Narodni poslaniče, povreda člana Poslovnika je osnov za koji dobijate reč. Ne možete da dobijete reč zato što smatrate da je negde, na nekom mestu, eventualno povređen bilo koji član Ustava, niti smo ovlašćeni da o povredama člana Ustava govorimo.
Molim vas da se držimo dogovora na koji način upotrebljavamo i zloupotrebljavamo Poslovnik. Zahvaljujem.
Reč, po Poslovniku, želeći da govori o povredi Poslovnika, narodni poslanik Milan Avramović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, postavljam pitanje u skladu sa čl. 225. i 226 - po kom osnovu i po kom zakonu neko može držati moralne lekcije, jer to nije oblast na ovoj sednici generalno, u ovoj sali generalno, kojom se mi bavimo?
Kako može neko da predstavlja nešto za šta nije ovlašćen od strane građana? Kako može neko da kaže da je uzeo nešto što nije njegovo i da uči druge da to ne rade? Kako može neko da uzima sebi za pravo da dozvoljava Narodnoj skupštini, poslanicima i pozicije i opozicije, da održava lekcije iz svoje oblasti, za šta nemamo nikakvu primedbu, a isto to radi?
Morate uzeti u obzir određene činjenice da oni ljudi koji su oštećeni, čije je vreme uzeto, da oni ljudi koji nisu glasali za nešto što se ovde predstavlja, oni ljudi koji ne poznaju termine i ne poznaju ove ljude, ispred onoga što se predstavljaju, dovodi do zabune građana Srbije.
Postavlja se jedno opšte pitanje - kojim pravnim aktom i lekom mi koji smo oštećeni da se služimo? Ako smo ispoštovali sve zakonske procedure, ako smo podneli prijavu za zloupotrebu službenog položaja, ako smo se žalili na ustavnost, koju mi zaštitu da iskoristimo da bi dobili ono što je naše?
Postavlja se pitanje, mi nemamo nijednog prostora nego da izađemo sa ove govornice i da to žigošemo, i zato nam nemojte zameriti. Nismo u funkciji opstrukcije sednice Skupštine, mi smo u funkciji zaštitnika svojih prava. Svaki put ćemo to biti posle izlaska onih koji predstavljaju nešto što nisu, onih što nemaju legitimitet naroda i onih koji ovde predstavljaju ono što ni sami ne znaju da li jesu ili nisu.
Dakle, Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela je usvojen u ovoj skupštini. U pogledu sredstva finansiranja ovima što se predstavljaju ovde ne poštuje se zakon.
Naša je dužnost da pitamo, u skladu sa Poslovnikom i čl. 225. i 226, kada će to da dođe na snagu, ko će na to da reaguje i kada će da se vrati SRS ono što su joj drugi uzeli, a vi ste dužni da na to reagujete. Zato se izvinjavam za malopre, ali koristiću sledeći put druge odredbe Poslovnika, kako bi bilo i vama i nama lakše, a i građanima Srbije da znaju da nemamo ono što smo dobili. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Kasalović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS-JS.
Posle njega narodni poslanik Milorad Buha, poslanička grupa SRS.

Poštovano predsedništvo, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, velika svetska finansijska kriza ne može i neće zaobići Republiku Srbiju i to je sada potpuno jasno, iako je ovo bila dilema i predmet žive rasprave pre samo nekoliko nedelja u ovom parlamentu i stručnoj javnosti.
Ono što je u ovom trenutku izraženo kao osnovna odlika krize jeste da je ovo pre svega kriza poverenja, što je dalje uticalo na krizu likvidnosti i tražnje, i napokon, padom prodaje u mnogim zemljama, ali ne i svega.
Naime, možda je simbolična slika i pokazatelj ove krize primer da je čuveno Marksovo delo "Kapital", prema najnovijim podacima, u Nemačkoj prodato u desetostruko većem tiražu nego prethodnih godina, u kome se ponovo traže odgovori na mnoga suštinska pitanja i to je svakako dokaz da se radi o krizi poverenja u temeljne vrednosti.
Stoga postoji potreba procene mogućnosti nastupanja tzv. fenomena psihologije masa, kada praktično prestaje racionalno rasuđivanje i kada se, gotovo bez ikakvih ekonomskih kriterijuma, prodaje sve ili povlače svi depoziti, kako bi se izvukao kakav-takav novac, što sve dovodi i vodi daljem produbljivanju krize.
Ona najpoznatija dovela je do sloma svetskih finansija i u prošlom veku ostavila 26 miliona ljudi bez posla. Potrebno je tih činjenica se prisećati s dužnom pažnjom, kako bi se iz grešaka počinjenih u prošlosti izvukli potrebni zaključci i predupredio mogući najgori scenario.
Ipak, građani Srbije nemaju razloga za paniku i brigu, jer pokazatelji govore, pre svega, da se ova svetska finansijska kriza nikako ne može uporediti po potencijalu sa tom najpoznatijom krizom koja je, praktično, dovela do sloma finansija, a sa druge strane, naša država, odnosno Vlada Republike Srbije ne drži glavu u pesku i u trenucima kada svet potresa finansijska kriza traži i nudi rešenja unapred, s ciljem da se predupredi mogući potres i loši scenariji. A činjenica je i to da je Srbija trenutno država u kojoj, kada štediša hoće da podigne novac iz banke, isti dobije u punom iznosu.
