Gospodo, ovaj pokušaj koji Vlada čini korekcijom zakona koji je donela zaista neka druga Vlada je ispravan i to je možda najmanje što možemo da uradimo, ako imamo pred sobom na uvid činjenicu da su ovo potpisali i podržali - studentske organizacije, Nacionalni savet za visoko obrazovanje, shvatilo je i Ministarstvo da je tako potrebno, a najviše će to shvatiti i osetiti roditelji dece koja se školuju.
Kada je donošen zakon mi smo govorili o tome da je potrebno makar virtuelno simulirati uslove po kojima će po Bolonjskoj deklaraciji doneti zakoni ukazati kako i na koji način će se faktički odvijati nastavni procesi.
Procesi akreditacije visokoškolskih ustanova, koji su zaista, makar kako je koncipirano, trebalo da u celosti obuhvate problematiku koja se tiče visokoškolskog obrazovanja, nisu se pokazali efikasnim. Naime, dobijene licence nisu zagarantovale mnogim fakultetima da će to što rade biti u korist studenata, da je primena Bolonjske deklaracije olakšanje studentima.
Više puta smo sa ove govornice govorili da ne postoji smetnja kadrovskoj mobilnosti, niti je postojala pre donošenja ovog zakona. Mi sada imamo problem sa akademskom mobilnošću i studenata i profesora unutar, regulisano nekim drugačijim događaja i drugim okolnostima.
Vi imate činjenicu da na jednom istom fakultetu, jer ne postoje i ne funkcionišu dovoljno dobro zajednice fakulteta srodnih ili identičnih, pa se prema tome u jednoj istoj godini ne uče isti nastavni predmeti, iako imate formu da 60 bodova Bolonjskih bi svako zadovoljio.
To znači da bi neko morao, ukoliko želi da promeni u drugoj godini studija, po zakonu, fakultet na kome će učiti, da fakultet promeni ili diferencijalne ispite položi, ili pod uslovom da je to bio izborni predmet, onda naravno u tom slučaju dva izborna predmeta, ako oba fakulteta imaju isti izborni predmet, tu bi stvar bila nešto drugačija.
Jedan od razloga zašto ovo nije dobro je to što se zaista nije poštovao onaj osnovni uslov koji je tražila deklaracija, a to je olakšanje uslova studiranja i opterećenje studenta nastavnim programom. Nijedan fakultet, raspitivao sam se kod mnogih, nije značajnije skratio obim studija, dužinu studija, sadržaj nastavnih predmeta, svoje nastavne programe drugačije prilagodio. Možda negde postoje mogućnosti da se to uradi u društvenim predmetima, u društvenoistorijskim naukama, ali u prirodnim naukama teško da je moguće da vi značajnije skratite obim gradiva koje se nekom studentu predočava da mora da ga savlada.
Šta su skratili prelazeći na semestralne studije ili dvosemestralne u maksimalnom iznosu, sabijeno je i kondenzovano vreme u kome student prima informacije. Zaista nije čudo da neko na medicinskom fakultetu ne može da uspešno savlada predmet interna medicina, to tek stiže ove godine da se radi po Bolonji, jer će on zaista ostati defektan u obrazovanju. To je klinički predmet, kao i hirurgija, kod kojeg mora da se provede vreme da bi student stigao da vidi svaki slučaj iz kliničke prakse.
Ne vredi lekaru ako iz kliničke prakse ne može da se susretne sa određenim bolestima, i retkim bolestima, čak i time što će se produžiti vreme njihovog boravka na fakultetu, ako tih meseci i tih dana nema određenog kliničkog slučaja, student ga nikada videti neće. Ranije su se ti predmeti učili dve, dve i po ili tri godine, pa su studenti mogli, zahvaljujući tome, da imaju veći broj šansi da se suoče sa određenim problemom.
Sada će to svesti na testiranje i na druge načine provere znanja, od kojih je kada je zakon donošen ministar Vuksanović izlazio i govorio - da je dovoljno da student bude prisutan na predavanjima i vežbama, dobiće 70 poena, a do sto i osnova da prođe trebalo je samo malo, i ako to reši na usmenom kako tako, onda on može da prođe.
