Narodna poslanica je izabrala stil, citiranje Duleta Savića, i teško da mogu da izreknem meru opomene upozorenja u takvom kontekstu. Svako sebi bira stil. Čovek je stil, dok se vrlo jasno ne krše odredbe Poslovnika Narodne skupštine, što je možda bilo na granici, ali nije granica koja je pređena.

O povredi Poslovnika želi da govori i narodna poslanica Aleksandra Janković i dobija reč na osnovu člana 100. stav 1.

Interesantno je da se gospodin Maraš uvek nekako javlja kao predstavnik lika i dela ove četiri jahačice srpske apokalipse i to neću citirati autora, to je prosto moj utisak.
Gospodine Maraš, ne znam da li ste pročitali ovu knjigu Helsinškog odbora za ljudska prava. Zanimljiva je naslovna strana. Ovo je izveštaj za 2007. godinu.
Srbija je prikazana kao santa leda sa koje je otpalo Kosovo. Znači, ovakva knjiga ni u jednoj normalnoj zemlji, koja poštuje svoj Ustav, ne bi mogla da se objavi.
Međutim, kakve su namere i koji su mentori ovog helsinškog tajnog društva vidi se na strani 116, niste čitali, u zaključcima i preporukama, gde kaže ovako – predstavnici ovakvih nevladinih organizacija, to važi za Helsinški odbor, Fond za humanitarno pravo JUKOM, jedini su predstavnici društva koje je autentično i iskreno podržavaju i zastupaju vrednosni sistem na kojima počiva savremena evropska civilizacija. EU i druge međunarodne organizacije treba da prošire dijalog i sa ovim organizacijama i da ih promovišu u svoje partnere po pojedinim pitanjima.
Ni vi, gospodine Maraš, niste predstavnik koji autentično ispravno podržava i zastupa vrednosni sistem na kome počiva savremena evropska civilizacija, pa vi vidite.

Narodni poslanik Maraš je imao pravo da istakne svoju primedbu o kršenju Poslovnika, te tako da u vašem nastupanju nema povrede Poslovnika, a narodni poslanik Slobodan Maraš želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100. stav 1.

Molim za repliku. Očito gospođa Janković nije najbolje razumela šta sam ja rekao.
Pod jedan, nikada do sada nisam izlazio da branim bilo koju personu koja je spominjana ovde, a pogotovo koju je spominjala vaša poslanička grupa. Ovde sam izašao da odbranim jedno pravo, a to je pravo da se na ovakav način govori o ženama, način na koji ste vi izabrali da govorite, ponavljam, najviše govori o vama. Nisam izašao da branim bilo koju personu, samo sam branio pravo da se dostojanstveno ovde razgovara o bilo kojoj osobi koja ili ovde sedi ili ovde ne sedi.

Nastavljamo raspravu po prijavama u načelu. Reč ima narodna poslanica Milica Vojić-Marković, posle nje narodni poslanik Nebojša Ranđelović.

Poštovana gospođo predsedavajuća, prvo da kažem da mi je jako žao što gospodina ministra nema, mada poštujem to što je ovde aktivno radio i učestvovao, zato što smo mogli da nastavimo ono što smo u našem prethodnom susretu kada je on predstavio svoj zakon počeli, a to su neke nedoumice i nesuglasice koje bi možda mogle da imaju nekakav rezultat.
Hoću da kažem da danas u Srbiji niko ne zna pouzdano koliko ima udruženja raznih, nekih sa jako dugom tradicijom, kao što je recimo Savez inženjera i tehničara iz davne 1868. godine ili Lovački savez iz 1896. godine, a svesni smo toga da je devedesetih jedan veliki broj nevladinih organizacija i udruženja nastao i oni nastaju sve do danas.
U stvari, samim tim stvoren je jedan vrlo snažan treći sektor koji počiva upravo na interesovanju građana, na njihovoj zainteresovanosti za neka određena životna pitanja i na njihovoj građanskoj inicijativi. Ovaj treći sektor postaje zaista partner državi.
Mi smo svesni toga i ovog trenutka je to u ovoj zemlji, mada nepokriveno pravnim propisima, partner državi, i to u onim oblastima u kojima obično postoji neko jako interesovanje i potreba građana, a ceo državni sistem koji je prilično spor, rigidan i teško efikasan ne može da da nekakav brz i jednostavan odgovor.
