Narodni poslanik Dušan Marić želi da ponovo govori o povredi Poslovnika i dobija reč po članu 100. stav 1.

Javljam se po članu 104.
Gospođa Čomić je, ubeđen sam, dobronamerno apelovala da se ovde upotrebljavaju ujednačene brojke. Iz toga se može izvući zaključak da su poslanici SRS bili kontradiktorni kada su ovde navodili brojke o žrtvama hrvatskog terora nad pripadnicima srpskog naroda. Međutim, to nije slučaj. Zbog toga ću još jednom ponoviti, i zbog poslanika, i zbog gospođe Čomić i pre svega zbog građana Srbije koji ovo gledaju.
U Hrvatskoj za vreme rata od 1991. do 1995. godine slovom i brojem, znači ono što je utvrđeno, ubijeno je preko 7.000 Srba. Najmanje 4.000 Srba hrvatske regularne jedinice su ubile na teritoriji BiH. Ranjeno je 15.000 Srba, 15.000 Srba Krajišnika.
Što se tiče broja prognanog stanovništva, najmanje je prognano 500.000 stanovnika. Od toga, pouzdano se zna, to je utvrđeno, 250.000 Srba Krajišnika prilikom okupacije Republike Srpske Krajine u operaciji "Oluja" i još 250.000 Srba Krajišnika, Srba iz Hrvatske, iz Zagreba i ostalih urbanih dijelova Hrvatske na kojima nije bilo ratnih dejstava. Gospodin Škrbić je upotrebio brojku od milion prognanih Krajišnika. Pri tom je mislio na sve Srbe Krajišnike. Svi Srbi praktično zapadno od Drine su Srbi Krajišnici. U Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj kada saberete broj prognanih, nažalost, on prelazi cifru od jedan milion.
Gospodin Škrbić je rekao da je u Hrvatskoj etnički očišćeno 1.100 srpskih sela.
To je takođe zvaničan podatak. U BiH, ovaj podatak se odnosi samo na federaciju BiH, 527 sela koja su bila potpuno etnički čista, u kojima je živelo samo srpsko stanovništvo, više apsolutno ne postoje, kao da ih nikada bog nije dao i o tome ću govoriti drugom prilikom.
Sledeća stvar što se brojki tiče, pomenuli smo brojku od preko milion Srba koji su ubijeni u genocidu Hrvata nad srpskim narodom u Drugom svetskom ratu. Pomenuli smo brojke od 50.000 dece koja su ubijena u Jasenovcu, juče sam preuzeo obavezu, i tu ću obavezu ispuniti narednih dana, da Vladi Republike Srbije dostavim spisak sa imenima 22.000 dece koja su ubijena u Jasenovcu, a čiji je identitet utvrđen. Rezultat je sledeći: Srbija treba da odgovara za ratne zločine i genocid po tužbi Hrvatske.
Koristim ovu priliku, imam još deset sekundi, samo da postavim pitanje, pošto je ovde gospodin ministar, šta država Srbija misli da preduzme povodom činjenica da po svim međunarodnim dokumentima, po Povelji Ujedinjenih nacija, Republika Srpska Krajina pravno još uvek postoji?
Rezolucija 743 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, čuveni Vens-Ovenov plan, kojim je uspostavljena Republika Srpska Krajina, kojim su međunarodne snage postavljene između Republike Srpske Krajine i Hrvatske, ta rezolucija nikada nije stavljena van snage. Republika Srpska Krajina formalno-pravno još uvek postoji, iako tamo nema nikoga, sve je pobijeno i etnički očišćeno, a država Srbija ćuti. Hvala vam na razumevanju.

Narodni poslanik Nikola Žutić, želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100. stav 1.

Poštovani poslanici, javljam se po članovima 225. i 226. Predsednik Vlade Republike Srpske Krajine i poslanik SRS Milorad buha je u više navrata pominjao skandaloznu presudu predsedniku Republike Srpske Krajine, Milanu Martiću.
