Reč ima narodni poslanik Slađan Mijaljević. Izvinite, narodni poslaniče, ministar želi reč. Izvolite, ministar Milan Marković.

Evo vrlo kratko, vezano za izlaganje uvaženog kolege Nikolića, a i pre toga gospodina Pastora, pa prosto vidim tema je tu, da je malo ne zaboravimo, pitanje upisa u registar.
Zaista je bila velika tema kako organizovati vođenje registra. Priznajem, velike su dileme i ovde se očigledno otvaraju dileme i imamo različita razmišljanja.
Gospodin Pastor i veliki broj poslanika i partija koje deluju u Vojvodini su smatrali da registar za udruženja sa teritorije AP Vojvodina se vode u AP Vojvodini. S druge strane, postoji i mišljenje, koje u dobroj meri i sam zastupam, da taj registar treba da se vodi ovako kako smo predložili, i to je moje mišljenje zasnovano opet na odredbama Ustava i Zakona o državnoj upravi.
Mislim da rešenje koje smo mi ponudili je rešenje koje je u ovom momentu optimalno, u skladu sa našim propisima, dakle potpuno poštujući potrebu da se izvrši decentralizacija određenih aktivnosti, pa bih samo prosto hteo da to još jedanput ponovim šta smo mi uradili, koja je naša ideja.
Naša ideja je, dakle, da registar udruženja koja imaju sedišta na teritoriji AP Vojvodine vodi nadležni organ AP Vojvodine, ali kao povereni posao državne uprave, ne kao izvorni posao, kao povereni posao državne uprave.
U skladu s tim, Ministarstvo vodi evidenciju svega onoga što upiše nadležni organ autonomne pokrajine, konkretno u ovom slučaju samo Vojvodine, u skladu sa Ustavom, znamo da će se za Kosovo i Metohiju naknadno rešiti, a sadržinu, način, upis vođenja registra opet određuje Vlada Republike Srbije, odnosno ministar, onog registra koji se vodi na teritoriji AP Vojvodina. To je stav treći.
Razumem da sad možda ni gospodin Pastor sa svoje strane nije zadovoljan, gospodine Nikoliću, vi imate različite stavove, ali mislim da je ovo neka mera, s jedne strane treba poštovati proces decentralizacije, potrebu daljeg jačanja autonomije, s druge strane ovo je opet mera koja obezbeđuje jedinstvenost vođenja jednog postupka na teritoriji cele Republike Srbije.
Tako da eto, mi smo se opredelili za ovaj pristup, spremni smo da trpimo kritike, naravno u skladu sa vašim stavovima, ali eto, mi smo mislili da ovo obezbeđuje jedinstveno postupanje organa, s jedne strane, jedinstveni nadzor, upravni nadzor, to sam želeo da kažem, a inače ću zamoliti gospodina Pastora posebno o svim tim amandmanima da porazgovaramo još jedanput.
Kada je u pitanju nadzor koji je predviđen tzv. Omnibus zakonom, bili smo ovde i vi i ja, i ne sećam se da li je bio gospodin Pastor kad smo usvajali, to je zakon nadzora nad radom. Taj nadzor ne postoji sada, uopšte se ne zna šta je zakon nadzora nad radom. Mi poznajemo inspekcijski nadzor, prema Zakonu o državnoj upravi.
Tako da mi smo u skladu sa Zakonom o državnoj upravi, u skladu sa Ustavom, jer Ustav izričito govori da je i ovo izričita nadležnost Republike, obezbeđivanje slobode udruživanja građana, mislim da je to član 96. Ustava, dakle, u skladu sa Ustavom, u skladu sa Zakonom o držanoj upravi, mi smo zadržali nadzor i dali ovo kao povereni posao, jer ovo je ipak odgovornost Vlade i odgovornost Ministarstva.
Nema nikakve dileme da će položaj biti jednak svih subjekata, bez obzira bili oni u AP Vojvodini, bili oni sutra u AP Kosovu ili na teritoriji Republike Srbije bez pokrajina. Dakle, svi će imati apsolutno isti tretman, jer sadržinu registra propisuje ministar i sadržina registra će biti apsolutno ista.
Pitanje transparentnosti sredstava je sjajno pitanje, i gospodin Pastor i gospodin Nikolić su u stvari načeli ono što nam sledi posle ovoga, zaista pitanje finansiranja nevladinih organizacija jeste otvoreno pitanje.
Ono što smo mi mogli u okviru delokruga našeg ministarstva jeste to da propišemo obaveznost konkursa za dodelu sredstava iz budžeta, bilo da to radi Vlada, bilo da to radi ministarstvo. Obaveznost konkursa, a sada kažem, dalja razrada će se verovatno raditi kroz zakone za koje su nadležna neka druga ministarstva, pretpostavljam Ministarstvo finansija, kao uostalom i za sve što se tiče i poreskih olakšica koje su pominjane itd.
Dakle, eto to je neko malo objašnjenje. Ne kažem da je bilo ko od prethodnih govornika da nije u pravu, ali da razumete ovaj naš stav koji mi zastupamo i smatramo da je ispravan, da je optimalan u ovom momentu. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Slađan Mijaljević, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS. Posle njega narodni poslanik Saša Dujović, pa narodna poslanica Nataša Vučković, posle nje narodna poslanica Snežana Stojanović-Plavšić i narodni poslanik Momo Čolaković.

Poštovano predsedništvo, narodni poslanici, gospodine ministre, s jedne strane zaista vam se divim, a sa druge strane vas i sažaljevam i saosećam s vama. Ono gde vas sažaljevam mogu samo da pretpostavim i da vidim koliki ste pritisak trpeli da jedan ovakav predlog zakona dođe u skupštinsku proceduru i da dođe pred narodne poslanike, a s druge strane opet vam se divim da ste imali hrabrosti da nam jedan ovakav predlog zakona i donesete uopšte ovde i da nam ga predstavite.
Naravno, mi iz SRS, kao i drugi iz opozicije, imamo vrlo oštre kritike na ovaj zakon. Ovaj predlog zakona dovodi do jedne konfuzne situacije i jednog vrlo konfuznog ambijenta. Mi vidimo da je želja ovog budućeg zakona bila da udovolji svakoj organizaciji koja je imala nameru da se registruje na ovaj ili onaj način u nekom matičnom zakonu, pa nije uspela.
Onda ste pokušali da kroz taj spisak želja dođemo do takvog rešenja da bude za svakoga mesta. Međutim, meni ovaj predlog zakona liči pomalo na jednog malog pravnog Frankenštajna. Ukoliko budete usvajali amandmane na ovaj zakon, vi ćete tu izvršiti nekoliko lepih operacija, funkcionalnih, a i plastičnih, da malo lepše izgleda.