Pomenuću, recimo, postoje razni centri za podršku osoba sa invaliditetom, razni ekološki pokreti, pokreti za zaštitu ljudskih prava i sloboda. Onaj generalni problem Srbije, do Predloga ovog zakona, zapravo je bio to što ne postoji jedinstveno zakonodavstvo i što se mi u određivanju ove oblasti rukovodimo vrlo starim zakonima iz osamdesetih, devedesetih godina.
Ti zakoni su pravljeni u nekim drugim okolnostima, drugom društvenom sistemu, drugom ekonomskom sistemu i ne mogu apsolutno da odgovore onim potrebama koje ima savremeno društvo i savremena kretanja.
Ne bih govorila o tim zakonima, prosto zato što je više puta do sada bilo reči o tome, ali hoću da kažem da smo naročito kao zemlja imali problema sa tim kako i gde smestiti predstavništva stranih udruženja, koja su dolazila na teritoriju Srbije, i to se pokrivalo delimično Zakonom o kretanju stranaca, delimično nekim odlukama, tako da država sama nije imala instrumente kontrole tih udruženja i to je jedan od razloga zbog kojih su se građani često žalili na to.
Vrlo je dobro što je danas pred nama ovaj predlog zakona, prosto zato što na jednom mestu on definiše sve ove probleme i treba da bude donet. Osnov za donošenje ovog zakona je naš Mitrovdanski ustav, donet u vreme vlade Vojislava Koštunice, i vrlo visoki standardi prava i sloboda koji su doneti u tom Ustavu i koji su predstavljeni, i koji zapravo predviđaju da prava i slobode idu sve dotle dok ne ugrožavaju prava i slobode drugih.
Ustav je takođe predvideo i mogućnost zabrana rada raznih udruženja i prosto je dao za to nadležnost Ustavnom sudu, a vrlo je eksplicitno rečeno, i vidim da je to uneto u ovaj zakon, šta je to što može dovesti do gašenja organizacija, kasnije ću govoriti o tome kada budem govorila i o ovom delu o zabrani raznih organizacija.
Dakle, moram da kažem da je Predlog ovog zakona pošao od jednog vrlo preciznog načela, a to je načelo slobode udruživanja i slobode da građani u okviru jednog udruženja sami postavljaju odnose i uređuju međusobno način kako će funkcionisati unutrašnji odnosi u udruženju.
Sva udruženja mogu ili ne moraju da se upišu u registar koji vodi ministarstvo nadležno za upravu i one organizacije koje se registruju dobijaju pravni status lica i sve što uz to ide. One koje se ne registruju podležu pravnim pravilima o građanskom ortakluku.
Ono što je meni razumljivo, to je sve ovo što sam do sada rekla. Ono što mi nije razumljivo je zapravo to što je predlagač predvideo da se za udruženja čije se sedišta nalaze na teritoriji Vojvodine vodi jedan drugi registar, koji je nadležno ministarstvo taj posao poverilo AP Vojvodini, sa obrazloženjem da je to decentralizacija, da Vojvodina mora da ima uvid na to ko takva udruženja pravi, ko je osnivač, šta je njihov cilj, kako ona funkcionišu i sve ostalo.
Ti argumenti me nisu zadovoljili, jer tom logikom, ako je to logika, i lokalna samouprava takođe ima poverene poslove, takođe je cilj svih nas decentralizacija, pa bi lokalna samouprava mogla da radi neke druge poslove. Takođe lokalna samouprava je vrlo zainteresovana za to ko na teritoriji te lokalne samouprave, kakve organizacije i udruženja pravi, zapravo ovde je reč samo o udruženjima, ko je osnivač, šta ona rade.
Ako je to logika, onda u ovom delu ima nekakav konflikt svega toga. Pošto to nije logika, nije predviđeno da lokalna samouprava to radi, onda dolazimo samo do toga da razlog može biti čisto politički, odnosno postoji jedan politički dogovor da ona obećanja koja je DS dala u Vojvodini budu ispunjena i to je jedini razlog zbog čega se ovo sve dešava.
Naročito me u to uverava i sledeći stav. Prvo, brže, efikasnije i ekonomične je voditi jedan registar centralni. Prosto je potreba jedne zemlje da ima jedan takav registar, a predlagač sada u drugom delu, kada se radi o predstavništvima stranih udruženja, predviđa da se vodi samo jedan registar. Prosto i predlagač je tu negde bio na toj relaciji o kojoj sada DSS diskutuje na ovaj način.
