Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Treće sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2008. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 118 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 85 narodnih poslanika, odnosno više od jedne trećine narodnih poslanika, i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da je predsednica Narodne skupštine, gospođa Slavica Đukić-Dejanović, saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, pozvala da današnjoj sednici prisustvuju gospodin Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde i gospodin Jovan Ćosić, načelnik u Ministarstvu pravde.
Prelazimo na 6. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O SEDIŠTIMA I PODRUČJIMA SUDOVA I JAVNIH TUŽILAŠTAVA (nastavak u pojedinostima)
U prethodnom radnom danu, u raspravi smo zastali kod člana 4, na koji je amandman podneo narodni poslanik Dragan Stevanović.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Sulejman Spaho, želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100. stav 1.

Dame i gospodo narodni poslanici, zbog nemogućnosti da se prof. dr Vojislav Šešelj obrati lično građanima Srbije i čestita svim građanima islamske veroispovesti veliki muslimanski praznik Kurban bajram, da ga provedu u miru i toleranciji, koristim ovu priliku da u njegovo ime poželim da ovaj veliki praznik bude praznik pomirenja svih razlika u islamskoj zajednici Srbije, za dobrobit svakog muslimana u Srbiji.
Lično se pridružujem čestitkama i željama mog uvaženog predsednika dr Vojislava Šešelja.

 Reč ima Dragan Stevanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, podneo sam amandman na član 3. Predloga zakona koji je pred nama. Kada sam obrazlagao taj amandman, rekao sam da ću i na član 4, o kojem je danas reč, podneti amandman, koji je u potpunosti upućen na član 3, odnosno na amandman na član 3. Pokušaću da se ne ponovim, mada ću nekoliko reči koje sam tada rekao morati da ponovim i danas.
Smatrao sam da je Pčinjski upravni okrug dovoljno velik i da ima dva osnovna suda. Imamo sedam opština. Predvideo sam da taj viši sud u Vranju bude nadležan za dva osnovna suda, za Osnovni sud u Vranju i za Osnovni sud u Surdulici. Taj osnovni sud u Surdulici bi, u principu, bio nadležan za opštine Bosilegrad, Vladičin Han i Surdulicu, dok bi Osnovni sud u Vranju bio nadležan za sudove u Bujanovcu, Preševu, Trgovištu i u gradu Vranju.
Rekao sam i prošli put, reći ću vam i danas, gospođo ministre, bez obzira na to šta mislim o ovom zakonskom predlogu, trudio sam se da obrazloženje, argumente za ove amandmane nađem, upravo, u obrazloženjima i argumentima koje ste izneli vi ili predstavnici skupštinske većine i vodio sam se, apsolutno, onim na čemu ste vi insistirali, geografskom udaljenošću, dostupnošću pravde, putnom infrastrukturom i svime ostalom što ste u svom obrazloženju naveli.
Pre nego što se dotaknemo geografske udaljenosti i putne infrastrukture, postavio bih vam pitanje – u čijem interesu je usvajanje ovakvog zakona? Opozicija je apsolutno protiv i revolt opozicije u odnosu na zakon izražen je i kroz argumente, i kroz diskusiju, i kroz broj amandmana.
Dve trećine ljudi koji sede iza vas, ubeđen sam, nisu za ovakav zakon. Ako će glasati, verujte, to nije njihov iskren, istinski stav, to je njihova stranačka ili politička obaveza. To je stvarno tako i to ste mogli da zaključite u petak uveče. Predstavnici vlasti su kritikovali radikale što nisu podneli amandmane na neke članove zakona. To u njima tinja, ali ne mogu i nemaju mehanizme da pokažu da nisu za ovakav predlog zakona.
Ako javnost nije za to, poslanici u Skupštini nisu, pitam vas, ko je zainteresovan i čiji je interes jedan ovakav zakon?
Objektivno, revolt, ili reakcija, izostali su od onih koji bi možda najviše trebalo da reaguju, a to su sudije, nosioci pravosudnih funkcija. Zašto su ćutali? Nisu ćutali zato što opravdavaju zakon, mislim da ste ih sistemski naterali da ćute. Naterali ste ih da ćute zbog reizbora koji ste prevideli u zakonu o sudijama, s jedne strane, a, s druge strane, naterali ste ih da ćute, jer svaki sudija danas u Srbiji sebe može da vidi u 400 ili 500 onih koji će ostati, eventualno, bez posla zbog stupanja, odnosno primene ovog i ovakvog zakona, odnosno te tzv. vaše racionalizacije pravosudnog sistema.
Mislim da biste mogli taj odgovor da nam date, ako možete. Voleo bih to da čujem, a verovatno i drugi poslanici, pa eto, danas ili do kraja rasprave u pojedinostima, ako nađete za shodno, voleo bih da dobijem taj odgovor.
