Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Treće sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2008. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 117 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da su u sali prisutna 94 narodna poslanika, odnosno da je prisutno više od jedne trećine narodnih poslanika, te da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Nikola Lazić i Meho Omerović.
Obaveštavam vas da je predsednica Skupštine, shodno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, pozvala da sednici prisustvuju gospodin dr Slobodan Ilić, državni sekretar u Ministarstvu finansija, i gospođa Živana Bogatinčević, savetnik ministra finansija.
Prelazimo na 8. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O JAVNIM NABAVKAMA (nastavak u načelu)
Rasprava po prijavama narodnih poslanika.
Za povredu Poslovnika reč ima narodni poslanik Vladimir Milentijević. Želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100. stav 1.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, član 225. i 226. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Molim kolege, ako mogu malo da saslušaju jer je vrlo važna tema.
Danas u 12.00 časova svi odbornici skupština opština sa teritorije KiM dolaze ispred Narodne skupštine Republike Srbije, skoro svi. U svom zahtevu imaju da ih primi predsednik Narodne skupštine Republike Srbije i predsednik Republike Srbije. Tema je rekonfiguracija misije Euleks.
S obzirom da smo u više slučajeva prekidali rad Narodne skupštine i pravili pauzu zbog nekih TV prenosa utakmica, tenisa ili ne znam šta, zamolio bih sve narodne poslanike da u 12.00 časova izađemo ispred Narodne skupštine Republike Srbije i pozdravimo dolazak naše braće sa KiM.
U slučaju da predsednica Narodne skupštine i predsednik Republike Srbije ne mogu da prime sve delegate, onda bi bilo dobro da prime delegaciju odbornika sa teritorije Autonomne pokrajine KiM. Hvala.

Narodni poslaniče, ovo je zloupotreba pozivanja i traženja reči za povredu Poslovnika, i zloupotreba člana 225. i 226, jer ako imamo prećutan dogovor da se koristi, onda bi trebalo da tražite nekakvo obaveštenje. Vi ste umesto toga dali informaciju o događaju koji će se odigrati u ulici kralja Milana i na Andrićevom vencu.
Što se tiče zahteva za prijem delegacije mislim da imate informaciju da je predsednica Narodne skupštine, gospođa Slavica Đukić-Dejanović, primila predstavnike Zajednice opština, a zna se procedura za prijem danas.
Reč ima narodni poslanik Arsen Đurić. Posle njega narodni poslanik Saša Milenić.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, svakako je neophodno doneti novi zakon o javnim nabavkama, s obzirom da važeći zakon, koji je donet 2002. godine, ima dosta nedostataka, nedorečenosti i nepotpun je, i ostavlja mnogo mogućnosti za razne vrste zloupotreba.
Međutim, ovaj predloženi zakon o javnim nabavkama u odnosu na postojeći svakako jeste bolje rešenje, ali u njemu ima dosta nedorečenosti i dosta nedefinisanih stvari, tako da i on ostavlja mogućnost za zloupotrebe, a svakako da je ovo jedan od najznačajnijih antikorupcijskih zakona i mislim da bi trebalo uneti određene izmene u ovaj predlog zakona.
Ukratko ću po određenim članovima i po određenim problemima, gde sam uočio, da iznesem te probleme.
U članu 45, kada je reč o referencama, ovim predlogom zakona se ostavlja mogućnost samom naručiocu da određuje rok na koji se reference odnose.
Mislim da to rešenje nije dobro i da bi ga trebalo preciznije definisati, odnosno da bi trebalo definisati vremenski rok na koji se reference odnose, da ne bi ostavljale mogućnost naručiocu da on sam definiše te rokove i da se stvori mogućnost za određene zloupotrebe ili za favorizovanje određenog ponuđača. Između ostalog, to je i uslov iz direktiva Evropske unije, direktiva 18 iz Evropske unije iz 2004. godine.
Takođe je neuobičajeno niska cena u članu 57. i može biti jedan od elemenata za odbijanje ponude. Treba definisati na koji se način određuje ta neuobičajeno niska cena, ali ne samo neuobičajeno niska cena, već treba tu definiciju proširiti na druge elemente koji odstupaju od tržišnih uslova. To su, na primer, rokovi izvođenja radova, dužina garantnog roka, rokovi isporuke, koji takođe mogu prilikom sistema bodovanja da se zloupotrebljavaju.
