Poštovana predsednice, poštovani narodni poslanici i poslanice, poštovani gospodine ministre, LDP mora zaista punim plućima da pozdravi donošenje ovog zakona, jer nevladin sektor, kao što znate, još od 2002. godine insistira na tome da ne bude u tzv. divljem stanju, nego da se donese jedan za nas, za LDP, fundamentalni zakon, jer se tim zakonom reguliše jedno od osnovnih, da ne kažem i osnovno ljudsko pravo i građansko pravo, a to je pravo na udruživanje.
Kao što je svima poznato, mi smo sve ovo vreme imali jedno divlje stanje, jer su ova dva zakona zakoni koji omogućavaju udruživanje građana, bili su zakoni SFRJ. To su bili zakon o udruženjima i zakon o društvenim organizacijama, koji nisu ni po formi, ni po sadržini, ni po nameni odgovarali nevladinom sektoru u jednom modernom smislu reči, to znači u demokratskom društvu.
Nemoguće je zamisliti razvoj demokratskog društva i demokratske kulture bez jednog civilnog društva koje je nažalost sve vreme od 90-ih godina bilo napadano, proganjano kao izdajničko, a naravno slobodan građanin nikada ne može da bude sa svojim pravima i slobodama utopljen u bilo kakav kolektiv, nego se zauzima na prvom mestu za ljudska prava i kontroliše državu, jer nema države. Da li je ona autoritarna ili više demokratska ili manje demokratska, ali nema države koja ne želi da prekrši ljudska prava i da širi svoju moć, i to na netransparentan način. Zato bez ovoga, što mi zovemo nevladin sektor, nema načina da se razvije demokratsko društvo.
LDP je više puta isticala i tražila, kad god smo govorili o evropskim poslovima, da se donese ovaj zakon i insistirali smo i podržavali brojne naše saradnike u nevladinim organizacijama. Mi kao stranka, i sada u parlamentu, imamo jako dobru saradnju sa nevladinim sektorom, dobijamo njihove modele zakona, razgovaramo sa njima, prihvatamo njihove sugestije, jer to su veoma dobri izvori da se zakon donese zaista kako treba, a ne sa intervencijom države koja treba da umanji značaj zakona kada je reč o interesima građana.
Bez jednog vibrantnog društva, gde imate slobodu udruživanja građana oko njihovih interesa, oko javnih poslova, oko zadovoljavanja određenih potreba, nema načina da se ostvare i drugi opšti ciljevi društva. Zato mi pozdravljamo, ponavljam, ovaj zakon, mi ćemo za njega glasati. Moramo da kažemo da mi i nismo stavili amandmane na ovaj zakon, nismo videli neke veće propuste. Naravno, da bi pojedini članovi možda mogli biti drugačije formulisani, ali sve u svemu mi mislimo da je ovaj zakon napisan dosta dobro.
Pored toga, i sam nevladin sektor, kao što znamo, jako je mnogo sarađivao na donošenju ovog zakona, tako da mi moramo da kažemo da je ovaj zakon jedan dosta dobar okvir za obavljanje poslova u nevladinom sektoru. Zatim, sređuje se ono što je bila bolna tačka, a to je finansiranje.
Moram da kažem da je veoma dobro što se omogućava udruživanje građana bez registracije. Mislim da je to veliki korak napred, jer se upravo u tom momentu pokazuje ta sloboda udruživanja. Da li bismo ikada mogli da čujemo za Peti parkić? To ne mora da se prijavi, to se ovde zove građanski ortakluk, ali građani mogu oko najelementarnijih svojih ciljeva da se udružuju i da ostvaruju svoje interese.
Naravno, moram da podvučem i to da je naša zemlja trpela brojne kritike što ovaj zakon nismo doneli i jako je često isticano od strane Saveta Evrope, i sada u poslednjem izveštaju Evropske komisije ponovo se prebacuje našoj zemlji da nema zakona o udruživanju građana, da se legalizuju tzv. treći sektor, nevladin sektor, kao glavni kontrolor države, ostvarivanja sloboda i prava i raznih drugih interesa i potreba građana.
Bez jednog takvog društva demokratije nema i konačno, ponovo ističem, da smo takav jedan zakon i dobili. Pored toga, vi sigurno znate, a zbog toga su takođe nevladine organizacije bile kritikovane da su one prve počele da dobijaju međunarodne fondove i da su počele da ostvaruju određene projekte, koji su doprineli da se društvo reformiše i da se neke teme, koje su naročito devedesetih godina bile veoma važne, a to znači uspostavljanje mira, mirno razrešavanje sukoba, politička kultura, zaštita prava itd, to su sve radile nevladine organizacije uz pomoć međunarodnih fondova.