Ono što je takođe sporno za DSS jesu rešenja koja nudi ovaj zakon u oblasti koja se tiče maloletnika. Dakle, Predlog zakona kaže da maloletna lica do 14 godina mogu biti osnivači udruženja, uz overenu saglasnost zakonskog zastupnika, i jasno mi je to overenu saglasnost, i kaže da maloletno lice do 14 godina uz saglasnost zakonskog zastupnika može da pristupi udruženju.
Meni je potpuno jasno, odnosno ovde nema ništa sporno sa stanovišta Konvencije o pravima deteta i tu ništa ne bi bilo sporno dati prava i slobodu tim mladim ljudima, ali je prosto bilo potrebno da predlagač predvidi jedan model zaštite maloletnika od svih vrsta zloupotreba. To je jako značajno za svako društvo, pogotovu za društvo u tranziciji kakvo jeste Srbija i sa svim problemima koje imamo mi sa mladim ljudima, upravo zato što država nema pravne okvire kojih bi mogla da se pridržava.
Kada govorimo o zloupotrebi, prosto moram da kažem da je danas Svetski dan prevencije zlostavljanja dece, i kada se već pozivam na tu Konvenciju o pravima deteta, u toj Konvenciji sem prava na slobodu udruživanja imamo i neka druga prava koja se upravo tiču toga da država, odnosno roditelj moraju da se pobrinu o tome da ona ne budu ni zlostavljana, ni žrtve trgovine ljudima, niti svih drugih vrsta zlostavljanja.
Kada sam pomenula primer, evo jednog primera koji smo svi čuli pre nekoliko meseci. Postoji jedna francuska humanitarna organizacija koja se zove Zojina barka, koja je jedno vreme radila u afričkim zemljama koje su bila zahvaćene ratom i koja se predstavljala kao humanitarna organizacija čiji je zadatak bio da pomogne deci u tim područjima i da za određenu decu, čiji su roditelji poginuli, ona pronađe roditelje, odnosno staratelje u Evropi. Strašan skandal je bio kada se otkrilo da je iza takve jedne humanitarne organizacije stajao jedan lanac pedofila.
Sličan problem je bio i sa jednom holandskom organizacijom koja se zove Martin i nekoliko desetina dece je bilo žrtva te humanitarne organizacije.
Sada možete da zamislite šta sve može da se dogodi sa podacima dece. Pazite, svako udruženje, kada postajete njegov član, daje vam da odgovorite na neki upitnik ili anketni list u kome unosite sve podatke o sebi, o svojim roditeljima i sve dalje.
Znači, svaka organizacija, svako udruženje propisuje kakav je sadržaj tog anketnog lista i on može da bude takav da se dobiju podaci koji njemu odgovaraju. Šta sve može, dakle, da se desi sa podacima te dece, kada recimo shvatimo da ta organizacija koja se predstavila kao humanitarna nikako nije humanitarna?
Objašnjeno mi je da su podaci zaštićeni i da to što roditelj, odnosno zakonski zastupnik daje overenu potvrdu o tome da on zna o čemu se radi mene nije zadovoljilo, zato što mi imamo problem sa jako mutiranim organizacijama i udruženjima, gde se strašno mora voditi računa kome poveravamo svoju decu. Prosto roditelj nekad nije u situaciji ni da zna o čemu se sve radi i nikad nije informisan najbolje.
Prosto mi je sve ovo palo na pamet upravo zato što smo imali upravo jedan zakon koji je govorio o podacima ljudi i gde smo videli da potpuno nekontrolisano podaci svih nas cure iz svih institucija. Zbog toga DSS smatra da je potpuno u redu da stečena prava dece ostaju. Mi nemamo ništa protiv da deca imaju prava koje im nudi Konvencija i koja treba da imaju, ali da je predlagač dužan i država dužna da preuzme odgovornost i ponudi potpuno pouzdan način zaštite podataka o deci i same dece.
