Reč ima gospodin Dragan Stevanović.

Zahvaljujem. Amandman gospođe Vojić svakako je prihvatljiv i doveo bih ga u vezu sa amandmanom gospodina Dimitrijevića od malopre, naročito segment amandmana koji se odnosi na zaštitu životne sredine.
S obzirom na to da su obrazloženja Vlade za neprihvatanje gotovo identična, poslužio bih se obrazloženjem koje se odnosi na amandman gospodina Dimitrijevića, gde je rečeno da Vlada ne prihvata amandman zbog činjenice da Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja u budžetskoj proceduri za izradu rebalansa budžeta nije izrazilo potrebu za dodatnim sredstvima u okviru aproprijacije 451.
Ovakvim stavom Vlada nije izrazila svoj odnos prema amandmanu, već svoj suštinski odnos prema zaštiti životne sredine i značaju ispunjenja standarda u ovoj oblasti. Ne postoje sredstva koja budžetom mogu da se predvide, a da se ne predvide ili da predstavljaju balast i višak za unapređenje životne sredine. Nema evropskih standarda, nema Evrope, u koju idete, ne znam ni ja, navrat-nanos, dok ne ispunite standarde u oblasti životne sredine. To je imperativ i to bi vi evropejci, evrofanatici ili evromeraklije, kako rekoše malopre, trebalo da znate.
Kakav je vaš odnos prema zaštiti životne sredine u ovoj oblasti pokazali ste u proteklim godinama. Neposredno po dolasku na vlast ili u godinama pre usvojili ste strategiju o tretiranju komunalnog otpada. Tom strategijom ova država je predvidela da Srbija ima 39 regionalnih sanitarnih deponija.
Od tada do danas započeli ste da pravite četiri ili pet i nijednu do danas niste stavili u funkciju. Toliko shvatate značaj ispunjenja standarda u ovoj oblasti. Ovakvim tempom i dinamikom u narednih deset godina, čini mi se, nećete uspeti samo smeće za sobom da pokupite. Pre neki dan sam govorio o tome koliko jednoj lokalnoj ili regionalnoj sredini neodgovorno ponašanje u ovoj oblasti može da nanese štetu. Moja koleginica Nataša Jovanović je malopre rekla da ja dolazim iz opštine Surdulica, na čijoj teritoriji se nalazi Vlasinsko jezero.
Država i Vlada, u kojoj ste vi iz DS-a učestvovali, i taj Mlađan Dinkić, skromni kreator cirkulacionog žetona... koliko su štete samo kroz svoje delovanje u Vladi naneli našoj sredini dole?
Prethodno rukovodstvo i tadašnji predsednik opštine dr Stanislav Momčilović uložili su nemale napore da zajedno sa tom Vladom Republike Srbije donesu niz dokumenata strateškog karaktera. Između ostalog, doneta je i odluka o proglašenju Vlasine za predeo izuzetnih odlika. Iz te odluke proistekao je niz strategija, studija i dokumenata. Proistekao je niz projekata koje ste ovim rebalansom budžeta uskratili uskrativši sredstva kroz Nacionalni investicioni plan za neke projekte. Četiri projekta u vrednosti od 60 miliona dinara neće moći da se sprovedu na tom području, iako je to područje proglašeno za jedan od osam internacionalnih brendova u Srbiji. Nemate opravdanja za tako nešto. Mi možemo da se sporimo politički, ovako ili onako, ali ovo su stvari od suštinskog značaja...
(Predsednik: Privedite kraju.)
... koje stvarno stimulišu i podstiču ravnomerni regionalni razvoj. Bahato ponašanje pojedinaca u Nemanjinoj 11 svakako da utiče i na razvoj nekog kraja ili jednog kraja za koji svi objektivno delimo mišljenje da je najsiromašniji i ekonomski najnerazvijeniji. Zahvaljujem.

Na član 5. razdele 15 i 21 amandman su zajedno podneli narodni poslanici Željko Tomić i Jovan Palalić.

Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Želi li neko reč? Gospodin Željko Tomić. Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovani narodni poslanici, u situaciji kada je Vlada nedavno proslavila ili obeležila sto dana, neko kaže egzistiranja Vlade, a neko kaže rada Vlade, ali Vlada nije radila 100 dana, jer se sećamo da je većina ministara bila na letnjim odmorima širom Evrope i sveta, pa je tako najzaposlenije lice u Vladi bila naš nekadašnji sekretar Narodne skupštine, a sada sekretar Vlade, gospođa Tamara Stojčević, koja je morala da ih traži, povodom raznih pitanja, širom Evrope i sveta; u situaciji kada potpredsednik Vlade gospodin Božidar Đelić i predsednik Srbije gospodin Boris Tadić kažu da recesija sama po sebi ne znači ništa strašno, nikakav problem za državu, što nas neodoljivo podseća na rane devedesete kada su nam uvedene sankcije, pa je tadašnji predsednik Slobodan Milošević govorio da su sankcije u stvari naša šansa, tako je i recesija danas naša šansa, nešto što je realno negativno samo u Srbiji se predstavlja kao šansa, kao mogućnost za prosperitet; e, u takvoj prilici, recimo, skijališta dobijaju ovakvu sumu kao što je dobijaju u ovom rebalansu budžeta.
Da podsetimo, tekst amandmana je u formi sličan, gotovo isti kao prethodni amandman naše koleginice gospođe Milice Vojić-Marković. To znači da se iz javnih nefinansijskih preduzeća i organizacija iznos od 2.641.000.000 smanjuje za 300.000.000 i prebacuje se za područje Srednjebanatskog okruga, odnosno onog dela naše države koji je 2005. pogođen teškim poplavama. U obrazloženju zašto je odbijen ovaj amandman identična je formulacija, kaže - nisu tražena sredstva. To tako jednostavno tumačimo, nisu od nadležnih tražena sredstva, pa bože moj, neće ih ni biti. Ljudi u Međi, ili u Mionici ili ne znam gde moraju da kažu, kao svojevremeno Bata Stojković u filmu "Balkanski špijun" - za dan bezbednosti ako nas se sete, sete. Njih treba neko da se seti. U tome je problem.
Da vam ukratko kažem, 2005. godine područje srednjeg i severnog Banata, prema granici sa Rumunijom, pogodile su teške poplave. Postavljeni su privremeni odbrambeni nasipi, takozvani zečiji nasipi. Nedostaju oni trajni. Tu se stalo.
Podsetiću vas da je ovim popularnim omnibus zakonom preneta nadležnost na Skupštinu Vojvodine, Izvršno veće Vojvodine da osnuju firmu "Vojvodina vode" koja bi se time bavila, a koja se 2005. godine pokazala potpuno nesposobnom i zatečenom i bez republičkih ustanova i institucija taj problem nije mogao da bude rešen.
Šteta na poljoprivrednom zemljištu je značajna. Država je zaista dosta pomogla, oko 70% štete je sanirano. I tu se opet stalo. Danas nisu sanirana 23 stambena objekta. Mislim da bi sa ovom sumom koju smo amandmanom kolega Jovan Palalić i ja predložili ova tri problema mogla adekvatno da se reše.
Za to vreme skijalištima se daju milioni i milioni evra. Može da se kaže i milijarde dinara. Nigde u svetu skijališta nisu u vlasništvu države. To je danas već neko rekao. Ona su u vlasništvu privatnika, privatnih kompanija ili lokalnih opština.
Samo u Srbiji država na ovaj način sipa šakom i kapom, sve zbog, da se ne lažemo, da otvoreno kažemo, zbog jednog ministra. Ni ovolike enormne sume novca nikad neće pomoći Mlađanu Dinkiću da bude vrhunski skijaš.
Za to vreme, neki drugi vrhunski sportisti nam odlaze. Da vas podsetim na slučaj Milorada Čavića. Šta to znači? Tamo gde su skijališta tamo su i velika budžetska sredstva, zbog jednog čoveka. Tamo gde su veliki problemi nema ništa, a tamo gde su medalje i uspesi tamo je viza za Italiju. To je odnos države prema ugroženima. To je odnos države prema uspešnima. Mislim da zbog svega navedenog ovaj amandman zaista treba prihvatiti. Hvala.