Nešto ću reći posle toga o finansiranju, što mislim da možda u vezi drugih zakona nije dovoljno dobro rešeno kada su nevladine organizacije u pitanju. Ono što nas brine, kao i uvek, to je koliko će biti ostvaren ovaj zakon, koliko će on zaista biti primenjivan, da li će se zaista vlast držati ovog zakona. Jer, kao što znamo, donese se zakon, a onda posle toga ponovo imamo neko maltretiranje nevladinih organizacija ili nekog drugog, ako je kritičan prema vlasti, i da onda može ponovo da dođe u situaciju da iskusi negativne posledice kada se odnosi kritično, a to jeste osnova civilnog društva.
Mi smo pregledali i amandmane drugih poslaničkih grupa i videli smo da su neke primedbe po našem mišljenju neosnovane. Ako se pođe od toga da je udruživanje građana fundamentalno pravo, nema nikakvog razloga da se traži od države da se restriktivno ponaša kada je reč o broju onih koji imaju pravo da se udružuju.
Ako uzmemo da i pravno i sociološki se smatra da je grupa troje, nema nikakvog razloga da država nameće bilo kakav broj slobodnom udruživanju građana, organizacija i udruženja, neko je predlagao broj 30, neko broj 20, da nikakvog razloga nema da se država uopšte meša koliki će broj imati jedno udruženje, pogotovo što ono može da se registruje. Dovoljno je da se troje udruže da bi se stišala muzika ili da utiče kod opštine da zaštiti neko svoje pravo i da deluje u cilju svojih interesa.
Takođe bih htela da kažem da je isto tako dosta važno, a da možda nailazi na nerazumevanje, što je zakon dozvolio udruživanje deci, onima koji nisu punoletni. Ali, kada je reč o pravima deteta, deca imaju, i omladina, prava i ispod 18 godina da se udružuju, i takođe i oni od 15 godina već imaju pravo na rad i nema razloga da se čeka punoletstvo da bi se mladi udruživali.
Pored toga, mi smo potpisali određene međunarodne konvencije, recimo, kada je reč o učeničkom parlamentu, gde se učenici od malih nogu uče demokratiji, udruživanju i borbi za svoje interese, a mladi imaju svoje interese. Mislim da je ovo samo pohvalno što se to omogućava zakonom, a ne kao što sam videla da su neki kolege poslanici tražili da se ograniči da deca nemaju prava da se udružuju.
Konačno bih istakla, kao još jednu pozitivnu stvar, a to je da je dobro i u skladu sa Ustavom, u članu 48. i 49, da je dobro što je predviđeno da ovo pravo može da se zloupotrebljava na neustavan način time što bi se širila mržnja, a toga ima jako mnogo u poslednje vreme. Ima puno inicijative da se određene ekstremističke i fašističke organizacije zabrane, budući da i Ustavom takva ponašanja nisu dozvoljena. Mislim da je ovo u skladu sa međunarodnim normama i ustala bih uvek u odbranu ovoga da se ovo pravo, u slučaju takvog ponašanja i u skladu sa zakonom, može zabraniti.
Postavila bih sada još neka pitanja, zato što istraživanja koja sam konsultovala, a sproveden je veći broj istraživanja o udruženjima građana, moram da kažem, i građani to dobro znaju, da je naš građanin veoma nemoćan, ne može da ostvaruje svoje interese i svoja prava, da je vlast u svakoj situaciji jača nego što je građanin, da i kada se udružuje ne može da postigne te svoje ciljeve.
Naš građanin je jedan od najnemoćnijih građana, koji i kada se udruže i kada zajedničkim snagama pokušavaju da ostvare svoje ciljeve zaista to ne mogu da urade, zato što su netransparentne moći ili nekontrolisana moć ili neizvršavanje presude, i razni drugi pritisci koje građani osećaju, onemogućavaju ih da neke svoje ciljeve ostvare.
Dovoljno je da se pođe od najbanalnijih stvari, kada se otvaraju muzike, kafići, kada se udružuju građani, onda oni dobijaju odgovore da je to mafija, da će im ubiti decu, ukoliko je bilo koji interes da će trpeti određene posledice.
Pored toga, i u javnosti nekada se stiče utisak da je to neko samoupravljanje, i kada se građani udružuju u smislu ostvarivanja svojih prava da je to neki samoupravni socijalizam itd. Ima niz takvih indikacija da se naši građani ne udružuju ni kada je u pitanju lokalna samouprava, ne znaju uopšte šta se radi u gradu, nemaju pojma kako se donose odluke u lokalnim samoupravama.
Mislim da bi trebalo ovaj zakon da ima i tu ulogu da podstiče naše građane da se osnaže da se udružuju na sve moguće načine. Naravno, dobro je što i zakonom o finansiranju nevladinih organizacija Vlada preuzima jedan deo obaveza da finansira udruženja i njihove projekte koji doprinose ovakvim ciljevima. S tim u vezi, radi ohrabrivanja i osnaživanja građana da se udružuju i ostvaruju svoje ciljeva, mislim da postoji jedan problem u drugim zakonima, htela bih ministru da ukažem na to pažnju, da je na donacije koje se dobijaju nametnut jedan porez od 5%. To se neselektivno primenjuje.