Još jedan podatak bih iznela koji se upravo odnosi na ovu oblast zaštite podataka članova udruženja. Koliko sam videla u ovom Predlogu zakona, prosto pomislim da nisam dobro videla, da nije propisan postupak odlaganja dokumentacije i čuvanja dokumentacije onih udruženja koja se gase, koja prestaju da postoje. Ovde je vrlo precizno predviđen postupak brisanja udruženja, ali šta se dešava sa spiskovima članova tog udruženja kada se organizacija ugasi? Kome oni pripadaju, ko može da ih koristi i na koji način? To je jako značajno i mislim da je potrebno da imamo odgovor na to.
Na primer, udruženja koja se bave talentovanom decom imaju sigurno spiskove. Mi smo svedoci toga da postoje spiskovi talentovane dece u ovoj zemlji. Mislim da je to strateško pitanje za svaku zemlju i za zemlju Srbiju u kojoj talentovana deca treba da nose progres u budućnosti. Nije dobro da se nekontrolisano odliva sve to iz ove zemlje.
Izuzetno je važan deo zakona koji se odnosi na razloge za zabranu udruženja. Naravno tu sam malo govorila, kada sam govorila o onome šta Ustav nudi kao model, odnosno šta on predviđa, koji su to razlozi, smatram da je to jako važno reći ovde - znači sva prava i slobode ljudi za udruživanje, ali sve dotle dok ta prava i njihove slobode na ugrožavaju prava i slobode drugih građana; zatim ako ta udruženja pozivaju na rušenje ustavnog poretka; ako narušavaju našu teritorijalnu celovitost; ako izazivaju i podstiču rasnu, nacionalnu i versku mržnju, mržnju koja je zasnovana na bilo kojoj različitosti.
Sada je moje pitanje vrlo praktično. Ovaj predlog zakona predviđa da se u sledećih 18 meseci sva udruženja koja postoje na teritoriji Srbije preregistruju. Šta će se dogoditi sa onim udruženjima koja upravo odgovaraju ovim uslovima ovde koji su navedeni za brisanje iz registra organizacija, zapravo za prestanak rada?
Moja koleginica Aleksandra Janković je pomenula jedno, koje je očigledno toliko godina radilo na razbijanju i države, i naše teritorijalne celovitosti i svega ostaloga, ugrožavalo prava i slobode drugih ljudi, stavljajući ih na neke spiskove koji podsećaju na rane tridesete dvadesetog veka. Tako da mislim da je to odgovor koji mi ovde treba da dobijemo.
Dakle, DSS smatra da je Predlog zakona pred nama dobar, da je važno da se on nalazi pred nama, ali sa svim ovim što smo danas rekli. Mislim da smo konstruktivno izneli kritike i smatram da nema ni jednog građanina u ovoj zemlji, bilo da je iz vlasti ili iz opozicije - da neće da zaštiti svoje dete, i tuđe dete i svu decu ove zemlje, zbog toga što mi nekakav član nećemo da dopunimo u delu da se zaštiti. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Nebojša Ranđelović, a posle njega narodni poslanik Sreto Perić.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, pre nego što bih se zadržao na meritumu zakona o kome danas raspravljamo, koji je na dnevnom redu, dao bih par opaski.
Malopre smo od par govornika čuli nekakve ode Ustavu, što meni kao građaninu, a i bogami i mom pravničkom znanju smeta, jer znamo da je taj Ustav prepun normi koje su same sebi suprotnost, a donesen je uz nezapamćenu referendumsku krađu - bruka i sramota našeg pravnog sistema. Tako da ćemo se na njega pozivati zato što moramo, a ne zato što je dobar.
Može se postaviti pitanje, pošto kao poslanička grupa dajemo podršku predloženom zakonu, šta onda sada imamo da pričamo o njegovom meritumu ili o pravnim normama pojedinačno? Mislim da je važno, jer smatram da je ovaj zakon važan, naravno uz određene nejasnoće. Osvrnuo bih se tu, recimo, na pitanje poreskih obaveza i nekakva pitanja administrativne prirode.
Zakon zadovoljava aktuelne standarde i shodno tome LDP će ga podržati. Dodao bih i to da je, iako ne spada u set tzv. evropskih zakona koji su conditio sine qua non za priključenje EU, postojanje ovog zakona je od ogromne važnosti za upotpunjavanje pravnog sistema naše države i shodno tome je nužno doneti ga.