S jedne strane, ovaj zakon može da bude dobar i potreban je, mi smo za to da dođe do njega jer je potreban. Kod svih onih organizacija, udruženja, recimo, ljudi koji se bave rekreativno sportom, udruženja pletilja, vezilja, planinara, alpinista i sličnih, koji ne mogu da se registruju kroz matični zakon ili ne žele da se registruju kroz matični zakon, jer obično matični zakoni u tim nekim oblastima prepisuju takmičenje, sport i ostalo, oni žele samo da se bave rekreativno time. Znači, ovaj zakon je više nego povoljan.
Međutim, ovaj predlog zakona je unutrašnju strukturu udruženja sveo na jedan maltene smešan minimum. Vi ste dali da udruženje može da ima samo tri člana i sveli ste tela udruženja na skupštinu i na predstavnika, a to bi trebalo da bude nešto kao pandan predsedniku udruženja.
Kako ćete sa tri člana da potpunite neka tela koja su potrebna za minimum funkcionisanja udruženja? Ovaj prethodni zakon, koji je davao mogućnost da deset ljudi registruju udruženje, bio je minimum minimuma. Imali ste skupštinu, imali ste tri člana, nadzorni odbor, upravni odbor. Iz upravnog odbora ili iz skupštine ste mogli da birate i predsednika, sekretara itd.
Sada sa tri člana, faktički, nemate nadzorni odbor, jer članovi nadzornog odbora ne mogu da budu članovi nijednog drugog tela. Imaćete nekog predstavnika koji će predstavljati udruženje i imaćete ova ostala dva člana koji će biti njegovi zamenici, sekretari ili nešto slično.
Vidimo da ovde nema članova. Recimo, u članu 2. stav 2. je naveden širok spisak udruženja koja mogu da budu registrovana ovde. Mi smo našim amandmanima predvideli da ceo ovaj stav bude brisan.
Zakon se odnosi ''na političke organizacije, sindikate, udruženja organizovana radi obavljanja određenih delatnosti u cilju sticanja dobiti, sportske organizacije i udruženja, crkve i verske zajednice, spontana privremena povezivanja više lica i druga udruženja čiji je rad uređen posebnim zakonom'', a na njih odredbe ovog zakona shodno se primenjuju u pitanjima koja nisu uređena tim posebnim zakonom.
Vi ste ovde napravili jednu malu ogradu i pokušali ste da zaštitite sebe ili vašeg budućeg kolegu koji će sedeti na vašem mestu, pa i da zaštitite ovaj zakon, jer ste se pozvali da ćete ipak pitati taj neki matični zakon.
Međutim, sva ona udruženja kojima se pruži bilo kakva mogućnost da se registruju, da postoje, oni će to iskoristiti u što manjem obimu. Zašto bih, ako mogu da imam tri člana, išao i skupljao istomišljenike da ih imam 30, 50, 300, 3.000 da bi se registrovao? Znači, iskoristiću najmanji zakonski minimum i registrovati sa tri člana, a ako mi se posle ko pridruži, pridruži, a ako mi se ne pridruži, to uopšte nije bitno.
Više je nego smešno da se organizacije poput političkih partija, sindikata, crkvenih organizacija, odnosno crkve i verske zajednice, kako se već zovu ili novi religijski pokreti, a mi ih poznajemo kao verske sekte, registruju sa samo tri člana. U ovoj ekonomskoj situaciji u kojoj se nalazi Srbija čisto sumnjam da neće gotovo svaka porodica koja ima tri člana potrčati da se registruje u neki sindikat, ne bi li na neki način postala i pravno lice i na taj način povećala svoj budžet.
Zatim, imate verske organizacije, vi ste ovde rekli crkve i verske organizacije, pa s jedne strane mi se čini da ste uzeli ulogu mlađeg brata gospoda Isusa Hrista, pa ste rešili da registrujete i crkve kroz ovaj zakon, iako postoji matični zakon.
Kroz taj matični zakon mnoge od tih organizacija nisu prošle, ali ne zato što neko nije hteo da ih registruje nego zato što neko nije smeo da ih registruje, jer toliko imaju totalitarnosti i destruktivnosti u svom radu da, uz svu želju i volju koju su neki ljudi imali koji sede u tom ministarstvu, nisu smeli i nisu imali toliko hrabrosti da ih registruju. Naravno, oni sada pokušavaju kroz ovaj zakon, kao obična udruženja ili kao neka maska udruženja, da se registruju.
Samo ću jedan mali primer, jednu digresiju da napravim, što se tiče upravo tih organizacija. EU je donela nekoliko rezolucija o sektama ili organizacijama sektnog tipa. U ruci držim rezoluciju o sektama od 29. februara 1996. godine.
Pročitaću vam samo dva stava na koja se oni pozivaju, na kraju daju određena zakonska rešenja i pozivaju države članice, a i one koje su kandidati ili žele da se udruže u EU, da poštuju te zakone.
Kaže: "c) smatrajući da aktivnost grupa, sekti ili udruženja sličnih sektama predstavljaju pojavu koja se stalno dalje širi i koja se u različitoj formi može uočiti u celom svetu; d) smatrajući da, nasuprot tome, određene sekte koje, kao delovi jedne međunarodne mreže, operišu u EU, vrše ilegalne i kriminalne aktivnosti, i stalno krše ljudska prava i bave se zlostavljanjem, seksualnim zloupotrebama, oduzimanjem slobode, trgovinom ljudima, podsticanjem na agresivno ponašanje, širenjem rasističkog mišljenja, poreskim prevarama, ilegalnim prometom kapitala, trgovinom naoružanjem i drogom, povredama prava na rad i ilegalnom lekarskom praksom".
Naravno, oni daju određene preporuke. Pročitaću vam samo jednu od ovih devet preporuka, a to je preporuka četiri: "traži od vlada država članica da ne dodeljuje automatski status verske zajednice, te da u slučaju sekti koje su umešane u ilegalne i kriminalne delatnosti, ispitaju mogućnost oduzimanja statusa verske zajednice, koji sobom nosi poreske olakšice i određenu pravnu zaštitu."
Upravo sam rekao da mnoge od tih organizacija sektnog tipa koriste maske. One će se predstaviti kao bilo koje udruženje, a u stvari će širiti nešto što sigurno neće pisati u njihovom statutu.