Procene govore da bi posredni efekti svetske finansijske krize u Srbiji bili, pre svega, smanjenje stranih direktnih investicija i kredita. U tom smislu, neophodno je već sada tražiti sveobuhvatno, a ne pojedinačna rešenja, što bi, pre svega, značilo određeno suzbijanje javne potrošnje, tj. da je neophodno da potrošnja raste sporije od privrednog rasta, koji će, uzgred, prema najavama premijera, sa očekivanih 7% u ovoj godini , u narednoj pasti na 4%, a možda i nešto ispod toga, u zavisnosti od težine spoljnih okolnosti.
Vlada je koliko juče najavila preduzimanje takvih mera, nakon okončanja razgovora sa MMF. Paralelno odmah, potrebno je i određeno prekomponovanje javnih rashoda u korist kapitalnih investicija, što znači ulaganje u budućnost, kao što je, recimo, izuzetno značajna investicija Koridor 10, za čiju će realizaciju, prema najavama resornog ministra, gospodina Mrkonjića, u naredne četiri godine biti izdvojeno četiri milijarde evra.
Svakako da je jačanje bankarskog sistema Srbije jedan od elemenata odgovora Vlade Republike Srbije na nepovoljna svetska finansijska kretanja i da se povratak povučenih uloga i potpunog poverenja građana u naš bankarski sistem rešava merama koje jačaju poverenje u sistem, a to su, svakako, predloženi zakoni iz te oblasti: zakon o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju depozita, zakon o izmeni i dopuni Zakona o Agenciji za osiguranje depozita i zakon o izmenama i dopunama Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društva za osiguranje.
Osnovni razlozi za donošenje predloženih zakona potpuno su jasni, a kako ih je i sam predlagač u obrazloženju naveo, pre svega su psihološkim faktorima izazvane potrebe obezbeđenja sigurnosti ulagača i prilagođavanje sistemu osiguranja depozita u zemljama u okruženju i zemljama EU, s ciljem povećanja spremnosti našeg sistema da odgovori u situaciji eventualnog nastanka vrlo nepovoljnog scenarija.
Na osnovu toga, potpuno su logična i dobra rešenja u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju depozita. Prvo, da se proširi sistem osiguranja depozita, pored do sada predviđenih fizičkih lica i na depozite preduzetnika, malih i srednjih pravnih lica; drugo, da se poveća iznos osiguranog depozita sa dosadašnjih 3.000 evra na 50.000 evra, sa predviđenom mogućnošću, u članu 4. ovog zakona, da Vlada Republike Srbije, u cilju finansijske stabilnosti, poveća osigurani iznos utvrđen ovim zakonom, a na osnovu prethodno pribavljenog mišljenja NBS.
Na ovaj način, pokrivenost deponenata, usled aktuelne strukture štednje u Srbiji, bila bi čak nešto preko 99% i značila bi siguran efekat u smislu podizanja poverenja u naš bankarski sistem.
Naravno, druga dva predloga zakona nude rešenja sa istim ciljem, a delom se želi postići usaglašavanje sa drugim zakonima koji uređuju ovu oblast, a posebno sa zakonom kojim se uređuje osiguranje depozita i zakonom koji se uređuju banke.
Pre svega, predložena rešenja idu u pravcu i imaju nameru da se finansijski sistem Republike Srbije učini što stabilnijim i omogući Vladi Republike Srbije da efikasno i pravovremeno reaguje u uslovima prisutne finansijske krize, uz koordinaciju sa NBS.
Pa se tako članom 1. predloženog zakona o izmeni i dopuni Zakona o Agenciji za osiguranje depozita ovlašćuje Agencija da primenjuje mere, kao što su da pokriva potencijalne gubitke, preuzima, kupuje i stiče lošu aktivu i upravlja tom aktivom i prema bankama u kojima Republika Srbija nije akcionar, što znači prema svim bankama.
To je jasna poruka svim deponentima, građanima koji prilikom donošenja odluke, bar ogromnoj većini, o deponovanju novca u banku nisu razlikovali da li se radi o banci u kojoj je Republika Srbija akcionar ili banci sa nekom drugom vlasničkom strukturom, a u smislu bezbednosti njihovih deponovanih uloga, što je apsolutno dobro i u duhu cilja ovog seta zakona.
Upravo povodom ovog rešenja, a u cilju njegove što bolje sprovodljivosti, a nadajući se lično da do njegove potpune primene neće nikada doći, želim da izrazim određene dileme i pitanja, sa željom da ih predlagač odmah i što jasnije obrazloži, i to: koji organ, institucija, kada i kojim aktom utvrđuje koje banke svojim poslovanjem ugrožavaju finansijsku stabilnost, odnosno koji stepen ugroženosti treba da bude da bi se primenila predložena odredba u članu 1, kojom se Agenciji za osiguranje depozita omogućava kupovina, u ime i za račun Republike Srbije, akcija banaka koje svojim poslovanjem ugrožavaju finansijsku stabilnost?
