Reč ima gospođa Milica Radović.

Dame i gospodo narodni poslanici, na početku odmah izražavam zadovoljstvo zbog činjenice da je Vlada prihvatila od 15 podnetih amandmana, od strane DSS, ukupno sedam i izražavam nadu da će biti prostora da se prihvati možda još neki od podnetih amandmana.
Kada je u pitanju amandman na član 23. stav 1, koji je podneo moj kolega gospodin Petković, mislim da bi bilo bolje da se nije propisao uslov od sedam godina za kandidata za izborne članove Saveta iz reda sudija. Prvo, postavlja se pitanje, da li je granica od sedam godina upravo ta koja čini jednog sudiju kvalitetnim u odnosu na druge sudije. Druga stvar, zanimaju me kriterijumi. Čime se rukovodio predlagač ovog zakona kada je predložio ovakav jedan uslov.
S druge strane, po našem mišljenju, ova odredba i nije najbolje rešenje, iz jednog prostog razloga, što, ukoliko znamo da se status kandidata stiče na sednici svih sudija, onda je, prosto, razlog za prihvatanje ovog amandmana još veći. Valjda je sednica svih sudija upravo to najšire telo unutrašnjeg uređenja suda, koje najbolje može da odredi koji je sudija taj koji je po rezultatima svog rada, po stručnosti, po dostojnosti, uopšte, po svim opštim pravilima i kvalitetima i standardima struke dostojan da obavlja funkciju izbornog člana Visokog saveta sudstva.
Apelujem na Vladu još jedanput da razmisli o ovom amandmanu i da iznađe mogućnost da ga prihvati.

Reč ima gospodin Miloš Aligrudić.

 U pogledu ovih rokova koji su ovde predviđeni, dakle, ako već postoji ta vremenska lestvica od tri godine za stalnost sudijske funkcije i ako govorimo o ravnopravnosti u pasivnom pravu, mislim da bi u tom smislu sve stalne sudije morale biti ravnopravne. Jer, ako damo rok od sedam godina, koji je ovde dat, onda se javlja kao zakonski arbitrarni rok. Mi smo kao zakonodavno telo potpuno arbitrarni da to bude sedam godina, u skladu sa predlogom predlagača, a ja ne vidim zašto je to sedam godina.
Ako je to neko veće staraca, onda to treba da bude 15 godina ili 20, zašto ne devet godina. Mislim da se ovaj problem vrlo lako otklanja time što se sve sudije u stalnoj funkciji izjednačavaju u svojim pravima, a oni koji predlažu sudije, svi oni koji imaju ulogu predlagača u ovom postupku vodiće računa o tome koga predlažu.
Šta znači isključiti one kolege sudije koji ne ispunjavaju uslov za onih četiri godine? Šta će se za tih četiri godine značajno desiti kod onoga ko je već ispunio uslov od najmanje tri godine obavljanja sudijske funkcije ili, prosto, da bi stekao svojstvo stalnosti? Dakle, tu nema neke bitne razlike i ne vidim razloga da se ovaj amandman ne prihvati i da se sve sudije u tom pogledu izjednače.
Drugo bi bilo da je predlagač zakona predložio zakonodavnom telu da izađe sa jednim ozbiljnim rokom, gde se radi o ozbiljno dugom vremenskom stažu obavljanja sudijske funkcije, radi učešća u Savetu sudstva, koje bi, recimo, bilo 12 ili 15 godina. Onda bi se tu rodio neki rezon, pa bi o tome mogli da razgovaramo. Ovako, ovih sedam godina baš ne ličini ni na šta.
Mislim da bi stvarno trebalo prihvatiti ovaj amandman gospodina Miška Petkovića, mislim da je on racionalan i mislim da, na kraju krajeva, ostavlja jednu široku lepezu mogućnosti predlagačima u trenutku kada se sudije, zapravo, i biraju u Visoki savet sudstva.