Reč ima gospodin Jovan Palalić.

Poštovana gospođo predsednice, gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kroz ovaj amandman moj kolega Željko Tomić i ja želeli smo da ukažemo na koji način Vlada nakaradno obrće listu prioriteta svoje politike. Neverovatno je da je u rebalansu budžeta jedan od najvažnijih prioriteta Vlade obezbediti novac za skijališta. I pored svih problema na koje smo ovih dana ukazivali, upravo najveći broj tih problema odnosi se na Ministarstvo za regionalni razvoj i ekonomiju, bi to da su skijališta najvažniji potencijal Srbije.
Nisu to nova radna mesta kroz povećana sredstva za star-ap kredite koje je predložio moj uvaženi kolega Nenad Popović i mogućnost da mladi ljudi sa svojim biznis idejama rešavaju svoj problem nezaposlenosti i ulaze u privatan biznis. Nisu to ozbiljni problemi regionalnog razvoja, sa kojima se suočava država Srbija, sa ogromnim devastiranim područjima, sa područjima gde se zbog demografskih problema i dugog neulaganja u infrastrukturu veliki broj građana iseljava. Mi nismo videli da ovo ogromno i glomazno ministarstvo čini napor da ove velike probleme rešava, nego smo videli upravo obrnuto - da su skijališta najvažniji potencijal.
Mi smo hteli da na jednom drastičnom primeru pokažemo kako ova država ne vodi računa o problemima koji su izazvani elementarnim nepogodama koje su pogodile pojedina područja. Prethodni amandman moje koleginice iz poslaničke grupe Milice Vojić-Marković tiče se zemljotresa u Kolubarskom okrugu, a ovaj amandman govori o poplavama koje su se desile u srednjem Banatu.
Prethodne vlade mnogo su učinile da se ovi problemi saniraju. Bilo je za očekivati da se taj posao koji su započele prethodne dve vlade dovrši, ali vidimo da u ovom rebalansu nije bilo prostora i sluha za to, nego za skijališta. Umesto da se sredstva usmeravaju tako da se reše egzistencijalni problemi građana, kao u opštini Međa, vidimo da se sredstva usmeravaju u razvoj nečega što u ovom trenutku, ubeđeni smo, najveći broj građana ne doživljava kao prioritet ove države. Sigurni smo, kada biste sada anketirali građane Srbije i pitali ih da li ovolika sredstva treba da idu za "Skijališta Srbije", videli biste da to većina građana nije tako doživela.
Ovaj problem se zamaglio velikim populističkim obećanjima u kampanji i niko nije video da su se, poput lažnih obećanja o povećanju penzija, o besplatnim akcijama, o koridorima, o velikim privatizacijama i investicijama, na mala vrata, u tišini, provukle milijarde za skijališta. Upravo je to način kako je ova vlada gradila politiku - tako što se povećava javna potrošnja, a ulažu se sredstva tamo gde se ne rešavaju najveći i najviše istaknuti problemi građana Srbije.
Svedoci smo da se upravo ovih dana urušava čitav koncept politike koju je formirala ova vlada. Ovde govorim uglavnom o onom segmentu koji se odnosi na ekonomsku politiku. Mi nismo mogli da uočimo koji su to ključni strateški pravci politike ove vlade kada je u pitanju ravnomerni regionalni razvoj i povećanje i podsticaj preduzetništva.
Nije sporno da se priča o velikim infrastrukturnim projektima. Oni su važni upravo da bismo neke od ovih problema rešili, ali ono što je gorući problem jesu prostori u Srbiji koji očekuju da se sredstva tamo usmere za rešavanje problema infrastrukture, ali i za ukupno povećanje dobrih uslova za razvoj preduzetništva. To treba da bude prioritet Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, a mi vidimo da to nije prioritet.
