O amandmanu, reč ima gospodin Zoran Krasić. Preostalo vreme je sedam minuta, što mislim da je sasvim dovoljno, još će nas častiti, verovatno.

Vi kao trenutno predsedavajući niste ovlašćeni da tumačite koliko je dovoljno. Napokon da se izborimo da pričamo malo o zakonu na zahtev mojih fanova iz DS-a i tri prsta iz SPO-a, pričaćemo o amandmanu na Predlog zakona, nećemo o zumbulima, nećemo o zakletvama u crkvama itd. Da definišemo problem ovog koncepta zakona i ovog člana, gde je gospodin Mirko Munjić morao da podnese amandman, radi se o članu 15. stav 2. Gospodin Munjić je pokušao da amandmanom da naziv tog akta koji treba da donese Savet. On je krenuo, upravo, da sledi koncept predlagača zakona, da kaže da taj akt treba da bude Poslovnik Visokog saveta sudstva.
Moram odmah da vam kažem da, neka, logika koja je prisutna u ovom konceptu zakona jeste ona ista koja je prisutna kod Ustavnog suda Republike Srbije. Znači, pored Ustava koji reguliše, pored Zakona o ustavnom sudu, najviši akt koji donosi Ustavni sud jeste poslovnik, kojim se regulišu neka pitanja unutrašnje organizacije i rada nečega što se zove državni organ. Međutim ovde je situacija potpuno drugačija i pogrešna je bilo kakva analogija da se pravi sa Ustavnim sudom Republike Srbije. Zbog čega je pogrešna? Ako smatrate da Visoki savest sudstva treba da ima i zamenika predsednika onda to mora da se uredi ovim zakonom, a ne da se prepusti Poslovniku kao što ste to uradili u jednom od prethodnih članova Predloga zakona, reći ću vam koji je to član, to je član 7. stav 3. Tu regulišete status zamenika predsednika.
Ne može neko tu rezervnu funkciju ili zamenjeničku funkciju nečega što je ustavna kategorija da crpi iz podzakonskog akta, što je poslovnik. Ako ste smatrali da treba da postoji zamenik predsednika Visokog saveta sudstva, onda ste te odredbe morali da ugradite u ovaj zakon o Visokom savetu sudstva, kako se bira, koje su njegove funkcije, šta treba da radi itd.
Moram da vam skrenem pažnju na još jednu stvar. Zamenik predsednika, a morate malo i da naučite, pošto, koga zmija peči, on se i guštera plaši – i mi smo imali nekog zamenika predsednika.
Međutim, zamenik predsednika je bio ovlašćen da radi samo on što je u opštem aktu definisano kao njegov posao. On generalno zamenjuje predsednika, ali ne može da radi one poslove koje ne bi mogao da radi ni predsednik. Evo da vam to objasnim. U SRS postoji predsednik SRS-a, dr Vojislav Šešelj. Da bi se SRS zadužila, da uzme neki kredit, nije dovoljno da predsednik ode i da potpiše ugovor, nego najviši organ, a to je Centralna otadžbinska uprava, mora da donese odluku o kreditnom zaduženju. Na bazi te odluke se potpisuje ugovor. Na bazi tog ugovora se izdaju menice i ugovorna ovlašćenja.
Vi ste slušali ovog "zumbula" koji se predstavljao da je nešto. On je, kao zamenik predsednika, kod nas imao statutom propisana ovlašćenja. Nije teško da se shvati. Predsednik i zamenik predsednika nisu mogli da kreditno zaduže SRS bez odluke Centralne otadžbinske uprave. To vam pričam zbog Visokog saveta sudstva, da biste shvatiti status predsednika. Njegov status je definisan Ustavom. Zamenika predsednika ne predviđa Ustav. Šta može da ga definiše? Samo Zakon o Visokom savetu, a ne da ovde u Zakonu dajete odredbu pa kažete da će to da se reguliše Poslovnikom o radu.
Tu ste napravili veliku grešku. Zašto? Zato što on zamenjuje predsednika Visokog saveta sudstva i ne može svoja ovlašćenja da crpi na bazi Poslovnika. Poslovnikom se definiše način sazivanja sednica, način rada i organizacija, verovatno i ova radna tela, da li stalna ili ad hok, ali vi niste dosledni ni kod radnih tela.
