Reč ima narodna poslanica Vjerica Radeta. Pravo na repliku, član 101. Izvolite.

Gospodine ministre, naravno da ne tražim od vas nikakvu privatnu intervenciju. Vi jeste korektan čovek i znam da bi smo i to mogli, ali nam ne pada na pamet. Ne tražim od vas odgovore na pitanja koja ne možete da date, jer deo onoga što sam malopre govorila zaista se ne odnosi na ingerencije vašeg ministarstva.
Grad Beograd jeste regulisan, funkcionisanje grada Beograda, Statutom. Taj Statut se naslanja na Zakon o lokalnoj samoupravi i na Ustav Republike Srbije. Ono što vi kao ministar možete, znam i mi znamo da je grad Beograd u sistemu funkcionisanja, sa ovakvom vlašću kakvu ima, da on jeste crna rupa u Srbiji, ali svakako nije crna rupa u zakonu.
Dakle, vi imate mogućnost da, kao resorni ministar, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, imate pravo, dakle vi ne morate da ulazite u ovo što smo mi izneli, ko je tu kome šta naredio. Dakle, mi imamo sasvim pouzdan podatak da je ta gospođa u kontaktu sa sekretarom Skupštine gradske opštine Zemun iznela, da ne ponavljam to što je iznela, ali vi kao ministar možete i u obavezi ste i po pravu nadzora da reagujete, i kada dobijete ovakvu informaciju da tražite od nadležnih službi u Skupštini grada da pošaljete vaše kolege, saradnike, da izvrše uvid u dokumentaciju, da vide šta se zaista objavljuje u službenom listu, sa danom 17. novembar, da se vidi šta to i zbog čega ne želi neko da objavi.
Dakle, od vas ne očekujem i ne tražim da vi na bilo koji način osuđujete vaše partijske prijatelje, jer znam da to ne možete, ali tražim ono što ste u obavezi prema svim građanima Srbije, a isključivo iz okvira nadležnosti vašeg ministarstva i Zakona o lokalnoj samoupravi.
Takve ingerencije imate, i vi i ja znamo odlično taj zakon, i znate da to možete, znate da vam je to obaveza, mogli ste to već u međuvremenu da uradite. Ovo je pitanje gde odgovor mora hitno da se dobije i vi ste mogli to već da uradite, dakle samo isključivo u okviru vaših nadležnosti.
Ne tražimo mi od vas da ulazite u bilo kakve političke odnose, to radi vaš predsednik sa onima dole, naravno o tome ćemo na drugom mestu, drugi put. Vas još jednom molim, do sada ste bili korektan ministar u odnosu na narodne poslanike, pokazivali ste da poštujete ovaj parlament, očekujem da ćete to i ovaj put da uradite.

Reč ima ministar Milan Marković.

Mislim da smo se sada razumeli. Dakle, u skladu sa ovlašćenjima iz Zakona o lokalnoj samoupravi, koja se odnose na prava i obaveze jedinice lokalne samouprave i države, odnosno Ministarstva, već danas ću naložiti da se pripremi takav dopis. Sutra ću poslati, tražiću celokupno obaveštenje o tome šta je slučaj Skupštine opštine Zemuna.
Ali, i vi i ja znamo da je to ono što Ministarstvo može. Ako su problem mandati, to će rešavati sud. Ako je problem, takođe tražićemo i takvu informaciju, i to je ono što možemo kao Ministarstvo, u skladu sa zakonima. Onda smo se razumeli. U redu.

Reč ima narodni poslanik Dušan Marić, posle njega narodni poslanik Dragoljub Mićunović.

Dame i gospodo, osvrnuću se na tri odredbe ovog predloga zakona, koje meni djeluje pomalo neverovatno. Kada bi ih komentarisao pokojni komentator Mladen Delić, verujem da bi on sa ove govornice uzviknuo - ljudi, da li je to moguće!
Kaže, sloboda i ciljevi udruživanja. Ciljevi delovanja udruženja ne mogu biti usmereni na nasilno rušenje ustavnog poretka i narušavanje teritorijalne celokupnosti Republike Srbije itd. Podvlačim, na nasilno rušenje. Ovo meni zvuči potpuno neverovatno. Zašto? Znači, nasilno ne može, a na nenasilno rušenje ustavnog poretka može. Šta ovo konkretno znači?
