Reč ima narodni poslanik Saša Dujović,  ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS-JS.

Uvaženo predsedništvo, poštovani predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, očigledno da je ovo veoma važan zakon čim se ovoliko narodnih poslanika prijavilo da o njemu diskutuje i ovako temeljno razgovara.
Zakon o udruženju građana za nas iz poslaničkog kluba SPS-JS je veoma važan, kao što je važan za društveni život u Srbiji.
Dosadašnje rešenje koje, mora se priznati, bilo je dobro za neko prošlo vreme, danas se ne uklapa u potrebu da i ovaj segment društvenog života prati rešenje koje diktiraju potrebe građana za udruživanjem. Udruženje građana mora imati jasne ciljeve oko kojih se građani okupljaju, a državi omogućiti da u udruženjima nađe partnere za sprovođenje određenih potreba građana zbog kojih se građani upravo i udružuju.
Dosadašnji zakon o udruženjima, kao i razne izmene i dopune istog, te nekolike uredbe nisu uspele da uspostave red i u uvoj oblasti društvenog života. Nadležnost je, zbog postojanja paralelnih organa vlasti na saveznom i republičkom nivou, često puta duplirana, pa smo imali apsurdne situacije da jedno udruženje odbije da registruje republički nadležni organ, a registruje ga savezni nadležni organ, i obrnuto.
Kada se usvoji Predlog zakona o udruženjima i u ovoj oblasti se uvede red, to će se napokon u okviru jednog ministarstva voditi registar svih udruženja. Značaj vođenja registra udruženja na jednom mestu je od izuzetne važnosti. Centralizovanje evidencije omogućiće kvalitetnije praćenje rada udruženja u ostvarivanju svojih ciljeva i zadataka nadležnih organa.
U Predlogu zakona predviđeno je da posebne kategorije imaju status udruženja od javnog interesa. Veliki broj oblasti koje su zakonom predviđene predstavlja dobar znak države da želi saradnju sa udruženjima. Želim da verujem da je samo greškom predlagača iz ove kategorije ispuštena kategorija ratnih veterana, ratnih vojnih invalida i porodica palih boraca, kao i izbeglih i raseljenih lica sa KiM. Siguran sam da će predlagač prihvatiti podnete amandmane poslaničkog kluba SPS-JS, te ispraviti ovu gršku.
Takođe, veoma bitne promene u odnosu na prethodni zakon odnose se na broj osnivača udruženja. Novim predlogom, kako je ovde već više puta rečeno, predviđeno je da umesto dosadašnjih 10 osnivača to mogu biti samo tri građanina. Lično smatram, da apsurd bude veći, svega je jedan dovoljan da bude državljanin republike Srbije. To u ovom trenutku smatram kao izuzetno loše rešenje. Nadam se da će predlagač ipak iznaći mogućnost da nađe kompromis između predloženog i velikog broja amandmana koji je na tu temu dat.
U Srbiji je trenutno registrovano preko 30 hiljada udruženja. Sama ta činjenica dovodi do zaključka da će, ukoliko se usvoji ovakav predlog o broju osnivača, u najmanju ruku broj udruženja biti dupliran, što će, mora se priznati, dovesti do lošijeg rada samih udruženja, kao i najverovatnije lošije saradnje sa državnim organima.
Posebnu pažnju treba posvetiti delu Predloga zakona koji se odnosi na imovinu udruženja.
Veliki broj udruženja danas koristi značajnu imovinu koju su na korišćenje dobili od zadužbinara, ktitora ili su u prošlosti istu sticali od priloga iz svojih sredstava.
Predlagač zakona je predvideo, po meni veoma loše rešenje, da ukoliko udruženje ne dokaže da je ulagalo sredstva u imovinu ona prelaze u vlasništvo države. Predlagač nije vodio računa o volji donatora koja je u celom civilizovanom svetu svetinja.
Smatram da je krajnje pošteno da Vlada kao predlagač mora da prihvati realnu situaciju, te da u najmanju ruku bude ravnopravna sa udruženjima i da dokaže svoja ulaganja u imovinu koju koriste udruženja kako bi stekla pravo da s njom raspolaže. U suprotnom, ovakav predlog bi mogao izazvati posledice od strane udruženja koje bi verovatno na taj način izgubilo imovinu kojom sada gazduje.
Kao primer ovakvog delovanja navešću sudbinu Doma ratnih vojnih invalida u Beogradu i Doma ratnika, poznatijeg kao Doma vojske. Dom ratnih vojnih invalida građen je kao zadužbina od 1934. godine do 1937. godine na preko 11.700 kvadratnih metara. Danas ratni vojni invalidi tj. udruženja koja koriste tu imovinu imaju na raspolaganju 3.288 kvadratnih metara, a preko 8.000 kvadratnih metara je uzurpirano i otkupljeno od samih fizičkih i pravnih lica.
Nacionalizacija koja je završena 1964. godine dovela je do toga da određeni kvadratni metri, mogu čak i da citiram, Beograd film preuzme 680 metara kvadratnih, "Agrooprema" 1.100, Poslovni prostor Savski venac oko 700 itd, doveli su do toga da ratni vojni invalidi, kojima je kralj Petar kao zadužbinu ostavio Dom ratnih vojnih invalida, izgube tu imovinu i danas ne mogu njom da raspolažu.