Recimo, evo jedan primer. Juče je u Skupštini Srbije organizovano testiranje krvi, da li je neko latentan na šećer ili nije, da li ima rizik veći ili manji. Verujem da ti ljudi nisu ni znali šta rade. Oni su juče delili ovu brošuricu usred Skupštine Srbije. Ova brošurica preporučuje neki keks koji se puni sa više nekih punjenja, kokos, limun, jabuka i ne znam šta, a onda preporuka za lepo življenje, za mirniji i harmoničniji život i slično.
Sve se svodi na jogu, naročito na trećoj stranici. Radi se o pranajogi. To je jedna jogistička disciplina joge kao verskog pravca hinduističke religije. Pazite, nijedna druga verska organizacija tradicionalna ovde nije iskoristila tu mogućnost da pravi ovakve brošurice i da nama podmeće ovakva učenja.
Ali, jedna od njih kojoj je stalo, a koja, recimo, koristi masku oko vegetarijanstva, zdrave ishrane i sličnih stvari, sigurno će iskoristiti ovu mogućnost od tri člana da postoji udruženje i da se na taj način, pod ovom maskom, reklamira širom zemlje Srbije, naravno, da bi imala što više članova i tome slično.
Govorim upravo o tome da ovaj zakon, koliko god da ste imali, ono što sažaljevam i saosećam s vama, dobru želju i nameru da udovoljite što više svim zainteresovanim strujama, udruženjima, građanima, partijama itd. dovodi do toga da pravimo jedan vrlo konfuzan ambijent i mogućnost gde će mnoge organizacije pokušati da iskoriste ovako veliku slobodu da šire svoja razna učenja.
Znači, ne mogu da zamislim da sindikat može da ima tri člana, da verska organizacija može da ima tri člana, da politička partija može da ima tri člana. I to koja tri člana - dete od 14 godina, možda i dva deteta od 14 godina i jedno punoletno lice od 18 godina. Vi se ovde ograđujete, ova maloletna lica će moći da budu osnivači uz potpis staraoca ili roditelja itd.
Međutim, opet govorimo o konfuznom ambijentu. Vi na ovaj način, da kažem u žargonu, navlačite tu decu da ulaze u ovakve organizacije. Prvo, nisu zrela, nisu završili svoje sazrevanje, imaju 14-15 godina, jedva su izašli iz osnovne škole. Odakle njima znanje, prvo neko ekonomsko i neko pravno, da mogu da se upuste da budu članovi i osnivači jednog udruženja građana.
Dalje, vi ste ovde, što i treba, zapretili za određene prekršaje nekim vrlo ozbiljnim kaznama, i to novčanim kaznama. Te novčane kazne se kreću do 10.000 do čak 400.000 dinara.
Zamislite, neka omladina, neki bend, tako da ga nazovem ili vokalno-solistički sastav od tri člana, dve gitare i bubnjevi, naprave pored toga i udruženje građana. Oni takvi kakvi jesu naprave određeni prekršaj, a opet ekonomska situacija u državi je takva da teško da ko ima da plaća kaznu od 400 hiljada dinara.
Ta deca naprave neki prekršaj i izađe inspekcija, vidi to, donese određeni zapisnik, određeni zaključak, određenu presudu i onda mami i tati stigne poziv kod sudije za prekršaje ili nešto slično da plate kaznu od 400 hiljada dinara.
Mislim da ovaj deo o dva člana maloletna lica da mogu da budu osnivači udruženja građana apsolutno je suvišan, nepotreban i više nego konfuzan, i tu će se dešavati mnoge zloupotrebe, a prvenstveno kroz tu konfuziju koja se stvara ovakvim rešenjima dovešće do toga da će mnogi ljudi, grdno prevareni, platiti vrlo ozbiljne kazne za ovo što su uradili.
Naravno, mi smo kroz amandmane ponudili jedno novo zakonsko rešenje. Mi smo sedam članova zakona o udruženjima tražili da se izbrišu iz ovog zakona, a da tih sedam članova koji su bitni za strana udruženja još malo doradite, malo proširite i da ta strana udruženja registrujete po nekom drugom ozbiljnijem zakonu. To su ipak stranci koji dolaze ovde.
Objašnjavao sam kroz verske zajednice koje se sve maske koriste.
Juče smo ovde imali ministra policije koji je govorio o terorizmu, tako da znamo da mnoge od terorističkih organizacija koriste razne maske i uopšte im nije problem da dođu u zemlju Srbiju, da donesu novac i da nađu jednog punoletnog građanina koji će biti predsednik ili zastupnik tog udruženja. Oni će pričati neku svoju priču javno, a u stvari raditi posao zbog koga su i došli.
Smatram da kroz taj zakon o strancima, nevladinim organizacijama koje dolaze iz inostranstva ovde kod nas, mora podrobnije da se reši, iako postoje u drugim zakonima, Krivičnom zakonu, zakonu o terorizmu, o pranju novca i sl, određene odredbe i određeni članovi. Smatram da u tom zakonu o strancima mora ipak to sve da stoji mnogo decidnije, sa mnogo više viđenih stvari, i šta bi moglo u nekoj perspektivi da se desi i ko bi sve i na koji način mogao da zloupotrebi određeni položaj i određeni pravni status koji mu ova država obezbeđuje.
Ukoliko mi ostavimo mali prostor bilo kome, oni će to iskoristiti. Mi donosimo zakone i mi moramo da predviđamo situacije. Mi ne smemo nijednog momenta da dozvolimo takvu situaciju da neko može da iskoristi, prvo, u svom neznanju da nastrada, ili neko ko ima lošu nameru da iskoristi tu mogućnost i da sprovede tu lošu nameru.
Imate, s druge strane, udruženja koja direktno rade protiv ove države. U članu 3. stav 2. ste nabrojali nekoliko vrlo ozbiljnih radnji koje bi navodno trebalo da budu sprečena ovim zakonom ili bi trebalo da budu sprečena nekim zakonima koji već postoje.
To ću citirati: ''Ciljevi i delovanje udruženja ne mogu biti usmereni na nasilno rušenje ustavnog poretka i narušavanje teritorijalne celovitosti Republike Srbije, kršenje zajamčenih ljudskih ili manjinskih prava ili izazivanje i podsticanje neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti zasnovane na rasnoj, nacionalnoj, verskoj ili drugoj pripadnosti ili opredeljenju, kao i polu, rodu, fizičkim, psihičkim ili drugim karakteristikama i sposobnostima.''
Ovde smo svedoci, već nekoliko meseci čak izlaze neke knjige kao izveštaji od jedne nevladine organizacije koja se zove Helsinški odbor ili neke druge koja se zove Fond za humanitarno pravo.