Konkretno znači da Vlada Republike Srbije predlaže da država Srbija dozvoli da se na njenoj teritoriji mogu registrovati udruženja koja za svoj programski cilj imaju nenasilno narušavanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije, nenasilno rušenje ustavnog poretka države. Smatram da je ovo u potpunoj zavadi sa zdravim razumom i, što je još važnije, ovo je u potpunosti u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije.
Istina, u ovoj zemlji postoje udruženja i razne organizacije, posebno nevladine organizacije, o kojima je danas ovde bilo reči, koje već godinama uveliko rade na rušenju ustavnog poretka, na rušenju vrednosti koje se pominju u članu 3. Mi sada idemo korak dalje i mi to delovanje legalizujemo.
Da nije u pitanju slučajnost potvrđuje član 29, odbacivanje prijave za upis udruženja. Sada ovde imate pet razloga zbog kojih će prijava biti odbačena: razlog prvi, ako je naziv udruženja ili simbol vizuelnog identiteta identičan nazivu ili simbolu nekog drugog udruženja; drugi, ako je naziv udruženja zamenljiv sa nazivom drugog udruženja; treći, ako simbol vizuelnog identiteta izaziva zabunu o udruženju; četvrti, ako je prijava podneta od neovlašćenog lica; peti, ako prijava, akt osnivanja ili statut, ne sadrže sve podatke koji su propisani ovim predlogom zakona.
Ovde nedostaju odredbe iz člana 3. ovog predloga zakona. Znači, ako neko hoće da registruje udruženje koje se zalaže za nenasilno rušenje ustavnog poretka i narušavanje teritorijalne celokupnosti Republike Srbije, kršenje zajamčenih ljudskih i manjinskih prava ili izazivanje i podsticanje neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti zasnovane na rasnoj, nacionalnoj, verskoj ili drugoj pripadnosti ili opredeljenju, kao i polu itd, tom udruženju će biti dozvoljena registracija.
Ovo crno na belo, od slova do slova piše u ovom zakonu. Smatram da se radi o neverovatnom i nedopustivom propustu zbog kojeg ovaj zakon treba vratiti na doradu.
Osvrnuću se ovde i na pominjanu temu, o kojoj u ovom prijedlogu zakona nema ni reči, a to je finansiranje ovih udruženja. Ovaj problem ističem upravo zbog prakse koja je ovde potencirana - da se neka od ovih udruženja, posebno nevladine organizacije, finansiraju iz inostranstva.
Često se tom novcu ne zna poreklo, a vrlo često imamo slučaj kod nekih udruženja koje ću pomenuti kasnije, da se taj novac koristi za finansiranje aktivnosti koje su direktno usmerene, u najmanju ruku, na satanizaciju države Srbije i srpskog naroda, a posredno i na narušavanje ovih vrednosti, počev od ustavnog poretka itd.
Najbolji primer za to su ove nevladine organizacije: Fond za humanitarno pravo Nataše Kandić, Komitet za ljudska prava Biljane Kovačević-Vučo, "Žene u crnom" i Centar za kulturnu dekontaminaciju. Ove organizacije postoje 15 godina.
Apsolutno javnost, koliko sam čuo od priznanja žena koje vode ove organizacije, čak ni državni organi nemaju pojma iz kojih izvora se one finansiraju. Imali smo u predizbornoj kampanji jednu izjavu Nataše Kandić, gde je ona priznala da je Fond za humanitarno pravo dobio prošle godine donaciju u iznosu, čini mi se da je u pitanju, 200.000 evra. Svi znamo čime se ovaj fond bavi.
Znači, smatram da zakon treba povući iz procedure, regulisati ovo pitanje, jednostavno, da se zna ko, kome, kako i zašto može da uplaćuje sredstva.
Samo još jedna stvar, moji prethodnici su se na to takođe osvrnuli, tiče se osnivača udruženja. Kaže, udruženja mogu osnovati najmanje tri osnivača, a ovde se misli na tri fizička lica. Zaista smatram da je ovde napravljen veliki propust.
Mislim da je premalo da se dozvoli da tri lica organizuju udruženje. Logično bi bilo da taj broj bude minimalno onaj broj ljudi koji je potreban da se formiraju svi organi udruženja koji su predviđeni ovim zakonom.
Isto se tako kaže da najmanje jedan od osnivača mora biti državljanin Republike Srbije. Znači, dva mogu biti iz inostranstva. Kada su u pitanju fizička lica, smatram da ovaj srazmer treba da bude obrnut, znači da treba najmanje dva fizička lica osnivača, ako se ostane na ovom broju, da budu državljani Republike Srbije, a eventualno jedan iz inostranstva. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Dragoljub Mićunović, posle njega narodna poslanica Gordana Paunović-Milosavljević.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, drage kolege, ovo nije nekakav običan zakon gde ćemo se previše prepirati oko formulacija, i to iz dva razloga.