U tom smislu treba jasno ukazati da ovaj rebalans budžeta, još jednom ponavljamo, ali nije zgoreg to učiniti više puta, jeste plod kompromisa pojedinih stranaka unutar Vlade, da se zadovolje konkretni interesi i konkretna obećanja koja nisu prioritetna za državu Srbiju. Upravo je jedna politička stranka smatrala da je najvažnije u ovom trenutku graditi skijališta i da nema važnijeg posla u Srbiji.
Nijednom nismo čuli od predstavnika Ministarstva zašto je to prioritet, zašto nije prioritet rešavanje demografskih problema, rešavanje problema infrastrukture u nerazvijenim opštinama kao što su Lebane, Bojnik, Prokuplje, Knjaževac, nego je prioritet graditi skijališta i na taj način izlaziti u susret zahtevima pojedinih funkcionera Vlade.
U svakom slučaju, mi ćemo ovakve populističke, nerazumne, neracionalne, i nadasve van interesa građana Srbije, predloge i projekte napadati amandmanima i ukazivati građanima da se na ovakvim populističkim porukama, populističkim obećanjima srušio čitav ekonomski koncept Vlade Srbije i da smo ubeđeni da ćemo vrlo brzo raspravljati o nepoverenju ovoj vladi.

Da li se još neko javlja? (Ne.)

Na član 5. razdele 15 i 54 amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milan Lapčević, Mile Ilić i Nikola Savić.

Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Da li neko želi reč? Gospodin Lapčević.

Poštovana predsednice, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo poslanici, građani Srbije, amandman koji sam podneo zajedno sa još dva poslanika iz Niša, gospodinom Miletom Ilićem i gospodinom Nikolom Savićem, odnosi se na član 5. razdeo 15 - Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja.
Interesantno je da je ovo ministarstvo nekako najviše obuhvaćeno predloženim amandmanima. Pretpostavljam da tu ima nešto što je nejasno i nedovoljno dobro raspoređeno, pa se zbog toga verovatno i napada amandmanima. U tom amandmanu smo predložili da se izdvoje dodatna sredstva sa drugih ekonomskih klasifikacija i prebace u razdeo - Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, za potrebe isplata dela zaostalih zarada za radnike EI Niš.
Smatram da je ovaj amandman potpuno svrsishodan, a ideju za to mi je dao sam rebalans budžeta u delu gde su predviđena sredstva za isplatu zaostalih zarada radnicima "Zastave" iz Kragujevca. Vlada je ovaj amandman odbila. U obrazloženju je navedeno, pošto je jedan deo sredstava trebalo da bude prebačeno sa razdela NIP-a, da su višenamenski razvojni projekti koji se finansiraju iz NIP-a već krenuli i da nema para da se smanji ta stavka da bi se prebacila na stavku subvencija za radnike Elektronske industrije, što je krajnje kontradiktorno sa onim što je ministarka za NIP rekla. Gospođa Kalanović je, gostujući u Jutarnjem programu, navela da ove godine svi projekti koji su zacrtani u NIP-u neće moći da budu završeni, da će ostati dosta nedovršenih projekata a samim tim verovatno i dosta novca u tom delu ministarstva. Dakle, taj argument ne stoji.
Takođe je navedeno u obrazloženju da se sredstva koja su namenjena preduzećima u restrukturiranju, a u skladu sa već utvrđenim programima za rešavanje viška zaposlenih, obezbeđuju u budžetu Republike Srbije, što znači da obezbeđivanju sredstava prethode navedene aktivnosti. Dakle, konkretno, socijalni program.
Ja nisam tražio ovde da se obezbede sredstva za socijalni program. Sredstva za socijalni program se obezbeđuju onda kada postoji višak zaposlenih. Elektronska industrija Niš je, da vas podsetim, nekada imala više od 20.000 radnika, bar 15.000 u samom sistemu EI "Niš", u samom gradu Nišu. Danas jedva da ima oko 2.000 zaposlenih, a broj zaostalih plata se meri hiljadama, odnosno preko 1000 radnika ima između pet i 64 zaostale neisplaćene zarade. Sada zamislite kako je to kada neko radi u sistemu EI "Niš" i 64 meseca ne prima platu, a znajte da postoji i veliki broj porodica gde po dva ili više članova porodice rade u istom sistemu i, naravno, ne primaju ni dinara za to godinama.