Dakle, velika euforija oko toga šta donosi Bolonja polako vidite da pada i da smo prinuđeni da izađemo u susret da pravimo korekcije za stvari koje su kršenje direktno Bolonjskog procesa. Mi zaista nećemo moći da se pohvalimo. Ne znam kako su pale te visoke ocene i ko je to nas ocenjivao, i ko to treba da nas ocenjuje, ako mi sami padamo na ispitu i studenti nam se žale da nije dobro, roditelji to osećaju.
Vlada ima kriterijume za koje ne možemo tačno znati kako procenjuje odnos onima koliko će ko imati školarine, bez šanse da se upliće u visinu školarine jer je dala autonomiju fakultetu, a oni maksimalno koriste autonomiju da do neba podignu školarine.
Odnos studenata u okviru raspona koji može da primi fakultet prema licenci koju je dobio neko izgleda određuje arbitražno. Zašto će negde 50% dobiti da ide na budžet, a 50% neće?
Pola boda će možda rešiti nečiju sudbinu, da plati tri, tri i po hiljade evra studije. Koliko ćemo dece tu izgubiti?
Koliko je u startu loših pretpostavki za sprovođenje ovako koncipiranog zakona, sa onim što se htelo, a htelo se kako je tu Turajlićka, kako su pisali Vodinelić i ostala grupa za implementaciju, zajedno sa Gašom Kneževićem, i nisu uspeli to da sprovedu nego je došao Vuksanović i sproveo, dakle kako su bili zamislili. Mnogo nam dugo deca studiraju. Moramo učiniti nešto da i kad završe četiri godine, da budu bečelor, da dobiju nekakvo znanje. Neka imaju nešto, jer prosek studija je osam ili devet godina.
Ako ovo ne bismo uradili, ako ovo ne uradimo, opet ćemo dobiti duže studiranje. Šta smo sada uradili? Moramo da smanjimo broj kredita, broj bodova koji studenti... Naravno, amandman koji je došao je spasonosan u pogledu činjenice da će ovim biti obuhvaćeni i oni studenti koji inicijalno pri upisu nisu bili budžetski, nego će se, saglasno članu 84, kada se budu rangirali, u narednoj godini studija i oni moći, ako sam razumeo ministra, da konkurišu, pa da i proporcionalno smanjenju bodova koje nose i oni mogu da uđu eventualno u budžet.
Jako je bitno za neke fakultete gde deca zaista mnogo rade. Vršno opterećenje studenta je nekada 16 do 18 sati dnevno. To nije bilo nikada. To je zakonski bilo limitirano. Takav nastavni plan i program nisu mogli nikada da prođu. Sada prolazi sve. Fakulteti nose akreditaciju ako jednog dana u ponedeljak imate nastavu od 8 do 22 časa, sa pauzom od 2 sata svega. To nije u redu, tako da će studenti verovatno se javiti sa novim zahtevima.
Ovo je samo početak. Tiče se džepa, tiče se koštanja, tiče se toga koliko ta deca i njihovi roditelji mogu da podnesu. Pazite, ako prepolovite na nekom fakultetu od 300 na 150 i 151. plaća.
Pitanje je ako zaista nedostaje ovoj državi arbitražna procena ili relevantna procena, šta joj je potrebno, koliko kog kadra, koliko kog profesora, lekara, arhitekata, geodetskih inženjera, pa da se država tako ravna i omogući nekoj distribuciji fakulteta koji to rade sredstva za nužni broj, onda bi to moglo i da se shvati. Ako nekome pustite potpuno na volju da odluči i o visini školarina jer država sama preseče na pola što će dati, mi smo u ozbiljnom problemu za naredne generacije.
Sada moramo, očigledno i red je i treba država to da učini, da omogući deci da se školuju. Teško je preći iz okolnosti u kojima se moglo sa jednim ili dva preneta ispita ići u narednu godinu. Šta se sada radi? Ko ne ostvari dovoljan broj bodova, mora da plati svaki kredit, svaki bod koji mu nedostaje, hiljadu, hiljadu i po dinara.
Da ide godinu celu da provede, bez mogućnosti da upiše slušanje drugih ispita.
Čekamo samo dan u kome će se reći, evo, taj i taj fakultet zahvaljujući svom statutu, svojoj autonomiji, odlučio je da će moći i da upiše, ali bogami, debelo da plati da sluša neki semestralni predmet, pa da ga recimo sluša u zimskom, a polaže u letnjem semestru. Nije daleko, to će se desiti. Kako ćete to sprečiti? Na koji način? Opet izmenom zakona.
