Po Poslovniku, član 225. i 226. Želeo bih da iskoristim prisustvo zamenika predsednika Vlade, ministra policije. Nije daleko čak ni od ove teme, a neću biti dugačak, možda tridesetak sekundi. Želim da postavim jedno pitanje na koje verujem da on brzo može da nađe odgovor. Naime, dobio sam informaciju iz vrha izvršne vlasti, a gospodin Dačić je sam vrh izvršne vlasti, a iz vrha izvršne vlasti dobio sam informaciju da je posle posete ministra Šojgua Srbiji i upada državne bezbednosti ruske u Evroaksis banku u Moskvi, jedan ministar u Vladi Republike Srbije tražio i dobio po ubrzanoj proceduri državljanstvo države Norveške.
Ne znam inicijale, ali možete da pomislite o kome se ministru radi. Znamo da je jedna ministarka u Vladi radila u norveškoj ambasadi i u našoj ambasadi u Kraljevini Norveškoj. Samo me interesuje da li je to tačno. Ne bi to bio prvi ministar koji ima državljanstvo neke druge države, ali interesantan je trenutak u kome on dobija to državljanstvo. Zahvaljujem.

Na član 37. amandman je podneo narodni poslanik Slobodan Vuković.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Poslanik Vuković ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, poštovani građani, ispred SRS podneo sam amandman na član 37. Predloga zakona o strancima. Predloženim amandmanom predviđam da se posle stava 1. doda novi stav 2. koji glasi: "Ministarstvo je dužno da podnosiocu zahteva izda obrazac zahteva za izdavanje odobrenja za stalni boravak, sa tekstom na više jezika". Postojeći stavovi 2,3,4,5,6,7,8 i 9. postaju stavovi 3,4,5,6,7,8,9 i 10.
Da obrazložim zamisao ovakvog amandmana. Poznato je da u Evropi postoji vrlo restriktivna politika prema azilantima, prema strancima itd, a mi ovde u Srbiji, trebalo bi bar vi koji stremite ka Evropi i to tako ubrzanim korakom, kad pravite ovakve zakone da makar ugradite nešto dobro što će tim strancima pokazati da je ovde na putu i demokratija i razumevanje za sve vrste i kategorije stanovništva.
Mi se u Srbiji služimo ćiriličnim pismom i koliko god da volim to pismo i smatram da je ono jedno od najlepših i najboljih na svetu, ta naša ćirilica, činjenica je da mi moramo na neki način da pokažemo da smo otvoreni i prema drugim ljudima koji ne razumeju naš jezik, kojima je ćirilično pismo veoma teško za razumevanje i iz tog razloga predlažem da se na više stranih jezika, svetski poznatih i onih koji se uglavnom koriste, takav jedan obrazac izda.
Posebno hoću da naglasim da treba da odskočimo na neki način od Republike Hrvatske, koja u svim takvim svojim predlozima ima vrlo krut stav da samo na njihovom novohrvatskom jeziku mogu da se pišu obrasci, što je takođe jedna diskriminacija prema ostalom stanovništvu i posebno prema strancima, za koje oni smatraju i Srbe, Rome i sve ostale na svetu.
Posebno hoću da kažem da je uobičajena stvar da na pakovanju bilo čega što je brendirano u svetu, a i Srbija je brendirana, i ovaj naš zakon je brendiran donošenjem ovde, na više jezika piše uputstvo za upotrebu. To je razlog zbog čega vama predlažem da vi dodate ovaj drugi stav kao amandman koji će olakšati raznim azilantima, strancima, za koje smo mi, srpski radikali, na vreme ukazivali da će, zbog problema sa restriktivnom politikom u Evropi, pohrliti ka Srbiji. Hvala.

Reč ima gospodin Radiša Ilić, po amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po amandmanu koji je podneo kolega Slobodan Vuković na član 37. Predloga zakona o strancima.
Član 37. reguliše pitanje stalnog nastanjivanja stranaca. Nažalost, Srbi koji su još pre 17 godina izbegli u Srbiju bežeći od ustaša i danas su u neku ruku stranci iako imaju status izbeglica ili čak status državljana Republike Srbije.
Čak i pored podnetih zahteva za dobijanje državljanstva, na koje čekaju više godina, njihov status ostaje ne promenjen, a kada ga dobiju nastaju sasvim drugi problemi. Oni su tu, rade, žive sa nama, stvaraju porodice, ali kada dođe trenutak da im je potrebno uverenje o državljanstvu za dobijanje nekog dokumenta, i to uglavnom za njihovu decu, nastaju problemi.
Tu se čovek oseti ne samo uskraćenim od svoje matice države, već se oseti i odbačenim i nezaštićenim.
Pogledajmo samo kako se hrvatska država odnosi prema Hrvatima gde god da se nalaze, a tek ako su u pitanju Hrvati koji su došli u Hrvatsku iz srednje Bosne ili iz nekog drugog područja koje je bilo zahvaćeno ratnim dejstvima. A Srbi, em su im u Hrvatskoj oteli stanove, kuće, imanja, čak i penzije, em ih ovde u Srbiji tretiraju kao da su ne znam koje nacije.