Tako, kada se neka nevladina organizacija zameri vlastima ili je suviše kritična, onda upadne poreska uprava i kaže - molim vas, nisi plaćao na projekte unazad tri godine, plati na sve projekte 5%. U međuvremenu nevladine organizacije ne plaćaju taj porez, zato što njihovi donatori ne prihvataju kada daju donaciju da možeš da plaćaš porez. Zašto bi na donaciju plaćali 5% poreza? To se onda nediskriminativno primenjuje ukoliko neka nevladina organizacija stane na žulj vlastima. Znači, trebalo bi to da se uredi, za sve donacije mora da se ukine tih 5%, a ne da se to nediskriminativno primenjuje.
Još bih ukazala na jedan problem, koji bih postavila kao pitanje ministru Markoviću, što sam zapazila kada je reč o imovini, u članovima 73, 74 i 75, gde se govori o imovini nekadašnjih društvenih organizacija i udruženja.
Za sve ove godine nedonošenja ovog zakona, za sve vreme devedesetih godina, za sve vreme posle dvehiljadite godine, vi znate da su nevladine organizacije bile praktično na slobodnom tržištu kada je reč o prostoru, da su morale da plaćaju kiriju i dan-danas moraju da plaćaju kiriju. One nemaju nikakav popust kada iznajmljuju prostorije, niti bilo kakav status da mogu dobiti po nekoj povoljnijoj ceni prostorije, dok ove društvene organizacije i udruženja, po starom zakonu, koje su praktično bile neke paradržavne organizacije, koje su imale ogromnu imovinu, za sve ovo vreme ne samo da one nisu plaćale ništa, nego su iznajmljivale prostor.
Evo, da navedem jednu organizaciju, to je nekada udruženje, a i sada postoji, SOKOJ, Savez udruženja kompozitora. Oni imaju ogromnu zgradu u Mišarskoj broj 11 i izdaju je u isto vreme. Uzmite samo Auto-moto savez, što je država u državi, ogromna je imovina. Udruženje književnika u Francuskoj 7, čuveno, koje ima dole i restoran.
Meni nije jasno, vi ste to rešili kao neko pravično rešenje da sada ta imovina, Auto-moto saveza i tih velikih, koji zaista imaju ogromnu svojinu, da to postane državna svojina, svojina Republike Srbije, a da se to daje po različitim nivoima na upravljanje lokalnoj samoupravi, a ona onda daje na korišćenje toj istoj organizaciji da nastavi svoje delatnosti.
Sada vama postavljam pitanje, vi kažete da oni ne mogu dobiti lošije uslove nego što su ranije imali, ako nisu plaćali ko što nisu, znači oni ostaju u jednom povlašćenom položaju da oni i dalje ne plaćaju. Na primer, ja koja sam osnivač Centra za antiratnu akciju, prve mirovne organizacije u Srbiji, osnovana 1991. godine kada su počeli ratovi, mi svi plaćamo kao i druge organizacije, plaća se stanarina, a ove paradržavne nekadašnje organizacije ostaju u statusu u kakvom su bile, odnosno da ne plaćaju.
Čini mi se da ta diskriminacija između starih organizacija i ovih novih, bez kojih su praktično neki zakoni koji su kod nas novi bili nezamislivi, odnosno pominjem, da nije bilo nevladinog sektora - da li bi ikada proradio Zakon o slobodnom informisanju građana? Ceo taj zakon su na svojim plećima praktično iznele nevladine organizacije, i druge zakone.
Prema tome, postavljam pitanje, da li možemo da tvrdimo da je i dalje ostala izvesna diskriminacija, ne znam na osnovu čega i zašto, da bi one mogle da imaju povoljniji položaj nego što imaju druge organizacije koje su bile za sada u tom divljem položaju i nisu bile regulisane, a zahvaljujući ovom zakonu su regulisane. Ponavljam još jednom, LDP izražava zadovoljstvo što donosimo ovaj zakon i naravno izražava veliko nezadovoljstvo nevladinog sektora što je bio mrcvaren, ponižavan, vređan, nazivan izdajnicima, plaćenicima itd.
Trpeli su velike pritiske, bili su mrcvareni sve ove godine i zbog toga što je ovaj zakon toliko dugo čekao, dovodio je do toga da naša država bude nedovoljno ugledna što nema rešenje oko udruživanja građana, tog fundamentalnog prava - znači i veliko zadovoljstvo i nezadovoljstvo što to nije učinjeno ranije. Hvala.