Usvajanjem ovakvog predloga, bez izmena koje su predložene u amandmanima poslaničkog kluba SPS-JS, ponovo nas vraća u vreme nacionalizacije, što je u suprotnosti sa tendencijama povraćaja oduzete imovine i pripreme zakona o denacionalizaciji, kao i puta kojim se kreće Srbija prema Evropskoj uniji. Pored mnogobrojnih udruženja koja su se obraćala poslaničkom klubu SPS-JS, kao i meni lično, svoje protivljenje energično su uputili sindikati koji raspolažu imovinom, a koja je sticana decenijama.
Poseban problem predstavlja imovina boračko-invalidskih organizacija, koja je u većini slučajeva sticana između dva svetska rata kada je u Srbiji bilo zlatno vreme zadužbinarstva. Po nekim našim podacima, ta imovina se trenutno procenjuje na negde oko milijardu evra i u Drugom svetskom ratu je veliki broj dokumenata kojim bi se udruženja legitimisala kao vlasnici imovine jednostavno nestao, izgoreo ili prosto udruženja nisu u situaciji da mogu da se legitimišu kao vlasnici, što po vašem predlogu, tj. po predlogu Vlade, automatski prelazi u nadležnost države.
Usvajanjem ovakvog Predloga zakona država preuzima upravljanje nad nečim čemu nije doprinela finansiranjem, a to lično smatram u najmanju ruku nekorektnim.
Na kraju želim da istaknem sledeće, vodeći se interesima građana da se udružuju, predlagač zakona pokušao je da predloži najadekvatnija zakonska rešenja koja bi mogla da budu prihvatljiva i za građane, kao i za narodne poslanike.
Potrebno je da predlagač zakona prihvati predložene amandmane ili bar deo njih, koji poboljšavaju Predlog zakon, te da omogućimo građanima lakše udruživanje u cilju stvaranja uslova za rešavanje programskih ciljeva i zadataka zacrtanih u osnivačkim aktima i statutu udruženja.
Naravno, u pripremi današnje sednice mi smo već obavili neke razgovore i jedan deo amandmana je, da kažem, načelno prihvaćen, u pojedinostima će biti reči dalje.
Ono što je nama veoma važno i za šta sam zamoljen od velikog broja boračkih invalidskih organizacija da ovde sugerišem i ukažem, a to je da je imovina koju poseduje SUBNOR, koju poseduju savezi penzionera, rezervnih vojnih oficira, podoficira, starešina itd. nije mala i jednostavno veliki broj tih organizacija nisu u situaciji da mogu da dokažu poreklo te imovine da je njima ostavljena.
Zadužbinarstvo, kako sam već naveo, bilo je takvo, dosta imovine su ljudi dobre volje ostavljali. Danas imamo nekoliko fondova zadužbine i fondacija kojima gazduju nepoznati ljudi. Slažem se da treba uvesti red, ali tamo gde je to izuzetno poznato i gde postoje organizacije koje su nasledile tradiciju negovanja nekih ranijih organizacija koje su gazdovale tom imovinom, tu bi trebalo imati malo više razumevanja od strane predlagača.
Ono na čemu insistiramo, to je broj osnivača. Ovde je dosta rečeno o broju osnivača kao nelogičnim predlogom od tri, lično smatram da taj broj bi možda mogao se zadržati iz postojećeg zakona, a to je deset, pri tome vodeći računa o sugerisanju iliti predlogu Evropske unije da to bude najmanje dva, ako sam dobro razumeo iz prethodnih razgovora, što znači da nas ne ograničava u nekom većem broju. Mislim da bi tu trebalo poraditi na tome i naći zajedničko rešenje.
Dosta je bilo reči i o poslovnoj sposobnosti maloletnih građana i mislim da tu treba voditi računa, pogotovo što je sadašnjim predlogom predviđeno da samo jedan građanin, državljanin Republike Srbije, jeste dovoljan kao osnivač u aktu o osnivanju udruženja, a dva mogu biti stranci.
Dolazimo u situaciju gde su osnivači dva stranca i jedno maloletno dete, bez obzira na saglasnost roditelja, za šta lično smatram da nije dobro.
Takođe, veoma mi je drago što sam dobio informaciju od predstavnika Ministarstva da će se ispraviti rešenje u članu 36. stav 3, pored postojećih udruženja od javnog interesa građana da će biti uključena i boračka i invalidska udruženja, kao i udruženja raseljenih i izbeglih, pre svega sa KiM, ali i ostalih srpskih zemalja.
To bi u načelu bilo sve ono o čemu sam u ovom trenutku imao da govorim, a uzeću sebi za pravo da u pojedinostima po podnetim amandmanima, ukoliko ministar nešto prihvati biće nam drago, ukoliko ne prihvati pokušaćemo da ga ubedimo da prihvati, pa se nadam da ćemo imati razumevanja i od strane predlagača.
Jer, ipak, kategorija nevladinog sektora u civilnom društvu je veoma važna, a ovde reprezentujem jednu izuzetno brojnu kategoriju, zove se boračko-invalidska zaštita, učesnici nekih nemilih događaja koje bi svi hteli da zaboravimo, i moja je dužnost da predstavim taj problem, jer se radi o velikom broju građana i o nečemu što se zove tradicije. Nisam siguran da to treba porediti sa nevladinim sektorom u pravom smislu reči.
Kontrola u tom smislu reči da, ali ipak kada dva strana državljana i jedan državljanin Srbije, a imate recimo jedan SUBNOR Srbije koji broji stotinu hiljada članova itd, nije to isto, bar mislim da državnim organima ne bi trebalo da bude isto i da oni isto gledaju na jedno i na drugo udruženje, pošto smo u rangu udruženja.
Naravno, nadam se da će amandmane, koje je podnela SPS-JS i ja kao predstavnik Pokreta veterana Srbije, ovde uzeti u razmatranje predlagač i da će po njima postupiti tj. priznati ih. Hvala puno.