Vlada i drugi državni organi jednostavno ćute i ne osvrću se na protest poslanika Milorada Buhe i srpskih radikala. Gospodo poslanici, zašto je osuđen Milan Martić? Meni nije jasno, a verujem i mnogim građanima Srbije i srpskih zemalja.
Milan Martić je samo branio teritorijalni integritet narodnim plebiscitom osnovane Republike Srpske Krajine, koja je bila pod međunarodnom zaštitom. Branio je pravo na samoopredeljenje srpskog naroda, koje je nažalost priznato svim novonastalim nacijama, ali ne i srpskom narodu. Na sjednici Drugog vanrednog zasedanja Narodne skupštine od 12. juna 2007. godine postavio sam poslaničko pitanje: što će Vlada Republike Srbije preduzeti povodom skandalozne presude Haškog tribunala izrečene Milanu Martiću i da li će preduzeti kontramjere?
U svom odgovoru Vlada se složila s mojim mišljenjem da je presuda izrečena Martiću u trajanju od 35 godina jedna od najtežih kazni koja je u praksi Tribunala izrečena.
Međutim, Vlada je ipak, sa određenim optimizmom, istakla da je presuda izrečena u prvom stepenu i da će preko žalbe u drugostepenom postupku verovatno biti umanjena. Vladin određeni optimizam, nažalost, nije ostvaren, pošto je potvrđena prvostepena presuda u trajanju od 35 godina.
U odgovoru na moje poslaničko pitanje Vlada se obavezala da će Martiću i njegovom pravnom timu pružati svu neophodnu pravnu pomoć prilikom suđenja, prikupljanjem dokumentacije potrebne za pripremanje odbrane, pružanjem materijalne pomoći optuženom Martiću i članovima njegove porodice, u skladu sa odlukom o uslovima za dobijanje materijalne pomoći optuženih pred međunarodnim tribunalom za krivično gonjenje lica optuženih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine i članovima njihovih porodica.
Opet postavljam pitanje Vladi: da li je Vlada uopšte pružala pravnu pomoć tokom suđenja i potom tokom drugostepenog žalbenog postupka?
Dalje, postavljam pitanje: koje će mere Vlada preduzeti posle izricanja drugostepene presude Martiću, koja je nažalost konačna? Očekujem odgovor. Hvala.

Narodni poslanik Milan Škrbić želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč drugi put.

Predsedavajuća, opet tražim obaveštenje po čl. 225. i 226.
S obzirom da je gospodin Tibor Varadi izjavio da Srbija mora da podnese protivtužbu, a da ta protivtužba čeka političku odluku, naravno, nameće se automatski pitanje kada će biti ta protivtužba, ko će biti u tom timu koji će da je piše, s kojim podacima će da barata taj tim itd. To je povod za javljanje.
Moram da kažem i sledeće, da su svi ključni pravni argumenti apsolutno bili na strani naše zemlje i zato je ova odluka suda puna kontradiktornosti. Svi ti podaci koji su tom timu potrebni postoje. Postoje ljudi koji se tim problemom bave već godinama.
Postoji Vlada Republike Srpske Krajine u progonstvu, koja ima ogromnu dokumentaciju, u saradnji sa svim onim u državi i van države koji su se bavili ovim problemom, pošto se država nikako nije bavila ovim problemom. Postoje i naučni skupovi na tu temu. Svu dokumentaciju poseduje SRS, ali niko je ne traži. To je ono što je problem i što nas brine.
Znači, ko će biti u tom timu, koji ljudi i da li će uopšte doći do protivtužbe? Glavni pravni zastupnik Srbije, prof. dr Tibor Varadi, izjavio je da bi Srbija mogla podneti protivtužbu protiv Hrvatske pred Međunarodnim sudom pravde, ali da je to politička odluka.