Naravno, koliki je iznos potrebnih, odnosno raspoloživih sredstava iz kojih će se realizovati eventualna kupovina akcija, u ime i za račun Republike Srbije, bez kojih, složićete se, ova odredba biće samo na papiru i potpuno nesprovodljiva u trenucima kada se steknu uslovi u praksi za njenu primenu?
Uz sve to biće potrebno potpuno saglasje predloženih mera od strane NBS i namera i viđenja problema od strane Vlade Republike Srbije, jer samo tako je moguć efekat pravovremenog i efikasnog delovanja, kao i Agencija, potpuno stručno i kadrovski spremna da odgovori obavezama u datim uslovima nastanka izrazito nepovoljnog scenarija.
Smatram da je o ovim temama neophodno imati jasan stav već u ovom trenutku, ako se želi postići potpun efekat ovog seta zakona i na taj način otkloniti sve eventualne nedoumice o namerama predlagača.
Pogotovo što se predloženim odredbama trećeg zakona u setu, a o izmenama i dopunama Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje, dodatno ima cilj da se doprinese daljem jačanju poverenja u bankarski sistem kroz izjednačavanje deponenata banke u stečaju i banke u likvidaciji u pogledu prava na isplatu osiguranog depozita, što do sada nije bio slučaj, a propisano je članom 4. Predloga zakona.
Pored toga se u članu 26. zakona uvodi i obaveza likvidacionog upravnika, u postupku prinudne likvidacije banaka, kao i u postupku dobrovoljne likvidacije banaka, da u rokovima utvrđenim zakonom kojim se uređuje osiguranje depozita, pre isplate drugih poverilaca bez obaveze podnošenja prijave potraživanja od strane deponenata osiguranih u smislu zakona kojim se uređuje osiguranje depozita, organizuje naplatu tih depozita na teret likvidacione mase.
Shvatajući sa punom ozbiljnošću značaj i neophodnost ponuđenih rešenja predviđenih odredbama ovog seta zakona, u uslovima aktuelnih problema na finansijskom tržištu i potrebe jačanja poverenja u bankarski sistem Srbije, kao i spremnosti Vlade Republike Srbije da već sada unapred da odgovore na eventualne moguće probleme i pitanja iz oblasti funkcionisanja finansijskog tržišta Srbije u budućnosti, poslanički klub SPS-JS glasaće za predloženi set zakona u načelu.

Reč ima ovlašćeni predstavnik SRS gospodin Milorad Buha. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su tri zakonska projekta koja predlaže Vlada Republike Srbije na usvajanje u Skupštini Republike Srbije.
Jedan od razloga zbog čega su neophodna ova tri zakonska projekta, po rečima ministra finansija, jeste ekonomsko-finansijska kriza u svetu koja će se pretočiti i na prostor Republike Srbije.
U dosadašnjim nastupima aktuelne vlasti, od predsednika države, predsednika Vlade posebno, ministra finansija, guvernera Narodne banke, a i drugih državnih funkcionera, nismo mogli čuti nijednu izgovorenu reč kriza. Uglavnom je bilo priče o stabilnom ekonomskim i finansijskom sistemu i to što se dešava na trulom zapadu, to je njihov problem, mi ovde živimo bez ikakvih bojazni da će nas zahvatiti ekonomska ili finansijska kriza.
Sada odjednom u obrazloženju predloga ova tri zakona kriza i, kako ministar finansija reče, koja ide od likvidnosti do poverenja. Sve će biti uzrokovano smanjenjem priliva inokredita i ostalim problemima koji će nastupiti u ekonomskoj i finansijskoj sferi.
Moramo ovde otvoriti priču i jasno građanima Srbije reći da živimo u otežanim privrednim, ekonomskim, monetarnim, društvenim uslovima i kriza će pogoditi ovu državu daleko više nego što će ona biti prisutna na zapadu. Zašto?
Radi se o određenim špekulativnim poslovima zapadnih finansijskih krugova koji su morali doći u ovu poziciju koja je izazvala slom finansijskog sistema.
Ekonomski sistem koji je, između ostalog, rezultat i finansijskog sistema, neće osetiti taj teret onoliko koliko ćemo osetiti mi ovde. Zašto? Zato što je monetarna masa ovde daleko manja nego što je na zapadu.
U svakom slučaju, banke koje deluju na prostoru Srbije imaće manje sredstava na raspolaganju koje će upumpavati u privredu i ekonomiju nego što će to biti slučaj na zapadu. Recesija, procena je zapadnih ekonomista, može trajati jednu do dve godine i oni iz recesije izlaze, a kod nas ta recesija, ali još grublje rečeno, krah ekonomskog i finansijskog sistema, jeste boljka koja traje i koja će trajati podugo.
Kada govorimo o ova tri zakonska projekta, moramo reći da su u formalnom smislu, a krenuću od formalne strane, jako loše normativno postavljeni elementi sva tri zakona. Na čemu zasnivam svoju tvrdnju?
Krenuću od Zakona o Agenciji za osiguranje depozita, u članu 3. se kaže - Agencija obavlja poslove obaveznog osiguranja depozita fizičkih lica u skladu sa zakonom kojim se uređuje osiguranje depozita. Gledajte, ovaj zakon, bez obzira što se radi o setu istih, srodnih zakona i jedna institucija ih je pisala, najverovatnije pravna služba Narodne banke, nisu usklađeni. Zašto?
Zato što u članu 2. tačka 2. izmena Zakona o osiguranju depozita tretman fizičkih lica se briše, a ubacuju se preduzetnici.
Znači, pored fizičkih lica preduzetnici i mala i srednja preduzeća. Onaj ko je pisao Predlog ovog zakona propustio je to da napravi u Predlogu zakona o izmeni i dopuni Zakona o Agenciji za osiguranje depozita.
Neozbiljno su shvatili ovo. Bitno nam je da politički ovog trenutka izađemo sa određenim obećanjima, a šta će u normativnom smislu uslediti, to je u krajnjem slučaju nebitno. Nebitno je šta piše u zakonu, bitno je da politički izađemo kada je kriza u svetu i mi kažemo, sada idemo, ako cela Evropa je do sada imala osiguranje 20 hiljada evra, mi na 50. Mi imamo osnovu, imamo bazu, jemči Republika, imamo para i možemo garantovati za depozite građana.
Znači, onaj ko je pisao, a prošlo je, odmah da kažem, i kroz Narodnu banku, i Agenciju za osiguranje depozita, i Ministarstvo finansija, i Vladu, i stručne službe u Skupštini i odbore skupštinske itd, i to ostane neprimećeno i prođe kao zakon. U stvari, šta nama znači što prođe kao zakon kada ga mi ne primenjujemo i ne koristimo sve one mogućnosti koje nam pruža zakon.
Dalje, u pogledu člana 9. Zakona o Agenciji za osiguranje depozita i 2005. godine sam se kritički osvrnuo. Zašto? Zato što je član 9. zakona iz 2005. godine prepisan zakon iz 90. i 91. godine, kada smo imali onu saveznu Agenciju za osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka.
Gledajte šta piše u članu 9, a ministar finansija bi morala to da prihvati kao jednu realnost i da prihvati sve ono što smo mi probali kroz amandmane da izvršimo korekciju ovog zakona, u članu 9. matičnog zakona koji je usvojen ovde u Skupštini Republike Srbije 2005. godine stoji - Agencija u skladu sa aktom Vlade.
Nigde u zakonu se ne spominje nikakav akt Vlade, nikakva funkcija Vlade. Znači prepisali smo. Bukvalno smo prepisali, prepisivačka škola, ubacili to u ovaj član i to kao takvo je prošlo i prolazi. Sada isto nismo iskoristili priliku da to ispravimo.
Ali bitniji je od ovog normativnog propusta stvarni i funkcionalni propust. Reći ću koji je, kaže - Agencija, u skladu sa aktom Vlade, može kod banaka iz člana 7. ovog zakona preduzeti sledeće mere: 1) pokriti potencijalne gubitke; 2) preuzeti, kupiti ili na drugi način steći lošu aktivu; 3) upravljati lošom aktivom i prodati tu aktivu.
Gledajte, to su aktivnosti sanacionog postupka. To se nekada radilo u Agenciji za sanaciju banaka i osiguranje depozita. Sada vi ne možete, banka je u stečaju, banka je u postupku likvidacije, nema sanacije. Ovde predviđate sanaciju, nema je. Konceptom zakona iz 2005. godine vi ste izbacili sanaciju, banka odlazi u stečaj. To mora da nestane iz ovog zakona. Predložili smo amandmanima da se to briše.
U članu 5, moram i njega pročitati - banke su dužne da depozite fizičkih lica, opet - fizičkih lica; predvideli ste predlogom zakona i niste ispravili. Opet normativni propusti. Generalno, SRS kada govorimo već o prethodnom zakonu, izmenama i dopunama zakona o osiguranju depozita i o Agenciji za osiguranje depozita smatra da ne smemo izdvojiti iz osiguranja velika preduzeća.
Ako smo rekli da ćemo osigurati depozite i isplatiti depozite ukoliko banka ode u stečaj, Agencija tog trenutka nastupa i isplaćuje depozite fizičkim licima, preduzetnicima, malim i srednjim preduzećima. Ne možemo da kršimo Ustav, moraju biti i velika preduzeća. Vrlo je bitno ko je u sistemu našem veliko preduzeće. Javna preduzeća, javno komunalna preduzeća. Mi ćemo u ovom slučaju zaštiti mala i srednja preduzeća koja su u privatnoj svojini, a velika preduzeća, koja su u pravilu u najvećem broju u državnoj svojini, mi njih ne štitimo.
Da li postoji u finansijsko-monetarnom sistemu zaštita javnih i javno-komunalnih preduzeća ako ih ne stavimo ovde? Ne postoji, znači moramo je uraditi. Zbog toga smo predložili da u amandmanima, da kada govorimo o pravnim i fizičkim licima koja moraju biti zaštićena ovim sistemom osiguranja, obavezno ugrade, pored malih i srednjih, i velika preduzeća.