U izveštaju Helsinškog odbora za 2007. godinu je nabrojano toliko institucija i toliko značajnih ličnosti zemlje Srbije da je prosto nemoguće da svi oni mogu i da treba da budu ukinuti, naravno kao želja Helsinškog odbora i kao preporuka nekim institucijama EU, a tu prvenstveno mislim nekim udruženjima koja sede po nekim tajnim kuhinjama, pa sve prave ovo što prave, i stvaraju nam takvu situaciju i takve probleme da bukvalno ne stignemo da rešimo jedan problem, a uplivavamo iz jednog u drugi, i bivamo sve zatrpaniji i zatrpaniji određenim problemima.
Te organizacije rade, nisu sprečene, vi ste to naveli u ovom predlogu zakona. Zbog čega sam ovo naveo i citirao?
Upravo zbog toga što mislim da oni koji treba da sprovode ovaj zakon neće biti u stanju da sprovode ovaj zakon ili neke odredbe ovog zakona.
Ovo može da bude samo spisak lepih želja, kao što su spisak lepih želja mnogi drugi zakoni koji su doneseni. Oni koji treba da sprovode zakon, oni ga ne sprovode. Uvek u lancu subordinacije, od javljanja, dojavljivanja ili podnošenja određenih prijava organima gonjenja, pa do donošenja rešenja u pravosuđu, neka od karika pukne. Vi se stalno igrate te igrice: ko je najslabija karika u tom lancu.
Imamo zakone koji mogu da se protumače kao i neka dobra rešenja, kao što je recimo zakon koji je donesen 2006. godine o crkvama i verskim zajednicama, mogu da se protumače kao dobra rešenja, ali njega niko ne sprovodi. Imamo zakone koji su spisak lepih želja, meni liče na pravog malog Frankenštajna. Moraćete ovome da uradite nekoliko operacija.
Smatram da ćete kroz usvajanje amandmana koje smo mi podneli uspeti u tome. Smatramo da tri člana je više nego smešno da postoji u jednoj organizaciji. Ovih 10 članova je bilo više nego malo, ali zadovoljavao je neki minimum da bi se formirala tela koja rade i rukovode u određenom udruženju.
Mi smo kroz naše amandmane podneli da bude 30 članova, jer ako neko zastupa neku ideju, ako neko hoće svoju ideju da prezentuje i da okupi i zainteresuje veći broj ljudi u državi Srbiji, pa i van Srbije, mora da nađe malo veći i ozbiljniji broj istomišljenika. Sa tri čoveka da krene u tako ozbiljno menjanje nekih delova segmenata društva je manje-više neozbiljno.
Kažem, mnogi će iskoristiti tu mogućnost i potrčati da se registruju, a na kraju će ih sačekati ove vaše odredbe od 10 do 400 hiljada dinara. Te kazne po pravilu neće plaćati oni od 14 do 18 godina, nego njihovi zakonski zastupnici koji su potpisali toj dečici da uđu i organizuju neka udruženja.
Smatram da bi bilo dobro da po hitnom postupku povučete ovaj predlog zakona da ga malo doradite.
Ukoliko to ne uradite, nego smo već ušli u određenu proceduru, da prihvatite što veći broj amandmana koji podnosimo, ne bi li ovaj predlog zakona bio malo ozbiljniji i makar u nekim segmentima onemogućavao zloupotrebu. A tome se otvaraju vrata širom nekim konfuznim članovima koje ste vi ovde dali. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Saša Dujović, a pre njega ministar Milan Marković.

Uvaženom kolegi Mijajloviću moram da pokušam da odgovorim na deo pitanja koje je postavio. Prvo, što se tiče dece, deca su u našem sistemu i do sada, i pre 10, i pre 20, i pre 30 godina, i ne znam sada iskreno koliko, recimo 1892. sigurno, a za pre toga ne znam, mogla da osnivaju udruženja. Samo im je tada bio potreban Savez socijalističke omladine, bilo je drugačije. Bar imamo zakonskog zastupnika, roditelja, organ starateljstva koga on odredi itd. Bio sam član izviđača, mnogi su bili članovi tih udruženja. Nije to ništa ni čudno ni sporno.
Drugo, imamo tu Konvenciju UN koja to pravo kao pravo izričito deci dozvoljava. Treće, deca su sa 14 godina deliktno odgovorna, sa 15 godina radno sposobna, sa 16 godina, uz saglasnost suda, mogu da se venčaju, mogu da imaju svoju decu.
Postoji niz drugih prava i obaveza koje jedno lice od 14 godina pa nadalje ima. Sa 16 godina mogu, ne daj bože, budu u maloletničkom zatvoru. Želim da vam kažem da postoji niz tih prava i obaveza koja se deci, mlađim i starijim maloletnicima, nameću.
To nema veze sa ovim zakonom. Ovim zakonom želimo da realizujemo tu slobodu i da potvrdimo tu slobodu koja u našem društvu već postoji, a koja je stečena, i slobodu koja inače postoji za svu decu sveta, izuzev nekih zemalja koje ne prihvataju takve konvencije UN, a to su uglavnom zemlje na koje mi svakako ne želimo da se ugledamo, prosto ne pripadamo tom svetu.
Što se tiče broja 3, 4, 5, 6, vi navodite mogućnost zloupotrebe; ko je sklon zloupotrebi, ko je sklon sekti, taj će to raditi kako god. Nema veze to sa ovim zakonom. Ne možemo mi zbog njega da onemogućimo sve nas normalne ljude da se udružujemo.
Ne udružujemo se mi da bi propagirali neke ideje. Ko će da propagira ideju neka ide u političku stranku. Mi se udružujemo radi ostvarivanja nekog zajedničkog interesa, vi, ja, koleginica, udružujemo se da zaštitimo drvo u našem parku.
Gospođa Pešić je divno rekla Peti parkić. To je suština. Nemojte zbog nekih koji su skloni zloupotrebama da hendikepiramo celo naše društvo i da kažemo - eto, da ne bi oni. Ko je sklon, skupiće 30 ili će biti njih 20, ali će raditi ružne stvari, kako god. Mi ovim zakonom realizujemo ovu slobodu.
Treće, taj koji hoće da zloupotrebi ovo, da se bavi sektom, taj baš neće da se registruje, jer njemu ne odgovara to što ovim zakonom država uzima uvid u njegovo delovanje. Njemu ne odgovara, jer na osnovu ovog zakona država može da uđe u svako udruženje građana, može da pregleda sve papire, može da kontroliše svaku aktivnost i može, na kraju krajeva, da pokriva određeni postupak pred Ustavnim sudom da zabrani.
