Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, član 104.
Ukazali smo na jedan problem koji vidimo u ovim vladinim merama, to je odsustvo jasnih kriterijuma koji ostavljaju previše slobode Vladi, a s druge strane ta sloboda, koliko god ona bila posledica jedne dobre namere da se nešto konkretno učini i pomogne, može proizvesti mnogo veća očekivanja od mogućnosti Vlade, što nas vraća u jednu poziciju u kojoj će se postaviti pitanje ravnopravnosti i odnosa, jer gde prestaje obaveza prema jednoj banci, a počinje obaveza prema nekima koji su takođe žrtva ove ekonomske krize.
Pogledajte kako izgleda perspektiva nekoga ko je angažovan u građevinskoj industriji i ko je tek žrtva ove ekonomske krize. Vlada ne pokazuje spremnost da pomogne građevinskoj industriji kroz jedan sistem mera koji smo mi predložili i zbog toga ove mere smatramo polovičnim rešenjem. Koliko god bile dobre, one neće biti celishodne zato što izostaje čitav niz mera. Rečeno je da će Vlada stezati kaiš tako što će kresati subvencije. Oduvek smo bili vrlo kritični prema politici subvencija.
Postavlja se pitanje - kakva je perspektiva našeg agrara koji ostavljamo bez subvencija a, recimo, jednostrano primenjujemo trgovinski sporazum sa EU koji je dobar, pod uslovom da možemo da imamo pretpristupne fondove kojima kompenziramo štetu koja proizilazi iz činjenice da je subvencija u Evropi 400 evra, a kod nas, da ne govorimo o tim iznosima, oni su minimalni.
Potrebne su nam celovite mere. Ovako Ministarstvo finansija postaje žrtva očekivanja Vlade, s jedne strane, da se pokrpe sve rupe koje su očigledne u toj javnoj potrošnji, s druge strane da se podrži sve ono što ne može samostalno u Srbiji da funkcioniše. Mi u tome vidimo veliki problem. Zato smo predložili kao rešenje, prvo, razgovor o definisanju ekonomskih mera koje su obuhvatile i ove mere koje sada Vlada predlaže, ali su išli i korak dalje u svemu tome, pa su rekli gde sve država može da štedi i na kakav način država može da pomogne, a da to nije oblik direktnih subvencija. Pa da vidimo kako to može da se uradi u građevinskoj industriji, koja je velika žrtva ovih okolnosti, šta će se desiti sa stambenim kreditima.
Druge vlade u svetu koje su reagovale, kao što reaguje naša sada, nekom finansijskom podrškom bankarskom sektoru, istovremeno su spuštale kamatnu stopu i tako se borile protiv recesije, što naša centralna banka ne može da uradi, jer su naše javne finansije toliko pregrejane da bi eksplodirao kurs.
Na to pitanje moramo da ponudimo zajednički odgovor i očekujemo da se ova rasprava nastavi i da što pre započnemo raspravu i o preostalom paketu mera, koji bi nas onda učinio jednako odgovornim, kao što su odgovorne i sve druge vlade koje u ovom trenutku tragaju za rešenjima.
Dogovor sa MMF podržavamo, ali dogovor sam po sebi nije rešenje. Očekivanje da se MMF doživi kao krivac za ekonomske teškoće, a ne mi sami, jeste očekivanje koje će možda imati kratkoročnih efekata, ali ne možemo se stalno skrivati iza nekog bauka, pa je u jednom trenutku to nasleđe Miloševićevih devedesetih, u jednom trenutku je to neodgovorna opozicija, u trećem MMF nam je nametnuo nešto... (Predsednik: Vreme.) na šta mi inače ne možemo da pristanemo.
Generalno, imamo ta tri principa, kriterijumi za Vladu, nedovoljne mere i, naravno, gde je ta granica koja Vladu obavezuje na distanciranje od svih koji imaju ekonomski problem. To je za nas veoma važno.