Vi radnim telima dajete nadležnost da odlučuju o nečemu. Zabranjeno je. Ne može! Ustav zna da je vlastan da odlučuje samo Visoki savet sudstva. To je taj problem. Velika je greška u konceptu, u shvatanju. Ako ide ovaj koncept i vas će ''guja da peči, kao što je nas pečila''.
Imate jedan dobar primer, crkva ne važi, zakletva u crkvi ne važi, kumstvo ne važi, ništa ne važi! Najlepši je, najpametniji, svima može da soli pamet. Uvek je neko drugi kriv.
Da se to ne bi desilo u državi, mi vam predlažemo da pitanje statusa zamenika predsednika Visokog saveta sudstva regulišete ovim zakonom. Potreban je. Neću da ulazim u terminološku razliku, da li je zamenik ili potpredsednik. Prihvatam vaš koncept – zamenik predsednika Visokog saveta sudstva. Ali, on ne može statusno da bude definisan Poslovnikom. On mora zakonom da bude propisan, jer je zakon stepenica niže ispod Ustava. Poslovnik definiše neke druge stvari, organizacije rada.
Kada sam već uzeo reč, moram da vam skrenem pažnju i na odredbe ovog zakona, nisam bio prisutan, izvinjavam se, gde ste taksativno naveli za šta je sve nadležan Visoki savet sudstva. Stičem utisak, neću da idem dalje, da ste prekoračili ona ovlašćenja koja postoje u Ustavu Republike Srbije u članu 154. Zašto vam pričam ovo? Stekao sam utisak, na bazi ovih alineja, sa ovlašćenjima, da vi Visoki savet sudstva tretirate kao inokosni poslovodni organ kompletnog sudstva.
(Predsedavajući: Vreme.)
Gospodine Novakoviću, izvinite.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na naslov iznad člana 16. i član 16. amandman je podneo narodni poslanik Milan M. Nikolić.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?

Poštovani narodni poslanici, u ime SRS predložio sam amandman na član 16. Član 16. je kratak pa bih ga pročitao: "Radi razmatranja pojedinih pitanja iz svoje nadležnosti Savet može da obrazuje povremena radna tela.
Obrazovanje, sastav i način rada povremenih radnih tela bliže se uređuje Poslovnikom".
Moj amandman je zasnovan na tome da se taj član u kompletu briše, iz sledećeg razloga – smatram da je neopravdano formirati povremena radna tela pored stalnih radnih tela, koja su definisana članom 15, a to su: Izborna komisija, Komisija koja vrednuje rad sudija i disciplinski organi. To mi liči kao kada ne znamo šta da radimo, pa, ajde, da formiramo komisiju, da bismo problem stavili na stranu. Obrazovanje povremenih radnih tela će da košta. Moraju da se obrazuju komisije, da se angažuju ljudi i samim tim da se troše sredstva iz budžeta.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman. Obrazloženje Vlade glasi: ''Budući da se u radu Saveta mogu pojaviti pojedina pitanja za čije razmatranje je potrebno obrazovati radno telo, neophodno je stvoriti zakonsku mogućnost da Savet može da obrazuje povremena radna tela. Dakle, za nesmetano funkcionisanje Saveta potrebno je da pored stalnih radnih tela, koja su taksativno određena u članu 15. Predloga zakona, budu obrazovana i povremena radna tela.''
Imajući u vidu da Visoki savet sudstva, koji treba po Ustavu da obezbedi nezavisnost i samostalnost sudova i sudija, ima i velika ovlašćenja, navešću neka od tih ovlašćenja, a ima ih dosta, bira i razrešava sudije, predlaže Narodnoj skupštini kandidate za izbor sudija prilikom prvog izbora za sudijsku funkciju, imenuje sudije porotnike, odlučuje o premeštaju i upućivanju prigovora i udaljenju sudija, odlučuje o postupku vrednovanja rada sudija i predsednika suda, određuje broj sudija i sudija porotnika u svakom sudu, odlučuje o pitanjima imuniteta sudija i članova saveta – kako da bude nezavisan kada je način izbora članova Visokog saveta vezan za Skupštinu, odnosno za skupštinsku većinu?!
Predsednik Saveta je, po funkciji, predsednik Vrhovnog kasacionog suda i njega bira Skupština. Član je, po funkciji, ministar pravosuđa i bira ga Skupština. Za sve ovo je potrebna skupštinska većina, a to je politička većina. Predsednika Odbora za pravosuđe, takođe, bira Skupština. Sudije se biraju međusobno, njih šest, međutim, dolaze u Skupštinu da to verifikuje Skupština. Tako je i sa predstavnikom advokata. Tako je i sa predstavnikom iz reda profesora.