Da li je normalno i da li je po zakonu da se čoveku, Srbinu izbeglom iz Republike Srpske Krajine još 1993. godine, govorim o konkretnom slučaju, koji živi u Paraćinu zajedno sa suprugom, i koji su dobili naše državljanstvo, a to je porodica Zdravka Dukića, i deca su im se rodila u Paraćinu 97. i 98. godine, da li je normalno da taj čovek mora da plati taksu od četiri hiljade dinara za zahtev za upis u državljanstvo svoje dvoje dece, koja su se, ponavljam, rodila u Paraćinu, odnosno u Srbiji? Evo vam primera diskriminacije.
Gospodine Dačiću, vi ste ministar unutrašnjih poslova i možete zaustaviti ovo što se dešava našoj braći prognanoj sa svojih ognjišta. Eto zašto se neko može osećati kao stranac u Srbiji, iako to nije.

Gospođa Vjerica Radeta, takođe po amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, vrlo kratko da se vratim na amandman kolege Milorada Buhe na član 31, a imali smo više amandmana sa istovetnim tekstom i mislim da će ih biti još u toku dana, a odnosi se na menjanje reči da i ministar nadležan za unutrašnje poslove može da donosi neki podzakonski akt, jer to mora da radi nadležno ministarstvo, nije čak ni bitno o kom ministarstvu se radi.
S obzirom da nema razumevanja za ovaj amandman, čvrsto sam odlučila, gospodine ministre, da vas privedem k poznaniju prava i da vam pročitam član 136. stav 2. Ustava Republike Srbije, koji kaže: "Poslove državne uprave obavljaju ministarstva i drugi organi državne uprave određeni zakonom." Mislim da drugo obrazloženje u odnosu na ovu ustavnu odredbu čak nije ni potrebno. Nije mi logično, čak mi je neverovatno da ne prihvatate ove amandmane. Ne razumem takvo odsustvo želje da zakon koji donosimo bude bar u skladu sa Ustavom.
O samoj sadržini zakona govorili smo i u načelnoj raspravi, a i kada je u pitanju rasprava o pojedinostima. Vidite da smo podneli veliki broj amandmana, da su svi amandmani vrlo konkretni i sa našom ozbiljnom namerom da popravimo tekst zakona, pre svega iz razloga što se ovaj zakon u najvećem delu primenjuje upravo na ovu kategoriju koja je regulisana članom 37, to su stalno nastanjeni nekada stranci, to su ljudi koji su u Srbiju došli kao izbeglice ili prognana lica i koji i danas-dan imaju mnogo problema u državi Srbiji.
Zato mislimo da bi bilo dobro da ovaj zakon, mada mi imamo i Zakon o izbeglicama, koji je tek loš, pričali smo o tome kada je bio na dnevnom redu, ali bi bilo dobro da bar ovaj zakon, koji se, kažem, uglavnom odnosi na te ljude, da povede računa da primenom ovog zakona ti ljudi, naši sunarodnici koje je muka naterala da dođu u maticu Srbiju, jer svi Srbi koji su rođeni van Srbije, Srbiju doživljavaju kao svoju maticu. Tako smo je svi doživljavali, jer i ja spadam u te, bukvalno od kada znamo za sebe. Tim veće je razočarenje onih građana, Srba, koji su, nažalost, ovde došli sa statusom izbeglica i prognanih lica.
Ne znam da li je potrebno da sve vas podsetim na još uvek strašne uslove u raznim kolektivnim centrima. Tome su se pridružili i Srbi raseljeni sa Kosova i Metohije. Predstavnici vlasti uvek imaju lepe reči kada se govori o toj kategoriji ljudi, a kada treba nešto konkretno da se uradi za te ljude, onda nigde države i nigde pomoći od države.
Mi srpski radikali smo se uvek istinski zalagali da tim ljudima pomognemo i mi smo to gde god je bilo moguće i učinili. Podsećam vas na naselja koja su izgrađena na teritoriji opštine Zemun, na Busije, Grmovac, Plavi Horizont, na naselje u Temerinu, tamo gde su srpski radikali bili na vlasti u vreme kada su ti ljudi dolazili u Srbiju. Uvek smo podsećali da je u to vreme svaka opština uradila to što su uradile, recimo, opština Zemun i opština Temerin, mi danas u Srbiji ne bismo imali nijedan stambeni izbeglički prostor.
Zato sada imamo slučajeve da razne nevladine organizacije ili vlade raznih država u svetu lokalnim samoupravama daju određena sredstva da bi se obezbedili stanovi za izbegla i prognana lica. Onda imamo najčešće, neću da kažem svaki put, ali najčešće zloupotrebu lokalnih funkcionera. Nažalost, ti ljudi koji treba da dobiju te stanove moraju najpre nekome da plate određenu proviziju, pa tek onda da ostvare to svoje pravo. Jedan od problema koji ovi ljudi imaju, ovo su zaista životni problemi - rešavanje stambenih pitanja, ali jedan od problema svakako jeste i korespondencija, odnosno komunikacija sa vlastima ili sa lokalnim samoupravama iz mesta bivših jugoslovenskih republika iz kojih su oni ovde došli.