Poverljive nabavke nemaju nikakve kontrole. Mislim da bi neka državna institucija trebalo da ima kontrolu nad poverljivim nabavkama. Slažem se da postoje određene nabavke koje treba da budu poverljive, iz kojih javnost treba da bude isključena, ali neka državna institucija bi morala da ima uvid u te poverljive nabavke. Sistem bodovanja treba da bude jasniji i precizniji, jer ostavlja mogućnost naručiocu da kroz sistem bodovanja favorizuje određenog ponuđača i da se vrše zloupotrebe prilikom javnih nabavki.
Ono što je najinteresantnije i što je najviše sporno u ovom zakonu jeste u članu 24. To je pregovarački postupak bez objavljivanja javnog poziva, i u tački 4. tog člana se navodi u kojim slučajevima može da se obavlja pregovarački postupak bez objavljivanja javnog poziva.
Tačka 4. kaže - ako zbog izuzetne hitnosti prouzrokovane vanrednim okolnostima ili nepredviđenim događajima, čije nastupanje ni u kom slučaju ne zavisi od volje naručioca, naručilac nije mogao da postupi u rokovima određenim za otvoreni ili restriktivni postupak. To ne bi bilo sporno jer može da se desi da ima određenih hitnih slučajeva.
Nemam pred sobom ovde izveštaj Uprave za javne nabavke, u kome se nalazi spisak javnih nabavki koje su sprovedene po hitnom postupku i to je za tri meseca 364 javne nabavke. To znači na godišnjem nivou negde oko 1.500 takvih javnih nabavki. Tu zaista ima raznih zloupotreba.
Navešću nekoliko primera kako se izbegava Zakon o javnim nabavkama, pod formom hitnosti. Ministarstvo finansija, predmet javne nabavke radovi na krovu, oluku i fasadi, a razlog za hitan postupak je krov prokišnjava, fasada ugrožava bezbednost.
Krov nije mogao da prokisne za dva ili tri dana. To se znalo i moglo se planirati. Radovi na vodovodnoj mreži, vrednost radova 10 miliona, razlog za hitan postupak je pucanje cevi. Ako je pukla cev može da se popravi i da se sprovede postupak javne nabavke, da se uradi ta sanacija vodovodne instalacije.
Takođe, tu imamo radove na sanaciji rupa, vrednost radova 15 miliona. Razlog za hitan postupak je nalog Ministarstva unutrašnjih poslova.
Rupe se nisu mogle napraviti za dva ili tri dana. One su postojale i mogle su da se planiraju planom javnih nabavki za tu godinu. Zatim, tu ima raznih drugih smešnih obrazloženja za hitan postupak - dotrajala instalacija, iznenadni kvarovi, kasno usvojen plan preduzeća. To su sve nedopustivi razlozi da bi se nešto proglasilo hitnim postupkom.
U ovom zakonu mora jasno da se definiše koji su to uslovi za hitan postupak, a ne da se vrše zloupotrebe tog hitnog postupka, bilo kakvo inspekcijsko rešenje ili inspekcijski nalog može biti razlog za hitan postupak. Time se izbegava Zakon o javnim nabavkama. Praktično se on obesmišljava jer se mogu sprovoditi sve vrste javnih nabavki bez primene ovog zakona.
Mislim da ima još dovoljno vremena da se unesu izmene u ovaj predlog zakona, da se prihvate određeni amandmani, kako bi ovaj zakon zaista poslužio svrsi zbog koje se donosi, a to je smanjenje korupcije u našem društvu. Hvala vam.

Na raspolaganju poslaničkoj grupi DSS je još pet minuta. Reč ima narodni poslanik Saša Milenić, posle njega narodni poslanik Vladan Jeremić.

Poštovana predsedavajuća, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospođo ministrice, u jednom od dela koje predstavlja ugaoni kamen evropske literature kaže se kako bi pojedine knjige mnogima bile jasnije i razumljivije kada ne bi imale za cilj da upravo budu toliko jasne. Zato što primena kriterijuma jasnosti i razgovetnosti štivo poprilično matematski formalizuje i udaljava od empirijskog, iskustvenog, životnog, svakodnevnog kriterijuma razgovetnosti.