Kada govorimo o funkciji Agencije za sanaciju banaka, moramo reći da ona, shodno odredbama zakona, ima jako velika ovlašćenja, a mali broj radnika i u pravilu ova naša državna institucija, koja ima jako velika ovlašćenja i velike pravne mogućnosti, nema kvalitetne ljude, nema ni broj ljudi koji se može nositi sa ovolikim brojem poslova koji su joj dati Zakonom o Agenciji za sanaciju banaka.
U članu 3. Zakona iz 2005. godine kaže - pored poslova osiguranja depozita, obavlja i sledeće poslove, obavlja funkciju stečajno-likvidacionog upravnika u bankama i društvima za osiguranje. Dakle, mi smo negde od 2001. godine iz bankarskog sistema isključili jedno 70-ak banaka, isključili smo 20-ak društava za osiguranje. Ogroman je to broj. Sve to se jednog trenutka slilo u Agenciju za sanaciju banaka, na otprilike 30-ak radnika. Od tih 30-ak radnika, svega 10-ak radnika sa visokom stručnom spremom.
Znači, rade poslove osiguranja, rade poslove stečajnog i likvidacionog upravnika u bankama i društvima za osiguranje, učestvuju u upravljanju bankama čiji je akcionar Republika Srbija, imamo za sada osam banaka, imamo i tamo gde je većinski vlasnik Republika Srbija, imamo 15-ak banaka gde još imamo određeni procenat manji od 50%.
Organizuje i sprovodi postupak prodaje akcija tih banaka, organizuje i sprovodi postupak privatizacije društvenog, odnosno državnog kapitala u društvima za osiguranje i obavlja druge poslove utvrđene zakonom. Jako velika ovlašćenja, a mali broj ljudi itd.
Ali, iza svega ovoga postoji razlog zašto je to tako napravljeno. Celokupna monetarna i finansijska sfera pala je na dva čoveka, od 2000. godine na dva čoveka, Dinkića i Jelašića, malo guverner, malo ministar finansija, sada ministar ekonomije i regionalnog razvoja, a u ovom drugom slučaju guverner Narodne banke.
Radimo šta hoćemo. Prvo smo počeli od početka sanacije šest meseci velike četiri banke, posle toga smo ih oterali u stečaj i likvidaciju. Stečaj i likvidacija ovih banaka, u stvari nisu došle još u postupak likvidacije, još stečaj traje, šest godina.
Za ovih šest godina prekršili smo odredbe Zakona o stečajnom postupku, mnogobrojne zakone. Stečaj je morao biti okončan. Zašto smo to napravili? Napravili smo samo zato da bi pogodovali Ministarstvu za privredu i privatizaciju, tadašnjem ministru Vlahoviću, koji je ubrzano krenuo u postupak privatizacije, a direktan povod je bio Sartid.
Znamo, puno puta smo slušali za ovom govornicom šta se desilo sa Sartidom. Zašto smo mi otpisali milijardu 200 miliona dolara ovim bankama koje su uložile u Sartid? Otpisano, trenutno se vodi sve u stečajnom postupku, vodiće se još verovatno pet-šest godina i onda ćemo okončati neuspešno sanaciju.
Ali, efekat je postignut, izvršena je privatizacija, neko je stavio ogromna sredstva sebi u džep. A ko je stajao iza svega toga? Sada je to pet ljudi, ne dva, pored prethodne dvojice, imamo ministra Vlahovića, imamo Đelića i još se tu javlja Labus, odavno zaboravljeni, kreator, tada predsednik Saveta Agencije za osiguranje depozita, sanaciju i stečaj banaka.
Direktno njegovom odlukom u postupku koji je trebalo da dovede do sanacije bankarskog sistema, tako kako se radi na zapadu, kako se radi i u Americi, probamo sanirati ukoliko imamo elemente, mi smo doveli u poziciju, odlukom Saveta, na čijem je čelu bio Labus, doneli smo odluku o otvaranju postupka stečaja nad ove četiri banke, a kasnije je to, evo danas imamo 17 banaka koje su u stečaju, imamo tri u postupku likvidacije itd, izgubili smo ogroman finansijski kapital, koji je bio kapital tih banaka, izgubili smo preko osam hiljada ljudi koji su radili u tom bankarskom sistemu, to je bankarska elita.
Ovakvom odlukom i ovakvim odlukama uništili smo bankarski sistem. Danas nam u bankama radi isti broj ljudi koliko je radio nekada, ali kvalifikaciona struktura odgovara, međutim stručna struktura, ljudi sa iskustvom, sa znanjem, prebrodili su sve brodolome koje smo imali, od blokada, od rata, od drugog rata, od finansijske neimaštine, od pozajmljivanja od strane raznih banaka, preko ko zna kojih ostrva, ali je bankarski sistem preživeo i istrpeo je sve blokade. Onda kad je trebala država da u njega uloži, ne, samo zbog privatnih interesa.
Petorica ljudi moraju odgovarati i kad-tad će odgovarati za to što su učinili u bankarskom sistemu.
Mi danas kažemo da imamo zdrav bankarski sistem, ali smo uništili prethodni. U finansijskom smislu, mi smo izgubili strahovito mnogo.