Osvrnuo bih se kratko na jednu tematiku, a to je, vrednovanje sudija. To u ovom zakonu nije razrađeno, niti je precizno definisano, a biće jedna dobra osnova i dobra podloga da se kroz to izvrši lustracija sudija.
Srpska radikalna stranka je protiv lustracije sudija, jer, po Ustavu, sudijska funkcija je stalna. Dakle, radi se o sudbinama ljudi, o sudbinama sudija, i od njih će većina ostati bez posla.
Mi smo ovih dana govorili o sudovima i sudijama. Postoje veliki sudovi, postoje i mali sudovi. Mali sudovi su uglavnom u provinciji, ali brojčano malih sudova je dosta u Srbiji i tamo rade kvalitetne sudije. Govoreno je i o broju predmeta. Ne bi trebalo samo da se vežemo da je merilo rada sudija broj predmeta.
Pominjano je da u velikim sudovima sudije dobijaju sto predmeta, a u malom mestu, u malom sudu dobija samo pet predmeta. Ne govori se da u malom sudu sudije rade i druge problematike, dok je u velikom sudu sudija specijalizovan za jednu oblast. Prema tome, taj sudija koji radi jednu problematiku, on je ekspert i njegov rad je kvalitetniji, njegove presude će biti povoljnije, prema tome, njegov koeficijent i karakter rada će biti bolje ocenjen. Treba to usaglasiti i vezati, pa da rad i onih sudija koji rade više raznovrsnih predmeta bude vrednovan na pravi način.
Nije bitan formalni stav ovog zakona, vrlo je bitno da li će ovi kriterijumi moći da obuhvate sve sudije i da li će se isto rangirati sve sudije, zbog navedenih činjenica. Uvaženi poslanici, na taj način se vršiti lustracija sudija. Srpska radikalna stranka je protiv lustracije sudova i sudija. Hvala.

Hvala vama. Reč o amandmanu ima gospodin Zoran Krasić. Izvolite.

Brže ćemo, Nikola, nemoj da se sekiraš!
Gospodin Nikolić je podneo amandman na član 16. i on traži da se taj član i naslov iznad člana briše, jer stvarno ovo ničemu ne vodi, ovakva vrsta, u načelnim odredbama se ide do ''sitnih creva'' potpuno nepotrebno. Naravno, on je iskoristio dobar primer iz prakse, kako je to radio Čerčil, pa, kad nešto ne želi da reguliše, on pravi komisiju, pa komisija zaseda, zaseda, pa ponovo zaseda, zaseda i nikad se taj problem ne reši. Ali, to ništa novo nije.
Ipak moram da se vratim na ovaj pogrešan koncept radnih tela unutar Visokog saveta sudstva. Ali, moram da zakačim i nešto što se zove nadležnost Visokog saveta sudstva. Vidite, u Ustavu Republike Srbije, u članu 154, propisano je, između ostalog, da Visoki savet sudstva ''učestvuje u postupku za prestanak funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda''. Znači, samo učestvuje u postupku.
Ustav nije hteo da bliže definiše kakvo je to učešće. To učešće može da bude – i daje se savetodavno mišljenje, i daje se neko mišljenje, inicira se postupak, pokreće se postupak.
Znači, reč ''učešće'' može poprilično da ima široko tumačenje, ali je važno da se ne zasniva na donošenju nekog konkretnog akta, znači, nema odlučivanja.
Moram, zbog gledalaca da napravim jednu vezu, da ne bi oni rekli da se ovde sada vrši diskusija o pravnom leksikonu.
Pazite, kod nas postoji jedna velika zabluda u svakodnevnom radu. Jedno je odlučivanje, a drugo je odluka, treće je utvrđivanje, a četvrto konstatacija, jedno je konstruktivni karakter, drugo je deklarativni karakter nečega.
Kako se dešava ovde kod nas da se konstatuje prestanak mandata? Na bazi izveštaja Administrativnog odbora, koji se podeli poslanicima, nezavisno od tačke dnevnog reda, predsednik Narodne skupštine pročita dve rečenice.
