Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, poučeni dosadašnjim iskustvom, jasno je da će i ovaj predlog zakona o javnim nabavkama, koji je sada u skupštinskoj proceduri, zadesiti ista sudbina kao i gotovo sva prethodna zakonska rešenja koja su se našla ovde pred poslanicima srpskog parlamenta. Bez obzira na činjenicu da su Vladini zakonski akti, pogotovo u ovoj antikorupcijskoj oblasti, manje ili više loši, osnovni problem je u tome što se, očito je, jako teško primenjuju u praksi.
Kada je o javnim nabavkama reč, one ne samo da su u stanju da izazivaju distorzije na domaćem tržištu, već utiču i na međunarodno tržište, tako da je ova materija regulisana i internacionalnim sporazumima o javnim nabavkama.
Udeo javnih nabavki u bruto domaćem proizvodu zemalja EU dostigao je 16%, a kada je reč o iskustvima zemalja u tranziciji, pokazalo se da je efikasna primena propisa u oblasti javnih nabavki daleko teži i važniji zadatak nego što je samo formalno usvajanje direktiva EU. Uslovi su formalno zadovoljeni, a da pri tom nema raspoloživih kapaciteta da se efektno sprovedu u život.
Analiza pokazuje da je kod zemalja u tranziciji moguće identifikovati uslovno tri faze u reformi sistema javnih nabavki. Tu prvu fazu karakterisala je maksimalna neefikasnost u trošenju novca poreskih obveznika. Postupak javnih nabavki bio je u potpunosti neregulisan i sprovodio se pretežno prikupljanjem tri ponude, a često i bez toga, što pokazuje da prave konkurencije na tenderima, praktično, nije ni bilo.
Drugu fazu, po donošenju Zakona o javnim nabavkama u Srbiji sredinom 2002. godine, obeležio je nešto veći broj ponuđača, zaključenih ugovora, kao i javnost koja je bila na neki način bolje upoznata sa slučajevima korupcije, koja je kod javnih nabavki, slobodno možemo dodati i prefiks - velikih, veoma je negativno reagovala na brojne zloupotrebe.
Do treće faze, odnosno u potpunosti zaokruženog regulatornog okvira, što znači i donošenje svih predviđenih podzakonskih akata, konkretne uloge Uprave za javne nabavke i Komisije za zaštitu prava, neophodnih za efikasnu primenu zakona, država Srbija, ovakva kakva jeste danas, još uvek je daleko.
Ključnu ulogu u kontroli realizacije ugovora o javnim nabavkama trebalo bi da ima Državna revizorska institucija. Za sada, praktično, taj posao realizuju samo inspekcijske službe i MUP.
Ipak, prekršajne prijave koje Uprava, na osnovu kaznenih odredbi postojećeg zakona, podnosi sudijama za prekršaje protiv naručilaca koji krše zakon, imaju očigledno ograničen domet u preventivnom smislu, usled limitiranosti maksimalne novčane kazne koja je određena na nivou koji neretko predstavlja samo simboličan deo od ukupne vrednosti nabavki.
U isto vreme, međutim, ključni značaj za domet kontrolnih mera ima pravosudni sistem, kome MUP podnosi prijave za zloupotrebe, za koje prikupi dokaze u postupku kontrole realizacije ugovora o javnim nabavkama.
Podsećanja radi, javne nabavke su istovremeno i oblast koja se najviše vrednuje kod stranih poslovnih institucija kada ocenjuju stepen korupcije u nekoj zemlji. Činjenice koje su svima vama poznate govore da Srbija zauzima neslavno 85. mesto u svetu po vrednosti indeksa percepcije o korupciji, koji objavljuje "Transparence international" svake godine.
Dakle, država i javni sektor su i dalje najveći kupci na domaćem tržištu, jer javne nabavke čine oko 11% bruto društvenog proizvoda, što i ne treba da čudi, imajući u vidu da je uveden i preferencijalni tretman za domaće firme, uz benefit od 20% u odnosu na strane, kada je u pitanju kriterijum ekonomski najpovoljnije ponude ili najniže cene.
Primera radi, ako ste se, kao učesnik na nekom tenderu suočili sa situacijom da vam je za pripremu dokumenata, umesto zakonski propisanih, ostavljeno svega 4-5 dana, jedan ste od primera zloupotrebe javnih nabavki.
Srpska javnost zna i za druge primere nameštanja tendera, koji se, uzgred, smatra jednim od najpravednijih načina, a podsećam samo na tender za rekonstrukciju Aerodroma "Beograd". Nije to bilo tako davno. Tu se radilo ne samo o ozbiljnom prekršaju, već i o krivičnom delu, jer je vrednost radova narasla sa ugovorenih 17 na 47 miliona evra.
