednom zakonodavstvu, kao što je to slučaj u Sloveniji ili u Austriji.
Smatramo da je takvo rešenje celishodno, iz razloga što će u jednom istom organu moći da se ceni šta predstavlja pretežniji interes, da li pravo javnosti da zna određene informacije ili pravo pojedinca na zaštitu privatnosti.
Uspostavljanje organa nadležnog za zaštitu podataka o ličnosti je obaveza koja je predviđena i Dodatnim protokolom, o kome će ovde večeras biti reč. Pored toga, još jedno važno pitanje koje se Predlogom zakona reguliše jeste pitanje iznošenja podataka o ličnosti izvan Republike Srbije.
Članom 53. Predloga zakona, propisano je da se podaci iz Republike Srbije mogu iznositi u drugu državu članicu Konvencije, a u druge države koje nisu članice Konvencije – ako je obezbeđen stepen zaštite podataka u skladu s Konvencijom, a na osnovu dozvole Poverenika.
Na taj način, omogućuje se saradnja naših državnih organa i privrednih subjekata s institucijama kako zemalja EU, tako i drugih zemalja potpisnica navedene konvencije Saveta Evrope.
Dodatnim protokolom u vezi s nadzornim organom i prekograničnim protokom podataka, dopunjuje se Konvencija o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu podataka, tako što se uređuju nadzorni organi u državama, stranama ugovornicama Konvencije, odnosno Dodatnog protokola, kao i prekogranični protok ličnih podataka do primaoca koji nije u nadležnosti strane ugovornice Konvencije.
Republika Srbija je potpisala Dodatni protokol 2. jula 2008. godine, pa je stoga potrebno da, u skladu sa svojim ustavnim nadležnostima, Narodna skupština donese i zakon o potvrđivanju Dodatnog protokola. Dodatni protokol je, uz navedenu konvenciju, do sada potvrdilo 20, a potpisalo još 13 zemalja članica Saveta Evrope. Kao što je već rečeno, Predlog zakona o zaštiti podataka o ličnosti usklađen je i s ovim dodatnim protokolom.
Sada bih vam dala najznačajnije napomene o Predlogu zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije i, u vezi s njim, o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansiranju političkih stranaka.
Podsetila bih vas da je Nacionalnom strategijom za borbu protiv korupcije, koju je usvojila Narodna skupština, predviđeno da će se posebnim zakonom osnovati samostalno i nezavisno telo koje će vršiti nadzor nad sprovođenjem Strategije i Akcionog plana, vršiti koordinaciju državnih organa u borbi protiv korupcije, primenjivati propise iz oblasti rešavanja sukoba interesa i vršiti kontrolu finansiranja političkih stranaka i izbornih kampanja. Takođe, Konvencijom UN-a protiv korupcije, koju je ratifikovala naša zemlja, predviđeno je formiranje nezavisnog tela za sprečavanje korupcije.
Na taj način, ovaj zakonski predlog predstavlja ispunjenje naših međunarodnih obaveza, kao i primenu Nacionalne strategije.
Donošenjem navedenog zakona, ispuniće se i neke od obaveznih preporuka grupe država za borbu protiv korupcije Saveta Evrope, telo poznato kao GREKO.
Član 6. Ustava Republike Srbije uređuje zabranu sukoba interesa i propisuje da se rešavanje sukoba interesa uređuje Ustavom i zakonom, što predstavlja i pravni osnov za donošenje Predloga zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije.
Najznačajnije odredbe ovog predloga zakona su vezane za osnivanje, nadležnost, organizaciju i način rada Agencije za borbu protiv korupcije, pravila u vezi sa sprečavanjem sukoba interesa, prijavljivanje imovine funkcionera, kao i postupak i odlučivanje u slučaju povrede ovog zakona.
Agencija se definiše kao samostalan i nezavisni državni organ, čije će najvažnije nadležnosti biti: rešavanje o sukobu interesa, vođenje registra funkcionera i njihove imovine, obavljanje poslova u skladu sa zakonom kojim je uređeno finansiranje političkih stranaka i međunarodna saradnja u oblasti borbe protiv korupcije.
Predviđeno je da su organi Agencije Odbor i direktor. Odbor Agencije će imati 9 članova, koje bira Narodna skupština, na predlog ovlašćenih predlagača. Kao ovlašćeni predlagači predviđeni su: Administrativni odbor Narodne skupštine, predsednik Republike, Vlada, Vrhovni kasacioni sud, Državna revizorska institucija, Zaštitnik građana i Poverenik za informacije od javnog značaja, Socijalno-ekonomski savet, Advokatska komora i Udruženje novinara. Na taj način, biće zastupljene kako sve tri grane vlasti, tako i relevantna strukovna udruženja.
Drugi organ Agencije je direktor, koji će rukovoditi radom Agencije, donositi odluke o povredi ovog zakona i izricati mere. Predlog zakona propisuje da su uslovi za izbor direktora da ne može biti član političke stranke i da podleže istim obavezama i zabranama koje se, po ovom zakonu, odnose na funkcionere i članove Odbora agencije. Predviđeno je da se direktor bira na javnom konkursu, koji raspisuje Agencija.
Agencija će imati obavezu da podnosi godišnji izveštaj o radu Narodnoj skupštini.
Kada su u pitanju odredbe Predloga zakona koje se odnose na sukob interesa, predviđeno je da funkcioner ne može vršiti drugu javnu funkciju, izuzev po odobrenju organa koji ga je izabrao i Agencije. Takođe, propisano je da ako je funkcioner izabran na drugu funkciju suprotno ovom zakonu, kasnija funkcija prestaje po sili zakona. Pored toga, Predlog zakona predviđa koje delatnosti funkcioner može da obavlja pored vršenja javne funkcije.
Predlog zakona propisuje da je funkcioner dužan da o svakom nedozvoljenom uticaju kojem je izložen u vršenju javne funkcije, odmah obavesti Agenciju, koja o tome obaveštava nadležni organ radi pokretanja odgovarajućeg postupka. Takođe, propisana je zabrana funkcioneru kome je prestala javna funkcija da u roku od dve godine po prestanku funkcije zasnuje radni odnos ili poslovnu saradnju sa pravnim licem, preduzetnikom ili međunarodnom organizacijom koja obavlja delatnosti u vezi sa funkcijom koju je vršio, osim po dobijenoj saglasnosti Agencije, to je tzv. pantoflaš klauzula.
Naročito bih istakla odredbe o prijavljivanju imovine funkcionera. Utvrđena je obaveza za funkcionere da, u roku od 30 dana od dana stupanja na funkciju, podnesu Agenciji izveštaj o svojoj imovini i imovini određenih članove svoje porodice.