Prva rečenica – dobili ste izveštaj Administrativnog odbora, gde se konstatuje da su ispunjeni uslovi iz člana tog i tog Zakona o izboru narodnih poslanika, za prestanak mandata narodnog poslanika. Druga rečenica koju predsednik Narodne skupštine čita – konstatujem da je prestao mandat poslaniku. Kraj. Nema glasanja. Zašto nema glasanja? O tome ko je poslanik odlučuje narod, ali izborna lista, saglasnost, potpisi itd, to samo dokazuje da su poštovane odredbe Zakona. Znači, mi ne glasamo. Jer, kada bismo mi glasali, onda ne bi bili potrebni izbori, onda bismo mi bili francuska radio-televizija, zaposlili smo naše, zatvorili smo, nema više nikog drugog.
Vlast se menja i proverava na izborima svake četiri godine, neki put i ranije, i legitimitet se dobija od naroda, a ne od toga da li će poslanici da dignu ruku ili neće da dignu ruku, jer se onda javljaju i velike gluposti. Kada bi to tako bilo, za poslanika koji je umro ne bi mogao da se konstatuje prestanak mandata ukoliko se glasa, pa većina neće da glasa, ali on je mrtav pa mrtav, ne može da oživi čovek.
Slična analogija postoji i kada je u pitanju Visoki savet sudstva. Pogledajte šta su oni napisali kao svoju nadležnost, odnosno šta su oni razradili u članu 13. Predloga zakona u odnosu na ovlašćenje koje imaju iz člana 154. Ustava Republike Srbije. Znači, ono, ''učešće'', ako niste zaboravili, e, vidite, ''učestvuje'', oni su rekli – predlaže Narodnoj skupštini izbor i razrešenje predsednika Vrhovnog kasacionog suda i predsednika suda. Predlaže Vrhovnom kasacionom sudu kandidate za sudije Ustavnog suda.
Hajde, sada mi kažite na osnovu koje odredbe Visoki savet sudstva može bilo šta da radi kada je u pitanju izbor sudija Ustavnog suda. Na osnovu čega?
Vi, onda formirate ad hok radna tela ili stalna radna tela koja treba da urade neki posao za Visoki savet sudstva, a u stvari, vi ste Visoki savet sudstva postavili kao inokosni poslovodni organ svih sudova u Srbiji. I tu ste prevazišli sva ovlašćenja koja postoje iz člana 154. Ustava Republike Srbije, sva ovlašćenja; i plata i rezultati rada, ubacili ste disciplinsku odgovornost, predlaganje, razrešenje, postavljenje, svašta ste stavili. Niste uspeli da nađete tu evidentnu razliku koja postoji i koja je navedena u članu 154.
Nikada nemojte široko da tumačite krajeve pojedinih stavova ili članova Ustava Republike Srbije, gde se kaže – kao i druga pitanja u skladu sa zakonom. Ako to preširoko tumačite, onda, na osnovu tog tumačenja možete, čak, i da devalvirate ili da ukinete nešto što mora da postoji. Zar ne vidite da ste vi ovim zakonom, i u najavi Poslovnikom, i u najavi nekim aktom Visokog saveta sudstva, u stvari prepravili odredbe Ustava Republike Srbije koje se tiču pravosuđa? Znači, iz toga se izvlači zaključak kakve su namere. Ja ne mogu o namerama da pričam kao o nečemu što je već završeno. Namere se odnose na nešto u budućnosti.
Vi ovim odredbama Predloga zakona o Visokom savetu sudstva, Predlogom zakona o sudijama, Predlogom zakona o uređenju sudova, šaljete jasno prepoznatljivu poruku, jer postoji zajednička nit kroz sve te zakone, to je ta ''namera'' koja treba da se ostvari. Nešto će biti do 2010, a nešto od 2010. godine. Zato su potrebni takvi neformalni organi koji dobiju neku ljušturu, na bazi nekog člana predloga zakona ili kasnije na bazi odredbe Poslovnika, i vi tu lepo završavate posao. Pa, se onda s pravom pozivate, kažete, molim vas, sve je to zakonito, evo, član Poslovnika kaže da može to da se radi, evo, molim vas, član zakona kaže da može to da se radi. Ovde imamo situaciju da će zakon da se donese, bukvalno rečeno, svojevrsnim nasiljem. Uvek je nasilje kada 126 ruku donese neki zakon, a prilikom donošenja zakona izostane dijalog, diskusija i ubeđivanje.