S obzirom na to da je Vlada odbila ovaj amandman, to znači da ga verovatno ni skupštinska većina neće prihvatiti. Voleo bih da je to drugačije. To znači da neće biti para za zaostale zarade, recimo, u EI Niš, neće biti para ni za povećanje penzija, ni za socijalno ugrožene, ni za invalide, ali biće para za kabinete ministara, za kabinete potpredsednika Vlade, za putovanja, za usluge po ugovoru koje se mere milionima evra, biće para i za žirafe i za skijališta. Neće biti para za one ljude koji godinama rade i koji ne primaju za to plate.
Nisam ljubomoran na Kragujevac, na Kragujevčane i na "Zastavu". Oni su, prema rečima ljudi iz većine ovde, već godinama na teretu, na grbači države. Prema podacima koje je naveo neko iz stranke G17, sa preko 500 miliona evra je država poslednjih osam godina subvencionirala "Zastavu". Za veliki broj radnika "Zastave" isplaćeni su i socijalni programi i zaostale zarade. Zaista nemam ništa protiv, svim ljudima koji su u teškom položaju treba da se pomogne. Ali, gde je tu jednakost?
Zašto za jedne ima sredstava da se isplate i zaostale zarade i da se poveže radni staž i da se uplate doprinosi za socijalno i penziono, a za druge nema ništa? Gde je tu jednakost? U Ustavu je garantovana jednakost svih građana Srbije. U čemu smo svi jednaki? Jednaki smo samo u tome da možemo za naše pare da kupimo kod monopolista neki proizvod za skupe novce, ako tih para imamo. Gde ima para? Ima ih samo u Beogradu i u delu Vojvodine. U ostalim delovima Srbije je to sporadično, na jugu skoro i da nema.
Kada ovo kažem nisam ljubomoran ni na Vojvođane, oni se bore za svoje mesto pod suncem, ali zaista mi smeta kada se, po Zakonu o privatizaciji, od preduzeća koja se prodaju sa teritorije AP Vojvodina 50% sredstava vrati u AP Vojvodinu, plus 5% za grad sa čije teritorije je preduzeće. Šta je sa ostalim gradovima u Srbiji? Zašto je, na primer, u Nišu za prodaju DIN-a grad dobio 5% od ukupne sume od 400 miliona evra, i to je sve? To je sve. U čemu smo mi to onda jednaki? Za jedne može 50% plus 5%, a za druge samo 5%.
Da li znate da kruži izreka o ovom delu Srbije dole - "Što južnije, to tužnije"? Blago Beograđanima, oni imaju državu, jer su država u državi; blago Vojvođanima, oni imaju svoju Autonomnu pokrajinu i mogu da se zaštite. Šta ćemo mi koji smo južno od Save i Dunava? Od čega ćemo mi i ko će nas da zaštiti? Šta će ovi ljudi koji žive u jugoistočnoj Srbiji, čija su primanja bedna?
Pogledajte statistiku o prosečnim primanjima u opštinama Srbije: među prvih 13 mesta je osam beogradskih opština, sa prosekom od 37.000 do 46.000 dinara. Pogledajte poslednjih 20 po primanjima: 13 opština su sa juga Srbije, od Knjaževca do Vranja, preko Bojnika, Kuršumlije, Blaca, Svrljiga, Vladičinog Hana, Gadžinog Hana, Pirota. Kako mislite? Ovo Ministarstvo se zove Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja. Gde je tu regionalni razvoj?
Kakav regionalni razvoj možemo da očekujemo ako je za poslednjih 50 godina 190 sela ugašeno na teritoriji jugoistočne Srbije? Da li znate da je jedna Kuršumlija imala 37.000 stanovnika, sa prosekom starosti, ili mladosti, mnogo povoljnijim nego danas? Danas ima jedva oko 17.000 stanovnika.