Prvo, on je odavno započet i to je bio započet na jedan dobar način. Imali smo 2001. godine sastanak u Ministarstvu pravde, gde su mnoge nevladine organizacije, udruženja građana, poslanici, imali nekoliko skupova, pod predsedavanjem gospodina prof. Momčila Grubača, gde su se pripremili nacrti ovoga zakona. Kasnije je ponovo o tome bilo govora.
Pada na dušu svim vladama što su dočekale trenutak da ovo moramo da raspravljamo po hitnom postupku, zato što smo pod monitoringom i zato što od nas traži Savet Evrope. Smene vlada, nezainteresovanost nekih vlada, povlačenje, vraćanje toga, ali probajmo iz toga da izvučemo i neku pozitivnu crtu. Ona se sastoji u tome da je to bila prilika da se još jednom razgovara sa svima iz trećeg sektora, iz tog nevladinog sektora, i da se u mnogo čemu ti prvobitni nacrti poprave.
Neću govoriti o pojedinostima, to je stvar rasprave o amandmanima, ali hteo bih da kažem nešto što je za nas jako važno. Ovim zakonom mi činimo jedan korak u razvoju sloboda, razvoju demokratije i u zaštiti građanina u odnosu na druge autoritete, od kojih je država najvažnija.
Sa druge strane, daje se mogućnost građaninu da ispuni svoje inicijative. Nemci imaju jedan izraz koji se zove bürger inicijative, u kojoj građani pokreću razne inicijative. To da se bude građanin, to znači da se sa drugima udruži, to je ono što ovaj zakon pruža.
Naravno, veoma je važno i ne možemo imati dobru državu bez dobrih i aktivnih građana. Ovaj zakon omogućava građanima da budu aktivni i ne samo u odbrani svojih interesa, nego, pre svega, da pomognu drugima. Nije slučajno da najveći deo nevladinih organizacija ima humanističku crtu, to znači želju da pomogne drugima.
U političkoj sferi treba prema čoveku i njegovoj prirodi biti vrlo rezervisan. Svi veliki politički mislioci su skretali pažnju da je čovek egoističan, sebičan, agresivan i kada mu poveravate vlast treba da otvorite oči i da imate niz mera kojima ćete ga kontrolisati.
Međutim, u socijalnoj sferi, u društvenoj sferi, tamo je na delu empatija, solidarnost i onaj dobri deo u čovekovoj prirodi. Kao što u političkoj sferi nije samo ono što je rđavo, nego moramo imati jedan ugao gledanja, tako i u ovoj društvenoj sferi - svako društvo greši ako rasipa resurse ljudske plemenitosti. Dakle, postoji ogromna ljudska potreba da se pomogne drugome.
Mi ovde govorimo o broju od 30.000 nevladinih organizacija, nekima je to mnogo itd. Da vam kažem da je prosek u zemljama slične populacije kao što je naša iznad 100.000 nevladinih organizacija. Postoje zemlje koje imaju po dva miliona nevladinih organizacija. Dakle, to znači samo širenje slobode.
Da me krivo ne shvatite, mi volimo da se pozivamo na tradiciju i onda kažemo naše svetle demokratske tradicije, pominje se u Namesničkom Ustavu iz 1869. godine. Dobro je da imamo tradiciju i dobro da iz te tradicije izvučemo što god možemo. Nije dobro ako to preuveličavamo i ne tumačimo na pravi način.
Taj Namesnički ustav nije bio nešto da se dičimo velikom demokratičnošću, kao ni način na koji je donesen. Posle ubistva kneza Mihaila, potrčali su Garašanin i mnogi drugi da sazovu Veliku skupštinu. Ministar vojni Blaznavac je rekao: ne, ne može, pozivam vojsku. Izdao je samovlasno nekoliko uredbi kojima se vojska poziva da se dovede na presto Milan Obrenović, četrnaestogodišnji dečko koji je u to vreme bio u školi u Parizu.
E sada, kako je nastalo to prvo namesništvo trojice ljudi, Blaznavca, Ristića, koji je doveo Mihajla Gavrilovića. Onda su sazvali tzv. Miholjski odbor, ugledni ljudi, njih 30-40. Šta se raspravljalo tada? Trebalo je odgovoriti na pitanje da li je Srbiji potreban ustav. Pazite, ovo nije neki duboki srednji vek, ovo je pred kraj 19. veka, Srbija je još uvek imala taj problem.