Razumem vašu brigu, ali mislim da niste u pravu. Ne možemo zbog 5% loših da kaznimo 95% dobrih i da ih onemogućimo da se nešto održi.
Što se tiče člana 2. stav 2, vi ste kao narodni poslanik predložili brisanje, mislim da malo drugačije gledamo. Mi kažemo - ovo je temeljni zakon, osnovni, on je taj koji treba da realizuje tu slobodu udruživanja. Sada za posebne oblasti postoje posebni zakoni.
Vi ste više puta govorili o crkvama i verskim zajednicama, ali postoji Zakon o crkvama i verskim zajednicama. Ovaj zakon se primenjuje supsidijarno, samo u onom delu u kome neki osnovni zakon nešto nije rešio, kao što se recimo Zakon o radu supsidijarno primenjuje u svim onim odredbama, u svim delovima u kojima Zakon o državnim službenicima nije nešto rešio.
Tako da ne može da se osnuje crkva sa tri člana, ne može da se osnuje sindikat sa tri člana, ni politička stranka sa tri člana, jer postoje posebni zakoni koji regulišu ta osnivanje. To su posebni oblici udruživanja.
(Vjerica Radeta, sa mesta: A sekta?)
Kako možete da osnujete sektu.
Suština ovoga jeste ostvarivanje nekog zajedničkog cilja. To zaista može biti komšiluk koji će da se organizuje, ima svoje udruženje i pokrene neku jaku kampanju za ostvarivanje nekog zajedničkog cilja tih ljudi koji su se tu udružili.
Nekada je tih ljudi jako malo, nekada se oni bave krajnje humanim, divnim stvarima, nekada su podstaknuti nekom brigom i problemom, ne daj bože, bolešću u porodici, pa se skupi njih nekoliko koji imaju taj problem, pa naprave udruženje, pa krenu da se bore za ostvarivanje nekog zajedničkog cilja itd, za slanje da se leči u inostranstvu i tome slično. Nažalost, ima svega.
Zato je moja molba da ne posmatramo to na taj način što ima ljudi koji su zli, pa će da zloupotrebe, jer oni će da se bave zlim poslovima kakav god bio neki zakon. Štaviše, oni se neće registrovati, jer ako se registruju onda moraju da upale svetlo i da ih država gleda. Oni će radije delovati neregistrovani, jer onda država ne može da vodi računa šta oni rade.
Dakle, nemojmo zbog tog straha i te sumnje da onemogućavamo slobodu sutra i vama, i meni, i bilo kom čoveku, bilo kom našem sugrađaninu, da zajedno sa još dva svoja sugrađanina ostvari tu slobodu i da ostvaruje neki svoj cilj ili neki opšti cilj. Možda se oni zalažu za zaštitu nekog potoka i tome slično.
To je naše viđenje stvari. Prosto sam samo hteo da vam kažem da mi to gledamo na drugačiji način.
Što se tiče ovoga, vi ste rekli - kazne, pa moraju kazne da postoje. Mi smo se ovde svih ovih godina bavili time ko donosi pare za koje udruženje.
Sada da vidimo, ako nešto nije u skladu sa transparentnošću, u skladu sa zakonom, dajte da ga kaznimo.
Uvek smo kukali što ne možemo da proverimo šta ko radi i da li radi kako treba i da ga kaznimo. Sada možemo. Kazne moraju da postoje, a postoji ona latinska ignorantia iuris nocet, nepoznavanje zakona škodi, što znamo, nije to sporno.
Na kraju, član 3, govorili ste o ovim ciljevima. To je Ustav koji smo zajednički usvojili. Postoje stvari gde ljudi ne mogu da se udruže, ne mogu da rade, te stvari su zabranjene, Ustavni sud je nadležan da tu zabranu izrekne, mi smo to jednostavno u ovaj naš zakon stavili i to su osnovi i za zabranu nekog udruženja, odnosno osnovi da mi kao ministarstvo ne izvršimo registraciju udruženja koje ima ovakve ciljeve kakve ima.
Molim da fokus prebacite na ovaj pozitivan deo, ali slažem se s vama. Bilo je mnogo tema oko maloletnika, ali ovo nije zakon koji tretira tu materiju, niti će se te stvari rešiti ovim zakonom. Ne možemo mi njih rešavati na ovaj način. To što je neko zao i očigledno radi ružne stvari, radiće ih kako god.
Nemojte da mi kažnjavamo sve one koji nisu, a koji bi ovim zakonom mogli da ostvare neku svoju slobodu. I što je mnogo važnije, država ovim zakonom napokon, a svi smo vi ovde svesni, stiče uvid vrlo direktan u finansijsko poslovanje nevladinog sektora. Prvi put, nikada nismo ovo imali. Prvi put stičemo jasan uvid u sve segmente rada svake nevladine organizacije.

Narodni poslanik Branimir Đokić želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100. stav 1.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, hteo bih samo da iskoristim priliku da postavim ministru Markoviću par pitanja: da li slučajno ima informaciju koliko je do danas registrovanih udruženja naših u Srbiji, koliko tih udruženja, pošto je nekada bilo društvenih i udruženja građana, samo po zakonu iz 1982. godine, i da li raspolaže informacijama koliko baš tih registrovanih udruženja, koja su po zakonu deset ljudi mogli da registruju, vrši zloupotrebe već godinama na celoj teritoriji Srbije?
Zloupotrebe nisu male, iako se kaže - to udruženje ribolovaca, udruženje likovnih umetnika, estradnih, nije bitno kojih udruženja, te zloupotrebe nanose ogromnu štetu građanima Srbije.
Daću par primera, s obzirom da sam bio predsednik Saveza estradnih umetnika i izvođača Srbije, gde ulaze i udruženja glumaca, filmskih radnika, svega, o zloupotrebama izdavanja potvrda. Njih niko ne kontroliše. Daju potvrde ambasadama, ljudima koji se uopšte ne bave određenim poslovima, a naravno zakon o kulturi ili zakoni kojima podležu određena udruženja regulisao je ko može dobiti određenu potvrdu za takve stvari, za dobijanje radnih i muzičkih viza, i put u inostranstvo.
Policija je kompletno informisana već godinama, ambasade intervenišu kompletno, ministarstva informišemo. Do sada je bilo oko 15 sudskih postupaka, policija je nalazila falsifikate, nijedan slučaj nije do sada rešen. To je bruka i sramota koja se dešava, koju nanose ta naša udruženja.