Obratio bih se, shodno onome što stoji u odredbama zakona, i dežurnim kritičarima svega postojećeg, ako smo u Vladi dajemo, pozdravljamo i prihvatamo sve ono što je predložila Vlada - ako smo u opoziciji kritikujemo sve, bilo da je dobro ili loše, dakle, za dežurne kritičare svega postojećeg bih se osvrnuo na bogatu tradiciju ovakvog zakonodavstva u srpskoj istoriji države i prava.
Mogao bih o tome da pričam dugo, dugo, a samo ću se osvrnuti na zakonodavstvo od 1881. godine na Naprednjačke zakone, ne ovih sada Naprednjaka, nego ozbiljnih Naprednjaka, Stojana Novakovića, Milutina Garašanina, Milana Piroćanca. Dakle, u vreme vladavine Milana Piroćanca doneti su ozbiljni zakoni ovakve prirode. To zakonodavstvo ima utemeljenje i u tradiciji pre tog perioda, a bogami i posle tog perioda.
Gospodin ministar se danas osvrnuo i na Zakon o ortakluku iz Kraljevine Jugoslavije. Dakle, utemeljeno na tako bogatoj tradiciji, i te kako je poželjno da se ovakav zakon donese, a i odnos prema tradiciji, na koji je pažnju skrenuo gospodin ministar je i te kako pozitivan.
Pošto je predstavnica naše poslaničke grupe, gospođa Vesna Pešić, dala jedan detaljan ekspoze koji je, shodno reakciji među poslanicima, dobro primljen i prihvaćen, osvrnuo bih se samo na par stvari, najpre na mogućnost zabrane pojedinih udruženja.
Takva mogućnost ne otvara vrata ugrožavanju ljudskih prava, već naprotiv. Ono što je utemeljeno kao opšta i značajna društvena vrednost, a to je zaštita ljudskih prava, i te kako će biti poboljšana mogućnošću da se udruženja koja nečija ljudska prava ugrožavaju, nečija kolektivna pravna ugrožavaju, da se dovedu u mogućnost da budu zabranjena i da im se onemogući rad jer takav rad je shodno opštem interesu štetan.
Osvrnuo bih se na par opaski o strancima i na poziv za oprez oko registrovanja udruženja koja imaju sedište u inostranstvu i koja već dugo egzistiraju u našoj zemlji. Mogu samo da pozdravim formalno-pravno utemeljenje nečega što je već faktičko stanje u Srbiji.
A i pozvao bih se na jednu činjenicu, klaustrofobija po tom pitanju je apsolutno nepotrebna, jer klaustrofobija prema pitanju stranaca u toku devedesetih godina i prema tom pitanju uopšte zna se dokle nas je dovela, tako da takav odnos Vlade i predlagača prema rešavanju ovog problema možemo samo da pozdravimo.
Hvala na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Sreto Perić.

Dame i gospodo narodni poslanici, moj stav se razlikuje malo od prethodnika, kolege Ranđelovića, vezano za pozivanje na Ustav prilikom donošenja ovog zakona.
Naime, poslanička grupa SRS prilikom proučavanja svih predloga zakona mora da vidi osnovanost tog zakona u odredbama Ustava i dva veoma ozbiljna razloga za donošenje ovakvog zakona jesu upravo jedan u Ustavu, i citiraću član Ustava koji ostavlja takvu obavezu, a drugi je ono što ću govoriti nakon toga.
Dakle, član 55. Ustava Republike Srbije, kaže: Jemči se sloboda političkog, sindikalnog i svakog drugog udruživanja i pravo da se ostane izvan svakog udruživanja. Udruženja se osnivaju bez prethodnog odobrenja, uz upis u registar koji vodi državni organ, u skladu sa zakonom. Zabranjena su tajna i paravojna udruženja. Otprilike ovaj deo odredbe člana 55. Ustava je u potpunosti prihvaćen u ovom zakonu.
Drugi ozbiljan razlog za donošenje ovog zakona, sad možda malo izlazim iz okvira, možda i politike stranke kojoj pripadam, jeste da je ovakav zakon trebalo doneti čak i pre samog Ustava, pa ako je trebalo posle i da ga menjamo, da pristupimo tim promenama. Zbog čega?