Zahvaljujem.
Na osnovu člana 85. određujem pauzu od jedan sat i nastavljamo u 15,00 časova.
(Posle pauze – 15.15 )

Nastavljamo rad. Htela bih da vas informišem da ćemo u skladu sa članom 85. raditi nakon 18.00 časova, do završetka ove tačke. Realno, možemo da završimo to i u sasvim pristojno vreme, moja procena je, negde, oko, 20.00, eventualno 21.00 čas.

O amandmanu 23. javila se gospođa Vjerica Radeta. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici u prepodnevnom delu započeli smo raspravu o Predlogu zakona o Visokom savetu sudstva.
Imali smo amandmane na član 21. i to dva amandmana. Tu je bilo interesantnih rasprava kada je u pitanju Narodna skupština, odnosno uloga Narodne skupštine prilikom kandidovanja i predlaganja članova Visokog saveta sudstva.
Naravno, kao i uvek, pitanje je šta je tu u skladu sa Ustavom, šta nije u skladu sa Ustavom. Istina je da član 153. u poglavlju 8, kada su u pitanju nadležnosti državnih organa, govori o Visokom savetu sudstva, o položaju, o sastavu i izboru i to je jasno regulisano u Ustavu, ali postavlja se pitanje – zašto ono što je u Ustavu nije na pravi način preneto i u Predlog zakona.
Gospodin Krasić je danas odlično objasnio na koji način funkcioniše Parlament u ovom delu i kako se pokušava nekom pričom da se ukaže da postoje neki organi ili da se formiraju neki organi koji su isključivo od stručnog karaktera, koji su nestranački itd, plastično je pokazao kako je to, zapravo, nemoguće kada je u pitanju Narodna skupština.
Jer, Narodna skupština odlučuje većinom i potpuno je normalno, do sada je tako uvek bilo, evo, neka i nije bilo normalno, da skupštinska većina na svaku funkciju bira kandidata koji je, ako nije član, blizak skupštinskoj većini, odnosno nekoj od stranaka iz skupštinske većine.
To se sve, naravno, na dosta ružan način karikira i kada govore narodni poslanici jedni o drugima i kada to prenose mediji, znate, omalovažavanje Narodne skupštine je svaka izjava bilo kojeg narodnog poslanika negde javno, u medijima, na nekom skupu, sa ovog mesta itd, prozivanje narodnih poslanika da li vrše opstrukciju ili ne vrše opstrukciju.
Šta je, zapravo, opstrukcija rada Parlamenta? Da li može iko ko zdravorazumski razmišlja da kaže da neko vrši opstrukciju Parlamenta ako provodi po 10 sati u ovoj sali, od tih 10 sati više od pola vremena provodi na ovom mestu, obraća se građanima, prenosi ono što sazna od građana, što sazna od predstavnika nadležnih organa itd. I, to je svesno omalovažavanje i svesno srozavanje ugleda Parlamenta?! Pa onda dolazimo u situaciju da nismo sigurni, da li imamo dovoljno poverenja u one odluke koje se donesu u ovom parlamentu.
Ovih dana je bilo aktuelno da smo raspravljali o direktoru ''Aerodroma'' Beograd, o zloupotrebama koje su očigledne, on je sam svoju zloupotrebu potvrdio time što je napustio i ''Aerodrom'' i zemlju. Šta se dešava?
Dakle, zašto je problem da se zna da je Poslanička grupa SRS, koja se uvek i oduvek zalaže za odlučnu borbu protiv korupcije i kriminala, pokrenula pitanje vezano za eventualne zloupotrebe položaja, kada je u pitanju Bojan Krišto, iako su se sve poslaničke grupe na izvestan način pridružile tome i, naravno, opet je propust od strane Vlade zašto se nije reagovalo onog istog dana, pa da se ne dozvoli da Bojan Krišto ode, da ne moraju sad nadležni organi da ga jure.