Reč ima narodna poslanica Nataša Vučković, ovlašćena predstavnica poslaničke grupe Za evropsku Srbiju. Posle nje narodni poslanik Momo Čolaković.

Poštovana gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, DS i poslanička grupa ZES naravno da će podržati zakon o udruženjima građana, jer ovaj zakon smatramo izuzetno važnim. Razlozi koje ovaj zakon čine tako važnim jesu brojni, kako za ostvarivanje prava naših građana na udruživanje, tako čini mi se i za unapređenje stanja naše demokratije.
Zašto je ovaj zakon tako važan? Pre svega ovim zakonom se stvara pravni okvir za ostvarivanje jednog prava građana - prava na udruživanje koje je zajemčeno našim Ustavom, kojim se zajemčuje pravo na slobodu udruživanja.
Svaka demokratska zemlja nastoji da na maksimalno dobar način stvori uslove za udruživanje, za zajedničko delovanje građana, kako u političkoj sferi kroz političke stranke, tako i u civilnom društvu, odnosno u društvu gde se udruženja građana osnivaju kao pravo građana.
Drugi razlog zbog čega je ovaj zakon tako važan je zato što se tri zakona, koja su do sada uređivala ovu oblast, o kojima je već bilo reči u ranijim izlaganjima i koja su bila potpuno neprimenjiva na sadašnje stanje u nevladinom sektoru i u oblasti udruženja građana, stavljaju se van snage i ova oblast se uređuje na potpuno drugačiji način, shodno stanju koje postoji u realnosti.
Moram da kažem da je interes nevladinog sektora, u meri koju znam, da se ova oblast na što bolji način uredi, kao što je interes države da ova oblast bude uređena tako da država preko svojih organa može da ostvaruje određeni minimalni nadzor koji je potreban u ovoj oblasti.
Ono što je vrlo dobro i što treba da posluži kao primer kada budemo donosili druge zakone, to je što je u pripremi nacrta ovog zakona zaista učestvovao veliki broj nevladinih organizacija. Imale su pravo da izraze svoje mišljenje, slaganja i neslaganja, kojih je uvek bilo i to je dobro. Postojala je zaista jedna svojevrsna javna rasprava. Okolnost da je ovaj zakon dugo pripreman, takoreći od 2002. godine, naravno da je doprineo tome da veliki broj svih zainteresovanih udruženja građana može da učestvuje u pripremi ovog nacrta.
Treći razlog zbog koga je ovaj zakon vrlo važan je taj što se Srbija, kao što većina vas zna, nalazi u procesu monitoringa u Savetu Evrope, još od našeg prijema u ovu organizaciju 2003. godine, kada je zakon o udruženjima građana postavljen kao jedan od uslova koji Srbija mora da ispuni nakon prijema u članstvo. Svaki izveštaj izvestilaca do sada je sadržao konstataciju da mi ovaj zakon nismo doneli. Ovim donošenjem zakona se zapravo i taj uslov negde ispunjava, uslov koji proističe iz našeg članstva u ovoj organizaciji.
Konačno, razlog zbog koga je ovaj zakon važan je naravno unapređenje demokratije i odavno se demokratija ne meri samo stepenom demokratije u političkoj sferi, mogućnosti političkog organizovanja, sposobnosti građana da na slobodnim i fer izborima izraze svoje političko mišljenje, nego se demokratija sve više meri time koliko i na koji način građani participiraju u procesu donošenja odluka i na koji način društvo, kroz organizacije civilnog društva, odnosno udruženja građana, jeste u mogućnosti da preuzme jedan deo poslova i aktivnosti koje je do sada u velikoj meri sprovodila centralizovana država.
To više nije standard. Standard je danas i decentralizacija države, ali i preuzimanje dobrog dela nadležnosti države upravo od strane civilnog društva, naročito u ovoj socijalnoj sferi, o čemu ću malo kasnije više govoriti.
Sve demokratske zemlje se staraju o tome da na najbolji mogući način obezbede uslove za aktivno učešće građana, kako u političkom procesu, tako i u ovom civilnom sektoru.
Pomenula bih primer Švedske, koja za sve nas koji se bavimo demokratijom važi kao jedan od uzora među državama na planu funkcionisanja demokratskih institucija.
Prethodna socijaldemokratska vlada Švedske 2002. i 2003. godine je smatrala da je potrebno da uvede ministarstvo za demokratiju koje je imalo dve vrste nadležnosti. Jedna je bila povećanje participacije građana na izborima i političkom procesu, a druga nadležnost je bila da pospeši udruživanje građana.
Hoću da kažem da i tako demokratske zemlje, kao što je Švedska po nekom opštem mišljenju, bave se pitanjem kako da unaprede svoju demokratiju, jer je to pitanje koje nikada nije završeno, nikada nije do kraja rešeno.
Udruženja građana jesu ključni, naravno ne i jedini, ali ključni element civilnog društva, koje za razliku od zatvorenog, autoritarnog društva, karakteriše otvorenost, tolerancija, vladavina prava, poštovanje ljudskih prava itd, a pre svega pluralizam. Pluralizam koji u svim sferama društva, i u političkoj, i u poslovnoj, odnosno komercijalnoj, pa i samom društvu, civilnom društvu omogućuje da sve društvene grupe izraze svoje interese, svoje potrebe i svoja osećanja i da imaju prilike da i drugi građani čuju.