Član 45. Predloga zakona utvrđuje obaveze za funkcionere, koji će morati da podnose i vanredne izveštaje o imovini, kao i izveštaje posle prestanka vršenja javne funkcije.
Agencija će voditi registar imovine funkcionera, a podaci koji se odnose na platu i druge prihode iz budžeta, prava na nepokretnostima i prevoznim sredstvima, štedne uloge i korišćenje stanova za službene potrebe, biće javni. Podnete izveštaje o imovini funkcionera proveravaće Agencija.
Predlog zakona propisuje i mere koje se mogu izreći funkcioneru za povredu ovog zakona, a to su mera upozorenja, mera javnog objavljivanja preporuke za razrešenje, mera javnog objavljivanja odluke o povredi ovog zakona.
Agencija će imati obavezu da, kada utvrdi da je funkcioner prekršio odredbe ovog zakona, o tome obavesti nadležni organ, radi pokretanja disciplinskog, prekršajnog ili krivičnog postupka.
Kada su u pitanju kaznene odredbe, za povredu ovog zakona propisano je krivično delo neprijavljivanja imovine ili davanja lažnih podataka o imovini.
Imajući u vidu težinu ovog krivičnog dela, za njegovo izvršenje zaprećena je kazna zatvora od šest meseci do pet godina, kao i pravne posledice za funkcionera koji je osuđen za navedeno krivično delo. Te posledice se sastoje u prestanku vršenja javne funkcije, odnosno prestanku radnog odnosa, kao i zabrani sticanja funkcije u roku od deset godina od dana pravosnažnosti presude. Pored toga, za povredu ovog zakona propisani su i prekršaji.
Danom početka primene ovog zakona prestaje da važi Zakon o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija, kada će Agencija preuzeti, od Republičkog odbora za rešavanje sukoba interesa, zaposlene, kao i prava, obaveze, predmete, opremu, sredstva za rad i arhivu.
Time se uspostavlja kontinuitet između Agencije i Republičkog odbora, tako da će Agencija u svom radu moći da koristi dosadašnju dobru praksu koju je uspostavio Republički odbor i, istovremeno, dobiti zaposlene s ogromnim iskustvom u oblasti rešavanja o sukobu interesa. Predlogom zakona se ne utiče na rad Saveta za borbu protiv korupcije, budući da to telo nastavlja rad kao savetodavno telo Vlade, u skladu sa njenom odlukom.
Na kraju bih napomenula i da su predložene izmene i dopune Zakona o finansiranju političkih stranaka, samo u delu u kojem se nadležnosti RIK-a, Odbora za finansije Narodne skupštine i ministra finansija, predviđene ovim zakonom, prenose na Agenciju za borbu protiv korupcije, što je u skladu s Nacionalnom strategijom za borbu protiv korupcije. Predlog zakona se ne bavi drugim pitanjima koja uređuje Zakon o finansiranju političkih stranaka.
Što se tiče Predloga zakona o oduzimanju imovinske koristi proistekle iz krivičnog dela, postojeći normativni ambijent u Republici Srbiji, kako Krivični zakonik, tako i Zakonik o krivičnom postupku, omogućava i sada i nalaže oduzimanje imovinske koristi stečene izvršenjem krivičnog dela, ali samo pod uslovom da se dokaže neposredna veza između konkretnog krivičnog dela koje je predmet osuđujuće presude i konkretne imovinske koristi stečene tim krivičnim delom. To u praksi često nije nimalo lako i dosta je komplikovano.
Stoga je česta pojava da učinioci teških krivičnih dela, a naročito krivičnih dela za koja je sasvim izvesno da su izrazito ''profitnog'' karaktera, u manjoj ili većoj meri zadržavaju imovinsku korist koja je proizašla iz njihove kriminalne aktivnosti.
To, već na prvi pogled, nije pravično i zato se Republika Srbija opredelila da, poput niza drugih savremenih i demokratskih država koje se odlikuju vladavinom prava, usvoji adekvatno zakonodavstvo, čije će norme omogućiti efikasnije i celovitije oduzimanje imovinske koristi stečene kriminalom.
Budući da upravljanje oduzetom imovinom nije primaran zadatak sudova, Predlog zakona predviđa da se obrazuje poseban specijalizovani državni organ koji će upravljati oduzetom imovinom. Ovakvi specijalizovani organi postoje u mnogim zemljama Evropske unije, kao što su Belgija, Holandija, Velika Britanija ili Irska, i u dosadašnjem radu pokazali su vrlo dobre rezultate, čime su opravdani razlozi za njihovo ustanovljavanje.
Usvajanjem predloženog zakona postiglo bi se zadovoljenje pravila da niko ne može zadržati imovinsku korist pribavljenu izvršenjem krivičnog dela, a takođe bi se pribavila i značajna sredstva za budžet Republike Srbije, budući da bi oduzetom imovinom, u cilju očuvanja njene vrednosti, upravljao specijalizovani državni organ.
Predlog zakona, takođe, predviđa da se u okviru MUP-a obrazuje posebna jedinica koja bi se bavila finansijskom istragom, odnosno koja bi, u saradnji s nadležnim državnim tužiocem, radila na otkrivanju i privremenom oduzimanju imovine pribavljene krivičnim delom. Razlog za donošenje predloženog zakona je i što Evropsko partnerstvo za Srbiju, koje je usvojila Evropska unija, u cilju pridruživanja naše zemlje EU, kao kratkoročni prioritet predviđa unapređenje zakonodavstva i jačanje kapaciteta za oduzimanje imovinske koristi pribavljene krivičnim delima.
Napomenula bih da su članom 2. Predloga zakona određena krivična dela na koja se odredbe ovog zakona mogu primeniti, a to su, pre svega, krivična dela s elementima organizovanog kriminala, pojedina krivična dela protiv privrede, protiv čovečnosti, kao i protiv službene dužnosti, kao što su krivična dela korupcije.
U članu 3. Predloga zakona su precizirani osnovni pojmovi, pojam imovine, određen u skladu s međunarodnim standardima koji su sadržani u međunarodnim konvencijama koje je naša zemlja ratifikovala. Nakon toga, dat je jedan od ključnih pojmova ovog zakona, a to je pojam imovine proistekle iz krivičnog dela, pod kojim se podrazumeva imovina okrivljenog, svedoka saradnika ili ostavioca, koja je u očiglednoj nesrazmeri s njegovim zakonitim prihodima.
Reč je o celokupnoj imovini navedenih lica za koju je karakteristično da je u očiglednoj nesrazmeri s njihovim zakonitim prihodima.
Oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela može se primeniti i na imovinu ostavioca, odnosno lica protiv koga, usled smrti, postupak nije pokrenut, ili je obustavljen, a utvrđeno je, u krivičnom postupku koji se vodi protiv drugih lica, da je zajedno s njim učinio krivično delo koje predstavlja osnov za oduzimanje imovine. Na taj način, ostvaren je načelni stav da niko ne može imati korist od izvršenog krivičnog dela, što znači, ni lica koja su takvu imovinu nasledila. Predlog zakona propisuje i postupak za privremeno i tajno oduzimanje imovine. Treba naglasiti da je javnom tužiocu olakšano dokazivanje porekla imovine.
Specifičnost glavnog ročišta u kome se odlučuje o trajnom oduzimanju imovine je u tome da javni tužilac iznosi dokaze o imovini i zakonitim prihodima vlasnika, kao i o očiglednoj nesrazmeri koja postoji između njih. Nakon toga, vlasnik dobija priliku da ospori navode javnog tužioca, a što je u skladu i sa praksom Evropskog suda za ljudska prava.
Kako bi se imovina trajno oduzela, kako od okrivljenog, tako i od lica na koje je imovina preneta, neophodno je da okrivljeni bude pravnosnažno osuđen za jedno od krivičnih dela za koje se može voditi postupak o oduzimanju imovine predviđen ovim predlogom zakona.
U slučaju presude kojom je optužba odbijena ili je okrivljeni oslobođen od optužbe, sud može dostaviti podatke o imovini koji su prikupljeni u postupku oduzimanja imovine poreskoj upravi, radi utvrđivanja eventualnih poreskih prekršaja ili poreske utaje.
U vezi s Predlogom zakona o oduzimanju imovine pribavljene krivičnim delom, na kraju bih istakla da ovaj predlog zakona predstavlja veoma važan instrument u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije i da predstavlja okvir da se učiniocima tih krivičnih dela oduzme imovina za koju ne dokažu da je zakonito pribavljena.
Na kraju, dala bih par napomena vezanih za Predlog zakona o odgovornosti pravnih lica za krivična dela.
Pojedini propisi bivše FNRJ, koji su doneti posle Drugog svetskog rata, kao što su Zakon o krivičnim delima protiv naroda i države, Zakon o vrstama kazni i Krivični zakonik, sadržali su odredbe o odgovornosti pravnih lica za krivična dela. Donošenjem Krivičnog zakonika FNRJ iz 1951. godine, prestale su da važe odredbe o odgovornosti pravnih lica za krivična dela.
Zakonodavstvo Republike Srbije je do sada regulisalo odgovornost pravnog lica kao subjekta prekršajne odgovornosti, ili kao subjekta odgovornog za privredne prestupe. Danas je nesporno da i pravna lica mogu biti odgovorna za krivična dela. Odgovornost pravnog lica za krivična dela je novi institut u savremenom pravnom sistemu i njegovo postojanje je neophodno u borbi protiv privrednog i organizovanog kriminala.
Tekst zakona je usaglašen sa pravnim standardima sadržanim u sledećim međunarodnim dokumentima: Krivičnopravnoj konvenciji o korupciji Saveta Evrope, Konvenciji UN-a protiv korupcije, Konvenciji UN-a protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, koju je naša zemlja ratifikovala. Napominjem da donošenje ovog zakona predstavlja ispunjenje obavezne preporuke grupe država za borbu protiv korupcije Saveta Evrope.
Član 2. Predloga zakona propisuje da pravna lica, pod određenim uslovima, odgovaraju za krivična dela iz posebnog dela Krivičnog zakonika i drugih zakona. Ovom zakonskom odredbom omogućava se sveobuhvatni pristup u pogledu krivičnih dela za koja mogu da odgovaraju pravna lica, a samim tim izbegnuto je taksativno nabrajanje krivičnih dela. Predlogom zakona određeni su osnov i granice odgovornosti pravnog lica. Dakle, odgovornost pravnog lica zasniva se na krivici odgovornog lica zbog pribavljanja koristi za pravno lice.
Propisano je da se, kao glavne kazne, pravnom licu mogu izreći – novčana kazna i prestanak pravnog lica. Uslov za izricanje kazne prestanka pravnog lica je da je delatnost pravnog lica u celini ili u znatnoj meri bilo u funkciji vršenja krivičnog dela.
Prema Predlogu zakona, pravnom licu se mogu izreći mere bezbednosti, a to su: zabrana obavljanja određenih delatnosti, oduzimanje predmeta i javno objavljivanje presude.
Predlog zakona predviđa, kao opšti princip, da se za isto krivično delo protiv pravnog i odgovornog lica pokreće i vodi jedinstveni postupak i donosi jedna presuda. Predlog zakona, takođe, predviđa da u određenim situacijama sud može odrediti privremene mere, na zahtev javnog tužioca. Privremene mere su mere obezbeđenja u smislu Zakona o izvršnom postupku, mera zabrane obavljanja određene delatnosti i zabrana statusnih promena.
Donošenjem ovog zakona zaokružuje se krivično-pravna materija u zakonodavstvu Republike Srbije. Pored toga, dosadašnja praksa u zemljama koje imaju ovakve zakone pokazuje da je ovakav zakon neophodan u borbi protiv organizovanog kriminala, kao i da je značajan za suzbijanje krivičnih dela protiv životne sredine i mnogih drugih krivičnih dela.
Na kraju bih istakla način koji je potreban Republici Srbiji za donošenje ovih zakona. Kao što sam rekla, to je stvaranje normativnog ambijenta za zaštitu podataka o ličnosti, s jedne strane, a, s druge strane, stvaranje normativnog ambijenta za efikasnije suzbijanje organizovanog kriminala i korupcije.
Želim da vam zahvalim na pažnji i da izrazim nadu da će, nakon rasprave u načelu i u pojedinostima, predloženi zakoni biti usvojeni, čime će se stvoriti uslovi i za stavljanje Srbije na belu šengen listu. Hvala.

Dozvolite da u vaše i u svoje ime gospođi Malović zahvalim na izuzetno kvalitetnoj elaboraciji predloženih zakona.
Da li izvestioci nadležnih odbora, Odbora za pravosuđe i upravu, narodni poslanik Boško Ristić, predsednik Odbora, i Zakonodavnog odbora, narodni poslanik Vlatko Ratković, predsednik Odbora, žele reč? (Ne)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da)
Javlja se, najpre, gospodin Čedomir Jovanović, a posle toga je gospodin Palalić, pa Srđan Spasojević, gospodin Martinović. To je redosled.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Malović, prvo, želim da izrazim zadovoljstvo zbog toga što je počela ova naša rasprava, mada, nažalost, u onom što ste rekli u svom predstavljanju zakona nismo pronašli ohrabrujuće činjenice, već su skepsa i dileme, koji su bili prisutni, samo pojačani. Ovde nema, čak, ni prostora za sve predloge zakona o kojima treba večeras da diskutujemo.