Ali, zašto sam ovo pomenula? Ne sa namerom da ponovo vraćamo priču na Bojana Krišta, to ćemo za nekoliko dana ako ne dobijemo adekvatan odgovor od Vlade Republike Srbije, kako nam je obećano, nego iz drugog razloga.
Sada slušamo u javnosti predstavnike stranke kojoj pripada Bojan Krišto, to je stranka G17 plus, koji kažu – Bojan Krišto je podneo ostavku tek kada je to od njega tražio Boris Tadić.
Da li mi treba da raspravljamo o tome da li je Skupština Srbije, odnosno da li su poslanici SRS od prvog javljanja gospodina Dragana Todorovića tražili da Krišto podnese ostavku ili je to dan kasnije uradio Boris Tadić, da li to umanjuje odgovornost Bojana Krišta, da li je on manji lopov ako je poslušao Borisa Tadića, nego ako je poslušao ili se uplašio glasa koji dolazi od poslanika SRS?
Dakle, i na taj način mi dezavuišemo integritet Narodne skupštine. To je ono što nije dobro i to je ono na šta mi, na kraju krajeva, nemamo pravo.
Građani Srbije izlaze na izbore, građani Srbije biraju na izborima i građani Srbije svoje predstavnike šalju u ovaj parlament. Mi smo, pre svega, zbog tih građana, a pre svega, zbog države Srbije, zbog integriteta naše zemlje u obavezi da vodimo računa o ovom parlamentu i o dostojanstvu ovog parlamenta.
Zašto je kada su u pitanju ovi amandmani, još uvek sam na amandmanima vezano za član 21, a vrlo slično obrazloženje može da se primeni i na amandman gospodina Miroslava Petkovića na član 23. stav 1, koji je trenutno aktuelan, zašto su se danas čula oprečna mišljenja o tome na koji način i kakva uloga Parlamenta treba da bude? Zaista, građani se s pravom pitaju koliko mogu da veruju u ono što ovde skupštinska većina odluči ako celokupna srpska javnost zna, recimo, da mi u Parlamentu osam godina nismo raspravljali o završnom računu budžeta Republike Srbije.
Kako mi uopšte možemo da donosimo nove budžete, a da nismo raspravili na koji način, kako, gde i pod kojim uslovima su potrošene pare građana Srbije iz budžeta iz prethodne godine?
Kada su u pitanju zarade u javnim preduzećima, opet se vraćam na ono što smo mi u SRS pokrenuli još u prethodnom sazivu, gospodin Dragan Todorović je tada bio predsednik Administrativnog odbora i u toj ulozi je tražio od Vlade Republike Srbije da se Administrativnom odboru, a potom i ostalim narodnim poslanicima, ne samo članovima Administrativnog odbora, dostave visine plata, odnosno zarada predsednika i članova upravnih odbora u javnim preduzećima i direktora javnih preduzeća. Tada je to bila tabutima.
Podsećam vas, pre svega, zbog javnosti, da je tada naš Administrativni odbor dobio pismo od Vlade, gde Vlada obaveštava Administrativni odbor, da Vlada ne raspolaže takvim podacima i da Vlada ne može da se meša ni na koji način u plate direktora, pre svega, i upravnih odbora, u javnim preduzećima. Radi se o javnim preduzećima koje je formirala Vlada Republike Srbije.
Gospodin Todorović je tada morao preko Poverenika za informacije od javnog značaja da zatraži te podatke. Jedan deo tih podataka je došao u prethodnom sazivu i tada smo već započeli raspravu o tome.
Osnovano sumnjamo da je i ostatak informacija, odnosno podataka došao kod sada nelegalnog predsednika Administrativnog odbora, ali pošto je on poznat po tome da krade dokumenta, sada ne možemo da znamo šta je, zaista, u međuvremenu od toga stiglo Administrativnom odboru.