To je jedan vrlo važan princip naravno i poštovanje tot principa pluralizma pokazuje našu demokratsku opredeljenost da čujemo i imamo razumevanje za različito mišljenje, za različite aktivnosti u društvu, za različite interese, da nastojim da ih usaglašavamo i da na taj način dolazimo do najboljih mogućih odluka za razvoj društva.
Ovo pravo na udruživanje u tom smislu može biti ograničeno samo određenim ustavnim poretkom, normama ustava i onim vrednosnim sistemom koje ustav promoviše. U tom smislu ovaj zakon postavlja ograničenje slobodi udruživanja.
Naravno, to je vrlo aktuelno pitanje i danas u društvu jako mnogo se govori o potrebi da se pronađu mehanizmi, da se na najefikasniji način onemogući rad i javno delovanje svima onima koji se zalažu i promovišu fašizam, rasizam, netoleranciju itd. Na nama je da u ovom parlamentu kroz odgovarajuća zakonska rešenja nađemo odgovore na ta pitanja.
Ukazala bih na to koja su važna rešenja u ovom zakonu koja smatramo posebno važnim u poslaničkoj grupi ZES i u Demokratskoj stranci. Pre svega radi se o usvajanju od strane predlagača termina udruženje građana. Mislimo da je to vrlo dobro, da smo se opredelili za ovaj naziv, iako su u ranijim predlozima i u debati o ovom zakonu bili predlozi da to bude nevladina organizacija, i neprofitna organizacija itd.
Mislim da je dobro što smo se opredelili za termin udruženje građana, koje zakon definiše kao neprofitno, nevladino i dobrovoljno, što je jedna od osnovnih karakteristika udruženja građana. Pri tom, naravno, vrlo je važno reći da nevladino, što se često u našoj javnosti čuje, nikako i nikad ne znači antivladino, i mislim da je moja koleginica u prethodnom izlaganju upravo istakla da je još u 19. veku u jednom našem časopisu po prvi put, smatra se, pomenut izraz nevladina organizacija. Ali, u tradiciji je srpskog društva i raznih udruženja da se koristi upravo izraz udruženja građana i to je jako dobro.
Druga tačka koju izdvajam je to što zakon na vrlo dobar način objedinjuje dve grupe udruženja. To su ona koja se, s jedne strane, formiraju kao društva ili udruženja članova, koje imaju određene zajedničke interese članova udruženja, primeri su brojne organizacije i udruženja osoba sa invaliditetom, razne hobi organizacije, koje su takođe vrlo važne za život i funkcionisanje jednog društva, i one organizacije koje, s druge strane, ostvaruju neki opšti cilj, cilj koji je važan za društvo u celini i to je vrlo dobro da su obe ove vrste organizacija pokrivene ovim predlogom zakona.
Mi u DS smatramo da je vrlo dobar predlog da su samo tri lica potrebna za osnivanje udruženja građana, smatramo da troje ljudi ili tri osobe čine grupu i da je to vrlo dobro rešenje. Takođe, smatramo da je vrlo dobro rešenje to što je Predlog zakona na vrlo slobodan način opredelio mogućnost svakog udruženja da definiše organe upravljanja u svom okviru. Naravno, statutom je neophodno da se odrede organi udruženja, ali nije nametao neka konkretna rešenja, što jeste bilo kritikovano od strane nevladinih organizacija u odnosu na neke prethodne tekstove koje smo imali prilike da vidimo.
Četvrta stvar koju izdvajam je registar. Potrebno je da imamo jedan registar. Razumem potrebu da imamo jedan registar na nivou Pokrajine Vojvodine, ali bih ukazala na jedno rešenje koje je zakon predvideo, preporučila bih Ministarstvu tu praksu da zaista primenjuje u svom radu, a to je mogućnost da obavljaju poslove registra van sedišta ministarstva.
Mislim da je to posebno važna mogućnost sa stanovišta pristupačnosti registra građanima, udaljenim mestima u Srbiji, jer za mnoga udruženja može biti problem da moraju da dođu do Beograda da bi se registrovala i da bi sve poslove oko registracije završila.
Danas u Srbiji, po mojim saznanjima, deluje negde oko 30 hiljada organizacija različitih vrsta. Postoje jako velike predrasude o njihovom radu, o strukturi tih organizacija, u javnosti se više vide jedne nego druge, što je i normalno, ali mi se čini da je vrlo važno da imamo u vidu da ne postoji gotovo nijedna sfera društvenog delovanja gde ne postoji neko aktivno udruženja građana.
Mi smo, naravno, imali prilike tokom svih ovih prethodnih godina da vidimo koji je to veliki doprinos koji su pojedina udruženja i organizacije dale, kako u uspostavljanju demokratskog sistema u Srbiji, tako i u postavljanju uslova za sprovođenje reformi u raznim oblastima.
Mislim da danas u gotovo svakoj opštini u Srbiji deluje neko udruženje koje promoviše evropske vrednosti, koje nastoji da praktične politike EU približi našim građanima. Znam da postoje razna udruženja koja recimo danas rade sa poljoprivrednicima širom Srbije, pokušavajući da im približe upravo tu poljoprivrednu politiku EU, to je vrlo važna stvar, složićemo se svi da je važno da brojne predrasude koje oko toga imamo u procesu našeg pridruživanja EU prevaziđemo.
U realnom životu, dakle, doprinos udruženja građana je izuzetno velik, kako u humanitarnoj oblasti, tako i u oblasti edukacije, kulture, nauke, naravno zaštiti ljudskih prava i svim onim drugim oblastima u kojima postoje udruženja građana.
