Dame i gospodo, u obrazloženju Predloga zakona u delu pod naslovom "Osnovne makroekonomske pretpostavke za izradu budžeta za 2008. godinu" navodi se da je realni rast BDP u prvom kvartalu 2008. godine iznosio 8,2% u odnosu na isti period u 2007. godini. Zatim se realni rast BDP-a u drugom kvartalu procenjuje na oko 7,5%.
Za ostale makroekonomske indikatore data je i tabela koja pokazuje njihovu stopu rasta u prvih sedam meseci 2008. godine. Na primer, za baznu inflaciju to je 6,8%; za industrijsku proizvodnju, fizički obim, 4,2%. Takođe, prikazuje se i neto priliv stranih direktnih investicija, prihodi od privatizacija, kao i devizne rezerve.
Još veći optimizam je prisutan u delu pod nazivom "Ekonomski izgledi". U tom delu se navodi da su osnovni ciljevi ekonomske politike Vlade, između ostalog, dinamičan privredni rast, rast zaposlenosti i sve se to očekuje do kraja 2008. godine. Takođe, i visok rast BDP-a od 7%, stabilizacija cena sirove nafte, unapređenje antimonopolske politike, rast izvoza, čak i smanjenje spoljnotrgovinskog deficita.
Naši građani treba da znaju sledeće. Po definiciji, bruto domaći proizvod je vrednost finalnih dobara i usluga proizvedenih tokom nekog vremenskog perioda, obično tokom godinu dana, na teritoriji jedne zemlje. Ovo je definicija iz knjige "Nacionalna ekonomija". Autori su dr Stevan Devetaković, dr Biljana Jovanović-Gavrilović i dr Gojko Rikalović. Knjiga se koristi na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.
U BDP spada i vrednost finalnih dobara i usluga koje proizvedu i strane firme na našoj teritoriji, na primer, američki "Sartid" ili "U.S. steel", iako on svoje prihode, ili stotine miliona dolara, transferiše u svoju centralu u Americi. Kakve koristi od tog transfera iz Srbije u SAD imaju naši građani, osim što se na papiru pokazuje rast BDP-a, nije teško zaključiti.
Profesor dr Jovan Dušanić sa Beogradske poslovne škole iznosi: "Sama struktura rasta BDP-a za prva tri kvartala u 2007. godini pokazuje da su u rastu od 7,2% sa čak 5,6 procentnih poena učestvovali sektori trgovine (rast od 18%), saobraćaja (rast od 20%) i finansijskog posredovanja (24%), sektori koji se po svojoj prirodi ne javljaju kao motori rasta i samim tim ne obezbeđuju stabilan i održiv ekonomski rast".
Zatim prof. Dušanić zaključuje: "Cinik bi rekao, mada je domaća proizvodnja dobrim delom ugušena, BDP raste iz godine u godinu, jer velike količine uvozne robe treba dovesti - to je rast saobraćaja, prodati - rast trgovine, a stanovništvu masovno odobravati kredite da bi se uvozna roba mogla kupovati - to je rast finansijskog sektora".
Takođe, spoljnotrgovinski deficit se neće smanjiti, naprotiv, prema procenama domaćih ekonomista, spoljnotrgovinski deficit će dostići oko 13 milijardi dolara do kraja ove godine. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u periodu januar-avgust 2008. godine spoljnotrgovinski deficit je dostigao 8,23 milijarde dolara. To je porast od 41,9% u odnosu na isti period u 2007. godini.
Nepovoljna je i uvozna struktura. Prema proceni Instituta za tržišna istraživanja, citiram, "sa ovakvom uvoznom strukturom u skorije vreme ne može se računati na poboljšanje konkurentskog položaja srpske privrede". Dakle, sporan je i rast izvoza.
Ovim sumornim podacima svakako treba dodati i one o spoljnom dugu, koji se prećutkuju u obrazloženju Predloga zakona. Procenjuje se da je spoljni dug naše zemlje iznosio već krajem jula 2008. godine oko 30 milijardi dolara. Naravno, predlagač zakona će kao kontraargumente izneti ono što piše u članu 3. Predloga zakona, ili stanje javnog duga Republike Srbije na dan 31. avgusta 2008. godine. Predlagač zakona će verovatno navesti da je dug javnog sektora smanjen sa 81% od pre osam godina na 32% u junu 2008. godine, ali prema procenama Instituta za tržišna istraživanja, spoljni dug privatnog sektora je već u junu 2008. godine premašio 20 milijardi dolara.