Na koji način predstavnici Vlade Republike Srbije reaguju u javnosti, pre svega, na ono što mi sa ovog mesta upozoravamo građane Srbije, kada je u pitanju KiM, status KiM, kada je u pitanju razmeštanje Euleksa, nezakonito, neustavno, kada je u pitanju ekonomska kriza koja je i te kako zahvatila, nažalost, Srbiju, i nije bilo normalno očekivati da će Srbija biti izvan toga što se dešava u celom svetu. Podsećam da je, recimo, Đelić, potpredsednik Vlade, na nekoj konferenciji za novinare rekao, otprilike – blago nama pa se desila ova ekonomska kriza u svetu, to što se dešava loše u bankarskom sistemu širom Evrope i u SAD to će imati dobar odziv u Srbiji, jer će svi strani investitori potrčati u Srbiju; jer su Đelić i Tadić omogućili neke sigurne uslove investitorima u Srbiju.
Sledeći interesantan odgovor predstavnika Vlade, prosto moram nekoliko njih da pomenem, Slobodan Milosavljević, jedan od ministara u Vladi, savetuje građanima Srbije da se bore protiv krize štednjom, tako što neće kupovati šporete ili veš-mašine. Građani su se uplašili njegove poruke, jer ih je to mnogo podsetilo na ono vreme kada ih je Kori Udovički pozivala da prodaju kuće i stanove da bi platili račune za struju. Ministar Snežana Samardžić-Marković poziva građane Srbije da ne uzimaju kredite, da se uzdrže od toga, a kada neko od narodnih poslanika opozicije neku sličnu poruku uputi građanima Srbije onda kažu da mi ovde izazivamo paniku.
Interesantna je izjava, večitog, ministra zdravlja, koji je, takođe, dao svoj doprinos da ublaži muku građana Srbije, koji su se već u velikom broju našli na ivici egzistencije, kada su u pitanju poskupljenja lekova 'ladno je rekao – pa, ako će da poskupe, važno je da ima lekova, nije bitno koliko koštaju.
Taj čovek, očigledno, ne zna da ogromna većina građana Srbije nema ni platu kolika je njegova kada se skinu dve nule.
Jedan neodgovoran i neozbiljan odnos i Vlade Republike Srbije, a, nažalost, Parlament ne pokazuje, ono što bi trebalo da bude, govorim o skupštinskoj većini, volju, ako ništa drugo, da se dogovori sa predsednikom Parlamenta da se ovde stave na dnevni red aktuelne teme. Podsećam na Predlog rezolucije o KiM koji su podneli poslanici SRS, DSS i NS još u junu.
Ljudi moji, od juna do danas nije procenjeno u skupštinskoj većini da mi treba o tome da raspravljamo, onda bismo danas imali jasnu situaciju, jer bismo znali u kojim okvirima se naši zvaničnici kreću u belom svetu kada raspravljaju o onome što je vitalni interes, ne samo naših građana sa KiM, nego svakog patriotski orijentisanog građanina Srbije.
Moramo svi maksimalno da se potrudimo da vratimo Parlament na ono mesto koje mu po Ustavu pripada.
Nemojte samo da mislite, pogrešno je to što mislite, da mi koji učestvujemo u radu Parlamenta na bilo koji način narušavamo dostojanstvo Parlamenta. To radite vi, pored kojih vozovi prolaze. Vi se ne obazirete na to, što reče Krasić, čitate novine, telefonirate, nemate pojma. Sada da napravimo blic anketu na ovoj strani, bez namere da bilo koga lično uvredim, o kojem zakonu sada raspravljamo, ako pola poslanika to pogodi nećemo više raspravljati o amandmanima. (Amandman.)