Peto rešenje koje izdvajam kao vrlo dobro je opredeljenje predlagača da se usvoji princip prijave, a ne princip odobrenja, prilikom registracije, što je jedan moderan princip koji je opšteprihvaćen.
Ovim zakonom takođe se predviđa mogućnost registracije stranih predstavništava, stranih udruženja, što je takođe vrlo dobro, iz prostog razloga što ovde dugo godina već deluje veliki broj međunarodnih organizacija i udruženja koje nisu do sada imale mogućnost da se na pravi način registruju i da deluju u okviru našeg pravnog sistema.
Jedna novina je svakako mogućnost koja je predviđena Predlogom zakona, da udruženje građana može da obavlja privrednu delatnost, a naravno ona mora da bude statutom predviđena, i u tom slučaju, ukoliko se opredeli da ima privrednu delatnost, ona mora biti registrovana u nadležnom organu za registraciju privrednih subjekata, što je dobro.
Ono što preostaje da se definiše u ovoj oblasti, što naravno nije predmet ovog zakona, ali parlament o tome treba da govori i da podstiče Vladu da to čini, to je da se određenim fiskalnim zakonima na poseban način reguliše upravo sprovođenje, odnosno privredna delatnost nevladinih udruženja, s obzirom da tu ima nekih specifičnosti i da u mnogim pravnim sistemima postoje različita rešenja kako da se ovo pitanje reguliše. To su razni oblici usluga koje daju udruženja građana, socijalnog preduzetništva itd. To je vrlo važno pitanje, naročito za društva poput našeg.
Takođe bih ukazala na regulisanje nečega što je u praksi zapravo postojalo, a to je mogućnost da nevladina udruženja, udruženja građana, za svoj rad dobiju sredstva iz budžeta Republike Srbije, naravno pod uslovom da su njihovi programi od javnog interesa i to je jasno definisano šta su to oblasti od javnog interesa u članu 38.
Naravno, dobijanje sredstava iz budžeta Republike Srbije treba da bude samo na osnovu javnog konkursa, predviđeni su kriterijumi i nevladina udruženja moraju da na kraju godine objave taj svoj godišnji izveštaj, tako da on bude dostupan javnosti.
Ovo je vrlo važna novina, dakle postojala je praksa u ovoj oblasti, da nevladina udruženja dobijaju sredstva od države, ali s druge strane nije bilo zakonom do kraja definisano.
Danas u velikom broju zemalja, i kod nas se to dešava kao što sam rekla, dolazi do različitih oblika partnerstva između države, između lokalnih organa vlasti i udruženja građana, i to je naročito važno u oblasti socijalne politike, gde u našem društvu postoje vrlo veliki problemi, a gde je s druge strane država u situaciji, zbog nedostatka budžetskih sredstava, da stalno preispituje i redukuje razne oblike davanja pomoći.
Treći sektor, odnosno udruženja građana su tu u prilici da na vrlo aktivan način doprinesu upravo poboljšanju ostvarivanja socijalne politike.
Već je bilo reči o tome koje su prednosti koje udruženja građana u tom smislu mogu imati, odnosno šta je ono što ih čini konkurentnim u takvom jednom partnerstvu, to je naravno mogućnost da individualiziraju svoje programe, tako da programi socijalne pomoći koje nevladine organizacije, udruženja građana imaju, zapravo budu mnogo više u skladu sa konkretnim potrebama određenih društvenih grupa, na određenoj teritoriji, u određenoj lokalnoj zajednici, to je jedna prednost konkurentna.
Druga konkurentna prednost je ta da su programi udruženja građana uvek nešto jeftiniji nego što su to programi države, zato što država pre svega mora da jedan program predvidi za celu teritoriju države, a s druge strane, naravno, državni aparat jeste skuplji.
Dobar primer za ovo partnerstvo između države i udruženja građana je naravno implementacija Strategije za smanjenje siromaštva, koja je u ovom periodu od pet-šest godina zaista uspela da na ovom projektu okupi veliki broj udruženja građana širom Srbije, da koordinira njihov rad i ne samo da ih angažuje, nego da kroz njihov angažman zapravo poveća i unapredi njihov organizacioni kapacitet za učešće u takvom jednom partnerstvu.
U tom smislu, čini mi se da bi bilo vrlo važno pohvaliti i dalje podsticati jednu dobru praksu koja postoji na našem lokalnom nivou.
Veliki broj naših lokalnih vlasti, koje su u prethodnom periodu stvarale tzv. savete za saradnju sa nevladinim sektorom, to je vrlo dobra praksa i ima nekoliko razloga za to.
Pre svega, vrlo je važno da imamo u vidu da udruženja građana u lokalnoj sredini zapošljavaju određeni broj ljudi, drugo, da angažuju određena sredstva koja se troše u toj lokalnoj sredini za potrebe i korist građana i, treće, da kroz udruženja građana same lokalne vlasti imaju određeni izvor informacija o tome koje su realne potrebe građana u njihovoj sredini.
Na kraju, želela bih da kažem da je bilo reči o finansiranju i rešavanju problema imovinskih prava. Naravno, tu je teško naći najbolje rešenje, jer su primeri različiti i nemoguće je u jednom zakonu toliko individualizirati rešenje.
Ono što mi se čini važnim to je da mi, kao država i kao društvo, treba da podstaknemo razne oblike domaćeg finansiranja rada udruženja građana.
Jedan od načina za to je da donesemo uskoro jedan zakon koji se smatra kompatibilnim sa ovim, a to je zakon o fondacijama i zadužbinama, koji upravo treba da podstakne formiranje domaćih zadužbina, domaćih fondacija i da animira i naš poslovni sektor za ulaganje u nevladin, odnosno treći sektor.