Naime, predsednice ili predstavnice ili organizatori nekih nevladinih organizacija su zatrovale prostor za civilni sektor, odnosno za nevladine organizacije. Prva asocijacija na udruženja nisu čak ni sportski klubovi, nisu ni udruženja penzionera, a čuli smo da ima oko 800 hiljada članova tog udruženja, nego su neke nevladine organizacije koje u svojoj aktivnosti imaju izuzetno negativan politički uticaj u Srbiji.
Nama u poslaničkoj grupi i u celoj SRS nisu nikad bile problem političke stranke koje izlaze na izbore, ma šta radile i kako se ponašale i kakvu politiku imale, građani Srbije to cene na izborima. Veliki broj nevladinih organizacija koje kreiraju politiku u Srbiji nijednog momenta ne izlaze pred ocenu javnosti, a imali smo slučaj da je prilikom hapšenja Miladina Kovačevića u Kuli Televizija B92 i mnoge televizije pre, hoću da kažem zvaničnih organa Republike Srbije, stigle u kuću i u okruženje.
Ko je to instruisao? Neko od nevladinih organizacija i zbog toga jedan od drugih, veoma ozbiljnih razloga zbog čega moramo da imamo ovakav zakon jeste i takav odnos, a jednostavno da se na tom polju sredi to stanje jer mi imamo jednu veliku disperziju na području nevladinih organizacija ili udruženja građana, kako to ovaj zakon i definiše.
Ne mogu a da ne iskomentarišem član 10. gde se kaže da udruženje mogu osnovati najmanje tri osnivača. Zaista u najgorem slučaju je trebalo ostaviti broj potrebnih osnivača koji je postojao do sada, jer svako udruženje ima i svoju skupštinu.
Nije li malo smešno skupština od tri člana? Ako su ukupno tri osnivača, onda je najveći broj članova koje to udruženje može da ima jesu svakako tri.
To što se pretpostavlja da će svako udruženje imati više članova, to je drugo pitanje, ali mi moramo da polemišemo sa onim što je predviđeno i što se nalazi u samom Predlogu zakona.
Kad je u pitanju mogućnost dece da budu osnivači udruženja, mi nemamo ništa protiv i moramo da imamo jedan vrlo ispravan i korektan odnos prema deci jer to je naša budućnost i posebnu pažnju na njih treba da obratimo, ali ovde zakonodavac trebao je da napravi razliku između osnivača i člana, pa da deca sa 14 godina ne bi bilo poželjno da budu osnivači udruženja, ali kao članovi svakako bi mogli da budu uvršteni.
Kolega Petar Jojić je istakao da SRS ima načelnu primedbu kad su u pitanju strana udruženja i podneli smo amandmane na tih sedam članova koji regulišu tu problematiku.
Ministar je reko da je sugestija na mestu, da to treba prihvatiti, ali mi ne možemo imati sad poverenja da će to tako biti, mi moramo do kraja rasprave osporavati takvu mogućnost i takav predlog predlagača, jer smo videli da je u Predlogu zakona kod nekih odredaba, član 26. i 31, naravno onaj koji je čitao Predlog zna o čemu se radi, ostavljeno je vreme od dve godine za usaglašavanje nekih radnji koje treba da proprate ovaj zakonski predlog, tako su mogli reći - u koliko hoćemo da poverujemo ministru i da to bude težnja zakonodavca, odnosno predlagača zakona da će to u narednom periodu biti regulisano.
Moram da istaknem i još jedan nepravedan odnos Vlade Republike Srbije i mnogih državnih institucija i organizacija prema našim udruženjima, koja su po najvećem broju građana Srbije ispunila u potpunosti svoja očekivanja i imaju jedan težak zadatak, a to je Udruženje porodica kidnapovanih i ubijenih na KiM. Imali su mnogo obraćanja, mnogo okupljanja, nemaju adekvatnu, možda čak i nikakvu pomoć od strane zvaničnih organa Srbije za svoje aktivnosti, a trebalo bi da u zemljama u okruženju slične organizacije imaju poseban i povlašćeni status.
Naravno, bio bih najsrećniji i pretpostavljam sve kolege iz SRS da ovo udruženje nije imalo potrebu nikad ni da nastane, jer tu se ne radi o udruženju lovaca, ribolovaca ili uzgajivača pčela, nego određenog broja ljudi koji su imali i emotivnih i mnogih drugih razloga da se potrude da ovaj problem bude rešen, a država se o ovo oglušila, pomagala je trovačima civilnog sektora u Srbiju. Zahvaljujem.