Ne znam da li znate da nijedan akt, nijedan zahtev Srbina, izbeglice ili prognanog lica, čak ako je u međuvremenu dobio državljanstvo i ako treba da uputi neki akt, zahtev u neku opštinu za izdavanje određenog akta, odnosno dokumenta u bilo koje mesto na teritoriji sadašnje Republike Hrvatske, pa čak i na teritoriji, to podrazumeva Republike Srpske Krajine, i to isto važi i za BiH, sve osim Republike Srpske, svaki zahtev mora ovde da bude preveden sa srpskog na hrvatski, odnosno, kako zovu bošnjački jezik u BiH, pa onda taj prevod mora da ima pečat apostila. Za sve to se plaćaju takse, sve to podrazumeva šetnju od opštine do suda.
Zato smo predložili ovakve amandmane i na član 37. i na onaj prethodni član, zato što znamo kakvo je iskustvo naših ljudi koji se obraćaju nekim organima u tim bivšim jugoslovenskim republikama i zato smo želeli da mi ovde imamo drugačiji odnos, da ti ljudi ne moraju da se maltretiraju.
Znate, mnogo Srba, nažalost, živeći na teritoriji, recimo, Hrvatske, nisu bili u prilici da koriste ćirilično pismo i sada je problem zato što je u Srbiji ćirilično pismo službeno pismo i to je u redu, nikako drugačije ne može i ne treba da bude, ali ipak ne možemo nekoj starici ili starcu koji su naučili samo to latinično pismo i samo taj hrvatski jezik, tada hrvatsko-srpski, tako se zvao, ne možemo da zakonom onemogućimo da zbog toga ne može da popuni određeni obrazac, da određeni obrazac ne može da preda da bi ostvario prava koja su, ponavljam, inače vrlo ograničena i vrlo restriktivna kada su ti ljudi u pitanju.
Posebna priča je kada su u pitanju lica koja još uvek imaju izbegličke legitimacije, sa kojima gotovo nikakva prava nemaju.
(Predsednik: Vreme.)
Završavam, hvala, nastaviću.

Ima reč gospodin Slobodan Maraš, reklamira Poslovnik. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, odnosno gospodine potpredsedniče, vi ste se nama obratili pre nekoliko časova pokušavajući da temu o kojoj smo mi govorili uvedete u jedan tok i da pokažete da Vlada, koja je sada trenutno Vlada, nije odgovorna za ono što se dešavalo prethodnih godina. Mi smo sa time saglasni.
Mi smo pokušavali celo pre podne da se vama obraćamo kao potpredsedniku Vlade. Sada ću da vam kažem šta je uradio resorni ministar gospodin Škundrić, odnosno gde je njegova odgovornost i gde je vaša odgovornost, i gde je odgovornost cele Vlade.
Dana 22.8. ove godine poslodavac i sindikati NIS su potpisali socijalni program za NIS. Tog dana je to prosleđeno Vladi Srbije, ministru Škundriću, resornom ministru za energetiku. Nakon toga smo ovde tokom septembra imali raspravu o naftno-gasnom sporazumu, ratifikaciju gasnog sporazuma, u kome, podvlačim, nema ni jedne jedine reči oko socijalnog programa.
Kažem, 13.000 zaposlenih u NIS je neodgovornošću, nereagovanjem Vlade, čiji ste vi potpredsednik, i resornog ministra gospodina Škundrića, ostalo bez socijalnog programa.
Znači, socijalni program su potpisali, utanačili i dogovorili poslodavac i sindikati, tri ili četiri sindikata koliko ih ima u NIS.
Znači, ako možemo da kažemo da je Vlada Vojislava Koštunice prva odgovorna zbog nečinjenja kada je u pitanju onih 50% srpskog udela ugovora o gasu, sada možemo da kažimo zaista da je vaša Vlada odgovorna zašto socijalni program, kojim se 13.000 zaposlenih u NIS na jedan način osigurava, nije prošao na Vladi, nije data saglasnost, jer u sporazumu naftno-gasnom sa ruskim Gaspromom nemamo ni jednu jedinu reč o socijalnom programu.
Podvlačim, ako je gospodin Škundrić iz jednostavnog razloga što su mu date pogrešne informacije odgovorio netačno na pitanje koje smo mu bili postavili pre mesec i po dana, mislim da na ovo pitanje mora da ima adekvatan odgovor, pošto je on trenutno resorni ministar, a vi potpredsednik Vlade. Šta se desilo sa tim sporazumom između poslodavca i sindikata, zbog čega to nije prošlo na Vladi i zbog čega su radnici ostali bez socijalnog programa, koji su zaposleni u NIS? Ponavljam naftno-gasnim sporazumom sa Gaspromom ni jedna jedina reč o socijalnom programu nije predviđena.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu?
Na član 39. amandman je podneo poslanik Momir Marković.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč želi gospođica Nataša Jovanović: