Dame  i gospodo narodni poslanici, prvo bih u ime svih doktora čestitala slavu svim lekarima u Srbiji Sveti Vrači Kozma i Damjan i svim građanima koji slave današnju slavu.
Predlog izmene i dopune zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje poboljšava aktuelni zakon u normativnom smislu, počevši prvo od člana 1. predloga, gde se menja član 9, i člana 7, gde se dodaju novi članovi 26a, b i v. U tim članovima stoji da je Agencija dužna da isplati osigurane depozite u skladu sa zakonom kojim se uređuje osiguranje depozita, zatim njihova prioritetna isplata u slučaju dobrovoljne likvidacije i slično.
Ceo zakon sa ovim izmenama bi bio sasvim zadovoljavajući, ali pod jednim uslovom, da se kao takav primenjuje u celosti prema svima na koje odnosi podjednako. Međutim, ovaj uslov vlast ne želi da ispuni ili ne sme da ispuni, kao što je slučaj sa mnogim zakonima, ili ga primenjuje selektivno.
Tako da se mi ovde uzalud trudimo i ulažemo napore da pomognemo u poboljšanju ovog zakona, jer ne verujem da će oni koji su dužni da zakone sprovode to i da čine. Zašto ovo kažem? Zato što se pojavi jedan ekspert u liku Mlađana Dinkića, sa svojim UBPOK-om, i preko noći 31. decembra 2001. godine donese odluku da se likvidira pet najjačih državnih banaka, među kojima "Investbanka", "Privredna banka", "JIK banka", "Jugobanka", "Beobanka" i ostale banke koje su osnovale srpska preduzeća i koje su decenijama bile njihov kreditni tj. investicioni servis.
Taj ekspert nije imao nameru da eventualno izvrši sanaciju bilo koje od ovih banaka, već mu je namera bila da uništi kako osnivače, tako i privredu cele Srbije. To su činjenice i svi oni koji izlaze ovde da brane lik i delo pomenutog gospodina deluju neuverljivo, njegove kolege iz njegove stranke.
Pohlepa, bahatost, perfidnost i finansijske malverzacije ovog čoveka su neprevaziđene i setimo se samo njegove egzibicije u slučaju povlačenja osam milijardi dinara državnog depozita iz "Komercijalne banke" i njihovo ubacivanje u tzv. Nacionalnu štedionicu preko "Eksim banke", tako da je ona postala i prešla u privatne ruke, kao i sav naš novac uostalom.
Na kraju ovaj ekspert, bolje reći inokosni centar moći i lažnih obećanja, deli naše pare kako hoće i kome god hoće, pa su ga njegove gazde iz MMF-a čas proglašavale diletantom, čas neviđenim stručnjakom, prodaju im vredne nagrade i diplome.
Nažalost, u našem finansijskom sektoru ima još takvih stručnjaka. Ovde su pominjani Kolesar, Labus, Jelašić, Đelić i drugi, koji se pojave praktično niotkuda, da bi završili posao grobara srpske privrede. Jer uzrok katastrofalnog stanja srpske privrede nije samo finansijska kriza u svetu, već kako je rekla gospođa Dragutinović u uvodnom izlaganju, da je citiram, ona neka me demantuje ako nisam dobro zapisala - nije sporno da je i naš finansijski sektor uzročnik te krize. Mislim da ste jutros nešto slično rekli, ali možete posle da me demantujete.
Što se tiče ovog zakona, dok je ovakvih eksperata koji se pitaju za sve, mogu reći da je takoreći uzaludan ovaj posao jer njihove odluke su izvan svih zakona.

Zahvaljujem, gospođo Plećević. Narodni poslanik Mirko Munjić ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo, poštovana gospođo ministre, evo kada ima dobre volje za rad stigosmo do kraja skoro ove naše debate o ovim zakonima. Pošto ćete vi, pretpostavljam, hvaliti ove zakone ja neću, pa ću pokušati da vam ukažem na neke stvari koje smatram da nisu dobre u njima.
Kada ste govorili o razlozima za donošenje zakona, rekli ste da se poveća osigurani iznos depozita sa 3.000 na 5.000 evra zbog aktivnih problema na finansijskom tržištu, zatim da se pored fizičkih lica osiguravaju i depoziti preduzetnika i malih i srednjih pravnih lica zbog finansijske stabilnosti i utvrđuje se da obaveza Agencije nastupa od momenta donošenja rešenja Narodne banke Srbije o ispunjenosti uslova za pokretanja stečajnog postupka nad bankom.
Kada smo svojevremeno diskutovali o rebalansu budžeta za 2008. godinu, govorili smo o svoj onoj pogubnosti neoliberalizma koji u ekonomije SAD i Zapadne Evrope uvodi takvu recesiju koja se može porediti sa onom iz 1929. godine.
To je jedan svojevrstan sistem i način življenja, u kojima postoji jedan osnovni princip multinacionalnih kompanija da oni koji su bogati treba da budu još bogatiji, a oni koji su siromašni bivaju još siromašniji. Tu nema milosti. Veliki gutaju male i to je osnovno pravilo u ovom neoliberalizmu.
Međutim, osnovno pitanje koje se kod nas postavlja, gospođo ministre, jeste imali kod nas finansijske krize ili nema? Ne pitam ovo bez razloga.
Naime, sve doskoro relevantni ekonomski stručnjaci u našoj zemlji, ekonomski stručnjaci i ekonomski analitičari koji podržavaju vlast, govorili su nam i ubeđivali nas da nas finansijska kriza maltene neće dotaći ili da će efekti finansijske krize na našu zemlju biti sasvim minimalni. Namerno ili nenamerno, svesno ili nesvesno, vi niste prihvatili da iznos osiguranog depozita bude sedam i po hiljada, a potom i 20.000, kako su to predlagale opozicione stranke.
Mi smo još tada ukazivali da će svetska ekonomska kriza žestoko dotaći i našu zemlju i da će se to osetiti u punom svom efektu već početkom 2009. godine. I sada smo ubeđeni u to iz razloga što ovde nema sistemskih rešenja. Ovo su parcijalna rešenja koja apsolutno ne mogu uticati da se finansijska kriza spreči ili suzbije. To je kao kada biste sa čašom vode pokušali da gasite požar.
Interesantnu opservaciju na ovu temu daje vam i Bečki "Prese", koji na jednom mestu otprilike kaže ovako - region ipak bolno oseća finansijsku krizu, bilo da je u pitanju Sarajevo, Beograd, Bukurešt ili Sofija, čuvari nacionalne valute ne štede na formulama umirivanja stanovništva.
Štedni ulozi u domaćim bankama su isto tako sigurni kao i sopstvena valuta, obećavaju ministri finansija i guverneri nacionalnih banaka, ali list napominje da se umesto lokalnih valuta u banci sigurne valute, poput evra, dolara ili franka, čuvaju ispod slamarice. I oni nam pominju slamaricu, a nažalost niti imamo slamaricu, ni novca više mnogo.
Jedna od formula umirivanja stanovništva, a u cilju povratka poljuljanog poverenja u banke, jeste i set ovih zakona. Međutim, kada finansijska kriza kuca na vrata, kad dođe do smanjenja opšte potrošnje, kada siromašno stanovništvo postane još siromašnije i kada to poprimi razmere epidemije, onda se pojavljuju ''spasioci'', a to su banke. Spasioci, ali pod navodnicima.
One nam obećavaju bolji život, one nam obećavaju veće i veće kamate. One nam prodaju iluziju da krize nema, da treba samo štedeti, da treba uzimati kredite i eto boljeg života. Istina je sasvim drugačija.
Kad banke povećavaju kamatne stope, a one su sada 9,5-9 ili 8,5% na devizne uloge, tu nešto nije u redu. Ili im matične banke ne daju dovoljno novca radi njihove likvidnosti, ili je njihova likvidnost ugrožena iz nekog drugog osnova. Logično pitanje koje se ceo dan nameće ovde je - čije su to banke i zarad čega se donose ovi propisi.
Član 4. predloženog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju depozita glasi: "Osigurani iznos utvrđen ovim zakonom, Vlada Republike Srbije može povećati po prethodno pribavljenom mišljenju NBS o tome da je povećanje neophodno radi očuvanja finansijske stabilnosti."
Zakon o osiguranju depozita donet je ovde u Skupštini Srbije po utvrđenoj proceduri i po određenim kriterijumima, na način kako se donosi svaki zakon. Zašto sada član 4. ovog predloga zakona predviđa da Vlada može povećati osigurani iznos? Mnogo je pokušaja da se minimizira rad ove skupštine. Na sve moguće načine, pa i na ovaj, vidimo pokušava se da se što više minimizira rad Narodne skupštine. A Skupština je najviše zakonodavno telo.
Podsetiću vas da član 98. Ustava, koji glasi: "Narodna skupština je najviše predstavničko telo i nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti u Republici Srbiji." Član 99. Ustava koji kaže, o nadležnosti, tačka 7: " Narodna skupština donosi zakone i druge opšte akte iz nadležnosti Republike Srbije."
Ovim članom 4. se jedan deo nadležnosti ove skupštine ovde prenosi na Vladu ili, bolje reći, ne prenosi se, nego ga Vlada preuzima. Vlada ga sama preuzima, a mi samo treba to da aminujemo, da parafiramo donošenjem ovog zakona.
Član 9. kaže da Zakon stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku" Republike Srbije, pa se ponovo postavlja pitanje - čemu tolika žurba? Da li uopšte u zemlji ima finansijske krize ili nema? Ako je nema, onda ovih osam dana apsolutno ne predstavlja nikakav problem. Ako je ima, onda izgleda da je žestoka, čim je osam dana veliki problem pa se donosi po hitnom postupku.
Osvrnuo bih se još malo na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za osiguranje depozita. U članu 9. tačka 4 - Agencija može kupiti u ime i za račun Republike Srbije akcije banaka koje svojim poslovanjem ugrožavaju finansijsku stabilnost.
Srbija je puna agencija. Što više agencija, to zemlja i narod sve siromašniji, i agenata. Koji su to kriterijumi na osnovu kojih banke ugrožavaju finansijsku stabilnost zemlje? Koji su to kriterijumi i da li je bilo teško reći u ovom zakonu, pobrojati te kriterijume, da li je bilo teško reći ko ih utvrđuje, na koji način, kakav je postupak? To apsolutno nije bilo teško uraditi. Zašto se to nije uradilo, ne znam. Imam utisak i sve mi ovo liči na neki novi upad u banke sa fantomkama i kalašnjikovima. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Munjiću.

Pošto na listi poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, da li neko u skladu sa članu 93. još želi reč?

Predstavnik predlagača, gospođa ministar, izvolite. Gospođa Diana Dragutinović.

Poštovana predsednice, poštovani narodni poslanici, pred nama se nalazi paket zakona koji jeste usmeren na jačanje poverenja u bankarski sektor.
Bankarski sektor se zasniva na poverenju. Oni koji štede imaju poverenje u banku i zato tamo ulažu, a banka koja odobrava kredite ima poverenje u svoje klijente. Dakle, nema te banke koja bi mogla podneti potpuni gubitak poverenja.
Poverenje se gubi iz dva razloga. Jedan je potpuno racionalan, banaka je donosila loše poslovne odluke. Loše poslovene odluke uticale su na gubitak banke i to je racionalan razlog.
Drugi razlog je psihološke prirode. Dakle, banka dobro posluje, ali klijenti reaguju zbog lošeg iskustva brzo, povlačenjem depozita, na osnovu loših vesti. Dakle, psihološki i racionalni razlozi.
Da li se zakasnilo sa ovim paketom zakona? Podsetila bih da je 16. oktobra Savet EU objavio tzv. harmonizovane mere. To su one mere koje se preporučuju državama da sprovode, onim državama koje su suočene sa finansijskom krizom.
Dakle, dve mere. Prva, sve zemlje EU će u periodu od najmanje jedne godine obezbediti garantovani depozit u iznosu od minimum 50 hiljada evra, a druga mera, eventualna dokapitalizacija relevantnih finansijskih institucija, samo kao krajnja mera.
Mere države zavise od stanja bankarskog sektora, a stanje bankarskog sektora zavisi od kvaliteta poslovnih odluka. Kakav je kvalitet poslovnih odluka, najviše se vidi u poslovnom rezultatu banke.
Dakle, bilo je mnogo primedbi, loših reči, aluzija na kvalitet bankarskog sektora u Srbiji, ali upravo zbog lošeg iskustva vođena je možda previše restriktivna monetarna politika, upravo zbog lošeg iskustva, hiperinflacije, piramidalnih banaka, gubitka stare devizne štednje.
Država još uvek vraća staru deviznu štednju. Upravo zbog lošeg iskustva izuzetno su striktna prudencijalna pravila Centralne banke. Ne samo to, upravo zbog lošeg iskustva kreditna aktivnost poslovnih banaka uslovljena je donošenjem kapitala.
Za razliku od većine zemalja, krediti se odobravaju u Srbiji gotovo podjednako iz depozita i iz kapitala banaka. Taj pokazatelj zove se kapitalna adekvatnost, standard je 8%, kod nas je 28%, i to sada, poslednji podaci.
Da li ima ili nema finansijske krize? Ima, postoji finansijska kriza. Koji je uzrok i gde je finansijska kriza nastala? Nastala je prvo u Americi, prenela se u Evropu, ne bih da vas podsećam, ali moram reći, upravo zbog loše, odnosno previše ekspanzivne monetarne politike i loše regulacije. Krediti su odobravani, stambeni, klijentima sa lošom kreditnom istorijom.
Tu je uzrok, moralni hazard i loše poslovne odluke.