Pokušaću da konkretizujem i da na neki način objedinim tih šest zakona u nekoliko suštinskih inicijativa. Prvo, za svaku pohvalu je to što se konačno, posle gotovo 60 godina, pravno uređuje jedna oblast koja je bila potpuno zapostavljena, oblast zaštite ljudskih prava i građanskih sloboda, i zbog toga je za nas bio veoma važan način na koji se ulazi u ovu diskusiju, atmosfera koja diskusiju prati.
Ono što smatram nužnim jeste da se Ustav na neki način uskladi s evropskom tekovinom, da Ustav i ono što iz Ustava proizilazi afirmiše ljudska prava i građanske slobode. Zbog toga, za nas nije ohrabrenje činjenica da je zakon o zaštiti podataka o ličnosti proistekao iz ustavnih normi, jer su te ustavne norme obeshrabrujuće kritikovane od samih institucija koje su zadužene za neku pravnu verifikaciju i utvrđivanje kvaliteta tih normi, ne samo našeg ustava, već normi koje su obeležile proces demokratizacije i tranzicije u Istočnoj Evropi.
Venecijanska komisija, ili Komisija za demokratiju putem prava, komentarišući članove 40, 41. i 42. Ustava, koji pokrivaju različite aspekte prava na privatnost, konstatovala je da nema izričitog i opšteg jemstva za poštovanje privatnog i porodičnog života kako je garantovano članom 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Član 8. te iste konvencije o ljudskim pravima nije u potpunosti reprodukovan u našem ustavu. Naravno, to ne može da bude vaša odgovornost, gospođo ministarko, ali to je istina.
Ako zakon o zaštiti podataka o ličnosti proizlazi iz Ustavom definisane norme, onda je jasno da je on neodgovarajući i direktno je suprotan od vašeg nastojanja.
Vi ste rekli da ove zakone donosimo kako bismo uskladili naše zakonodavstvo sa zakonodavstvom Evropske unije, ali nećete naići na primer tako krnjeg usaglašavanja.
Nemoguće je doneti zakon o zaštiti podataka o ličnosti a zapostaviti zakon o klasifikaciji i informacijama. Nemoguće je doneti zakon o zaštiti podataka o ličnosti a ne usvojiti prethodno opšti akt i diskriminacioni zakon.
Zašto Vlada nije pristala na zakone koji se nalaze u skupštinskoj proceduri, koji su prošli test Venecijanske komisije i dobili mnogo kvalitetnije ocene od, recimo, Ustava, u ovim članovima kojima se definiše oblast ljudskih prava i građanskih sloboda? Najmanje je važno to što smo mi formalno predali Skupštini Diskriminacioni zakon pre više od godinu dana, što smo to ponovili pre nedelju dana; mi smo uradili samo jedan administrativni posao, a drugi ljudi su taj zakon pisali, ovde u Skupštini, zakon o klasifikaciji informacija.
Ja ne mislim da je vaša želja pretočena u ovaj zakon, ali postoje neke istine koje nas obavezuju na potpuno drugačiji pristup.
Ako je osoba, ili funkcija na kojoj se gradi zakon o zaštiti podataka o ličnosti – Poverenik, onda ne možemo ignorisati upozorenje aktuelnog poverenika, koji apeluje na Parlament i Vladu, tražeći razumevanje za tešku, bezizlaznu poziciju u koju ga guramo ovim zakonom, upozoravajući nas da će odgovor Poverenika, na kojem gradimo zakon o zaštiti podataka o ličnosti, biti – ostavka.
Rodoljub Šabić je Poverenik za informacije od javnog značaja. Naš poverenik, koji treba da primenjuje zakon, rekao je da će dati ostavku ukoliko zakon bude usvojen u ovoj formi.
Ombudsman, osoba koja treba da štiti, funkcija koja treba da štiti ljudska prava i građanske slobode je, reagujući na ovaj zakon, podneo 15 amandmana. Mi te amandmane podržavamo. Glasali smo ovde, gotovo čitava Skupština je glasala za zamenike Ombudsmana. Kako je moguće da glasamo za Ombudsmana, za njegove zamenike, a da ne uvažavamo njegove inicijative?
Citiraću vam samo jedan član zakona o zaštiti podataka o ličnosti, član 16 – naročito osetljivi podaci. Molim vas da mi ovo ne računate u vreme: ''Podaci koji se odnose na nacionalnu pripadnost, rasu, pol, jezik, veroispovest, političko ili drugo uverenje, sindikalno članstvo, zdravstveno stanje, primanje socijalne pomoći, žrtvu nasilja, osudu za krivično delo i seksualni život, mogu se obrađivati...'', pa se sada nabraja osam slučajeva u kojima se oni mogu obrađivati.
Molim vas, kako može da bude nečije seksualno opredeljenje važno za javnu funkciju na kojoj se ta osoba nalazi? Kako seksualno opredeljenje može biti važno za ostvarenje nekog javnog interesa? Kako verska ili nacionalna pripadnost može biti važna za tako nešto? Znate li sa čime jedino mogu da se uporede ovakve norme, sa kojim dobom? To je uvreda za ovu našu demokratiju. Na šta to liči?
Antidiskriminacioni zakon – njega nema, zakon o zaštiti, klasifikaciji informacija – ni njega nema. Makar da postoje ti zakoni, onda bi postojala, onda bi se otvorila mogućnost da kažemo – da, štitiće se, s druge strane, ta ličnost će štititi javni interes.
Mi smo tokom poslednjih nedelja slušali ovde svakakve priče. Neće, valjda, Parlament sebi dopustiti da od ovog trenutka pitanje nečije verske opredeljenosti, nacionalne opredeljenosti, polnog identiteta, seksualne opredeljenosti, postane merilo kriterijuma u javnom životu?!
Mi smo napisali amandman koji se tome suprotstavljao, jer to je neprihvatljivo, to je direktno suprotno vašim namerama. Ovo će, prvo, kritikovati ta Evropa ka kojoj krećemo, uređujući tu neuređenu oblast u ovako lošem zakonu. Nemoguće je raspravljati i usvojiti zakon o zaštiti podataka o ličnosti a ne usvojiti, istovremeno, druga dva zakona koji, zajedno sa zakonom koji je već usvojen – o Povereniku, čine jedan korpus.
Samo celovitom primenom ta četiri zakona moguće je urediti tu oblast koja je 10 godina neuređena. Mi smo poslednja evropska zemlja koja radi taj posao. Ako ne znamo sami, ajde da pogledamo kako su drugi to uradili, da uvažimo njihove namere.
Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije. Potrebna nam je efikasna borba protiv korupcije, ali nam je potreban i osvrt na dosadašnje oblike borbe protiv korupcije. Zašto smo tako neuspešni u tome? Zašto smo tako neuspešni u sistemskom redefinisanju našeg društva, ili države, na način koji će umanjiti mogućnost korupcije?
Kod nas je korupcija, praktično, legalan i legitiman oblik društvenog života. Za to nisu odgovorni građani koji su prisiljeni na takav model, nego država koja ih na to prisiljava, država koja ih je prinudila na tako nešto.
Biće dobro ako Savet za borbu protiv korupcije ostane pri Vladi, jer Savet i Agencija nemaju dodirnih tačaka. Oni bi trebalo da deluju zajedno, ali Savet je savetodavni organ Vlade i prirodno je što je često u raskoraku sa Vladom – to je njegova uloga.
Naš problem jeste što u ovom zakonu ima previše kozmetike. Ko će se boriti protiv korupcije u Srbiji – predstavnik predsednika, predstavnik Vlade, predstavnik Skupštine, predstavnik pravosuđa, predstavnik medija, predstavnik Advokatske komore? Kako će biti oni izabrani, to nije definisano. Ko će ih predlagati? Advokatska komora Srbije, pošto postoji jedna, u redu. Vrhovni kasacioni sud – ali, nema ga. Ipak, zna se ko obavlja njegove poslove, u redu je. Imamo jednog predsednika Srbije, jednu Vladu, ali šta ćemo sa novinarskim udruženjima, jer njih imamo više?
Oni koji su pisali ovaj zakon kažu – novinari će se dogovoriti.
Agencija za borbu protiv korupcije treba da preuzme veliku ulogu na sebe. Na ovakav način se to, praktično, unapred osuđuje na neuspeh. Kakav će biti podsticaj neuspeha? To je ono o čemu mi danas razmišljamo kao poslanici LDP-a.
Ako želimo da se borimo protiv korupcije, onda moramo demonopolizovati državu, pa prava koja je država prisvojila sebi, nedemokratska država, nereformisana država, podeliti s društvom, jer se na takav način zajednica bori protiv korupcije.
Dobro je što povremeno političari skrenu pažnju na tu temu, a loše je što je to postalo pravilo naših života, bez obzira na epohu u kojoj živimo. Milošević je, takođe, povremeno izlazio s parolama i hapsio ministre iz svoje vlade, pa ne možemo da kažemo da je to vreme, kojeg se naša zajednica ne stidi – vreme bez pljački, vreme bez prevare, bez nepoštovanja zakona.
Loša je ona zemlja u kojoj se borimo protiv korupcije tako što se to najavi na jednom glavnom odboru, bez obzira na to da li se radi o vašoj partiji, o mojoj ili o bilo kojoj drugoj. Nema puno prostora za borbu protiv korupcije ukoliko Agencija proizilazi iz naše volje.
Hajde da se razvlastimo. Gde još postoji agencija koja se formira na ovakav način? Čiji je Agencija organ? Mi nemamo problem s tim da Agencija bude organ Ministarstva pravde, da se zna ko je odgovoran za rad te agencije. Ko će ovako biti odgovoran da rad Agencije u kojoj su svi pomalo upleli svoje interese, a niko ne preuzima odgovornost?
Kako treba da izgleda taj supermen od direktora, koji će sada otvoriti taj mračni prostor finansija političkih stranaka? Kako treba da izgleda taj direktor, koji će sam na sebe preuzeti borbu protiv korupcije u pravosuđu, u medijima, u politici, u zdravstvu? Gde su instrumenti za tako nešto? Mi ćemo ih birati.
Postoje neka iskustva, u međuvremenu. Formirali smo Republičku radiodifuznu agenciju. Da li je ta agencija opravdala naša nastojanja i očekivanja? Nije. Formirali smo Državnu revizorsku instituciju, još uvek nemaju svoje prostorije. Ako želimo da se borimo protiv korupcije, hajde da otklanjamo uzroke, naravno, da ne zapostavimo posledice, ali da otklanjamo uzroke.
Ne znam nijednog čoveka u ovoj zemlji koga bi Zrenjanin asocirao na ''urbanističku mafiju''. Svaki dan se srećemo s ljudima koje neki drugi gradovi asociraju na ''urbanističku mafiju''. Oni koji su uhapšeni u Zrenjaninu, ono što su radili u Zrenjaninu, pre toga su radili u Beogradu.
O tome smo govorili ovde, u Parlamentu. Govorili smo o kriminalu. Govorili smo o zloupotrebama. Ukazivali smo na mesta na kojima se nalazi novac ''zemunskog klana'', na mehanizme kojima se taj novac pere, i niko na to nije reagovao. Sada želimo da sprečimo takve greške, tako što tražimo od vas da nam dopustite da pomognemo.
Govorimo o zakonu o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela. Tu je, takođe, nerazumljiv pristup. Formiraju se dve vrlo važne institucije, Jedinica za istrage u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova i Direkcija koja treba da upravlja imovinom koja se oduzme.
Naše ministarstvo ima toliko institucija, da li će neka biti ukinuta zbog toga što ne radi dobro posao, ili će biti ukinuta zbog toga što je organizaciono prevaziđena, pa će umesto nje biti formirana Jedinica za istrage u okviru MUP-a, ili ćemo imati i dalje one podele unutar Ministarstva – oni koji se bavi finansijskim kriminalom, pa, jedinice za istragu u okviru MUP-a, pa UBOPOK, pa, kriminalistička policija i tako dalje?
Ko je prvi čovek te jedinice? Ko je prvi čovek jedinice koja treba da vodi istrage u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova? Lični izbor ministra. Tu osobu predlaže ministar. Ko je ministar? Ministar je prolazna funkcija.
Danas je to Ivica Dačić, u prošlom mandatu je bio Dragan Jočić, u narednom će biti ko zna ko, ali to su političari, ljudi koji dolaze iz struktura koje treba ta jedinica da kontroliše.
Mi smo predložili nešto drugo, da direktor policije, osoba koja ima za to zakonom obezbeđene preduslove, bude taj koji će, kroz proceduru konkursa, doći do konačnog rešenja i osobe koja vodi tu jedinicu. To je jedini transparentan način, otvoren.