Naravno, verovatno ne mogu da vas ubedim da ovo nije dobro. Zato koristim priliku da ubedim građane da shvate koja se opasnost nadvila nad njima, ako ovo prođe ovako. Ali, morate i vi neki put da odgovorite, pa da kažete: "Martinović nije u pravu, Sreto Perić nije u pravu, Vjerica Radeta nije u pravu, nećemo mi tako da primenjujemo ovaj zakon, nego, taj zakon, kada se bude doneo, on će da znači to i to, sve u skladu sa Ustavom i zakonom". Morate malo i vi da se pravdate, a ne: ajde, sada će da prođe ovo. Srđan Milivojević, od pet sati u Skupštini, četiri i po provede na mobilnom telefonu, uvo mu požuti, pocrveni, pročita sve novine, izađe napolje, i oni su poslanici koji se zdušno zalažu da Skupština bude efikasna, da rešava životna pitanja građana Republike Srbije, samo što je problem što to niko ne može da čuje. Brane se ćutanjem. Stav o zakonu imaju ćutanjem.
Nemam ništa protiv što vi čitate novine. Obavestite se, da znate kakav vam je rejting itd. Sve je tu uredu.
Prekoračili ste i pokazujete kakva će biti vaša namera kada budete u mogućnosti da primenjujete ove zakone. Međutim, nadam se da će građani Srbije da budu toliko svesni i da će da vas onemoguće da vi primenjujete ove zakone.

Hvala, gospodine  Krasiću. Da li  još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 17. amandman je podnela poslanik Milica Radović.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu prihvatili su amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 18. amandman je podneo Aleksandar Martinović.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima gospodin Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, ono što pada u oči kada se čita Predlog zakona o Visokom savetu sudstva, jeste krajnje neujednačena pravna terminologija. Iz toga se vidi da oni koji su pisali Predlog zakona ne znaju baš mnogo o nomotetici, odnosno o tehnici izrade pravnih akata.
Da je to tako, vidi se iz velikog broja članova sadržanih u ovom predlogu zakona. Maločas je narodni poslanik Mirko Munjić podneo amandman na član 15. Predloga zakona i predložio da se u članu 15. stav 2. reč "akt" zameni sa reči "poslovnik". Vlada nije prihvatila ovaj amandman, iz meni potpuno nepoznatih razloga. Vidite, gospođo ministar, ideal dobrog zakonodavstva, između ostalog, jeste i to da se koristi ujednačena, odnosno istovetna pravna terminologija, kako unutar jednog zakona, tako i između jednog zakona sa drugim zakonima koji spadaju u istu materiju. A, vi tako niste postupili.
Dovoljno je samo da pročitate, ali, pažljivo da pročitate član 13. Predloga zakona o Visokom savetu sudstva. Pretposlednja alineja člana 13. glasi ovako – "donosi akte predviđene zakonom". A, vi u članu 15, na koji je gospodin Mirko Munjić podneo amandman, kažete: "Sastav i način rada tela iz stava 1. ovog člana uređuje se aktom Saveta, u skladu sa zakonom." Sa kojim zakonom? Valjda ovim zakonom treba da se uredi koji je to akt kojim će se propisati, između ostalog, sastav i način rada tela iz stava 1. ovog člana.
Dakle, u članu 13. piše – "donosi akte predviđene zakonom" i sada vi, umesto da primenite tu odredbu iz člana 13, vi i dalje nastavljate sa nekim formulacijama koje su krajnje apstraktne i kažete: "Sastav i način rada tela iz stava 1. ovog člana uređuje se aktom Saveta.'' Osnovno pitanje koje vam se postavlja – kojim aktom?
Najlogičnije bi bilo: poslovnikom o radu Visokog saveta sudstva. Nema ništa logičnije nego da se to uredi poslovnikom. Eventualno, ako ne želite da ga uredite poslovnikom, onda morate da navedete koji akt je u pitanju, jer vas na to obavezuje ova pretposlednja alineja člana 13.
Dakle, ako se kaže – "donosi akte predviđene zakonom", onda vi morate već u narednim članovima, kojima razrađujete tu odredbu, da kažete koji akti su u pitanju. Ovako, ostalo je krajnje nejasno o kakvom aktu se, u stvari, radi, da li je u pitanju opšti akt, da li je u pitanju pojedinačni akt. Ako je u pitanju opšti akt, da li je u pitanju odluka, da li je u pitanju zaključak, rešenje ili već neki drugi naziv opšteg pravnog akta.
