Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, u raspravi koju polako privodimo kraju o predlozima zakona o izmenama i dopunama zakona o osiguranju depozita, Agenciji za osiguranje depozita i zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društveno osiguranje, mislim da je neophodno, pre svega, da ukažemo na nekoliko činjenica.
U državi koja je u procesu tranzicije postoje ogromni socijalni problemi, postoje u izuzetnoj velikoj meri korupcija i kriminal, postoji i centralna banka, doduše sa guvernerom strancem ili ne, ali ne postoje instrumenti za obezbeđenje sigurnosnih izvora za finansiranje budžeta.
Tržište je, to je svima jasno, preuzeto. Nalazi se u rukama stranaca. Nezaposlenost je ogromna, o tržišnom rastu ni govora, baš kao ni o privrednom oporavku. Na sve to stigla je i svetska recesija kao dodatno nesuvisli adut Vlade. Vrhunac predstavlja bankarski sektor u kojem glavnu ulogu imaju nazoviinobanke.
Kreditna sposobnost korisnika je na minimumu, kako stanovništva tako i pravnih subjekata, a potencijal domaćih banaka je uništen. Upravo je ovo jedan od razloga za gubitak poverenja i, čini mi se, ključnih stvari vezano za sve ovo što nas očekuje. Dakle, sam taj način prodaje najatraktivnijih domaćih banaka očigledno nije privukao pažnju nadležnih pravobranilaca i tužilaca, iako je izvršen nezakonito, uz nanošenje ogromne materijalne štete, kako akcionarima banaka, tako i samoj državi.
Posledica toga je ono što danas imamo a to je da su te tzv. strane banke, uzevši najslađi bankarski posao u Srbiji, da potrošačkim kreditima daruju građanstvo željno svega i svačega, zavile u crno stotine hiljada svojih dužnika. Više nisu dovoljne samo ogromne kamate kojima prodaju svoj spekulativni nepostojeći novac, već sve više kao garanciju uzimaju hipoteke i do tri puta veće vrednosti od kredita.
Kako nemaju domaću bankarsku konkurenciju, ni to im više nije dovoljno, pa pored hipoteka traže i žirante, a podatak da je skoro polovina vojvođanske zemlje već pod hipotekama austrijskih banaka, a da komisija za oduzimanje automobila, recimo, datih na lizing imaju sve više posla, jasno govore u kakvoj se situaciji nalazimo.
Možda je pravo drugo pitanje, kakav je zapravo i pravi interes ili posao ovih stranih banaka, da li da se bavi isključivo tim klasičnim bankarskim poslovima, da prikupljaju štednju, odobravaju kredite ili da samo preuzmu platni promet i da se eventualno povežu sa drugim zapadnim firmama koje ovde takođe posluju.
Čitava ta privatizacija je rađena na dva koloseka. Na prvom koloseku je država čistom prinudom došla do većinskog paketa akcija.
Urađeno je to najpre još 2002. godine donošenjem zakona o regulisanju odnosa između SRJ i pravnih lica i banaka sa teritorije SRJ, koje su prvobitni dužnici ili garanti prema poveriocima Pariskog i Londonskog kluba, po kome su banke koje su bili garanti ili dužnici Pariskog i Londonskog kluba naterane da emituju akcije u vrednosti 100% duga koji su imale prema tim finansijskim institucijama. Napomenimo da su ti dugovi u trenutku donošenja zakona već bili oprošteni u iznosu od 66%.
Članom 4. stav 7. tog pomenutog zakona bankama je bukvalno zaprećeno da će im biti oduzeta dozvola za rad ili im može biti pokrenut stečajni postupak ukoliko ne izvrše ovu emisiju. Kako se sa državom nije šaliti, banke su akcije u tom iznosu i emitovale.
Tako je i država kupovinom tih akcija, po ceni koju je sama odredila, postala većinski vlasnik ovih banaka zapravo akcionarskih društava. Ovakvom transakcijom, međutim, ostalim akcionarima je vrednost akcija značajno umanjena, odnosno umanjena je za onaj nominalni iznos za koji su banke pod pretnjom prinude emitovale akcije, a koji u procentima iznosi 66% od nominalnog iznosa emitovanih akcija i koji je Republici Srbiji oprošten.
Obezvredivši tako kapital ostalih akcionara, država je sebi dala za pravo da raspolaže i drugim vrednostima banke, pa čak i da ih proda, ali ni ovakav vid svojevrsne nacionalizacije nije bio jedini gubitak za ostale akcionare. Sva ova potraživanja, na osnovu kojih su banke morale da emituju akcije, vlast je proglasila nenaplativim.
Nenaplativo, samo da podsetim, znači potraživanje gde nema garancije, hipoteke, menice, da dužnik nema imovine, da je nesolventan ili mu je imovina mala, da preti zastarelost potraživanja ili je već zastarelo ili je sudskim putem već izgubljena mogućnost da se naplata potraživanja izvrši. Pošto su većinski, evo već osam godina, upravljali skupštinama akcionara i upravnim odborima, zahvaljujući postavljanju svojih partijskih kadrova, naravno, jasno je svima, reč je o G17 plus, banka namenjena prodaji bi donela odluku i da se ta potraživanja prodaju čak i za jedan dinar Republici Srbiji.
Ovo je inače potpuno nezakonito upravljanje u nekoj firmi, a posebno je nedopustivo kada je u pitanju rad državnog organa tj. Vlade Srbije, koja bi morala da štiti ekonomske interese svih privrednih subjekata, kako domaćih tako i stranih, koji posluju u državi kojom ona upravlja, a ne da ih obezvređuje.
Primera je mnogo, a vremena više i nema puno, tako da ću samo iskoristiti još da na kraju kažem da sve ovo što se dešava, odnosno situacija u koju smo dospeli, kao i ponuđeni predlozi zakonskih rešenja o izmenama i dopunama ovih akata koje imamo, teško da će moći nešto značajnije da izmene, jer kažem ništa nije preko noći.
Ovo već traje, to je već osma godina, a da ne bi bilo po onome da pas laje dok vozovi i prikolice prolaze, mislim da je krajnje vreme da se zamislimo zbog ovoga što nam se dešava. Veliki broj amandmana koje smo podneli govore o kvalitetu zakonskih rešenja, tako da smatram da je zaista neophodno da se radikalno izmeni politika koja se vodi. Hvala vam.