Mnogo puta je pokretana borba protiv korupcije i kriminala u našoj zemlji. Svaki put kada je borba pokretana, političari su govorili da to rade u interesu građana. Bilo je vrlo malo primera u kojima smo konsultovali one koji vode tu borbu, pored nas, koji su uspešniji u toj borbi od nas.
Kada smo donosili Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala, mi smo tako nešto uradili. Kada smo formirali Posebno odeljenje Okružnog suda, u kojem se sudilo u procesima, čuveni Specijalni sud, mi smo kopirali ova pozitivna iskustva.
Ovo nisu dobra rešenja. Ona nemaju svoje uporište u nastojanjima zemalja koje su pre nas započele ovakvu borbu protiv korupcije.
Demokratizacija i unutrašnje reforme, uz brzo približavanje Evropskoj uniji, jedini su način na koji se ovo može ozbiljno rešiti. Veliku grešku pravimo, posebno s ovim zakonom o zaštiti podataka o ličnosti. Nemamo ništa protiv zaplene imovine, tako nešto podržavamo. Podržavamo usaglašavanje koje ste predvideli s nekim međunarodnim dogovorima i ugovorima koji proizilaze iz toga, ali ovo su nerazumljivi propusti, ponižavajući za Skupštinu demokratske Srbije.
Ne mogu da zamislim da neko može da se usudi da se pozove na svoje zakonsko pravo, na osnovu koga postavlja pitanje vaše verske, nacionalne opredeljenosti, pitanje identiteta, polnog identiteta, seksualnog identiteta. To je besmisleno.
Tu je profesor Mićunović. Nećemo valjda takav zakon doneti? Pa, čak, i to pravo kad damo, ničim ne štitimo tu osobu. Znamo u kakvoj zemlji živimo. Ne može se doneti ovaj zakon a da se ne donesu dva još, uz njega. Oni su u Skupštini. Zakon o klasifikaciji i informaciji je u Skupštini.
Kako će Poverenik raditi svoj posao ako mu je, pod izgovorom zaštite informacija od nacionalnog, državnog interesa, zabranjen uvid u neke podatke, a nema zakona kojim se utvrđuje precizno šta je to državna tajna, službena tajna, vojna tajna?
Pomenuli ste Sloveniju kao jedan primera, i to je pozitivno. Možemo dosta od Slovenaca da naučimo. Oni su od osnivanja svoje države, od jula 1991. godine, do danas, usvojili samo dva dokumenta zaštićena pozivanjem na državnu tajnu.
Mi nemamo zakon. Sve može da bude državna tajna, i plata direktora BIA-e, i vaš i moj život, okolnosti u kojima se nalazimo. Može da bude državna tajna plasiranje informacija koje nisu tačne, pa ko uzme informacije, državna tajna. Mnogo toga, mnogo slobode se oduzima Predlogom zakona o zaštiti podataka, a siguran sam da to nije bila prva namera, da to ne sme biti namera i cilj Vlade koja želi Srbiju da vodi u Evropsku uniju.
Podneli smo 15 amandmana i razočarani smo činjenicom da Vlada te amandmane nije uvažila. Nadamo se da će biti razumevanja za ono što smo predložili, jer će od razumevanja Vlade, ne govorim u svoje ime, zavisiti i naše glasanje. Ali, ne možemo da podržimo nedorečene zakone.
Ne uskraćujemo vam pravo na dobre namere i mislimo da ste želeli sve najbolje, ali ovo nije dovoljno. Zakon o zaštiti podataka o ličnosti mora biti praćen zakonom o klasifikaciji informacija i antidiskriminacionim zakonom.
Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije mora biti potpuno iznutra redefinisan, jer nema ništa od borbe protiv korupcije ukoliko ta agencija zavisi od naše dobre volje, a zavisi od volje onih koji su kandidovali ljude u samu agenciju.
Imamo iskustva i sa Ustavnim sudom, imamo iskustva sa Tužilaštvom, imamo iskustva sa Državnom revizorskom institucijom, sa Komisijom za hartije od vrednosti, imamo iskustva i s našim parlamentom. Videli ste kako smo proveli četiri sata, u kakvoj atmosferi, zbog nečeg što je očigledno.
Ako na takav način formiramo Agenciju protiv korupcije, onda smo napravili veliku grešku. Kompromitovali smo posao koji ne sme biti kompromitovan.
Jer, ako naše društvo nema još uvek pravo na materijalnu satisfakciju, ako ljudi koji u ovoj zemlji žive s osećajem da nikada neće dobiti onoliko novca koliko zaslužuju za posao kojim se bave, neka bar imaju osećaj da žive u pravednom društvu. Pravedno društvo nije društvo koje zavisi od naše dobre volje, nego društvo u kojem pravda ima svoje uporište u zakonu, u zakonima koje mi donosimo, o kojima danas raspravljamo i, naravno, u Ustavu.
Zbog toga je ovo jedan proces koji je loše započet pre dve godine i proces koji se, nažalost, odvija u tom duhu i u takvoj atmosferi.
Učestvovaće i naši poslanici u raspravi i mislim da ćemo ući u Ginisovu knjigu kao poslanička grupa koja je o šest zakona uspela da raspravlja u 15 minuta.

Reč ima narodni poslanik Rade Obradović, povreda Poslovnika.

Zahvaljujem, predsedavajuća. Javljam se po čl. 225. i 226, da bih dobio informaciju.
Ustav Republike Srbije, to svi ovde znamo, definiše nespojivost funkcija i da bi neko bio izabran za ministra, on mora da podnese ostavku kao narodni poslanik. To se obično dešava. Bilo je takvih slučajeva i prilikom izbora prethodne dve vlade, da se obavi glasanje, a ministar se postaje činom podnošenja zakletve. U tom međuperiodu su poslanici koji su tu bili, koji su izabrani za ministra, podnosili zakletvu.
Moje pitanje je sledeće. Danas smo izabrali tri člana Saveta Narodne banke. Član 28. Zakona o Narodnoj banci kaže da članovi Saveta ne mogu da budu poslanici i ne mogu da budu funkcioneri političkih stranaka. Jedan od izabranih članova Saveta je poslanik ispred jedne političke organizacije. Da li je on podneo ostavku i u kom trenutku? Hvala.

Pitanje o statusu svakog od izabranih članova biće poslato Odboru za sukobe interesa, a narodnog poslanika Radeta Obradovića ću zamoliti da pruži dodatne podatke, ukoliko to bude potrebno.

Da li želite još jedanput?

Isticanje povrede Poslovnika. Narodni poslanik Rade Obradović, izvolite.