Iz svih ovih razloga koje sam navela, mi u DS podržavamo ovaj zakon, vidimo ga upravo kao podsticaj unapređenju našeg umeća udruživanja u društvu i kao doprinos stvaranju jedne zajedničke atmosfere u sprovođenju ciljeva koje su nam građani odredili. Hvala vam na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Momo Čolaković, predsednik poslaničke grupe PUPS, a posle njega narodni poslanik Tomislav Nikolić.

Poštovana potpredsednice, predsedništvo, poštovani predstavnici Ministarstva, poštovani narodni poslanici, PUPS i naša poslanička grupa izražava zadovoljstvo zbog ovoga što se ovaj zakon našao na dnevnom redu Skupštine i što će biti usvojen, zbog toga što ima jednu široku lepezu udruženja koja su od posebnog značaja i interesa za jednu od najmasovnijih populacija u našoj zemlji, a to su penzioneri.
Izražavamo zadovoljstvo i zbog toga što će konačno iz tri zakona biti spojena jedinstvena materija, na osnovu koje će biti regulisani odnosi i omogućiće se građanima da izražavaju i ostvaruju svoje interese koji su od najvećeg značaja za razvoj demokratskih odnosa, za razvoj humanitarnih odnosa u društvu i za uređenje odnosa između ljudi koji pokušavaju da se udruže radi ostvarivanja nekog svog interesa.
Druga stvar zbog čega mislimo da je veoma značajno ovo, zbog toga što smo već niz godina pokušavali na raznorazne načine da dođemo do toga da se odnosi u udruženjima urede na pravi način, da se omogući ljudima da upravljaju tim svojim interesima.
U tom smislu, posebno izražavam zadovoljstvo zbog toga što su očekivanja penzionerskih udruženja, penzionerskih organizacija, konačno dobili jedan osnov da urede odnose na pravi način.
Mi imamo u Republici preko 200 udruženja, imamo preko 3.000 delova tih udruženja, sa nešto preko 800 hiljada članova. To je jedna ogromna armija građana koji očekuju da na jedan uređeni način ostvaruju svoje interese i da se udružuju radi ostvarivanja tih svojih interesa i dogovora.
Poseban razlog zbog čega podržavamo rešenja koja su ponuđena u zakonu jeste i zbog toga što mi imamo specifičnu potrebu da dokazujemo reprezentativnost radi učestvovanja u uređivanju odnosa između države i udruženja i između države i Fonda za PIO i, na drugoj strani, penzionerskih struktura.
Ono zbog čega posebno podržavamo ovaj zakon jeste nekoliko pitanja koja su uređena na način za koji smo se mi zalagali u poslednjih nekoliko godina.
Prvo i osnovno je da smo učinili nespornim u razgovoru sa predstavnicima Ministarstva da ovde ne spadaju sindikati. Mislim da je to veoma važno. Sindikati su u drugačijem položaju, spadaju među odnose koji se uređuju posebnim Zakonom o radnim odnosima, međunarodnim konvencijama. Mi smo razumeli tako da se sindikat tu pominje samo zbog toga što je to ustavna kategorija i u Ustavu se oni pominju, a sve ostalo se ne primenjuje na njih.
Druga stvar o kojoj smo, takođe, razgovarali sa predstavnicima Ministarstva i učinili je nespornom, to je pitanje statusa pravnog lica. Ko je pravno lice, da li udruženje, da li deo udruženja ili savez itd?
U tom pogledu, učinili smo nespornim da je udruženje pravno lice, a da onaj ko se bavi nekim drugim, finansijskim ili humanitarnim poslovima, takođe može postati pravno lice. U tom smislu, odgovornost za taj status treba da snosi ili deo ili udruženje, zavisno od toga kako to bude regulisao u svom najvećem normativnom aktu, tj. statutu. To je za nas veoma bitno.
Mi smo imali tu jako puno problema. Verovatno na terenu imate to prisutno i znate kako i na koji način rade naši domovi penzionera u selima, u mesnim zajednicama itd. Neki su u statusu pravnih lica, neki nisu. Tu ima određenih problema, ne samo zbog uređenih odnosa, nego i zbog drugih zakonskih propisa koji moraju da se poštuju.
Sledeće pitanje je status imovine. U tom smislu smo podržali to rešenje, iako smo bili podneli amandman da se to drugačije reguliše. Međutim, uz saradnju sa Ministarstvom smo došli do zaključka da je ovo rešenje koje je ponuđeno zakonom prihvatljivije od onoga što smo mi predložili. Zbog toga mislimo da će se to konačno rešiti.
Prihvatam sugestiju i primedbu da novonastala udruženja, humanitarne i nevladine organizacije nisu u ravnopravnom položaju kao i dosadašnja, ali u svakom slučaju, treba nastojati da udruženja ostanu samostalna, da im ostane imovina na korišćenje i da ne budu u nepovoljnijem položaju nego što su do sada bila.
Treća stvar koja je za nas veoma značajna, to je pitanje registra i pitanje kontrole. Mislim da je veoma značajno da se to jedinstveno reši zakonom, jedinstven registar i jedinstvena kontrola, koja će biti pod ingerencijom ministarstva.
Mi smo do sada imali registraciju udruženja i nevladinih organizacija kod MUP itd. Mislim da je veoma značajno da to bude sada objedinjeno, posebno sa aspekta ove kontrole koja mora biti obezbeđena.