S druge strane, prisetimo se da je kompletno svo političko i vojno rukovodstvo Republike Srbije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine optuženo u ovoj farsi od suda. Ni to im nije bilo dovoljno, te su optužili i predsednika najveće političke partije u Srbiji i u Srba, SRS, prof. dr Vojislava Šešelja.
Da se nadovežem na diskusiju gospodina dr Žutića, nedavno je donesena ta sramna presuda u procesu protiv predsednika Republike Srpske Krajine, Milana Martića, koja ga oglašava krivim i kažnjava na 35 godina zatvora.
Presudom Martiću, haško sudilaštvo želi da presudi i Krajini i Krajišnicima, i prof. dr Vojislavu Šešelju. Toliko.

Vraćamo se na raspravu prema prijavama za reč. Reč ima narodni poslanik Dejan Radenković, posle njega narodna poslanica Lidija Vukićević.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena predsedavajuća, poštovani ministre, predloženi zakon o udruženjima prvi je u setu akata koji u narednom periodu treba da reguliše široko polje udruživanja građana, čime bi se konačno premostio pravni akt i vakuum koji datira više od dve decenije.
Promenjen je društveni ambijent, drugi sistem vrednosti, ali evropska praksa moderne demokratije nalaže stvaranje novog zakonskog okvira, gde bi se jasno definisalo mesto, svrha i uloga udruženja građana.
Polazeći od savremenih iskustava Evrope i zemalja u okruženju, zakonodavac je uneo i specifičnosti našeg društva, ali i potrebu jasnog određenja udruženja građana u Srbiji. Mada bi putem podzakonskih akata moralo da se uspostavi jedno regulatorsko telo, koje bi artikulisalo prave vrednosti posla kojim se udruženja bave. Najpre zbog činjenice da u društvu postoje već tradicionalna udruženja sa višedecenijskom bogatom tradicijom, do onih koja su više kao inicijativa za promenu društvenih odnosa prema problemima koji se svakodnevno manifestuju u dinamici tranzicionog društva.
Posebnu grupu ovih organizacija predstavljaju fenomenološka udruženja, koja su stvarana samo sa jednim ciljem, od kojih su neka nažalost korišćena i za političke potrebe rušenja vlasti, što bi u narednom periodu trebalo da bude jasna linija razgraničenja između opštedruštvenog delovanja za određenu društvenu grupu ili celokupno društvo i uskostranačkih interesa određenih političkih elita, koje bi da ostvare svoje ideje putem šireg fronta, uglavnom putem propagande.
Zato treba jasno napraviti razliku između političkog i delovanja organizacija udruženja građana za dobrobit šire društvene zajednice. Statusna određenja, kao jasan program i statut u skladu sa Ustavom, moraju biti izvor prava i obaveza svakog udruženja. To treba da se odnosi i na strane organizacije, ali i na njihove ovdašnje filijale, gde se mora učiniti potpuno jasna priroda posla, ali i domašaj rada ovih udruženja. U ovom segmentu je zakonodavac dosta liberalan, što iziskuje jasno definisanje u kojim segmentima i kojim potrebama našeg društva ove organizacije treba da se bave.
U zakonskom predlogu nije jasno definisano do koje mere udruženja mogu biti profitne organizacije, kao i pod kojim uslovima može udruženje da ima pravo raspolaganja na nepokretnostima u društvenoj i državnoj svojini.
Metod podržavljenja imovine nije svojstven evropskoj praksi, ali ako se to mora činiti, valjalo bi krenuti od prethodnih statusnih promena društvenih organizacija s početka devedesetih godina. To pre svega, jer su pojedine najpre omladinske organizacije i asocijacije bez jasnog zakonskog okvira otuđivale imovinu koja im de fakto, a sada i de jure nije bila u vlasništvu.
Tu, naravno, ne treba mešati vlasništvo političkih stranaka, koje se nikako ne može podvesti pod celokupnu imovinu bivših društveno-političkih organizacija, pošto je imovina jasno razgraničena još početkom poslednje decenije prošlo veka.