Vi sada, umesto da iskoristite pravo i obavezu koju vam daje ova pretposlednja alineja člana 13. i da kažete: akt se zove tako i tako, vi samo kažete – aktom. Sada, ne samo da su narodni poslanici u dilemi o kom aktu se radi, sutra će biti i članovi Visokog saveta sudstva u dilemi kakav akt, u stvari, oni treba da donesu i kakvo ime treba da mu daju. Ne može se njima samima ostaviti da sada oni budu, na neki način, kumovi tom aktu, pa da mu oni daju ime kako oni žele. To ste morali da uradite vi u Predlogu zakona, jer vas član 13. na to obavezuje.
Dalje, što se tiče amandmana koji sam podneo, član 18. je prilično nejasan, zato što izgleda, gospođo ministar, niste dovoljno svesni jedne činjenice. Vi hoćete od Visokog saveta sudstva da napravite državni organ. I to mogu da razumem. Očigledno je da je reč o državnom organu i to o državnom organu koji ima izuzetno velika ovlašćenja. S jedne strane, to je državni organ koji, na neki način, predstavlja neki krovni organ nad čitavim pravosuđem, a na drugoj strani, to je organ koji sarađuje sa Narodnom skupštinom prilikom izbora sudija.
Dovoljno je samo pročitati član 13. Predloga zakona o Visokom savetu sudstva i da vam odmah bude jasno o kakvom organu se radi. Dakle, da se radi o organu koji ima izuzetno velika ovlašćenja, vidi se već iz početnih alineja člana 13, "bira i razrešava sudije". Pazite, to je do sada bila nadležnog isključivo Narodne skupštine. Vi sada to prebacujete na Visoki savet sudstva. Reč je, onda, o izuzetno važnom državnom organu. Znate, kada neko ima pravo da bira sudiju koji odlučuje o tome da li je u nekom pojedinačnom slučaju u praksi povređen zakon ili ne, taj državni organ koji to radi, znači da ima izuzetno velika ovlašćenja.
"Predlaže Narodnoj skupštini kandidate za izbor sudija prilikom prvog izbora na sudijsku funkciju". Isto tako. Dakle, Narodna skupština može da izabere sudiju prilikom prvog izbora na sudijsku funkciju, samo sa liste kandidata koju predloži Visoki savet sudstva. To, takođe, govori o tome da je reč o izuzetno važnom državnom organu.
"Predlaže Narodnoj skupštini izbor i razrešenje predsednika Vrhovnog kasacionog suda i predsednika suda; predlaže Vrhovnom kasacionom sudu kandidate za sudije Ustavnog suda; imenuje sudije porotnike; odlučuje o premeštaju, upućivanju i prigovoru o udaljenju sudija" itd. Veliki broj alineja iz člana 13. jasno govori o tome da se radi o izuzetno važnom državnom organu.
Doduše, vi ste propustili, gospođo Malović, i to je greška koja se, inače, ponavlja u velikom broju naših zakona, da kažete da je reč o državnom organu i da kažete o kakvom državnom organu. Vi samo kažete u članu 2: "Savet je nezavisan i samostalan organ". Imajući u vidu podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, prva stvar i prvo pitanje koje vam se može postaviti: o kakvom organu se ovde radi, da li je zakonodavni, izvršni, sudski, parasudski itd? Vi ste to propustili da kažete, ali je, u svakom slučaju, jasno da je reč o jednoj instituciji koja ima izuzetno velika ovlašćenja.
Kada imate instituciju koja ima tako velika ovlašćenja, kao što je u pitanju Visoki savet sudstva, onda način donošenja poslovnika već ukazuje na to da li je u pitanju institucija koja ima velika ovlašćenja ili nešto manja. Vi ste Visokom savetu sudstva dali izuzetno velika ovlašćenja. Sutra će Visoki savet sudstva moći da utiče na pojedinačne sudbine sudija, kandidate za sudije, itd.
Dakle, vi ste Visokom savetu sudstva dali jednu izuzetno veliku vlast i to je činjenica.
Poslovnikom treba da se uredi način rada i postupanje tog visokog saveta sudstva. Imajući u vidu velika ovlašćenja koja Visoki savet sudstva ima, taj visoki savet sudstva će u praksi da donosi izuzetno važne odluke.