Kažemo sloboda građana. Sve je to lepo, u redu je, ali oni moraju biti kontrolisani i mora se prema njima sprovoditi zakon. Kao kada neko falsifikuje ličnu kartu, tako mora odgovarati i za falsifikat drugi koji izdaje, kao što sam dobio sada podatak da vidite dokle to ide. Ovo je vrlo važan segment.
Sada ističe u februaru ljudima koji su u Artis Infos agenciji imali mandat. Šta se sada dešava? Sada u prethodnom mandatu ljudi šalju dopise, idu od kuće do kuće, od udruženja do udruženja, njih je 2.500 udruženja, napiše tekst, ovde je naš potpis, Skupštine, već otkucano ime i prezime čoveka koji je sada već član te agencije. Samo se udari pečat, potpiše se. Mogu da skupim 2.000 ovakvih potvrda od raznih udruženja i asocijacija, gde ću doneti u Skupštinu, i kada dođete komisija kaže - ovaj čovek je najugledniji u Srbiji, dajte njega na tu važnu funkciju. To su zloupotrebe neviđene.
Samo sam hteo da postavim to pitanje i da na tu temu treba povesti računa kako obezbediti kroz ove zakone da bi te zloupotrebe smanjili na manji broj.

Reč ima narodna poslanica Snežana Stojanović-Plavšić, ovlašćena predstavnica poslaničke grupe G17 plus, posle nje narodni poslanik Saša Dujović, pa Nataša Vučković, Momo Čolaković i Tomislav Nikolić.

Poštovane dame i gospodo poslanici, zahvaljujem se pre svega koleginici i kolegi koji su mi omogućili da govorim pre njih, pošto nakon ovoga imam još jednu važnu obavezu ovde u Skupštini.
Poštovani gospodine ministre, poštovane kolege, molila bih da mogu da počnem da govorim.
Poštovani gospodine ministre, poštovane koleginice i kolege, ministar je danas toliko hvaljen od poslanika da je meni prosto neprijatno da dodam još jednu pohvalu.
Naravno, činjenica da je ovaj zakon ušao u proceduru i da se našao na dnevnom redu zaslužuje zaista da uputimo pohvalu ministru koji je tome značajno doprineo, ali bih rekla da pohvalimo i parlament kao instituciju koja je spremna da ovaj zakon donese, imajući u vidu činjenicu da je najčešće kritike za nedonošenje ovog zakona povlačio parlament. Zato čestitam i vama koleginice i kolege što danas raspravljamo o ovom zakonu, jer je ovo jedan od važnih, rekla bih i sistemskih zakona koji uređuje jednu veoma značajnu oblast u našoj državi.
Donošenje ovog zakona ima jednu čudnu istoriju. Oni koji su bili zainteresovani za donošenje ovog zakona imaju jedan ovako šaljivo sujeveran komentar na temu - kad god zakon uđe u skupštinsku proceduru, ta vlada koja ga je predložila padne.
Mi ćemo naravno razbiti to sujeverje, jer se prosto ne radi o sujeverju. Radi se o činjenici da najverovatnije ovaj zakon nije smatran dovoljno važnim da se pusti u skupštinsku proceduru i da bude na dnevnom redu na samom početku mandata jedne vlade, što se sada dešava. To je svakako garancija da će zakon, nadam se, biti i donesen, da će u mandatu ove vlade početi da se primenjuje i da će već pokazati dobre rezultate.
Stranka G 17 plus naravno podržaće ovaj zakon pre svega zbog toga što je jedna od osnovnih vrednosti i ciljeva G 17 plus izgradnja modernog građanskog društva. Građansko ili civilno društvo jako je važno za razvoj svake države i kada se u skorije vreme govori o civilnom društvu često se čuju i neke negativne konotacije.
Želim da podsetim šta je u stvari civilno društvo. Civilno društvo to je svaki građanin pojedinac ponaosob, to su naravno i mediji, i udruženja građana, i univerziteti, i sindikati i udruženja stručnjaka, znači sve ono što nije neposredno vezano za državu i njene institucije. Naravno, onda moramo imati visoku svest o tome da je jedan takav sektor jako važno urediti i ovoga puta ga mi uređujemo kroz jedan njegov segment, a to je - delovanje udruženja građana.
Civilno društvo nije izum modernog vremena, već je civilno društvo nešto što potiče iz antičkih vremena. Samo bih podsetila na jednu definiciju Tomasa Pejna, koji ovako govori o odnosu društva i države, jer često se postavljaju pitanja u našoj javnosti od strane naravno onih koji su nešto manje upućeni u ovo - šta će nam uopšte nevladine organizacije, udruženja građana, civilno društvo, ako imamo državu koja treba da kroz svoje institucije brine o građanima?
Naravno da država ne može sama da brine o svemu i naravno da država neke svoje nadležnosti i prenosi, i ima uvid u to da je prosto nemoguće prepoznati svaku potrebu svakog građanina na svakom delu teritorije Srbije i da je mnogo bolje kada građani sami doprinose tome da njihove potrebe budu kvalitetnije rešene.
Tomas Pejn 1776. godine rekao je ovako - društvo je proizvod naših želja, država naših mana. Društvo podstiče našu sreću pozitivno, ujednačavajući naša osećanja, država negativno, ograničavajuće razlike. Društvo štiti, država kažnjava. Zato je važno da društvo i država deluju zajedno u cilju najboljeg ostvarenja prava svih naših građana. Istorija razvoja udruženja građana u Srbiji je zaista dugačka, kako smo danas mogli čuti od mnogih, ali ne uvek kontinuirana. Mi smo imali periode, naravno, kada je udruživanje građana bilo intenzivnije i kada je ono bilo u punoj meri uključeno u aktivnosti društva, ali imamo i periode kada nažalost to nije bilo tako.
Kolege pre mene su već pominjale prve oblike udruživanja građana kroz mobe i zadužbine, ali i religijske i humanitarne organizacije. Već je pomenut zakon iz 1881. godine, zakon o slobodi udruživanja, a termin nevladine organizacije takođe nije nikako nov. To je termin koji se prvi put u Srbiji pojavio 1874. godine u tadašnjem glasilu koje se zvalo "Glas javnosti".
Zakon iz 1881. godine, slično ovom zakonu, regulisao je takođe registraciju udruženja, statut, principe rada. Registracija se tada obavljala u upravi grada Beograda, ali ju je odobravao nadležni ministar za unutrašnje poslove.