Iz škole se možemo sećati Zmajevih pesama "Jututunska juhahaha", gde su se stalno smejali tome da se obećava taj ustav itd. Ni knez Mihailo ga nije doneo. Bilo je nekakvih obećanja.
Onda je ovo veće trebalo da odluči da li je Srbiji potreban ustav. Drugo pitanje je bilo, da li se može doneti ustav ako je knez koga su imenovali maloletan? Treće, da li uopšte treba raspustiti ili ostaviti Veliku skupštinu.
To su bila fundamentalna pitanja, da li uopšte Srbija da zakorači u nekom demokratskom smeru ili ne. Na ova pitanja odgovorilo se pozitivno i napravljen je taj ustav, pa Milanov 1881. itd.
U toj Milanovoj tradiciji mi ne možemo da nađemo ništa demokratsko osim nasilničkog i nije nam potrebno da to preuveličavamo. Reći ćemo ono što je bilo sjajno, ono što je uradio Jugović za vreme Karađorđa i mnogo ranije, i neki predlozi Dositejevi.
Da ne ulazimo u to, u obrazloženjima zakona ne trebaju nam nikakve idealizacije neke, pogotovo nekih datuma koji to ne predstavljaju. Znam da ima mnogo tradicionalizma kod nas, koji smatraju da je sve bilo dobro dok nije došao ovaj novi vek koji je to pokvario.
Međutim, vratimo se na našu ključnu temu, odnosa društva i države. To je ključno pitanje. Postoje u političkoj teoriji dve vrste sloboda: sloboda od i sloboda za. Negativna sloboda i pozitivna sloboda.
Negativne slobode su zaštita od drugih, pre svega od države, da vam niko ne može upadati u stan, da štiti imovinu, da štiti vašu poštu itd, da vas ona štiti od onog spolja, od države. Pozitivne slobode su ono gde vi možete da učestvujete u tom životu.
Osnovne slobode su pre svega bile sloboda govora i sloboda udruživanja. To je bila ključna i važna sloboda, i zbog toga je kroz čitav novi vek bilo mnogo borbi, i sindikalnih, i feminističkih i raznih drugih da se izbore za tu slobodu. Mnogo štošta danas ne valja u svetu, mnogo štošta je do juče bilo isto tako užasno. Nemojmo padati u jednu iluziju, pa da verujemo da kada se vraćamo u prošlost da je tamo bilo mnogo bolje. Dakle, nije.
Čovečanstvo napreduje širenjem slobode. Ako se setite da slobodu nisu imali robovi, pa nisu imale žene, pa nisu imali seljaci, pa nisu imali siromašni, pa nisu imale nacionalne manjine itd, da ne nabrajam, do danas je to šireno i za lica sa posebnim potrebama, dakle upotrebljava se pristojna reč umesto nekih drugih reči.
Naravno, prava dece. Gledao sam jednu skarednu emisiju, u kojoj su neki skaredni ljudi, hvaleći se svojim konzervativizmom, ustajali protivu prava dece. Kaže, šta država da se meša u naše domaće poslove, to je nasilje države.
Nažalost, radi se čak i o nekim profesorima univerziteta, koji ne razumeju osnovnu stvar, da bez obzira što čovek ulazi u jedan odnos porodični, on kao član zajednice ima prava koja zadržava. Inače, po toj staroj priči, šta tebe briga što bijem svoju ženu ili šta tebe briga što bijem svoju decu. Ta žena i ta deca su članovi naše političke zajednice i moraju biti zaštićeni jednakim pravima, bez obzira na tog siledžiju. Dok mi to iz svesti mnogih građana ne izbijemo, nećemo daleko napredovati.
Dakle, ovde imamo nešto što budi inicijative građana da nešto mogu sami da urade. Obično u diktaturama ili u dugim periodima nesloboda javlja se pasivnost građana, a to je najgore po državu. Ogromne energije koje ima, znanje, inicijative itd. ljudi biva pokopano zbog toga što građanin kaže ne vredi, ne vredi ništa da činimo, to je sve ionako propalo itd.
U Grčkoj su te ljude koji nisu hteli da se brinu o opštim poslovima i državnim, kao što znate, nazivali idiotima.
To je bila reč - idiotes, ne u onom smislu današnjem kao o nekoj mentalno zaostaloj osobi, nego osobi koja je samo za sebe, koju ništa drugo dalje ne interesuje. Ovde je sfera oslobađanja tih energija.