Evo, samo u pogledu Sartida imamo milijardu i 200 miliona, ono što je nestalo, isparilo, nema, više niko to ne spominje. Neko je raspolagao tim sredstvima i upotrebljena su u određenom smislu ta sredstva, nema ih sada. A gde su ostale banke?
Gledajte sad, postupak koji teče pred sudovima, on je toliko dug da se izgubi. I šta se dešava u praksi? Na sajtu Agencije za osiguranje depozita možete gotovo svakih 10-15 dana videti, prodajemo od ove banke to, pa od ove banke to itd. Krčmimo, rasprodajemo, razbacujemo, jer mi nemamo sistem. Kako da zatvorimo bankarski sistem?
Kako da se oslobodimo tog tereta koji je bio nekadašnji sistem bankarstva, koji je bez obzira na sve odigrao vrlo važnu ulogu u najtežim trenucima za ovu državu, 90-te godine preživeli. Bio je ogroman broj banaka, to je bilo obrazloženje. Ti radnici u bankarstvu, oni stvaraju svaki mesec 10 miliona maraka, onih maraka, a to su bila neka sredstva koja su odvojena za to itd, pa to puta toliko itd. To je bilo obrazloženje.
Sama odluka koju je doneo Labus, s jedne strane, a Dinkić s druge strane kao guverner Narodne banke, nije potkrepljena pravom studijom o tome zašto uništiti bankarski sistem na način kako je uništen. To uništavanje traje i danas.
Ta vrednost imovine koja se procenjuje na nekoliko milijardi evra je obezvređena, ona je prodavana ad hok, poklonjana, darovana itd. Sada je sve to rastočeno. Ukupna vrednost od te prodaje, davanja u zakup je nekih 700-800 miliona evra, beznačajna svota u odnosu na ono šta je vredeo taj bankarski sistem. Nemamo više toga.
A šta imamo? Imamo strane banke ovde, koje nam prodaju najskuplji kapital u Evropi, a možda i u svetu. Kad kažemo da je naš bankarski sistem siguran i stabilan, jeste, zato što sve banke na zapadu imaju strahovitu konkurenciju, bore se za procenat-dva, za promile se bore.
Mi ovde imamo lagodno desetak, 15%, pa čak i 20% kamatnu stopu i imamo naknadu.
(Predsedavajući: Vreme.)
Završavam. Upravo zbog toga što ove banke prodaju, po pravilu su to sada strane banke, skupe kredite, mi imamo situaciju da su one sada stabilne, ali pitanje je do kada će one biti stabilne, do kada mi možemo trepti to da plaćamo toliko visoke kamate. Hvala.

Hvala. Reč ima ovlašćeni predstavnik DSS gospodin Radojko Obradović.

Uvaženi kolega potpredsedniče, gospođo ministarka, poštovane kolege, konačno je na dnevnom redu set zakona koji su obećani u sklopu mera za umanjenje efekata svetske ekonomske krize. Slažemo se da kriza postoji i slažemo se da te mere moraju da budu sveobuhvatne. Najavljeno je da će biti puno različitih mera koje će regulisati sve segmente bankarskog i privrednog sektora i probleme vezane sa stanovništvom. Međutim, ovo je prvi u redu zakona. Mi ovaj set, u svakom slučaju, kao set mera pozdravljamo.
Imali smo prilike da čujemo i sinoć, a i jutros na konferenciji za novinare da je sklopljen aranžman sa MMF-om i taj aranžman podrazumeva brojne stvari. Nešto od toga smo čuli, a nešto ćemo verovatno imati prilike da čujemo u danima koji su pred nama.
Moram da primetim da kao da je postojao dogovor između misije, odnosno delegacije MMF-a i opozicije u Srbiji, jer sve ono što je opozicija ukazivala u toku rasprave o rebalansu budžeta bile su ključne stvari oko kojih je MMF insistirao da budu uslov za sklapanje ovog aranžmana. Mi smo imali samo sedam dana, oni su imali 21 dan, ali su očigledno bili mnogo ubedljiviji pregovarači, nego što je to bila opozicija u Skupštini Srbije.
Pozdravljam ono što je rekla gospođa ministarka. Ona je istakla dve najvažnije stvari koje nas očekuju u periodu koji je pred nama - to su štednja i to je poverenje. Štednju ćemo videti u budžetu, a poverenje je poverenje koje moramo da vratimo u bankarski sistem, poverenje koje moramo da vratimo u institucije.
Ajmo da se osvrnemo na poverenje. Kolege su već govorile o priči u vezi ovog zakona o agenciji i oko depozita, da li treba da bude 3.000, 7.500, 20.000 ili neka druga cifra, a podsetio bih da je 31. oktobra ovde u Skupštini poslanički klub DSS predložio da se formira, da Skupština svojom odlukom formira jednu komisiju koja treba da se bavi svim aspektima moguće krize i svim merama koje treba preduzeti. Tada smo predložili, a i danas to smatramo - da bi se smanjili efekti ove krize moraju da budu angažovani svi faktori u zemlji, morao bi da se postigne konsenzus sa svim grupama.