Mislimo da je veoma značajno to što je regulisano pitanje humanitarnog delovanja udruženja na jedan poseban, specifičan način i da ove odredbe podstiču tu humanitarnu aktivnost, sa aspekta o kojima ne bih želeo mnogo da govorim, jer je to već poznato. Humanitarna aktivnost i humanitarno delovanje udruženja, nevladinih organizacija, posebno sa aspekta udruženja penzionera, veoma je značajno i zbog onoga o čemu smo i ranije pričali.
Iz tih i mnogih drugih razloga koji su se ovde čuli, mi ćemo u danu za glasanje dati glas za ovaj zakon. Zahvaljujem na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, predsednik poslaničke grupe "Napred Srbijo".

Dame i gospodo narodni poslanici, kao predstavnik stranke koja je juče pobedila na dopunskim izborima u Prijepolju, moram da konstatujem da je cinično obrazloženje gospodina ministra da se ova materija uređuje tek sada, sedam godina posle demokratskih promena u Srbiji.
Mislio sam da ste vi iz DOS-a odustali od priče o tome kako su 5. oktobra bile demokratske promene, i nikada pre i nikada posle, tim pre što imate koaliciju u kojoj se nalaze političke stranke koje su do tada bile na vlasti u Srbiji, pa mi ovo liči na direktnu optužbu protiv koalicionih partnera. To vam ne bih oprostio ili zaboravio, a što se vaših partnera tiče, neka rade kako hoće.
Sve ste u Srbiji završili, doneli sve zakone koji nas približavaju EU i ostalo je još samo da regulišemo rad nevladinih organizacija. Toliko vremena Skupština ima da sada može mirno da se bavi i ovim problemom. Dinar je stabilan, fabrike rade, seljaci hrane Srbiju i zarađuju veliki novac, odbranili smo KiM, samo još da ispunimo testament Tomasa Pejna.
Šta mogu samo da zamerim ovom predlogu zakona, što mislim da neprekidno izaziva probleme u Srbiji, a zakon nije regulisao?
Najpre, izdvojili ste neka udruženja čiji će rad biti regulisan ili je već regulisan ranije donetim zakonima. Sva ostala su ipak u ovom zakonu, pa kada ministar kaže da neće biti moguće da budu osnivane sekte, pitam po kom to zakonu.
Po kom zakonu neće moći da budu osnivane sekte i šta to znači za ministra sekta? Da li postoji definicija sekte koja je zabranjena i sekte koja je dozvoljena, zato što je vrlo teško dokazati da neko osniva sektu koja bi trebalo da bude zabranjena, ukoliko nekim od zakona nije taksativno navedeno šta je sekta i koje sekte, sa kojim obredima, ritualima, sa kojim ciljevima i kojim programom mogu da budu zabranjene.
Jedan sam od građana Srbije koji su na meti jedne tzv. nevladine organizacije. Morao sam da tužim predsednika te nevladine organizacije, zato što je izrekao besomučnu laž kojom je pokušao vašem kandidatu za predsednika da u kampanji pomogne da pobedi na predsedničkim izborima.
Dakle, izgovorena je laž da sam ubica, da sam ratni zločinac, javno izgovorena na televiziji, preneli su je svi svetski mediji, svi domaći mediji. Zatražio sam zaštitu od države. Odgovorili su da nisam ličnost koju država treba da štiti i uputili me da sam tužim predstavnika nevladine organizacije.
Na suđenju koje traje i koje je veoma blizu toga da dođe do zastarelosti dela, predsednik Fonda za humanitarno pravo rekla je da je u mandatu Fonda za humanitarno pravo da optuži i kada nema dokaza. Taj Fond za humanitarno pravo isključivo se bori protiv Srba i isključivo protiv Srbije, i isključivo protiv ljudi koji u Srbiji mogu nešto da predstavljaju ili koji mogu da povedu jednog dana Srbiju mnogo bolje nego što ste je vi ili neko od nas do sada vodio.
Zbog toga, gospodine ministre, mislim da ste propustili da regulišete najvažniju stvar kod tih tzv. nevladinih organizacija, a mogli ste na primeru G 17 plus da imate prethodni primer, a to je finansiranje nevladine organizacije. Koje finansiranje? Iz inostranstva. Vi se ne bavite tom materijom. Za vas je domaće udruženje ono koje je ovde registrovano, a može sto posto sredstava da dobija putem donacije iz inostranstva. Fiktivni projekti, izmišljeni projekti, samo da novac dođe. Onda ta tzv. nevladina organizacija radi protiv interesa Srbije.
Vi trenutno niste ugroženi radom tih nevladinih organizacija. Ako nastavite da govorite kako je KiM sastavni deo Srbije i ako i dalje nastavite da odbijate da priznate nezavisnost Kosova, uskoro ćete imati na vratu tzv. nevladine organizacije.
Dakle, gospodine ministre, šta je trebalo da uradite? Da ograničite finansiranje iz inostranstva na 49% ukupnih sredstava koje nevladina organizacija može da stekne ili da nevladinu organizaciju iz člana 35. finansiranja prebacite u 57. član, u strano udruženje.
Dozvoljen je rad, ponaša se u skladu sa zakonom, ali se finansira iz inostranstva. Ako se finansira iz inostranstva, onda je strano udruženje. Kako to može da bude domaće udruženje, a finansira se iz inostranstva? Ko ima interesa da finansira tzv. borce za ljudska prava, Helsinški odbor iz inostranstva u Srbiji, a da brane srpske nacionalne interese?