Da li znate kolika je prosečna starost u toj Kuršumliji? Preko 60 godina ima bar 40% stanovništva. U selima na granici sa administrativnom linijom sa Kosovom živi po dva ili pet stanovnika. Ko će da nam čuva tu državu? Ko će da nam čuva tu granicu? Svi su se iselili. Gde? U Beograd. Zašto u Beograd? Zato što su sve pare ovde. Sve državne institucije su u Beogradu. Rekao sam kolika je prosečna plata. Sada ću reći drugi ilustrativni podatak. U Beogradu ima 103.000 nezaposlenih na evidenciji tržišta rada, na 1.700.000 stanovnika. U Nišu na 250.000 stanovnika ima 36.000 nezaposlenih. Da li znate koliko je to procenata - 14,3%. U Beogradu je to jedva oko 6,5%. U Vranju 17.000 ljudi ne radi od 65.000 stanovnika; 23% nezaposlenih.
Kakav je to regionalni razvoj? Stalno se priča o decentralizaciji Srbije. Tu je ministarka za telekomunikacije i ona, pošto nije kompetentna, verovatno ne može da odgovori na razna pitanja koja se tiču budžeta i amandmana. Nju razumem, ona je dovedena u nezgodnu poziciju. Tu treba da sedi ministarka finansija koja će odgovoriti na pitanja koja se tiču rebalansa budžeta, a ne ministar telekomunikacija ili poljoprivrede. Oni možda znaju za svoje ministarstvo, ali za ukupan budžet teško da mogu da odgovore na sva pitanja.
Sigurno ministarka telekomunikacija može da odgovori na pitanje zašto "Telekom Srbija", koji je pod ministarkinom ingerencijom, pravi reorganizaciju i gasi sve regionalne jedinice u čitavoj Srbiji tako da ni u jednom regionu u Srbiji više nemate organizacione jedinice "Telekoma Srbija", već su to sve neke poslovnice, do nivoa šefa. Znači, 100 direktora će biti postavljeno u preduzeću "Telekom Srbija" samo u Beogradu i nigde više, ni u Novom Sadu, ni u Nišu, ni u Kragujevcu, ni u Kraljevu, nigde više. Tako će oni koji hoće da dobiju telefonsku liniju ili da izgrade mrežu u toj Kuršumliji koju sam pomenuo ili Bojniku morati da pišu zahtev direktoru u Beogradu, jer on bolje zna da li tamo negde može da se izgradi ili da se priključi telefonski broj nego neko iz Kuršumlije, Niša, ili ne znam gde već. To je apsurd nad apsurdima.
Mi stalno pričamo o nekoj decentralizaciji, a centralizacija je sve veća i veća. Sve veća i veća. U tom "Telekomu", NIS-u, u bilo kojoj državnoj instituciji, velikom preduzeću, toalet papir se nabavlja u Beogradu, sapuni se nabavljaju u Beogradu da bi se distribuirali u Preševo, u organizacionu jedinicu "Telekoma" u Preševu. Da li je to normalno, ljudi? Kuda će takva Srbija da ide? Gde mi to idemo?
Šta je sa drugim agencijama i ministarstvima? Sve su smeštene u Beogradu, sve, bukvalno. Zašto sva ministarstva moraju da budu sa sedištem u Beogradu? Imate jedan RTS koji se finansira od pretplate svih građana Srbije. Da li je tako? Imate Beogradski program koji ide od 18.00 do 19.00 časova...
Da se razumemo još jednom, nemam ništa protiv Beograđana. Tu živi najveći broj ljudi, 1.700.000, oni treba da imaju svoj program, ali zašto da ja iz Niša gledam Beogradski program i da gledam da li je pukla cev na Vračaru? Da li je to logično? Ovako bi moglo da se priča do besvesti.
Znate li da je Ministarstvo kulture samo za Bemus odvojilo više para nego za sve projekte kulture u užoj Srbiji? Je l' to jednakost? Da li ćemo na taj način da razvijamo Srbiju? Tako što ćemo ekonomski da iscrpimo sve ono što je izvan Beograda, da ljude preselimo ovde, a onda ćemo imati kolaps i na "Mostaru" i na "Gazeli", neće moći da se prođe po dva sata glavnim ulicama u špicu, a sela pusta, opštine se gase, Crna Trava ima jedva oko 700 stanovnika, 80% stanovništva se iselilo otuda. Zašto? Pa iz ekonomskih razloga.