Naša poslanička grupa, poslanička grupa DSS, tada je predložila da bi trebalo razmisliti o eventualnoj pozajmici kojom bi se obezbeđivala stabilnost kursa. Ministarka je rekla da nećemo tražiti sredstva, a istog tog dana, otprilike u isto vreme, to je bilo negde oko sedam uveče, postoje stenografske beleške, nekako se pogodilo u istom tom trenutku, da je predsednik Vlade rekao da se aranžman, postoji arhiva vesti, tiče samo budžeta i da nikakva finansijska sredstva nisu potrebna. Dva dana kasnije se pojavljuje vest u novinama - da se već pregovara o eventualnoj pozajmici kojom bi se branio budžet.
Dobili smo informaciju da se upravo barata sa tom cifrom od oko 500 miliona dolara, koja su sastavni deo aranžmana MMF-om i koja će biti povučena, to su rezervisana sredstva, samo u slučaju da bude potrebno da se odbrani kurs.
Smatrali smo tada, a smatramo i sada da u periodu koji je pred nama odbrana kursa će biti izuzetno važna za sveobuhvatnu stabilnost. Toliko o poverenju.
Nije mi jasno da li je problem da čujemo opoziciju, da saslušamo i da neke od predloga, koji mogu da se pokažu da su korektni, i uvažimo.
Pred nama je set nekoliko zakona. Prvim zakonom se definiše da se taj depozit podiže sa 3.000 evra, koliko je to bilo do sada, na 50.000 evra. Postoje tri izvora kojima se garantuje taj depozit. Ministarka je rekla dva, to su - obavezna rezerva, Fond za osiguranje depozita i ako ta dva izvora ne budu dovoljna, verovatno će morati da priskoči budžet. Iskreno se nadam da nikada nećemo doći u tu situaciju.
Što se tiče obavezne rezerve ona pokriva 40% ovih sredstava, ali Fond za osiguranje depozita je svega 74 miliona evra. To je izjava koju je gospodin Ilić dao u jednim novinama, pretpostavljam da je tačna. Ako je ukupan depozit oko 90%, onda nije teško sračunati da se barata sa cifrom od oko pet, pet koma nešto milijardi, u zavisnosti od toga koliko je štednja. Tu očigledno postoji određena razlika.
Članom 4. ovog zakona se daje mogućnost da se ovaj depozit, ako postoji potreba, znači garantujemo ponovo 99,9% svih onih uloga i ogroman procenat štednje koji se meri sa otprilike preko 80%, a onda se kaže - ako postoji potreba, onda će Vlada u dogovoru sa Narodnom bankom, odnosno uz saglasnost Narodne banke taj depozit podići.
Da li mi možemo danas da pretpostavimo da ta potreba postoji? Koji su razlozi da će postojati ili šta to treba da se desi da bi se taj depozit podigao? Zašto se to radi dogovorom i odlukom Vlade? Zašto to nije predmet zakona? Ako nema finansijskih efekata po budžet, onda je to jedna stvar, ali kako ćemo garantovati depozite?
Valjda depozite garantujemo zato što može da nastupi problem i da neko od banaka ima problem da ta sredstva isplati? Ako problema nema, onda zakon nije ni potreban. Ako problema ima, onda očigledno nema sredstava i nemoguće je da su finansijski efekti nula.
S druge strane, u budžetu se kaže - nema finansijskih efekata. Svaki naš građanin zna da ako ode i uzme onu pozajmicu, kako se to zove keš kredit ili kao uzima kredit za stan - da mora da postoji garancija i ta garancija uvek ima cenu. Jedino u slučaju kada Republika Srbija nešto garantuje, onda to nema efekta na budžet i ta vrsta garancije nema cenu - što je vrlo interesantno rešenje.
Imamo Predlog zakona da bi se garantovala stabilnost sistema i u slučaju da neka od banaka dođe u problem. Daje se mogućnost da Agencija za osiguranje depozita može za račun Republike Srbije kupiti akcije tih banaka. To je naravno na predlog Vlade, uz saglasnost Narodne banke. Čim je u pitanju neka kupovina ovakve vrste jasno je da transparentnost mora da bude potpuna - pitanje je po kojoj ceni će se kupovati, kako će se kupovati.
Jedno od osnovnih pitanja je kako će se kontrolisati čitav taj proces. Na sajtu Agencije, a većina Vladinih tela ili praktično sva imaju svoj internet sajt i tu postoje brojni podaci odakle možemo da dobijemo praktično sve podatke, ili veliki broj podataka koji su interesantni, sajt ove agencije je prilično neažuran, ali čini mi se da prema podacima kojima raspolažem - ova agencija još uvek nema upravni odbor. Ne znam da li sam upravu, ali čućemo, pretpostavljam, da li je to tačno. Ako Agencija nema upravni odbor, ko može da kontroliše i koje je to telo, sve i da je sve u redu, koje će to telo kontrolisati na pravi način?
Mi smo naravno predložili da se jedan ovakav član zakona briše. Što se nas tiče, uvek je moguće sve da se reguliše zakonom. Svaki zakon koji je dobar koji pomaže stabilnosti sistema, može da bude usvojen u ovoj skupštini u vrlo kratkom roku - mnogo brže nego što je potrebno vreme da se odluka dostavi Vladi, da Vlada traži saglasnost NB, da NB to uradi u dogovoru sa guvernerom, Savetom ili nekim drugim organima.