Takođe, Fond za razvoj ekonomske nauke je izneo da je spoljni dug Srbije u junu 2008. godine dostigao 57% BDP-a u apsolutnom iznosu. Samo na kraju drugog kvartala bio je veći za oko 690 miliona evra u odnosu na mart. U Fondu za razvoj ekonomske nauke su zaključili i da je ovakav rast duga posledica, pre svega, dugoročnog zaduživanja preduzeća, oko 80% privatnog duga se odnosi na takvu vrstu zaduživanja. Zato predlagač zakona i Vlada ne mogu biti nezainteresovani i pasivni u trenutku kada se zadužuju preduzeća i građani i kada spoljni dug tako brzo raste.
Pozivanje na cifre iz člana 3. i prećutkivanje prethodno iznetih neće promeniti realnost. Pogledajte šta se desilo u Rusiji i kakav je udar Zapad izvršio na rusku ekonomiju i društvo, upravo preko zaduživanja privatnih firmi i velikih kompanija. Ruska država je bila prinuđena da, samo u prvom naletu, oko 60 milijardi dolara ili oko 10% deviznih rezervi preusmeri ka domaćim firmama ili bankama, prvenstveno zbog plaćanja duga. Ali, za razliku od Rusije, mi nemamo 600 milijardi dolara rezervi, niti još nekoliko stotina u raznim stabilizacionim fondovima; nemamo ni naftu, ni gas, niti možemo da utičemo na svetsku cenu nafte kao Rusija. Nemamo ni suficit u budžetu, već deficit, koji se dodatno povećava ovim predlogom zakona. Zato je više nego neodgovorno ono što se predlaže u rebalansu, a to je novo zaduživanje, rasprodaja ili privatizacija i povećanje deficita.
Na primer, u članu 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu se navodi, citiram: "Potrebna sredstva za finansiranje budžetskog deficita od oko 23.888.000.000 dinara i izdataka za nabavku finansijske imovine od oko 21.896.000.000 dinara i izdataka na osnovu otplate glavnice duga od oko 46.334.000.000 dinara obezbediće se, između ostalog, i od privatizacionih primanja, kredita i emitovanja državnih hartija od vrednosti."
Takođe, iz obrazloženja se ne može videti da naša industrijska proizvodnja nije u prošloj godini dostigla nivo iz 1998. godine, niti da se bazna inflacija u 2008. godini obračunavala nezavisno od cene nafte i derivata, nekih poljoprivrednih proizvoda i finansijskih usluga.
Ne vidi se ni stanje našeg bruto nacionalnog dohotka. Po definiciji, to je vrednost finalnih dobara i usluga proizvedenih unutar ili van granice jedne zemlje, čijom prodajom stanovnici te zemlje stiču dohotke. Ne vidi se ni indeks ljudskog razvoja, parametar koji koriste Ujedinjene nacije. Nema ni podatka o stanju bilansa tekućih transakcija.
Takođe, na osnovu čega je predlagač zaključio da će u narednom periodu doći do stabilizacije cene nafte, da li na osnovu neverovatnog pada sa 140 dolara po barelu na 60, ili najave OPEK-a da će smanjiti proizvodnju?
Da li je unapređenje antimonopolske politike, koje pominje predlagač, poseta oligarha Miškovića Oliju Renu i Briselu 20. oktobra 2008. godine?
Dakle, ovakvo obrazloženje budžeta je, najblaže rečeno, nejasno, nedovoljno i istrgnuto iz konteksta. Potpuno su nejasne i najave da će se budžet za narednu godinu izraditi uz pomoć Saveta MMF-a. Jasno je da MMF stoji iza neodgovorne ekonomske politike ili ubrzanog zaduživanja koju nekritički vode domaće institucije i vlasti. Međunarodni monetarni fond je glavni krivac za loše stanje u našoj privredi, to otvoreno treba reći. Na primer, pre nekoliko dana smo imali priliku da čujemo prognozu MMF-a da će naš BDP i u narednoj godini rasti. Jasno je da je taj medijski glorifikovan podatak o rastu BDP-a trebalo da prikrije sve ove negativne ekonomske podatke koje smo prethodno naveli.
Takođe, više poznatih svetskih ekonomista i političara tvrdi da su Savet i programi MMF-a odavno prevaziđeni i štetni, uprkos tvrdnjama koje dolaze iz Ministarstva finansija i od guvernera Narodne banke, ali i predsednika Vlade. Na primer, predsednik države koja je članica Evropske unije, Češke, Vaclav Klaus je čak predložio pre nekoliko dana, citiram: "MMF i Svetsku banku, sa kojima niko ne zna šta da radi, treba ukinuti kao zastarele".
Zato treba poslušati savet Džozefa Stiglica, dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju i bivšeg potpredsednika Svetske banke, koji kaže da zemlje u razvoju moraju same da preuzmu odgovornost za svoje blagostanje. One mogu upravljati svojim budžetima tako da žive u okviru svojih sredstava. Zahvaljujem.