Kada predlažem amandman da se pomogne ljudima koji rade u Elektronskoj industriji čitav radni vek i koji ne primaju platu po pet i više godina, minimalne zarade da im se isplate, za neke će biti, a za njih neće biti. Zašto? Pa zato što su oni sa juga Srbije i njima nije važno, nema potrebe da im se isplaćuju zarade. U ovoj Srbiji po Ustavu je garantovana jednakost svih i ukoliko nema jednakosti za sve građane Srbije, ukoliko nema jednake razvijenosti svih delova ove zemlje i ulaganja u svaki kraj, neće biti dobro. Verujte, neće biti dobro.
(Predsednik: Vreme.)
Završavam. Jer, na ovaj način samo pravimo moćne centre i moćnu birokratiju, a uništavamo ono što je bilo vekovni oslonac ove zemlje. Molim vas, pre svega vas iz skupštinske većine, da razmislite o ovome i da podržite ovakav amandman. Ako budemo na ovaj način razmišljali, siguran sam da će biti boljitka za ovu zemlju. Hvala.

Zahvaljujem. Povodom amandmana, izvolite. Gospodin Savić.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 5. zakona o budžetu zajedno sa mojim kolegama iz Niša, gospodinom Lapčevićem, koji je govorio pre mene, i gospodinom Ilićem, koji danas nije tu. Nažalost, moram da podsetim javnost Niša i javnost Srbije da osim nas trojice Niš ima još poslanika.  Voleo bih da su i poslanici vladajuće većine iz Niša, pre svega mislim na gospodina Boška Ristića iz DS-a i gospodina Branislava Jovanovića iz stranke G 17, podržali ovaj amandman koji se tiče nečega što ide u prilog i korist svim Nišlijama. Ali dobro, to je njihov problem, neka oni sutra objašnjavaju Nišlijama zbog čega nisu podržali ovako nešto. Naravno, vidimo da je gospodin Ilić, zaboravio sam to da kažem, ipak iz vladajuće većine, tako da je bilo moguće podržati ovaj amandman, ali zbog čega gospoda to nisu učinila, ne znam.
Očekivao sam od ove vlade, koja za sebe smatra da je socijalno odgovorna vlada, da sagleda probleme svih građana Srbije, a čuli smo od mog prethodnika da na jugu Srbije ima ogromnih problema. Nažalost, problema ima i ovde u Beogradu, ima ih u Vojvodini, ali jug Srbije, čiji je centar grad Niš, ima najvećih problema i tamo su prosečna primanja najmanja.
Grad Niš nije poznat samo po svojoj istoriji i po svojim istorijskim simbolima, od kojih je naravno najpoznatija Ćele kula, nego je u novije vreme bio poznat i po Elektronskoj industriji i po fudbalskom klubu Radnički. Nažalost, Elektronska industrija, koja je bila simbol grada Niša, gotovo da ne postoji više; od nekih dvadesetak hiljada radnika koji su nekada tu radili, to smo takođe čuli od prethodnika, sada ih ima jedva dve hiljade. O fudbalskom klubu Radnički da i ne govorimo. Nekada moćni Radnički, ponos srpskog i jugoslovenskog fudbala, one velike Jugoslavije, danas se takmiči, verovali ili ne, u trećoj ligi Srbije, a stadion Radničkog, čuveni Čair je u fazi propadanja i urušavanja. Onaj ko prati fudbal i sport zna da prijateljska utakmica između naše i bugarske fudbalske reprezentacije, koja je planirana da se odigra u Nišu, nije mogla da bude tamo odigrana iz tih razloga.
Niš je rastao sa Elektronskom industrijom i pominjanje Elektronske industrije budi određene emocije kod svakog Nišlije, jer gotovo da nema Nišlije koji nije radio ili čiji neko nije radio u Elektronskoj industriji.