Interesantno je primetiti da su kolege iz G17 plus tu imale dva vrlo interesantna amandmana. Mi smatramo da su amandmani jako dobri i da bi trebalo razmisliti da oni budu prihvaćeni. Jedan amandman kaže da se taj rok od 90 dana smanji na 30 dana. Ako je sve u redu, ako postoje depoziti kod NB, ako nema drugih dodatnih finansijskih sredstava koja su potrebna da se sve to isplati, ako nema potrebe da opterećujemo budžet svim tim stvarima, uopšte ne vidimo razloga da dodatno ne pojačamo stabilnost bankarskog sistema i da ne počnemo isplate u roku od tri dana, a da završimo u roku od 30 dana.
Time je garancija potpuna i time u potpunosti garantujemo stabilnost sistema.
Ono što u ovom trenutku nedostaje, a što je izuzetno važno i što, nažalost, ne možemo čuti, a ne možemo ni videti iz zakona pošto ih još uvek nema u proceduri, na koje ćemo sve načine reagovati na sve one skrivene elemente i na skrivene rizike koji mogu da nas očekuju.
Mislim da smo prvi udar krize prebrodili. Mislim da će, sa ovom intervencijom MMF-a i sa ovom pozajmicom i stabilnost kursa biti obezbeđena u nekom periodu koji je pred nama. Ali, osnovno pitanje je šta će se desiti sa realnim sektorom, sa svim onim slabostima privrede realnog sektora, a indirektno i stanovništva.
Stanovništvo je zaduženo sa 334 milijarde dinara, a privreda je zadužena sa 650 milijardi, plus 10,7 milijardi evra nekih spoljnih dugova. Sledeće godine privredi dospeva više od tri milijarde evra za otplatu.
U ovim uslovima, kada je potpuno realno očekivati da će tražnja biti smanjena, kada se mnoge fabrike zatvaraju i na prinudnom su odmoru, ne u Srbiji u tako velikoj meri, kao što se dešava u Rumuniji, Mađarskoj i kao što se dešava u drugim zemljama, ako se to desi, na koji način će privreda servisirati dugove i na koji način ćemo reagovati.
Možemo da kažemo - dobro, privreda se zaduživala, nije posao države, naročito ne u ovakvim sistemima, da brine o onome što se dešava privredi. Ali, ako taj problem postane veliki, ako se taj problem privrede prelije na finansijski sektor, onda ponovo može da bude ugrožen kompletan finansijski sistem.
Interesuje nas da vidimo na koji način će sve te mere biti definisane i kada će one stići. Moje kolege će govoriti o merama koje su preduzele zemlje koje su zahvaćene i koje nisu zahvaćene krizom. Videćete da je većina svetskih zemalja već napravila vrlo ozbiljne planove u različitim oblastima šta sve treba uraditi da bi se svi ti elementi umanjili.
Mi smo videli samo jedan element i to je ovaj koji garantuje depozit, i ništa drugo što se odnosi na privredu i na realan sektor. Kriza je možda bila izgovor za neispunjena predizborna obećanja. Ali, malo je verovatno da nismo mogli da naslutimo recesiju pre šest ili sedam meseci kada su ta obećanja davana.
Da prihvatimo i da tada možda nije bilo jasno, ali pre sedam dana je potpisan prošireni kolektivni ugovor. Da li smo tada znali da kriza postoji? Da li smo tada znali da će biti problema sa finansijama? Čemu služe onda potpisi za koje svi znaju da nikada neće biti realizovani? Da li je to onda ozbiljan pristup ovako ozbiljnim problemima?
Očekujemo da ćemo do budžeta i zajedno sa budžetom dobiti sve ove mere. Imamo amandmane na ove zakone. Imamo i podržaćemo amandmane nekih drugih poslaničkih klubova. Smatramo da postoje dobri amandmani koji mogu da otklone nedostatke ovih zakona. I u odnosu na ishod ili zavisno od sudbine tih amandmana ćemo odlučiti kako ćemo glasati o ovim zakonima. Hvala.

Izvinjavam se, sistem ne radi. Dajem pauzu od deset minuta. Pošto sistem radi, možemo da nastavimo rad bez pauze.
Izvinjavam se gospodinu Jovanoviću, gospodin Aligrudić reklamira povredu Poslovnika.

Član 27. se odnosi na vas, gospodine potpredsedniče. Ako date pauzu, onda je pauza data. Onog trenutka kada bilo ko od poslanika napusti salu zbog toga što ste dali pauzu, on sada živi u uverenju, tamo negde u hodniku, da pauza traje. Znači da to nije fer.
Ako je data pauza deset minuta, mora biti pauza deset minuta, pa nastavljamo rad. Izvinite, to zaista nije fer, makar da je i jedan narodni poslanik napustio salu zbog toga što je čuo da ste dali pauzu deset minuta.
Molim vas da to ispoštujete. Ako mi odgovorite pozitivno na ovo pitanje, onda ću se povući sa govornice, a ako ne, onda ću nastaviti po ovom drugom osnovu, po kome sam se javio.