Stoga je važno da Direkcija za imovinu Republike Srbije jasno odredi prirodu, ali i izvor prava i nadležnosti nad imovinom, kako bi se izbegao dosadašnji voluntarizam u tumačenju neustavnih odredaba revolucionarnih zakona posle tzv. demokratskih promena.
Sa ovim nedorečenostima, ali i pravnim prazninama koje stoje u predloženom zakonu, treba jasno definisati putem podzakonskih akata novi ambijent za neometan rad i razvoj društvenih organizacija, udruženja građana i celokupnog nevladinog sektora.
Zato i treba zakonski projekat podržati, ali uz sve prednosti koje će biti unete ili u finalni oblik zakona o udruženjima ili drugim zakonskim ili podzakonskim aktima koji će definisati pojedine delove materije kojom se ovaj zakon bavi. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Lidija Vukićević, a posle nje narodna poslanica Jelena Travar.

Dame i gospodo poslanici, poštovani građani, danas je ceo dan na dnevnom redu Predlog zakona o udruženjima. Čuli smo uglavnom pohvalna izlaganja što se tiče Predloga zakona o udruženjima. Uglavnom su se poslanici u superlativu izražavali i govorili o tome da je, u suštini, zakon dobar, da vrlo malo nešto treba menjati.
Međutim, više bih volela da govorimo danas o tome šta je dosadašnja praksa kada se radi o zakonu o udruženjima pokazala i na koji način funkcionišu udruženja u Srbiji. S obzirom na to da drastične promene ovim zakonom nisu napravljene u odnosu na prošli zakon o udruženjima, nadam se da će ovaj predlog zakona, dok se ne oformi kao zakon o udruženjima, da prihvati mnoge amandmane poslanika SRS i da ćemo, samim tim, pokušati ili velikim delom izbeći haotično stanje u našim udruženjima.
Dakle, kada govorimo o udruženjima, kao glumac ću ono što mi prvo pada na pamet i ono što bih kroz svoju prizmu objasnila kao umetnik, to je da imamo udruženja dramskih umetnika, filmskih, slikara, vajara, imamo udruženja taksista, udruženja ljubitelja životinja i još nekih, uslovno rečeno, milion udruženja.
Ono što je bitno i ono o čemu bi trebalo da govorimo ovde, a da bude svrsishodno, a da ne bude da samo hvalimo i usvajamo zato što je to predlog DS, zato što to tako treba, jer nas to nigde neće odvesti, to je na koji način i ko kontroliše rad tih udruženja. Naravno, sva ta udruženja potpadaju pod određena ministarstva, zavisno od toga čime se bave. Dosadašnja praksa nije pokazala da se mnogo kontrolišu udruženja i da su vršene mnoge malverzacije i mnoge zloupotrebe.
Pre nego što kažem nešto o zloupotrebama, koje su čak i po novinama, mogli ste da pročitate pre dve godine da je bila velika hajka na to kako se zloupotrebljavaju udruženja, osvrnula bih se na član 10, koji kaže: "Udruženja mogu osnovati najmanje tri osnivača, s tim što najmanje jedan od osnivača mora imati sedište, odnosno prebivalište na teritoriji Republike Srbije. Osnivači udruženja mogu biti poslovno sposobna fizička ili pravna lica. Maloletno lice, sa navršenih 14 godina života, može biti osnivač udruženja, uz overenu pismenu izjavu o davanju saglasnosti njegovog zakonskog zastupnika, u skladu sa zakonom".
Šta će nam to? Mi smo prihvatili da može da postoji minimalno tri člana i maloletno lice od 14 godina. Zašto bismo decu uvodili? Nemam ništa protiv toga da dete od 14 godina bude član, ali zašto bi bilo osnivač? Složićete se sa mnom da dete od 14 godina ne poznaje možda tu tematiku, ne interesuje dete od 14 godina, koje je u pubertetu, možda ga ne zanima mnogo to.