Ako ste mislili da govorim o sebi, ne činim to, govorim o Predlogu zakona o javnim nabavkama, sa sklonošću u kojoj možda i ima nešto od identifikacije.
Prva potvrda i kompliment koji bih uputio predlagaču, tačnije zakonopiscu, jeste jedna besprekorna arhitektura jasnosti i razgovetnosti u izlaganju ovog zakona koju, nažalost, nemamo baš uvek priliku da vidimo u tekstovima naših zakona.
Pored ove vrednosti, koja nije tek estetsko pitanje elegancije, jer iz ove elegantnosti proizilazi i preciznost norme, naročita vrednost leži u činjenici da je ovo zakon koji reguliše oblast koju smo već regulisali, ali nakon petogodišnje primene postojećeg zakona mi samo uvežbavamo jednu praksu usavršavanja i potrebe za napredovanjem, što je, čini se, takođe vredno pažnje i jedan institut koji valja negovati.
Vrednost ovog zakona verovatno treba tražiti i u činjenici da on povećava odgovornost na strani onoga što zakon definiše kao naručilac, odnosno onih koji raspolažu javnim sredstvima, što je posebno značajna vrednost. Pozicija Uprave za javne nabavke, koja je u prethodnom periodu bila u znatno većoj meri regulatorna, sada to više nije, sloboda naručilaca je proširena, ali time je povećana njihova odgovornost, a zapravo to jeste i smisao afirmacije prava u jednom poretku i u državi.
Istovremeno, takva preciznost, elegantnost zakona zahteva i ekspertsku stručnost u njegovom tumačenju i primeni. Čini se da je obaveza da postoji poseban organ koji će se ovom delatnošću baviti sa stanovišta javnih funkcija, nešto što je i ranije trebalo da bude propisano, nešto što u razvijenijim sredinama postoji i danas, ali što svakako hoće pomoći u prevazilaženju problema koji u realnoj praksi i danas postoje.
Moglo bi se još mnogo toga na način komplimenta i uočenog poboljšanja nad ovim zakonom reći, ali mislim da je korisnije ako uočimo i određene probleme koje ovaj zakon donosi. Jedan od problema identifikovali smo na sastanku Odbora za kulturu i informisanje, a on se nalazi u činjenici da specifičnost indirektnih korisnika javnih budžetskih sredstava, čija je osnovna delatnost vezana za poslove kulture, nije prepoznata u dovoljnoj meri ni u tekstu ovog zakona.
Obavljali smo konsultacije sa dosta širokim krugom ustanova, koje upravo u ovoj oblasti vrše svoju delatnost zbog koje su osnovane i gotovo sve do jedne smatraju da bi upravo zbog specifičnosti te delatnosti u članu 7, gde se definišu oni na koje se zakon o javnim nabavkama ne primenjuje, i sami želeli da budu prepoznati.
Istini za volju, kada se u ovom, primećujem, ako ne grešim, i leksičkom poboljšanju u definisanju pregovaračkog postupka, bez objavljivanja javnog poziva, ranije se to zvalo, ako se ne varam, postupkom sa direktnom pogodbom, ako je samo estetsko poboljšanje u jeziku, uspešno je, ako ima i pravnog, onda su verovatno razlozi još dublji.
U članu 24. kaže se da naručilac može sprovoditi pregovarački postupak bez objavljivanja javnog poziva, između ostalog i u slučaju ako zbog tehničkih, odnosno umetničkih razloga predmeta javne nabavke, ili iz razloga povezanih sa zaštitom isključivih prava, nabavku može ispuniti samo određeni ponuđač.
Nije sasvim jasno da li ovo pokriva svu složenost problematike zbog koje ustanove kulture traže svoje posebno prepoznavanje u članu 7.
Naravno, ne u onom delu gde one, kao pravna lica, imaju čitav obim poslova nevezanih za svoju osnovnu delatnost, ali upravo u onom delu gde se radi o bibliotečkoj delatnosti i nabavci knjiga koja ne može biti blagovremeno planirana i predviđena na godišnjem nivou iz sasvim konkretnih razloga dinamike izdavačke prakse koju biblioteke moraju da prate.
Kada je reč o pozorišnoj delatnosti koja ne može sistemom javne nabavke uvek birati valjda najjeftinije reditelje ili kakve, ili kada je reč o čitavom drugom nizu scenskih i umetničkih delatnosti vezanih za izvođačke umetnosti, budući da je veliki broj ustanova, naročito osnovanih sa nivoa lokalne samouprave koje ovu specifičnost poseduju, predlažem da iskoristimo Odbor za finansije koji o amandmanima raspravlja kao priliku da proverimo da li su problemi samo stvar neuspešne komunikacije, jezičkog nerazumevanja zakonskih poruka, ili zaista postoje previdi određenih specifičnosti koje se ne dadu šablonizirati, ukalupiti u zakonski definisan postupak javne nabavke.
Naravno, naša praksa ume da izgleda i tako da se postigne prećutni sporazum da se na takve stvari ne obraća pažnja, kako jedan od veterana parlamentarnog života, gospodin Nikola Novaković lepo kaže - prećutni sporazumi imaju tu lepu osobinu, jer za njih nikoga ne možete optužiti da je odgovoran, jer se ne zna ko je u dogovoru učestvovao, budući da je prećutan, ipak bih, pored ovako preciznog i kvalitetnog zakonodavstva, čini se, valjalo negovati preciznije institute nego što su prećutni sporazumi prenebregavanja neuočenih problema.
Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladan Jeremić, posle njega narodna poslanica Gordana Paunović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, poučeni dosadašnjim iskustvom, jasno je da će i ovaj predlog zakona o javnim nabavkama, koji je sada u skupštinskoj proceduri, zadesiti ista sudbina kao i gotovo sva prethodna zakonska rešenja koja su se našla ovde pred poslanicima srpskog parlamenta. Bez obzira na činjenicu da su Vladini zakonski akti, pogotovo u ovoj antikorupcijskoj oblasti, manje ili više loši, osnovni problem je u tome što se, očito je, jako teško primenjuju u praksi.
Kada je o javnim nabavkama reč, one ne samo da su u stanju da izazivaju distorzije na domaćem tržištu, već utiču i na međunarodno tržište, tako da je ova materija regulisana i internacionalnim sporazumima o javnim nabavkama.
Udeo javnih nabavki u bruto domaćem proizvodu zemalja EU dostigao je 16%, a kada je reč o iskustvima zemalja u tranziciji, pokazalo se da je efikasna primena propisa u oblasti javnih nabavki daleko teži i važniji zadatak nego što je samo formalno usvajanje direktiva EU. Uslovi su formalno zadovoljeni, a da pri tom nema raspoloživih kapaciteta da se efektno sprovedu u život.
Analiza pokazuje da je kod zemalja u tranziciji moguće identifikovati uslovno tri faze u reformi sistema javnih nabavki. Tu prvu fazu karakterisala je maksimalna neefikasnost u trošenju novca poreskih obveznika. Postupak javnih nabavki bio je u potpunosti neregulisan i sprovodio se pretežno prikupljanjem tri ponude, a često i bez toga, što pokazuje da prave konkurencije na tenderima, praktično, nije ni bilo.
Drugu fazu, po donošenju Zakona o javnim nabavkama u Srbiji sredinom 2002. godine, obeležio je nešto veći broj ponuđača, zaključenih ugovora, kao i javnost koja je bila na neki način bolje upoznata sa slučajevima korupcije, koja je kod javnih nabavki, slobodno možemo dodati i prefiks - velikih, veoma je negativno reagovala na brojne zloupotrebe.
Do treće faze, odnosno u potpunosti zaokruženog regulatornog okvira, što znači i donošenje svih predviđenih podzakonskih akata, konkretne uloge Uprave za javne nabavke i Komisije za zaštitu prava, neophodnih za efikasnu primenu zakona, država Srbija, ovakva kakva jeste danas, još uvek je daleko.
Ključnu ulogu u kontroli realizacije ugovora o javnim nabavkama trebalo bi da ima Državna revizorska institucija. Za sada, praktično, taj posao realizuju samo inspekcijske službe i MUP.
Ipak, prekršajne prijave koje Uprava, na osnovu kaznenih odredbi postojećeg zakona, podnosi sudijama za prekršaje protiv naručilaca koji krše zakon, imaju očigledno ograničen domet u preventivnom smislu, usled limitiranosti maksimalne novčane kazne koja je određena na nivou koji neretko predstavlja samo simboličan deo od ukupne vrednosti nabavki.