Država ipak mora malo ozbiljnije da shvati sve ovo, jer znamo da je pomagala neke firme, kao što je kragujevačka "Zastava". Naravno, nemam ja ništa protiv toga, da me pogrešno ljudi ne shvate, da se pomaže i "Zastava", i "Magnohrom" iz Kraljeva, i "Sloboda" iz Čačka, i "14. oktobar" iz Kruševca i svi nekadašnji giganti, ali zbog strateških razloga... A verujte da jug Srbije, pored svega ostalog, ima strateške interese za Srbiju - blizina Kosova, blizina bugarske granice, blizina makedonske granice; znamo i da taj čuveni Koridor 10 nikako da jug Srbije spoji sa onim destinacijama kojima je namenjen i još uvek jug Srbije predstavlja slepo crevo.
Kao odraz ovih prilika, što se tiče privrede u Nišu i Elektronske industrije, možda ste imali prilike da pre nekoliko dana na jednoj lokalnoj niškoj televiziji vidite jedan jeziv prizor: u po bela dana na krovu jedne zgrade u širem centru Niša kamera jedne niške televizije snimila je trojicu mladića kako se drogiraju, jedan drugom špricevima bodu vene. Jednostavno, izgleda da nemajući mogućnosti za bilo šta drugo neki ljudi pokušavaju da pribegavaju i takvim sredstvima.
Ali, izgleda da ova država i ova vlada ima važnijih stvari od onih socijalnih stvari, jer se predstavlja kao socijalno odgovorna vlada. Njoj nije važno kolike su plate, kako radi privreda, kako se živi.
Izgleda da je ovoj vladi najvažnije da uspostavi kontrolu nad svim medijima u Srbiji. Naravno, ne čudi me to što Boris Tadić teži tome (i to je, u stvari, i uradio) da kontroliše sve medije u Srbiji; on to radi još od momenta kada je izabrani prvi put za predsednika države. Međutim, u poslednje vreme u tom poslu pomažu mu još neki ljudi, neki koji su se doskora izdavali za velike opozicionare, za velike patriote.
Vidimo, Boris Tadić je njima sada otvorio medije, ali im je postavio jedan uslov - dostupni će vam biti mediji, ali morate da pljujete po Vojislavu Šešelju. Naravno, u ovome poslu najviše prednjači Aleksandar Vučić, najveći lažov u Srbiji. Prosto verujem da se oni čuveni Njegoševi stihovi koji se odnose na velike lažove odnose baš na gospodina Vučića - niko krupno ko Vučić ne laže. Imali ste prilike da čitate i današnju štampu, i od juče i prekjuče; jadnik ne zna šta će sa sobom i onda optužuje čoveka koji je šest godina u Hagu, u Haškom tribunalu, na čijim nogama i rukama se nalaze lanci onih koji žele da unište i Srbiju i srpski narod.
Taj isti Vučić sada hoće da taj svoj poljuljani patriotizam predstavi naciji i narodu i kaže – evo, ja idem početkom decembra u Knin da obiđem te naše Srbe, da vidim šta rade i kako žive. Gde je do sada bio taj Vučić? Uostalom, zašto nije otišao u Knin pre nekoliko meseci kada je bila kampanja za gradonačelnika Beograda? Da je tu svoju kampanju tada, dok je bio član SRS, počeo iz Knina, možda bi Srpska radikalna stranka dobila još neki glas više i verovatno bi sada bila vlast u gradu Beogradu.
Ali, očigledno je da je Vučić sada postao miljenik hrvatske televizije i hrvatskih vlasti. Verujte, tamo se njemu neće ništa desiti, mada on uvek želi da diže tenziju kako je ugrožen sa svih strana. Kada pominje Knin i srpski narod u Kninu ne pominje više Republiku Srpsku Krajinu, ne pominje da ti ljudi tamo žive, i njihovi preci, više od osam vekova, da je to srpska zemlja, da su ti ljudi bukvalno proterani. On ide tamo iz nekih svojih razloga. Što se tiče gospodina Vučića, ne bih želeo više da govorim o njemu, ali verujte mi, neće me iznenaditi ako je njegov razlog posete Kninu taj da ide da se izvini Hrvatima i hrvatskom narodu za navodna zlodela koja su Srbi počinili u Hrvatskoj. Hvala.