Mislio sam da su narodni poslanici u Skupštini Srbije pročitali biografiju i da znaju o kome se radi. Reč je o poslaniku, gospodinu Vunjaku, pošto je poslanik i u Skupštini Vojvodine, mislim. Hvala.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, poštovana ministarko Malović, na početku svog izlaganja o predloženim zakonima koji su na dnevnom redu, želeo bih da se još jednom osvrnem i, naravno, nadovežem na svu ovu diskusiju koja je vođena po Poslovniku, a koja je osporavala poslaničko pravo parlamentarne većine da izvrši spajanje ovih tačaka dnevnog reda.
Zaista, ako želimo da poštujemo Poslovnik, konkretno, član 140. stav 2. jasno govori na koji način je moguće spajanje tačaka dnevnog reda – da su one u međusobnoj vezi. Sagledavajući ovih pet tačaka dnevnog reda o kojima zajedno raspravljamo, vidimo da pojedine tačke baš nikakve veze nemaju.
Neke, zaista, imaju i one se odnose na jednu važnu i veliku temu, koja se sada u Srbiji ponovo otvara, a u prethodnom periodu je, kada je bila na vlasti DSS, snažno započeta, to je borba protiv korupcije.
Nesporno je da je borba protiv korupcije jedan od prioriteta svake ozbiljne vlade, kao i kod građana. Sve političke stranke ovde imale su priliku da rade razna istraživanja u periodima kampanje, pa su mogle da vide da je borba protiv korupcije jedan od imperativnih zahteva građana.
Nema sumnje da su građani ti koji su nezadovoljni funkcionisanjem institucija u Republici Srbiji. Ono što je u ovom trenutku rašireno širom Srbije, ono što preovladava kod građana, jeste jedno veliko nepoverenje u državu, u državu čije institucije ne funkcionišu po jednom ključnom pitanju, a to je pitanje ostvarivanja pravde.
Kada je u pitanju pravda, građani traže jaku državu, traže red, traže da se onemogući ono što se kršenjem zakona stiče, bilo da su u pitanju materijalne koristi, bilo da je u pitanju ostvarivanje prava koja pojedinci ne bi imali po pojedinim propisima i pravnom poretku Srbije. Građane to iritira i građani od političkih stranaka i predstavnika izvršne vlasti, od narodnih poslanika, traže da država funkcioniše, da se vidi i red i zakonitost i sve ono što krasi jednu ozbiljnu i uređenu državu. Takvu državu Srbiju svi mi želimo da stvaramo.
Mi smo u najvećoj meri, kao stranka koja je u prethodne dve vlade vodila državu, započeli procese u borbi protiv korupcije, to niko u Srbiji ne može da ospori. Naravno, u tom smislu pozdravljamo svaki korak koji stremi suzbijanju korupcije u Srbiji na svim nivoima. Najvažnije je pitanje vraćanja poverenja građana u državu. U tom smislu, danas imamo kao predmet rasprave pred Narodnom skupštinom niz zakona koji treba da doprinesu efikasnosti u borbi protiv korupcije, da ožive pojedine institucije države, da se formiraju nove koje bi trebalo takav doprinos da daju.
Jedna je od institucija koja se ovde predviđa, koja se formira, a koja je definisana Nacionalnom strategijom borbe protiv korupcije iz 2005. godine, koju je ovaj parlament usvojio na predlog tadašnje vlade Republike Srbije, na čijem je čelu bio Vojislav Koštunica, jeste formiranje Agencije za borbu protiv korupcije.
Sećate se diskusije koja je vođena u Parlamentu, 2005. godine, kada je bila data jednodušna podrška toj nacionalnoj strategiji, prvenstveno, jedna snažna poruka da država zna šta želi kada je u pitanju borba protiv korupcije, da ima cilj i mehanizme, preko institucija, kako da se ta borba realizuje. Agencija koja je predviđena tada trebalo je da bude jedan od snažnih instrumenata.
Kada je u pitanju Predlog zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, osvrnuo bih se na niz stvari koje mogu da utiču na to da borba protiv korupcije ne bude efikasna.
Ima dosta nedorečenih pitanja, niz pitanja koja mogu stvoriti ozbiljne probleme u primeni i koja mogu da u narednom periodu u znatnoj meri umanje efekat te borbe protiv korupcije.
Prvo važno pitanje koje se postavlja jeste može li jedna osoba, bez obzira na to kakve kvalifikacije ima, koliko iskustvo ima u borbi protiv korupcije, u primeni prava, društveni ugled, da dobije tolika ovlašćenja da sve mere koje ova agencija ima, i nadležnosti, primenjuje? Govorimo ovde o organu Agencije koji se zove direktor.
Mi smo u prethodnom periodu imali jedno vrlo važno telo, to je republički Odbor za sprečavanje sukoba interesa, koji je formiran na osnovu Zakona donetog 2004. godine.
Samo donošenje Zakona i formiranje Odbora jeste snažan iskorak u borbi protiv korupcije i suzbijanju sukoba interesa. Taj odbor je bio kolektivno telo i taj odbor je imao važnu, pionirsku ulogu, i dao je veoma veliki rezultat u ovom pitanju, u skladu sa nadležnostima koje je imao, prema Zakonu o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija.
Ne možemo da ne kažemo da je on kao kolektivno telo dobro funkcionisao, više ljudi, sa više iskustava, iz više institucija, moglo je da da određene sugestije za predlog pojedinih mera kada je dolazilo do sukoba interesa. Sada, Agencija ima dva organa, od kojih je o onom koje je kolektivno telo ovde bilo diskusije, da li tako treba da bude formirano. Mi mislimo da ne treba.
Od svih tih institucija koje predlažu pojedine članove, sve se svodi na organ koji rešava u drugostepenom postupku po žalbi, a ona inicijativa o utvrđivanju činjenica kada je došlo do korupcije, do sukoba interesa, svodi se na direktora, na jednu osobu i na službu koju on formira. Smatramo da jedan čovek ovako važan i krupan zakon ne može da stavi u život. Prva principijelna primedba.
Naravno, pojavljuje se tu niz stvari koje u praksi mogu dovesti do problema. Ako je već Vlada predložila da se direktor bira na konkursu i ako to rešenje dobije većinu, zašto se zamenik direktora ne bira na konkursu, ako ima ista ovlašćenja kao i direktor, u slučaju njegove sprečenosti?
Videli smo danas, Zaštitnik građana je predložio svoje zamenike, koji su birani ovde, u Narodnoj skupštini, a sada čovek koji ima tako velika ovlašćenja da zadire u krupna pitanja i ljudska prava, svog zamenika direktno imenuje, a taj, u slučaju njegove sprečenosti, ima sva ta ovlašćenja. Narodna skupština treba da bira tog čoveka ili, u krajnjoj liniji, da se bira na javnom konkursu.