Epilog te čuvene rekonstrukcije VIP salona i terminala 2 je i hapšenje 11 osumnjičenih lica, među kojima je bila i bivši DS-ov ministar telekomunikacija Marija Rašeta-Vukosavljević, koja je ubrzo potom puštena iz pritvora. Nema drugog komentara, sem da je to moguće jedino u ovakvoj zemlji Srbiji.
Od problema zloupotrebe javnih nabavki nisu pošteđene čak ni škole, recimo Škola stranih jezika "Syllabus", koja je preko 20 puta učestvovala na domaćim tenderima za javne nabavke, ali je njihova ponuda svega dva puta prihvaćena. Nije svejedno da li će doći neko ko ima izuzetno nizak kvalitet ili ko je ponudio najnižu cenu.
U Srbiji se za javne nabavke izdvaja otprilike 10% budžeta. U razvijenim zemljama od sredstava za javne nabavke na nezakonit način se potroši od 15 do 20%. I kod nas je verovatno reč o istom procentu.
Podaci govore da od oko 12 hiljada naručilaca samo njih 2.100 je dostavilo izveštaj o javnoj nabavci robe ili usluga u 2007. godini. Reč je uglavnom o najvećim naručiocima i kod njih se zvanično registruje potrošnja od 2,8 milijardi dolara. Procena je da ostalih 10 hiljada manjih naručilaca potroši barem još toliko, a ne prijave ništa u zakonskom roku. Problem je što na prijave za ozbiljne prekršaje izostaju sankcije.
Za nabavku od 20 miliona dinara firma je kažnjena samo opomenom, uz sudijsko obrazloženje da bi novčana kazna bila trošak za državni budžet, jer se radilo o državnoj firmi. Sada je pitanje: zar loša nabavka nije trošak za budžet?
U Srbiji se, prema podacima, godišnje sklopi oko 250 hiljada ugovora o javnim nabavkama, a u 2007. godini, kao što rekoh, bilo je 12 hiljada naručilaca i oko 80 hiljada ponuđača. Dakle, ta brojnost prekršilaca zakona smanjuje i moguću primenu sankcija.
Najbolnije pitanje je, naravno, kako sprečiti korupciju u planiranju i postupku primene javnih nabavki. Ne verujem da će ova nova zakonska rešenja, koja su nam predložena i koja će, gotovo sigurno, usvojiti skupštinska većina, doprineti poboljšanju, sve dok ne bude adekvatne kontrole, istih cena za iste vrste proizvoda, usluga i radova, kvaliteta kao glavnog kriterijuma profesionalne objektivnosti i znatno višeg nivoa standardizacije, kao i pojačane discipline u primeni zakona.
Jedno od najsvežijih i najdrastičnijih kršenja Zakona o javnim nabavkama učinilo je i preduzeće "Univerzijada Beograd", koje je sklopilo ugovor bez tendera sa hrvatskim "Varteksom" o oblačenju sportista. Plašim se da će i Državna revizorska institucija, koja je uglavnom sklopljena po partijskom ključu, teško moći da štiti opšti interes građana i države.
Hoće li se ikada razrešiti afere "Knjaz Miloš" ili "Satelit"? Teško. Rasvetljavanje ove prve zaustavio je, naravno, moćni čovek iz senke Milan Beko, zbog direktnog interesa u kupovini i preprodaji strateški važne fabrike. Kada je o drugoj reč, dolazimo do "dome rezerv", odnosno izgovor očuvanja nacionalne bezbednosti ili, bolje rečeno, G17 kadrova.
Najnoviji primer za zloupotrebu u javnim nabavkama dogodio se i prekjuče na sednici SO Mladenovac, kada je demokratska vlast nabavila grupu građana "veseli prikolići", koji još uvek ne vraćaju mandate onome kome pripadaju, dakle SRS, a pri tom svim srcem glasaju za predloge demokratske vlasti.
Dobar je i statut, moguće su izmene budžeta, a sve zarad vlasti po svaku cenu, koja u ovom slučaju iznosi 3-4 mesta u raznim komisijama i radnim grupama SO Mladenovac. Kada me sugrađani na ulici pitaju: kako je moguće to da, ako su u izjavama na B92, ''Pravdi'', "Presu", "Blicu" oni najveći protivnici režima Borisa Tadića, moj odgovor je da su savest i istina najbolji svedoci vremena. Hvala.