Onda svi poslanici izlaze i kažu: "Dajte da zaštitimo dete od 14 godina". Zašto? Zato što posle ovde u nekom od članova Ustavni sud preduzima sankcije prema prekršiocima. Naravno da dete od 14 godina ne može da odgovara, odgovara nadležan ili onaj ko zastupa to dete.
To su neke potpuno nepotrebne stvari. Mislim da je to jedini razlog približavanje EU. Eto, sada ćemo mi da stavimo da dete od 14 godina bude osnivač. Nemam ništa protiv da bude član, ali osnivač, mislim da to baš i nije mnogo praktično.
Drugo, tri člana, malo je neozbiljno. Kada osniva skupštinu tri člana, to je kao neka ad hok grupa koja se napravila da bi donela statut, jer nijedno udruženje bez statuta ne može da radi, a statut, kao najviši pravni akt, mora da bude u skladu sa zakonom i Ustavom. Znači, jedno ozbiljno udruženje sigurno mora da podrazumeva više od tri člana udruženja.
Sada bih se vratila konkretno i plastično da objasnim šta sam mislila kada govorim o zloupotrebi udruženja. Recimo, ovako kako je napisano i kako stoji sada prema ovom Predlogu zakona o udruženjima, to je apropo ove kontrole o kojoj sam govorila da udruženja treba više da se kontrolišu, bilo ko sa ulice može da ode, recimo, obično se ide u Udruženje estradnih umetnika.
To ne govorim napamet, to su novine beležile, bila je velika hajka oko toga pre dve godine i mogu da vam dokumentujem to ukoliko budete želeli.
Dakle, bilo ko ode u Udruženje estradnih umetnika i zamoli pravno lice, pošto pravno lice izdaje potvrde o radu, izda potvrdu i kaže: "Evo vam potvrda da ste estradni umetnik i da, recimo, u Frankfurtu ili ne znam gde imate koncert."
Čovek koji je otišao po tu potvrdu, koja mu je izdata kao estradnom umetniku, bavi se potpuno nekom šestom delatnošću. Međutim, na račun potvrde da je estradni umetnik ili glumac, slikar ili vajar, lakše će da dobije vizu.
Mi smo imali problem sa mnogim ambasadama pre dve godine zato što su ambasade zvale ta velika udruženja i kažu: "Čekajte, nama se ovde nešto ne slaže, pravno lice mora da ima evidenciju ko je sve član udruženja dramskih, likovnih, estradnih umetnika i na koji način se potkupljuju ti ljudi da bi se dobila viza za odlazak u inostranstvo". Pri tom mi ne znamo čime se ti ljudi bave u inostranstvu i šta rade. Dakle, to je bruka koja je nedopustiva i zato insistiram na kontroli udruženja.
Ono što je veoma tužno, i mislim da tu ne treba mnogo da se priča, to je da nevladine organizacije neće bukvalno, koristim tu reč, da finansiraju udruženja kidnapovanih, nestalih, pobijenih. Gospodo poslanici, zapitajte se zašto je to tako i da li uopšte to treba da bude predmet diskusije.
Još nešto sam htela da kažem. Malopre se gospodin Mićunović osvrnuo možda više na evropske vrednosti i kako ovim zakonom glorifikujemo i dajemo na značaju više tim evropskim vrednostima, a tradicionalne vrednosti je možda pokušao malo onako da dezavuiše, najblaže rečeno.
Mislim da čak i u ovom Predlogu zakona o udruženjima ne veličamo i ne glorifikujemo naše tradicionalne vrednosti, ne znam zbog čega.
Sve više pokušavamo da izbegnemo i da govorimo o našoj tradiciji, a složićete se da nema mesta tome, prosto zato što, dok su francuski vladari pravili dvorce, srpski vladari su osnivali crkve, zadužbine i sve ono što su nam ostavili. Prema tome, na to treba da budemo ponosni. Hvala vam najlepše.