Ovde ima nekoliko stvari koje nisu jasne.
Član 30 – vršenje funkcija u političkoj stranci, kaže: ''Funkcioner može da vrši funkciju u političkoj stranci i da učestvuje u njenim aktivnostima u meri u kojoj to ne ugrožava vršenje javne funkcije i ako to nije zakonom zabranjeno'', a onda, u poslednjem stavu: ''Funkcioner je dužan da uvek nedvosmisleno predoči sagovornicima i javnosti da li iznosi stav organa u kojem vrši javnu funkciju ili stav političke stranke''.
S obzirom na to da se u zakonu ne razdvaja pozicija narodnih poslanika, ako na jedan politički skup dolazi narodni poslanik, po ovom zakonu, on bi trebalo da kaže koji je stav Narodne skupštine o nekom pitanju. Možda Narodna skupština nije zauzela stav o ovom pitanju i on bi, striktno tumačeći ovu odredbu, mogao da konstatuje da ne može da govori u ime Narodne skupštine, da ne zna kakav je stav Narodne skupštine. Možda se nije ni složio s tim stavom kada je bilo glasanje. Time bi on prekršio ovu odredbu predloženog zakona.
Drugo, smatramo da ima nekih odredaba zakona koje poprilično stavljaju u neravnopravan položaj pojedine funkcionere. Navešću član 49: ''Agencija proverava blagovremenost podnošenja Izveštaja i tačnost i potpunost podataka''. Stav 2: ''Agencija obavezno proverava tačnost podataka iz Izveštaja prema godišnjem planu provere za određeni broj funkcionera i kategorije funkcionera''.
Zašto ne za sve funkcionere? Zašto direktor pravi selekciju funkcionera kojima će se vršiti provera podataka? To je njegova nadležnost. Zašto se ovakva odredba definiše i dolazi u poziciju da direktor bira funkcionere koje će da kontroliše, a pojedine funkcionere, po ovoj odredbi člana 49, ne mora da kontroliše?
To su neke stvari koje je potrebno razjasniti. Verujem da će uvažena ministarka Malović izaći i dati odgovor na ta pitanja.
Kada je u pitanju prijavljivanje imovine i vanredno prijavljivanje imovine, u članu 46. se kaže da pojedine kategorije funkcionera nisu u obavezi da podnose izveštaj o imovini koja je definisana u članu 45. Govorim o vanrednom podnošenju izveštaja. Zašto se pravi ta razlika, nije jasno. Bez obzira na to što nemaju naknadu u pojedinim institucijama u kojima su funkcioneri, nije potrebno unositi u startu tu razliku između funkcionera i stvarati sumnju da postoje funkcioneri koji su privilegovani i funkcioneri koji to nisu.
Pored ovih ključnih i načelnih pitanja, smatramo da nisu dobro definisane, prosto se vidi da to može stvoriti probleme u praksi, one odredbe koje regulišu pitanje obavljanja pojedinih poslova funkcionera. To je definisano u članu 31 – Obavljanje drugog posla i delatnosti. Veliko se ovlašćenje daje direktoru da on određuje da li pojedini funkcioneri mogu ili ne mogu da obavljaju pojedine delatnosti.
Zašto se takvo diskreciono pravo daje direktoru, a da on nema neku veliku obavezu da obrazloži jednu takvu svoju odluku?
Bez obzira na to što je predloženom nacionalnom strategijom za borbu protiv korupcije predviđeno formiranje Agencije i mi smo, kao stranka, podržali to, smatramo da pojedina rešenja u Predlogu zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije nisu dobra i da mogu stvoriti ozbiljne probleme u primeni ako amandmanski ne poprave.
Poslanička grupa DSS-a je podnela niz amandmana i verujem da će predstavnici Vlade, u diskusiji o amandmanima, imati volju da sagledaju ono što smo izneli, a naši poslanici će vrlo konstruktivno diskutovati o tim pitanjima.
Što se tiče ostalih zakona, moje kolege će u načelnoj diskusiji nešto više o njima reći. Samo bih želeo da kažem da ostaje jedna dilema u pravnoj teoriji – o zakonu o odgovornosti pravnih lica za krivična dela.
Prosto, ima se utisak da krivično-pravna teorija tu materiju nije dovoljno raspravila. Svi koji su pravnici imali su prilike da se sretnu sa kolegama koji ovu ozbiljnu temu razmatraju, koja je novina u našem pravnom sistemu, a koju uvodimo kroz jedan zakon, koji jeste važan, jeste antikorupcijski, ali se ima utisak da se to nije u dovoljnoj meri pretreslo u pravnoj teoriji.
Imamo nekih podataka da se u pojedinim zemljama, npr. u Francuskoj, mnogi postupci nisu završili i da primena ovog zakona nije dala efekte.
Postavlja se pitanje, zar nije bilo jednostavnije da odgovorno lice u pravnom licu odgovara za krivično delo, ako je ono učinjeno, bez obzira na to što je imovinski efekat prešao i na samo pravno lice? Time bi to bilo jasnije i konkretnije. Ta vrsta odgovornosti uvek je bila u srpskom pravnom sistemu personalizovana. Sama namera nije loša, ali prebrzo je došla, bez ozbiljnije i duže javne rasprave.
Što se tiče zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, nesporno je da je to antikorupcijski zakon, ali ima tu nekih tema za koje pretpostavljam da će cenjena ministarka dati odgovor, a to je da se u više odredaba spominje da se rasprava o pokrenutim postupcima, bilo za privremeno, bilo za trajno oduzimanje, vodi na ročištima.
Da li je to parnični postupak? Prosto, pitanje vrste postupka ostaje nešto što visi.
To je ono što su neke načelne primedbe. Moje kolege će više o tome govoriti u načelnoj diskusiji. Glavna intencija, glavna tema je borba protiv korupcije, koju smo mi kao stranka započeli, koja treba da bude osnovni moto svih političkih stranaka.
Verujemo da će svim merama i svim mehanizmima, pravnim sistemom koji stvaramo u Srbiji, donošenjem novog zakona, jačanjem i efikasnošću institucija, Srbija postati pravedno društvo, društvo od poverenja za građane, kako bi sve ono što građani smatraju da treba da dobiju od države dobili kroz institucije u koje veruju.
Pored borbe za državu kada je u pitanju teritorijalni integritet, potrebno je da se borimo za državu i za red kroz jake i efikasne institucije, i to je obaveza svih političkih stranaka i svake vlade.
Pozivam vas da podržite naše amandmane, naše predloge za popravku ovih zakona kako bi ta borba protiv korupcije bila efikasnija i jača.