U isto vreme, međutim, ključni značaj za domet kontrolnih mera ima pravosudni sistem, kome MUP podnosi prijave za zloupotrebe, za koje prikupi dokaze u postupku kontrole realizacije ugovora o javnim nabavkama.
Podsećanja radi, javne nabavke su istovremeno i oblast koja se najviše vrednuje kod stranih poslovnih institucija kada ocenjuju stepen korupcije u nekoj zemlji. Činjenice koje su svima vama poznate govore da Srbija zauzima neslavno 85. mesto u svetu po vrednosti indeksa percepcije o korupciji, koji objavljuje "Transparence international" svake godine.
Dakle, država i javni sektor su i dalje najveći kupci na domaćem tržištu, jer javne nabavke čine oko 11% bruto društvenog proizvoda, što i ne treba da čudi, imajući u vidu da je uveden i preferencijalni tretman za domaće firme, uz benefit od 20% u odnosu na strane, kada je u pitanju kriterijum ekonomski najpovoljnije ponude ili najniže cene.
Primera radi, ako ste se, kao učesnik na nekom tenderu suočili sa situacijom da vam je za pripremu dokumenata, umesto zakonski propisanih, ostavljeno svega 4-5 dana, jedan ste od primera zloupotrebe javnih nabavki.
Srpska javnost zna i za druge primere nameštanja tendera, koji se, uzgred, smatra jednim od najpravednijih načina, a podsećam samo na tender za rekonstrukciju Aerodroma "Beograd". Nije to bilo tako davno. Tu se radilo ne samo o ozbiljnom prekršaju, već i o krivičnom delu, jer je vrednost radova narasla sa ugovorenih 17 na 47 miliona evra.
Epilog te čuvene rekonstrukcije VIP salona i terminala 2 je i hapšenje 11 osumnjičenih lica, među kojima je bila i bivši DS-ov ministar telekomunikacija Marija Rašeta-Vukosavljević, koja je ubrzo potom puštena iz pritvora. Nema drugog komentara, sem da je to moguće jedino u ovakvoj zemlji Srbiji.
Od problema zloupotrebe javnih nabavki nisu pošteđene čak ni škole, recimo Škola stranih jezika "Syllabus", koja je preko 20 puta učestvovala na domaćim tenderima za javne nabavke, ali je njihova ponuda svega dva puta prihvaćena. Nije svejedno da li će doći neko ko ima izuzetno nizak kvalitet ili ko je ponudio najnižu cenu.
U Srbiji se za javne nabavke izdvaja otprilike 10% budžeta. U razvijenim zemljama od sredstava za javne nabavke na nezakonit način se potroši od 15 do 20%. I kod nas je verovatno reč o istom procentu.
Podaci govore da od oko 12 hiljada naručilaca samo njih 2.100 je dostavilo izveštaj o javnoj nabavci robe ili usluga u 2007. godini. Reč je uglavnom o najvećim naručiocima i kod njih se zvanično registruje potrošnja od 2,8 milijardi dolara. Procena je da ostalih 10 hiljada manjih naručilaca potroši barem još toliko, a ne prijave ništa u zakonskom roku. Problem je što na prijave za ozbiljne prekršaje izostaju sankcije.
Za nabavku od 20 miliona dinara firma je kažnjena samo opomenom, uz sudijsko obrazloženje da bi novčana kazna bila trošak za državni budžet, jer se radilo o državnoj firmi. Sada je pitanje: zar loša nabavka nije trošak za budžet?
U Srbiji se, prema podacima, godišnje sklopi oko 250 hiljada ugovora o javnim nabavkama, a u 2007. godini, kao što rekoh, bilo je 12 hiljada naručilaca i oko 80 hiljada ponuđača. Dakle, ta brojnost prekršilaca zakona smanjuje i moguću primenu sankcija.
Najbolnije pitanje je, naravno, kako sprečiti korupciju u planiranju i postupku primene javnih nabavki. Ne verujem da će ova nova zakonska rešenja, koja su nam predložena i koja će, gotovo sigurno, usvojiti skupštinska većina, doprineti poboljšanju, sve dok ne bude adekvatne kontrole, istih cena za iste vrste proizvoda, usluga i radova, kvaliteta kao glavnog kriterijuma profesionalne objektivnosti i znatno višeg nivoa standardizacije, kao i pojačane discipline u primeni zakona.