Dakle, hoću da kažem da zaista postoji logika i potreba da se ovaj zakon temeljnije sagleda. To smo nekoliko puta, govoreći o tome i sa ove govornice, i pozivali Vladu da to uradi, kako koju vladu. Nešto tu ne funkcioniše.
Činjenica je da mnoge zapadno-evropske zemlje polako beže od Bolonje ili je bar ne primenjuju, ali ako se setite, ima tu poslanika starog saziva, sama deklaracija ko i svaka deklaracija, četiri-pet rečenica, deset, u kojoj se kaže - zadržite procese vašeg obrazovnog sistema, sa vašim najboljim iskustvima, namerom, prateći vašu vlastitu tradiciju i stvorite uslove za tranziciju, protok informacija, uslove da se može uspostaviti akademska mobilnost studenata i profesora.
Kada nije bilo? Pa, i u moje vreme se moglo otići u bilo koju evropsku zemlju ili zapadnu zemlju ako si, recimo, znao jezik i ako si bio podoban član Saveza komunista, dobar student, mogao si da ideš gde god hoćeš. Profesori uvek.
Oni koji su pisali ovakav zakon, pa oni su svoja znanja, svoje akademske titule, profesuru, stekli po nekom starom zakonu. Hajde sad da ne lamentiramo na zakonu za koji tačno ne znamo šta mu je falilo, sem potrebe da mora da bude promenjen, jer je to nekakav korak u susret evropskim tekovinama. Hajde da vidimo da ovakav kakav je promenimo, da nešto uradimo i neka se zove da ima nekakav bolonjski kostur, ali da zaista bude takav od koga ćemo svi imati koristi. Hajde da ne idemo korak unazad, pa da sve to vraćamo satnicu.
Po ovom ranijem, da se drugačije birao dekan, da se drugačije birao redovni profesor, šta je smetalo? Bilo je 13 ispita, tri možeš da preneseš, deset moraš da položiš i kraj priče. Svi su znali i na to se bili navikli, jer nije se sadržaj promenio. Ako jeste, na mnogim fakultetima uvođeni su novi predmeti.
Uvođeni su predmeti tako što su neki profesori, revolucionari DOS-a, po svom nahođenju sa Interneta, skidajući sa drugih fakulteta, skinuli mnoge predmete, pa ubacili u svoje fakultete. Na Medicinskom fakultetu dva-tri predmeta koja se preklapaju jedan s drugim, veština komunikacije.
Imate anamnezu? Šta sad to veština komunikacije? To mi nije nikako jasno. Medicina se zasniva na dokazima. Besmisleno. Svaka dijagnostika ima dokaznu proceduru, ali to je predmet, to su novi. Umesto 36, imate 43 predmeta. To nije olakšanje studentima.
Ako tako krenu studenti da se istinski bore za svoje interese, biće pred Vladom, pred Ministarstvom zapravo, zahteva se mnogo toga promeni. Kako će se to posle zvati? Da li će ostati to nešto "b" od Bolonje, mi to ne znamo, ali uvek ćemo podržati zahteve studenata da im se olakša način studiranja, kad već programi nisu im prilagođeni i smanjeni.
Teško je i smanjiti programe. Njihova zvanja progredijentno rastu od gimnazije pa nadalje. Mnogo više uči gimnazijalac sada nego pre 10 godina. Ali su i saznanja u nauci veoma brzo otišla naviše i studenti moraju više da urade.
Ne očekujemo mi da obim studija možete smanjiti nastavni program i sadržaj, nego prethodne škole treba da im pruže više, da dostignu viši ishodišni nivo za prvu godinu studija.
Sve ako je tako, imamo veoma talentovanu decu koja uredno pobeđuju svuda, a generalna prolaznost 20 do 30% po prvim rezultatima Bolonje. Dobro je da je to ministar saopštio i dobro je da sa pravim podacima izlazi pred javnost, da znamo koliko je sistem efikasan. U tom slučaju i na takav način mi ćemo podržati svaku reviziju zakona koja će činiti bolje deci i njihovim roditeljima.