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)

Na član 23. amandman je podneo narodni poslanik Miroslav Markićević.

Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Da li neko želi reč? (Da.)

Reč ima narodni poslanik Srđan Spasojević.

Gospođo predsedavajuća, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u više navrata smo imali ovaj amandman. Nemam ništa protiv toga što je i gospodin Petković, poslanik DSS-a, predlagao. To je jedan od načina da se ovaj član, praktično, uredi. Ako polazimo od toga da se stavljaju neki rokovi, neke godine radnog iskustva onda je amandman Nove Srbije izuzetno celishodan i po našem mišljenju trebalo ga je prihvatiti.
Duže iskustvo je sigurno jedan epitet, jedna pretpostavka da će se neki posao bolje završiti. Ne vidim razlog zašto je ovde dat rok od sedam godina, kada je u pitanju Visoki savet i izbor kandidata. Naime, povezano sa prethodnim što sam rekao, nigde u samom kandidovanju, kada govorimo o sudijama, ne postoje ovakvi rokovi. Dakle, ili je šest godina za više sudove ili je deset godina sada, pošto je prihvaćen amandman Nove Srbije za apelacione sudove, sa osam na deset godina, a za Kasacioni sud uslov je dvanaest godina.
Prava poruka iz ovog amandmana Nove Srbije jeste da ko može više, može i manje. Dakle, ukoliko se bira neko od sudija ili predlaže neki kandidat za sudiju, sigurno da treba pomeriti prag godina radnog iskustva u pravosuđu, gospodin Aligrudić je već o tome nešto rekao. Sigurno je najprihvatljiviji ovaj predlog najmanje od deset godina, koji smo dali u amandmanu, jer biraće se sudije za apelacione sudove i pomalo ispada nelogično da neko sa sedam godina radnog iskustva učestvuje u izboru nekog gde je potreban uslov od deset godina. Možda bi prava mera ovde bila dvanaest godina, onda bismo izbegli svaku mogućnost da neko sa deset godina radnog iskustva, koliko smo predložili, bira nekog od dvanaest godina radnog iskustva, ali sigurno da je ovo jedno dobro rešenje, ukoliko se stavljaju godine radnog iskustva kao uslov.
Dakle, Visoki savet sudstva čine oni koji se biraju po funkciji, to su: predsednik Vrhovnog kasacionog suda, ministar i jedan član Parlamenta, predsednik Odbora za pravosuđe.
Neprihvatljivo je da ove izborne članove, šest sudija, jednog predstavnika Advokatske komore i jednog predstavnika iz reda profesora, bira neko ko ima manje radnog iskustva, odnosno da u njihovom izboru učestvuje neko ko ima malo radnog staža u pravosuđu, dakle, na sudijskoj funkciji. Nije imalo nikakvog razloga, gospođo ministre, da ne prihvatite ovaj naš amandman, upravo iz svih ovih razloga koje sam naveo. Kažem, nigde nema taj rok od sedam godina i ne znam zašto je baš taj rok dat.
Međutim, moguće je sve kada je u pitanju ovaj set pravosudnih zakona, ima mnogo nelogičnosti, naročito ćemo o tome govoriti kada budemo govorili o sedištima sudova i nekim stvarima koje su uzburkale kako javnost Srbije, tako kompletno građane Srbije. Visoki savet sudstva će sigurno imati jednu zapaženu ulogu, dakle, bilo je tu puno kritika i od samog Društva sudija na sve ovo.
Mislim da treba da donosimo zakone koji su u interesu građana Srbije, koji su u interesu pravne sigurnosti građana Srbije, ali, kao što sam rekao, u Srbiji je sve moguće. U Srbiji je moguće da obećate besplatne akcije, pa da od toga ne bude ništa, u Srbiji je moguće da pet miliona ljudi stane u red i da čeka nešto što neće dobiti. Postavlja se veliki broj pitanja u tom pravcu, da li je moguće da je neko tako proizvoljno mogao da kaže da će biti besplatne akcije, a da od toga neće biti ništa?!
Takođe, ponosni smo sada na jednu stvar koja je na dugom štapu, znamo da je kompletna automobilska industrija u celom svetu u krizi, a mi se sada bavimo samo time, kako je to jedna krucijalna stvar, da će nešto zaživeti, a gasimo nešto što je godinama funkcionisalo i sve su to neke nelogičnosti.
Naravno, više puta su poslanici NS sa ove govornice davali predlog, kao i drugi poslanički klubovi i stranke koje su u ovom opozicionom delu, da je apsolutno, pre svih ovih zakona, trebalo staviti na dnevni red Zakon o osiguranju depozita, jer vidite koliko traje ova rasprava, vidite da ćemo i sledeću nedelju provesti u ovom ambijentu, a građani su u velikoj panici, veliki broj deviznih depozita je podignut, to stvara jednu kompletnu nesigurnost kod ljudi.
Gospođo ministre, još jedanput bih vas zamolio da ovaj amandman NS prihvatite, mislim da je u duhu upravo i onog prihvaćenog amandmana kada smo govorili o apelacionim sudovima. Hvala.

Zahvaljujem. Gospodin Jojić o amandmanu. Izvolite.