Međutim, u novijoj istoriji Srbije mi imamo jedan period posle Drugog svetskog rata kada su udruženja građana mogla delovati samo kao društvene organizacije i kako cenjeni ministar malo pre reče, one su bile politički obojene i bile su često vezane za državu ili partiju. Ukoliko su negovale te vrednosti, njihov rad je bio omogućen i dobrodošao, ukoliko nisu bio je sputavan i često sankcionisan i kažnjavan.
Imamo dobre primere i tradiciju delovanja strukovnih udruženja, kao što je Srpsko lekarsko društvo ili Advokatska komora, ali sa druge strane su se pojavljivala udruženja intelektualaca, građana, koja su imala različito mišljenje od tadašnjeg sistema i koja su bila grubo sankcionisana i onemogućavana u svom radu.
Tokom osamdesetih godina pojavljuju se civilne inicijative koje predstavljaju prethodnicu višepartijskog sistema. Devedesetih godina delovanje udruženja građana i civilnog društva karakteriše jak otpor postojećem režimu - organizacije koje se bave ljudskim pravima, mirovne organizacije, ali i humanitarne organizacije koje su pomagale našim građanima da lakše prežive teška vremena.
Nakon 2000. godine udruženja građana, nevladine organizacije, civilni sektor traže svoje mesto u društvu i postoji izvestan period u kome je primećeno izvesno nesnalaženje u novoj situaciji, ali polako se sektor prilagođava potrebama društva i pronalazi svoje mesto i ulogu u današnjem društvu.
Današnju situaciju karakteriše činjenica da do sada nije bilo adekvatnog zakonskog okvira, o čemu su takođe mnogi govorili, relativno slaba struktura sektora, slaba povezanost, nema kišobran organizacija koje bi mogle na neki način da objedinjuju rad udruženja. Ali, ovaj sektor ima prilično ujednačen sistem vrednosti i okvir vrednosti, koji je u duhu i srpskih tradicionalnih i današnjih vrednosti koje promoviše naša država, ali naravno i evropskih vrednosti. To su naravno i demokratizacija društva, i poštovanje ljudskih prava, i socijalna inkluzija i mnoge druge vrednosti.
Godine 1995. u Srbiji je bilo registrovano samo 174 udruženja, 2005. godine bilo ih je 1.935, broj registrovanih udruženja raste, ali naravno posle donošenja zakonskog okvira očekujem da će taj broj dodatno porasti i da će sektor dodatno jačati.
Ono što želim da vam kažem je da se u jednom istraživanju 47,1% građana izjasnilo da su članovi nekog udruženja građana, a ako se izuzmu stranke i sindikati, onda 32,7% građana pripada nekoj vrsti udruženja. To govori o jasnoj potrebi da se ova oblast uredi, imajući u vidu činjenicu da oko trećina građana na neki način participira i učestvuje u radu nekog od udruženja.
Nažalost, današnja udruženja imaju i slabosti, o tome naravno treba otvoreno govoriti. One same registruju kao svoje slabosti često elitizam koji postoji među njima, naravno da postoje i zloupotrebe. Često postoje tzv. "one man show" organizacije, kada jedan čovek praktično čini organizaciju i neretko uzurpira neka prava iz te oblasti kojom se bavi. Zašto su nam potrebna udruženja građana? Na ovom polju često možete čuti brojne predrasude. Jedna grupa poslanika, koja je pohađala i u kontinuitetu pohađa seminar za dodatnu edukaciju iz oblasti rešavanja problema siromaštva, imala je prilike pre nekoliko dana da sluša jedno veoma inspirativno predavanje prof. Čupića o formiranju predrasuda.
Mislim da bi zaista bilo korisno da to predavanje mnogi čuju, jer kada se govori o nevladinim organizacijama zaista postoje brojne predrasude i neke od njih mi smo imali mogućnosti i danas da čujemo.
Međutim, nevladine organizacije potrebne su ne samo zbog onoga što je ministar istakao, zbog principa slobode udruživanja koja se jemči našim Ustavom, ali naravno i mnogim evropskim konvencijama, nego zato što i države, sve savremene države, prepoznaju ograničenu funkcionalnost same države da rešava i preuzme odgovornost za baš sva pitanja u društvu. Tako da se pojavljuju nevladine organizacije koje deluju i u oblasti socijalne zaštite, i u oblasti obrazovanja, i u oblasti zdravstva, održivog razvoja, zaštite životne sredine, ljudskih prava, ali i mnoge mirovne organizacije.
Šta danas rade nevladine organizacije i udruženja građana i na koji način one mogu da pomognu našem društvu?
One neretko učestvuju, i treba da učestvuju, u kreiranju politika, ali isto tako i u prevođenju politika u praksu, što je, rekla bih, problem naše države i gde postoji jedna praznina u kojoj je jako dobrodošlo delovanje udruženja. One grade partnerski odnos sa državom, a i međusobno. Takođe, one su naravno dobrodošle kao konstruktivni kritičari države, ali mogu da rade i na podizanju opšteg nivoa svesti u nekom problemu i mogu takođe biti i direktan pružalac nekih usluga, recimo u oblasti socijalne zaštite, zdravstva ili nekih drugih oblasti.
Koje su komparativne prednosti nevladinih organizacija u odnosu na državne institucije? Pre svega fleksibilnost, brže prilagođavanje potrebama i prepoznavanje potreba građana na terenu, znači, u samoj lokalnoj zajednici u okruženju, u komšiluku; zatim mnogo brži i efikasniji sistem odlučivanja, odnosno sistem donošenja odluka bez administrativnih barijera.
Dalje, njihova komparativna prednost je sigurno i dobro poznavanje kompjuterskih tehnologija, ali isto tako i tehnologija pristupa evropskim fondovima i načinima na koji oni funkcionišu, tako da oni tu takođe i državi, a pogotovo lokalnoj samoupravi mogu biti značajan partner u budućnosti. Šta država u tom partnerskom odnosu treba da radi i kako treba da ga gradi? Pre svega građenjem zakonodavnog okvira, odnosno donošenjem ovog zakona o kome mi danas govorimo. Hrvatska je 2001. godine donela zakon i danas ima registrovano 23 hiljade organizacija.
Naravno, mislim da država treba da odvaja izvesna budžetska sredstva kako bi pomogla funkcionisanju udruženja građana i to je ovim zakonom mislim dobro regulisano zato što, kao što sam rekla, nevladine organizacije ne bi trebalo da rade u svoju korist nego u korist građana, i potpuno je uredu da država kroz jedan transparentan, vidljiv proces i proces koji se može pratiti, odvaja budžetska sredstva kako bi finansirala ne nevladine organizacije, nego programe i aktivnosti kojima se one bave. Država treba da uključuje, kao što je bio slučaj i sa ovim zakonom, nevladin sektor i udruženja građana u donošenje politika, strateških dokumenata, ali i konkretnih zakonskih rešenja.