Zato je jako važno da se precizno formuliše kojim aktom se uređuje njegova unutrašnja organizacija, kako treba da izgleda taj akt, kako treba da se zove i, između ostalog, kojom se većinom u Visokom savetu sudstva donose odluke. Vi ste, praktično, odgovor na ovo izuzetno važno pitanje ispustili, odnosno niste ga uneli u Predlog zakona ili ste ga uneli indirektno, pa mi možemo samo posredno da donosimo zaključak sa kakvom većinom se donose odluke u Visokom savetu sudstva. Nesporno je da kompletna materija unutrašnjeg uređenja Visokog saveta sudstva, način odlučivanja i stalna i povremena radna tela koja ste vi ubacili u Predlog zakona, sve to mora da bude regulisano poslovnikom.
Dakle, nedopustivo je sa nomotetičke tačke gledišta da će se neka od ovih pitanja, koja u suštini spadaju u istu materiju, s jedne strane, regulisati poslovnikom, a neka druga pitanja će se regulisati aktom za koji ne znamo ni kako se zove, ni da li je opšti, ni da li je pojedinačni. To vam je prva velika greška.
Druga velika greška je sadržana u stvari u mom amandmanu. Morali ste da navedete u Predlogu zakona o Viskom savetu sudstva sa kakvom većinom se donosi odluka u Viskom savetu sudstva. Vi to niste uradili. Predložio sam u amandmanu da Savet donosi Poslovnik dvotrećinskom većinom glasova svih članova Visokog saveta sudstva. Imajući u vidu značaj Visokog saveta sudstva, imajući u vidu činjenicu da on donosi izuzetno važne odluke, treba ipak dati kredibilitet odlukama koje on donosi i treba dati kredibilitet opštim aktima na osnovu kojih se donose te odluke.
Smatram da bi bilo primereno, imajući u vidu značaj Visokog saveta sudstva, da se Poslovnik, kao jedan izuzetno važan unutrašnji akt Visokog saveta sudstva, donese dvotrećinskom većinom. Vi ste propustili da kažete uopšte sa kakvom većinom se donosi poslovnik. Vi ste u obrazloženju zašto odbijate moj amandman naveli: ''U članu 14. Predloga zakona propisano je da Savet može da održi sednicu ukoliko je prisutno najmanje šest članova Saveta, čime se postiže efikasnost u radu Saveta. Prema tome, za donošenje Poslovnika nije potrebna dvotrećinska većina, time bi se samo usporio rad Saveta.''
Gospođo Malović, nije suština ovog saveta da on brzo radi. Nije on sada neko operativno tehničko telo koje se svaki dan sastaje i donosi odluke o nekim tekućim pitanjima. On mora te odluke da donosi na vrlo promišljen način, da studiozno pristupa svakom pitanju koje se postavi na dnevni red Visokog saveta sudstva. Uopšte ne razumem tu vašu intenciju da vi ubrzavate rad Visokog saveta sudstva. Ministarstva treba da reaguju brzo. Vlada treba brzo da reaguje, a u nekim situacijama i Narodna skupština, ali, Visoki savet sudstva nema potrebe da žuri. O svakom pitanju koje se postavlja na dnevni red mora da pristupi na jedan vrlo odmeren način, odgovoran način i da ima u vidu sve aspekte problema o kojima raspravlja. Dakle, nema potrebe da se žuri.
S druge strane, ovo što ste naveli u obrazloženju zašto se odbija moj amandman, kakve veze ima kada Savet može da održi sednicu sa pitanjem sa kojom većinom se donosi Poslovnik. Mogu oni da održe sednicu, a da se na toj sednici ne donese bilo kakva odluka. Dakle, predložio sam da se odluka o donošenju Poslovnika može doneti samo dvotrećinskom većinom. Vi uopšte niste naveli koja je većina potrebna, da li prosta, da li apsolutna, da li dvotrećinska.
Predložio sam dvotrećinsku većinu, imajući u vidu značaj Visokog saveta sudstva koji ste mu vi sami dali u članu 13. Predloga zakona, imajući u vidu činjenicu da će sutra Visoki savet sudstva da razmatra neka vrlo važna pitanja. Znate, za nekog čoveka je egzistencijalno pitanje da li će biti izabran za sudiju ili će biti razrešen. Egzistencijalno je pitanje za člana njegove porodice.