Jedno od najsvežijih i najdrastičnijih kršenja Zakona o javnim nabavkama učinilo je i preduzeće "Univerzijada Beograd", koje je sklopilo ugovor bez tendera sa hrvatskim "Varteksom" o oblačenju sportista. Plašim se da će i Državna revizorska institucija, koja je uglavnom sklopljena po partijskom ključu, teško moći da štiti opšti interes građana i države.
Hoće li se ikada razrešiti afere "Knjaz Miloš" ili "Satelit"? Teško. Rasvetljavanje ove prve zaustavio je, naravno, moćni čovek iz senke Milan Beko, zbog direktnog interesa u kupovini i preprodaji strateški važne fabrike. Kada je o drugoj reč, dolazimo do "dome rezerv", odnosno izgovor očuvanja nacionalne bezbednosti ili, bolje rečeno, G17 kadrova.
Najnoviji primer za zloupotrebu u javnim nabavkama dogodio se i prekjuče na sednici SO Mladenovac, kada je demokratska vlast nabavila grupu građana "veseli prikolići", koji još uvek ne vraćaju mandate onome kome pripadaju, dakle SRS, a pri tom svim srcem glasaju za predloge demokratske vlasti.
Dobar je i statut, moguće su izmene budžeta, a sve zarad vlasti po svaku cenu, koja u ovom slučaju iznosi 3-4 mesta u raznim komisijama i radnim grupama SO Mladenovac. Kada me sugrađani na ulici pitaju: kako je moguće to da, ako su u izjavama na B92, ''Pravdi'', "Presu", "Blicu" oni najveći protivnici režima Borisa Tadića, moj odgovor je da su savest i istina najbolji svedoci vremena. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Gordana Paunović-Milosavljević, posle nje narodna poslanica Lidija Dimitrijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada Republike Srbije 17. septembra 2008. godine je podnela Narodnoj skupštini Predlog zakona o javnim nabavkama. Javne nabavke često su predmet interesovanja javnosti zbog sumnji u nezakonito trošenje para poreskih obveznika i mogućnost korupcije.
U Srbiji se godišnje sklopi oko 250 hiljada ugovora o javnim nabavkama u vrednosti od 190 milijardi dinara ili oko 1,7 milijardi dolara, u kojima je učestvovalo 12 hiljada naručilaca i 80 hiljada ponuđača. Na javne nabavke se koristi 11 do 12% bruto nacionalnog dohotka Republike Srbije.
Zakon o javnim nabavkama iz 2002. godine je u praksi pokazao mnogobrojne nedostatke. Iako je novim zakonskim predlogom izmenjeno više od dve trećine članova postojećeg zakona, on je i dalje loše zakonsko rešenje, pa je zato poslanička grupa SRS podnela mnogobrojne amandmane, neke ste usvojili, nadamo se da ćete i ostale, a sve u cilju povećanja efikasnosti i borbe protiv korupcije.
Ovaj zakon ne omogućava zaštitu javnih sredstava od zloupotrebe, niti smanjuje mogućnost samovolje naručilaca pri određivanju poverljivosti nabavki kod odbijanja ponuda zbog loše izvršenih ranijih ugovora o javnim nabavkama, kao i određivanje kriterijuma za vrednovanje ponuda i pri izmeni ugovornih obaveza u toku realizacije nabavke.
Takođe, smatramo da je trodnevna javna rasprava o novom predlogu zakona jako nedovoljna i nedopustivo kratka, jer ni naručioci, ni ponuđači nisu imali vremena da iznesu svoje zamerke i mišljenja na ovaj novi predlog zakona. Dalje, smatramo da je nerešeni problem ovog zakona i pitanje troškova naknade za konkursnu dokumentaciju.
Zakon ima mnogo nedostataka, ali nemam vremena da nabrajam sve njegove manjkavosti, tako da SRS smatra da su ovim zakonom napravljene samo kozmetičke promene, a da je suština ostala ista, tako da će i dalje javne nabavke ostati predmet interesovanja građana Srbije zbog sumnje za nezakonito trošenje para poreskih obveznika.