Želela bih da navedem par dobrih primera koje je naša država već imala u ovoj oblasti. To je pre svega Strategija za smanjenje siromaštva, koja je donesena uz aktivnu participaciju nevladinih organizacija i udruženja građana koji su se bavili problemima pojedinih, posebno siromaštvom pogođenih grupa, ali i Fond za socijalne inovacije, Ministarstvo za socijalna pitanja, koje je imalo posebna sredstva kojima je pomagalo rad udruženja osoba sa invaliditetom, Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo omladine i sporta, koje je u jednom transparentnom i otvorenom procesu tokom prethodne dve godine preko konkursa omogućilo rad oko 200 udruženja mladih.
Zatim, Ministarstvo za omladinu je takođe sarađivalo sa nevladinim sektorom u procesu izrade strategije za mlade.
Pri Vladi postoji tim za smanjenje siromaštva koji aktivno sarađuje sa udruženjima građana i nevladinim sektorom, ali dozvolite mi da pohvalim i nas kao Skupštinu, koji smo poslednjih godina postali posebno otvoreni za udruženja građana. Kroz uvođenje prakse javnih slušanja uspeli smo da dovedemo veliki broj udruženja građana u Skupštinu kako bi smo sa njima razgovarali o pojedinim predlozima zakona, a takođe u okviru odbora za smanjenje siromaštva imali smo čak u jednom trenutku i formiran forum svih partnera koji se bave problemom siromaštva, pa su tu bili i lokalni partneri, i poslodavci, i sindikati i nevladine organizacije. Verujem da su to primeri dobre prakse.
Što se tiče samog zakona, on je naravno neophodan i nužan i u velikoj meri dobro koncipiran. Naravno, već su moji predstavnici rekli da su do sada na snazi bila dva zakona koja su uređivala ovu oblast. To je Zakon o društvenim organizacijama i o udruženjima iz 82. godine, republički zakon, i Zakon o udruživanju građana u udruženja, društvene organizacije i političke organizacije iz 1990. godine, koji je bio zakon na saveznom nivou. Postojalo je šarenilo u predloženim rešenjima, čak i u registraciji, pa su organizacije birale po kom će se zakonu registrovati.
Ono što su bile slabe tačke ovih zakona su da su oni pravili razliku između udruženja građana, odnosno nevladinih organizacija, kako ih popularno zovemo, i društvenih organizacija, da nije bilo neformalnih oblika udruživanja, da nije bio rešen status stranih organizacija, da strana fizička lica nisu mogla biti osnivači, kao ni pravna lica, da je bio predviđen dosta visok broj potrebnih osnivača za osnivanje udruženja i da su postojala velika diskreciona ovlašćenja u gašenju udruženja. Prednosti ovog novog predloženog zakona su pre svega načelo dobrovoljnosti upisa, zatim mali broj lica koji se predviđaju kao osnivači, tri lica. Moram da vam kažem da je ovo u potpunoj saglasnosti sa zakonima iz Evrope i okruženja.
Danska, recimo, i Italija nemaju nikakvo ograničenje u broju osnivača, a većina zemalja, recimo poput Francuske i Nemačke, ima dva lica potrebna kao osnivači, dok je negde prihvaćen standard da to budu tri lica, pri čemu je naš zakon potpuno usklađen sa ovim evropskim zakonodavstvom.
Ono što je takođe prednost ovog zakona, to je da se statutom daje široka sloboda udruženjima građana da uređuju sopstvene odnose i sopstvenu delatnost, zatim uvođenje mogućnosti bavljenja privrednom delatnošću, pri čemu organizacije nemaju pravo da ostvarenu dobit dele među svojim članovima, već ga vraćaju u udruženje, odnosno u obavljanje onih aktivnosti koja rade u interesu građana. Dakle, to je veoma jasno definisano i ne pruža mogućnost zloupotreba.
Zatim, pohvalila bih javne konkurse za dodelu budžetskih sredstava. Mislim da je tu možda mogla da se stavi jedna odredba kojom će se pratiti faze sprovođenja tog programa kako bi smo bili sigurni da se sredstva dobro koriste, mada zakon predviđa povraćaj sredstava ukoliko ona nisu adekvatno korišćena.
Takođe pohvaljujem ovaj zakon zato što je probao da definiše šta su to organizacije od javnog interesa, odnosno šta je to javni interes i koje su to oblasti u kojima postoji poseban javni interes, kako bi se budžetska sredstva izdvajala za finansiranje tih programa.
Zatim, razlozi za zabranu su restriktivno propisani i u duhu su evropskih konvencija, uređuje se jasno postupak likvidacije, reguliše se i legalizuje rad stranih udruženja, ali takođe se reguliše i pravni status dosadašnje društvene svojine, što je takođe veoma značajno.
Ono što sam registrovala kao slabosti zakona, već sam rekla, smatram da je trebalo uvesti jasnu proceduru praćenja programa koji dobijaju budžetska sredstva. Takođe, verujem da su kao predlagači za zabranu sprovođenja zakona mogli da se uvedu i zaštitnik građana i građani svojim potpisima, kako bi se to na neki način izuzelo samo iz oblasti države.
Mislim da je trebalo i programe za mlade navesti kao javni interes. I, naravno, najveća zamerka je ona o kojoj su mnogi već govorili, to je član 76, koji faktički ostavlja imovinu u posedu društvenih organizacija. Mislim da se time diskriminiše druge organizacije.
Na samom kraju, evo moje vreme je već isteklo, želim da navedem neke ne vladine organizacije sa kojima smo da sada sarađivali u Skupštini. To su, recimo, Snaga prijateljstva ''Amiti'', Duga iz Ade, Udruženje studenata sa hendikepom, Grupa 484, Centar za prava deteta kao ekspertska organizacija, Centar za samostalni život invalida, Udruženje paraplegičara iz Leskovca, Autonomni ženski centar, Centar za unapređenje pravnih studija, Romski informativni centar iz Kragujevca i mnogi drugi.
U ime svih ovih organizacija, svih njihovih aktivista, svih građana za čiju dobrobit oni rade i svih onih sa kojima G17 plus deli viziju moderne, pravedne, uspešnije, bolje države, G17 plus će podržati ovaj zakon i glasaće za njega. Zahvaljujem.