A, vi kažete treba ubrzati rad Visokog saveta sudstva. Ne treba! Visoki savet sudstva mora da radi polako, studiozno i da pažljivo pristupa svakom pitanju koje mu se stavlja na dnevni red. A odluke koje donosi, ipak, moraju da imaju neku težinu.
U ustavnom pravu je poznato, kad god hoćete da date težinu nekoj odluci, vi propišete dvotrećinsku većinu i vi na taj način jasno stavljate do znanje svima, a pre svega članovima tog tela koje odlučuje, da njegova odluka ima izuzetno veliki značaj, ne zbog njega samog, nego zbog lica na koja se ta odluka odnosi. Smatram da je moj amandman potpuno primeren.
Zato što nemam mnogo vremena, hteo bih da kažem samo još nekoliko reči o članu 14. Nekako je to promaklo. Vi se pozivate na član 14. u obrazloženju zašto odbijate amandman koji sam ja podneo, ali član 14. je jedan vrlo zanimljiv član koji govori o tome da, izgleda, Vlada ima nameru da, na neki način, sakrije od javnosti šta radi Visoki savet sudstva.
Dakle, u članu 14. u stavu 1. kaže se: ''Sednice Saveta su nejavne. Savet može da odluči da radi u javnoj sednici, u skladu sa Poslovnikom.'' Zaista mi je nejasno, gospođo Malović, zašto propisujete da su sednice Saveta nejavne.
Ako je sednica Narodne skupštine javna, a nema značajnijeg državnog organa od Narodne skupštine, ako je javan rad suda, sem, izuzetno, u situacijama koje su izričito propisane zakonom, nejasno mi je zašto skrivate od javnosti rad Visokog saveta sudstva? Visoki savet sudstva ne sudi. Neće se pred Visokim savetom sudstva naći neka delikatna pitanja iz privatnog života pojedinaca, maloletnika itd. Zašto bi sednica Visokog saveta sudstva bila nejavna, ako je rad Narodne skupštine javan, ako je rad sudova javan?.
Ako je Visoki savet sudstva neka krovna institucija nad kompletnim pravosudnim sistemom Republike Srbije, bilo bi, zaista, logično da onda njegove sednice budu javne...

Gospodine Martinoviću, izvinjavam se, taj amandman je prihvaćen i postao je sastavi deo zakona. Zato ...

Gospodine Novakoviću, pažljivo sam slušao ono što su pričali o ovom zakonu i ministar i narodni poslanici iz vladajuće većine itd. Dopustite da iznesem moje mišljenje o ovom predlogu zakona. Da li je to moje mišljenje validno, da li ima neku težinu ili ne, to uopšte nije bitno. Govorim vam o jednoj drugoj stvari i da ste me pažljivo slušali vi biste, u stvari, shvatili šta je suština mog izlaganja.
Dakle, rekao sam da je intencija Vlade bila da sakrije od građana rad Visokog saveta sudstva.
Činjenica, na koju je ukazala gospođa Vjerica Radeta, da je Vlada prihvatila izuzetno veliki broj amandmana na Predlog zakona govori o tome da je Predlog zakona pisan na brzinu, da nisu konsultovana strukovna udruženja, nisu konsultovani pravni fakulteti na koje se poziva predlagač, između ostalog, i u Predlogu ovog zakona, i onda je došlo do situacije da se prihvata veliki broj amandmana narodnih poslanika.
Ta činjenica govori o tome da je Vlada neozbiljno pristupila ovom poslu. Pokazao sam vam na samo jednom primeru neujednačene pravne terminologije koliko su oni koji su pisali Predlog zakona bili neozbiljni, aljkavi itd. Pri tome, uopšte ne želim da kažem da je za to odgovorna gospođa Malović. Ne verujem da je ona pisala Predlog zakona. Stručne službe Ministarstva, koje su pripremale Predlog zakona, očigledno su celoj ovoj materiji pristupile na jedan vrlo površan način. To je bila suština mog amandmana i mog obraćanja narodnim poslanicima.
Gospodine Novakoviću, moj savet vama, nemojte vi mnogo da se sekirate o mom načinu izlaganja, ali malo posavetujte Vladu kada predlaže zakone Narodnoj skupštini da malo konsultuje i opozicione poslaničke grupe i strukovna udruženja, a i pravne fakultete. Ima tamo ljudi koji ovoj vladi mogu i te kako da pomognu. (Aplauz.)