Jeste li ikada pročitali da su nekom Srbinu po njihovom izveštaju ugrožena ljudska prava? Ne. Čuli ste drske izjave o sudbini KiM, o zločinima na KiM, o zločinima Srba u Hrvatskoj. Nikada, nikada nisu imali mandat da odbrane Srbiju, srpski narod, da kažu ko je od Srba zločinac, ali da kažu ko je od Hrvata, ko je od Albanaca zločinac.
Zbog toga, ako se posle 1.800 i neke godine, pa posle nekih zakona iz društvenog sistema socijalizma ova materija reguliše, nemojte da prepisujete zakone kojima se reguliše rad ovih organizacija na zapadu. Na zapadu to jesu nevladine organizacije.
U Americi ne postoji nevladina organizacija koju finansira Srbija, po bilo kom osnovu, na bilo koji način, po bilo kom projektu. U Srbiji postoji mnogo organizacija koje se finansiraju iz inostranstva, pa neka svaka uzme po jedan promil i okrene po jedan promil građana Srbije na stranu onoga ko je plaća, eto vam grdne nevolje za Srbiju i za srpsku državu.
Zbog toga trebalo bi doraditi ovaj zakon. Slažem se da je to jedan već veliki sektor.
Gospođo Pešić, zar i vi lupate? Ne mogu da verujem. Fina saradnja radikala i gospođe Pešić, odlično. Vama se ne sviđa, gospođo Pešić, što napadam ove koje finansira Amerika u Srbiji. Kakve to veze ima s vama? Ne finansiraju vas.
Dakle, zakon treba doneti. Kada se ovakav zakon donosi morate sve da imate u vidu, o svemu da razmišljate. Nisam za mere koje je morala Rusija da donese zabranom onih koji su ugrozili vitalne interese Rusije. Mislim da smo dovoljno snažna država, dovoljno demokratska da vodimo brigu, da vodimo računa o svemu, o svakome ko se u Srbiji bavi bilo kojim poslom.
Pri donošenju zakona znajte, ko zna kada ćete imati mogućnost da ga popravljate. Znači, detaljno od člana do člana predvidite svaku mogućnost, zato što će ovaj zakon gledati pravnici iz zemalja koje finansiraju rad nevladinih organizacija. Pronaći će, a svakako nećete moći da ih zabranjujete, jer Ustavni sud se bavi samo zabranama po tri osnova, oni će gledati da vam ne pruže priliku da ih po tom osnovu zabranite.
Sada, da ste malo više radili, a malo manje lupkali, imali biste odbornike u Vrnjačkoj Banji, imali biste u Knjaževcu, imali biste vlast u Zemunu. Imate? Jeste sigurni?
(Sve vreme govora narodnog poslanika Tomislava Nikolića poslanici SRS lupali o klupe.)

Narodna poslanica Gordana Pop-Lazić želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100. stav 1.

Poštovane kolege narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, meni je žao što moram da prekinem konstruktivnu diskusiju koja je tekla povodom Predloga ovog zakona dok gospodin Nikolić nije izašao za ovu govornicu i da vas ponovo opomenem da zaista ne znam na osnovu čega vi tom čoveku dajete reč, i kako on kao građanin, bez ikakvog legitimiteta i legaliteta, ulazi u ovaj parlament.
Koliko znam niste ga lično pozvali, ali tolerišete njegovo prisustvo. To govori o tome da je parlamentarizam u Srbiji zaista u velikoj krizi, a da je i demokratija u velikoj krizi.
Vaš ideolog Aleksandar Vučić, gospodine Nikoliću, verovatno od vas pokušava da napravi radikala čistih ruku, kako biste vi to rekli, ili čista obraza, ne znam, on je to tako umeo da kaže, malo u rukavicama, ali vi ste u stvari umiveni DOS.
Po svemu onome što vi govorite, vi u stvari podržavate politiku nekadašnjeg DOS-a. Nema nikakve razlike između vas i Borisa Tadića. Pošto ste tako dobri prijatelji sa Borisom Tadićem, pošto je Boris Tadić vaša produžena ruka u svim ovim lokalnim kampanjama, gde ucenjujete, otimate, podmićujete, nasilno izvodite odbornike iz opštinskih skupština, zašto se ne dogovorite s njim da lepo raspiše izbore, naka raspusti Skupštinu, pa vi uđite sa 70 poslanika, mi nemamo ništa protiv.
Možda će narod nas da kazni zbog toga što smo gajili zmiju u nedrima, što smo uložili onoliki trud i novac da od vas napravimo brend. Kada budete izašli pod svojim imenom i imenom svoje stranke, mi ćemo pozdraviti taj broj poslanika koji vi ovde u Skupštinu uvedete.
Ovako nas brukate, jer mi smo u kampanji govorili jedno, vi ste govorili: sigurna kuća za Ratka Mladića je kod vas u vašoj kući. Aleksandar Vučić je govorio da je to u Jajincima. A gde je danas? Baš vas briga za Ratka Mladića. Vi ste za saradnju sa Haškim tribunalom.
Vas baš briga za veliku Srbiju i govorite o njoj kao o ratno-huškačkoj politici. Pokušavate da predstavite ideologiju koja nije samo ideologija SRS. Mnogo je starija, vezano za veliku Srbiju, kao samo čekamo tenkove, pa da krenemo i da osvajamo srpske teritorije.
Ne, gospodine Nikoliću, vi bi trebalo da znate da je to nešto sasvim drugo, da je to srpsko etničko biće koga ne smemo da se odreknemo, ali za to je potrebno malo obrazovanja. Mislila sam da ga imate, ali očigledno da ste na sve zaboravili, zarad ovog novca o kome govorite, koji je stigao iz inostranstva i koga ste se latili.