Postoje danas u svetu, o kome možete imati najgore mišljenje, o ratovima, agresijama, ubijanjima, zločinima, logorima i užasu koji god hoćete, ali ostao je deo plemenitosti. Ako vam kažem da ima danas preko 600 miliona ljudi koji kao volonteri učestvuju u pomaganju drugim ljudima. To je strahovita energija koja daje, na neki način, optimizam da će se vrsta održati. Bez toga se vrsta ljudska, kao čovečanstvo, ne može održati, bez te empatije, solidarnosti, želje da prenesemo budućim generacijama i onima kojima je sada užasno, jedan deo plemenitosti. To je svrha nevladinih organizacija.
Ima svakakvih nevladinih organizacija. Znamo neke koje su previše politizovane i to sve znamo. Postoji jedna stara metafora, zato ću je i upotrebiti, kaže, nemojmo sa prljavom vodom izbaciti i dete iz korita. Dakle, to dete u koritu, to je sektor nevladinih organizacija, to su udruženja, to je građanska privatna inicijativa.
Verujem, bez obzira što su svi amandmani zaslužili da se o njima raspravlja, da ćemo neke stvari popraviti, ali da ovaj zakon, to bi bila čast parlamenta, građani bi nas pozdravili, da ga kao zakon prihvatimo svi zajedno. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Gordana Paunović-Milosavljević, a posle nje narodni poslanik Zoran Ostojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, dragi gledaoci koji nas slušate i gledate, način ostvarivanja zagarantovane slobode udruživanja u Republici Srbiji još uvek uređuju dva anahrona zakona koja su doneta 1982. i 1999. godine.
Pred nama je danas Predlog zakona o udruženjima, odnosno novi pravni okvir za rad udruženja građana. Ovim zakonom predlaže se osnivanje i pravni položaj udruženja, upis i brisanje iz registra, i ovaj zakon ima 82 člana.
Poslanici SRS imaju mnogobrojne kritike na zakon koji je preopširan, konfuzan, nefunkcionalan i neustavan. Zakonom se prvi put uređuje posebno status i delovanje stranih udruženja.
Materija o stranim nevladinim organizacijama, odnosno udruženjima do sada nije bila regulisana u pravnom sistemu Srbije, posebnim zakonom o stranim nevladinim organizacijama. SRS smatra da se ova pitanja moraju urediti posebnim zakonom, pri čemu treba koristiti praksu iz uporednog prava.
Interes je Srbije da se stvore pravni osnovi za osnivanje i delovanje nevladinih organizacija, odnosno udruženja, donošenjem posebnog zakona o stranim nevladinim organizacijama.
Zbog toga je poslanička grupa SRS podnela amandmane na osmi deo zakona koji sadrži sedam članova, od 57-63. i nosi naslov Strana udruženja.
Pre neki dan ispred ovog uvaženog doma protestovale su porodice otetih Srba sa KiM. Jedino je za njihov bol i tugu imao razumevanja i uvažio ih potpredsednik SRS, odnosno predsednik skupštinskog Odbora za odbranu i bezbednost, gospodin Dragan Todorović, koji ih je primio.
Udruženja porodica kidnapovanih i ubijenih na KiM objedinjuju sve srpske žrtve kidnapovanih i ubijenih civila, vojnika i policajaca stradalih pre rata, za vreme rata 1999. godine i posle rata, čiji broj prelazi 2.500 ljudi. Udruženje nastoji da se zadovolji pravda u svakom pogledu za sve nevino nastradale žrtve, kao i da porodice ovih žrtava dobiju odgovarajući status. Smatramo, a po ugledu na srodna udruženja u nama susednim državama, da i naše udruženje treba da dobije prioritet i status udruženja od posebnog državnog značaja.
Zakon diskriminiše i još mnogobrojna udruženja, kao što su udruženja slepih, slabovidih, gluvih osoba, obolelih od dečje i cerebralne paralize. Njihova udruženja ne mogu sprovoditi programe od javnog interesa i ne mogu konkurisati za sredstva iz budžeta.
Ovaj zakon ne doprinosi kvalitetnom razvoju demokratije u Srbiji.
Na kraju, mogu reći da je ovaj zakon samo skup lepih želja vladajuće koalicije, jer je ovakav predlog zakona preopširan, manjkav i nefunkcionalan. Zakon može biti prihvatljiv za sve građane Srbije ukoliko se prihvate amandmani poslaničke grupe SRS.