U bankarskom sistemu Srbije, na osnovu svih relevantnih pokazatelja koji su dostupni na sajtu centralne banke, videćete da, prema podacima, nema loših poslovnih odluka. U čemu se to vidi? U dobiti koja je ostvarena za prvih deset meseci, banke su ostvarile dobit od 33,7 milijardi dinara.
Postoji redosled poteza. Dakle, ne mogu da prihvatim da država nije ništa činila. Da vidimo šta je činila. Prvi redosled poteza jeste - prva jeste centralna banka. Postoji zakon o NBS koji daje pravo NBS da kontroliše poslovne banke. One se kontrolišu na dnevnoj osnovi. To je preventivna funkcija. Postoje mere centralne banke prema poslovnim bankama ukoliko se namirišu neki problemi u bankarskom sektoru. Dakle, to je preventivno.
Druga linija odbrane jeste ukoliko banka ima problem sa likvidnošću. Potpuno je raspoloživa mera kreditne olakšice, znači krediti za likvidnost koji su raspoloživi u centralnoj banci. Inače, interesantno je da nijedna banka ne koristi kredit za likvidnost. Znači, banke nemaju problem sa likvidnošću.
Sledeće jeste ovaj skup zakona. Da podsetim da smo početkom oktobra formirali taj savet za praćenje efekata krize. Godišnja skupština MMF i Svetske banke bila je upravo posvećena načinu na koji će pojedine zemlje reagovati na finansijsku krizu.
Istovremeno, predstavnici Ministarstva finansija su organizovali niz sastanaka sa onima koji su zainteresovani, znači sa finansijskim, tržišnim i realnim sektorom, i od njih pokupili sve predloge. Jedan od predloga je bio i ovaj skup zakona. Na kraju, rekla sam šta je 16. oktobra objavio Savet EU.
Da li ima para za sprovođenje ovog zakona? Ne postoji država i ne postoji budžet koji može garantovati sve svima odjednom. Kada bismo i mogli zamisliti takvu državu i takav budžet, mi to nikada ne bismo smeli reći, zato što bi to uticalo na loše poslovne odluke. Dakle, sve banke na celokupan iznos devizne štednje uplaćuju premiju osiguranja, da bi se samo za neke koje se nađu u problemu obezbedila sredstva za isplatu garantovanog depozita.
Dakle, ako me pitate da li postoji fond koji je jednak iznosu devizne štednje, to znači da su sve banke pukle. Takav fond ne postoji nigde na svetu. Znači, sve banke uplaćuju da bi neke, koje imaju probleme, imale sredstva da odgovore svojim zakonskim obavezama.
Opet ponavljam, daleko veća garancija jeste obavezna rezerva na deviznu štednju od 40%. To znači da je 40% devizne štednje od 6 milijardi evra raspoloživo odmah. Takođe, ne znam da li postoji štediša koji je došao u banku i tražio da mu se isplati devizna štednja, a da to nije urađeno. Dakle, banke su likvidne, ne koriste kredite za likvidnost.
Rekla sam, za prvih deset meseci dobit je 33,7 milijardi dinara. Zašto da država predviđa velika sredstva, a ona su predviđena i reći ću vam gde. U sektor koji ostvaruje dobit. Znači, treba sektor da ostvari gubitak da bi država reagovala kapitalnom injekcijom.
Gde se nalaze sredstva, samo ako zatreba? Nalaze se u povećanoj budžetskoj rezervi koja je planirana rebalansom budžeta za 2008. godinu, a takođe su izdvojena sredstva za intervenisanje, opet ako zatreba, u budžetu za 2009. godinu. Dakle, ne postoji fond jednak fondu devizne štednje. Ne postoji nigde. Sigurno je da ovakav bankarski sektor, sa ovolikom dobiti, nema potrebe za kapitalnim injekcijama države.
Inače, otvorena sam, zaista to iskreno mislim, za saradnju sa poslaničkim grupama. Premijer je najavio sastanak, mislim da će biti već sledeće nedelje, sa šefovima poslaničkih grupa oko budžeta za 2009.godinu. Zaista sam otvorena za saradnju.

Zahvaljujem gospođi Dragutinović na vrlo razložnim informacijama. Zahvaljujem i gospodinu Iliću i gospođi Dragutinović na izdržljivosti sa nama. Jeste to vaša obaveza, ali zaista vaše sasvim adekvatno i promptno učešće i obrazloženja su verovatno razjasnila neka pitanja koja su se sve vreme danas provlačila ovde kao poslanička pitanja.
Zaključujem zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju depozita, Predlogu zakona o izmeni i dopuni Zakona o Agenciji za osiguranje depozita i o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje.
Zahvaljujem na učešću u raspravi.