Ovde ste insistirali na geografskoj udaljenosti. Vidite, gospođo ministre, nastojao sam da svoj amandman podnesem u duhu tog principa. Ako poznajete Pčinjski okrug, ako ste imali priliku da budete dole, mogli ste da vidite da opštine Bosilegrad, Vladičin han i Surdulica, apsolutno, gravitiraju i upućene su jedna na drugu, dok su, s druge strane, ove tri opštine, odnosno četiri, Vranje, Trgovište, Preševo i Bujanovac, takođe, upućene jedna na drugu. Na osnovu te geografske upućenosti jednih na druge, ja sam ovakav amandman predvideo.
Samo ću vam nekoliko podataka reći što se tiče Bosilegrada. Bosilegrad će imati sada, po vašem zakonu, Osnovni sud u Vranju. Razgovarao sam s odbornicima SO Bosilegrad, sa svojim kolegom iz SRS-a, gospodinom Zoranom Stojanovim, i evo šta mi je rekao. U Bosilegradu, recimo, postoji selo Barje. Da bi građani tog sela došli do Bosilegrada, imaju, pre svega, jedan sat pešačenja, a onda još sat vožnje autobusom do Bosilegrada. Taj autobus saobraća dva puta dnevno. Da bi došli do Vranja, do svog osnovnog suda, treba im još 2,5 sata vožnje.
Ovo što sam rekao važi za idealne vremenske uslove, dobru volju onoga ko putuje i, svakako, pristojna kola. Znači, toliko treba jednom građaninu opštine Bosilegrad da dođe do svog osnovnog suda u Vranju.
Amandmanom sam predvideo mogućnost da lakše ostvaruju dostupnost pravde, odnosno da dolaze do Surdulice. U Surdulici postoje svi uslovi za jedan osnovni sud. O tome sam pričao prošli put, da se sada ne bih ponavljao. Od ostalih opština na nivou Okruga, jedino je problem doći do Trgovišta, zbog loše putne infrastrukture. Sve ostale opštine su na dobroj komunikaciji – Bujanovac, Preševo, Vladičin Han, i svi možemo da putujemo i dođemo jedni do drugih. Ali, ovo su dve opštine koje će, zbog ovakvog koncepta zakona, stvarno imati problema.
Sada ćete vi da izađete za govornicu i da kažete – neće građani putovati. Jednom kažete – neće putovati građani, drugi put kažete – neće putovati sudije, a insistirate na principima geografske udaljenosti i putne infrastrukture. Samo mi posle objasnite u kom kontekstu se insistira na geografskoj udaljenosti i na ispravnosti putne mreže. Ko će putovati? Ako neće niko da putuje, zbog čega se insistira na tome?
Dalje što treba reći, a tiče se Pčinjskog upravnog okruga i, uopšte, juga Srbije, jeste kako će se sve ovo reflektovati na ravnomerni regionalni razvoj i decentralizaciju, o kojoj Vlada Republike Srbije od 2000. godine, bez obzira na to ko je činio, sasvim je svejedno, priča. Ovaj zakon je apsolutno u funkciji Vlade koja u tom kontekstu ništa u poslednjih osam godina nije uradila.
Ilustracije radi, gospođo ministre, pročitaću vam samo nekoliko podataka kada je u pitanju Bosilegrad. Od 10 hiljada stanovnika, trajno ili na određeno vreme radi 1.490 radnika, 15,13%. Od toga, 278 njih je u proizvodnji, a sve ostalo je budžet, što Opštine, što Republike Srbije, i uslužna delatnost. Možete da zamislite kako ti ljudi gore žive.
Sada, pazite, postoje neki podaci koje biste, pretpostavljam, želeli da čujete, a indirektno su vezani za ovu priču, odnosno činjenicu da će ovo biti suprotstavljeno ravnomernom regionalnom razvoju i decentralizaciji.
Republički zavod za statistiku Republike Srbije od 2005. godine ne objavljuje podatke o društvenom bruto proizvodu i nacionalnom dohotku. Obrađuje ih, ali ih ne objavljuje. Sada ćete videti zašto. Znači, ovo se odnosi na period od 2000-2005. Beograd je povećao udeo u društvenom proizvodu Srbije sa 28% na 34%; Vojvodina, sa 30% na 31%, a centralna Srbija, bez Beograda, smanjila, sa 41%, na 34%. Prosečna godišnja stopa rasta društvenog proizvoda u Beogradu je 9,5%, u Novom Sadu 16%, u Nišu 10,3%, a u Srbiji, bez Beograda i Niša, 0,7%.
Zašto je ovo bitno? Ovo govorim zbog te provincije koja će, definitivno, biti na udaru ovog zakona. Biće na udaru ovog zakona, jer će se, objektivno, potrebe i za sudijama i za sudskim osobljem smanjiti i sredstva koja u ovom momentu, na konto toga, pristižu, u tom vremenu neće pristizati.
Ekstremni slučajevi propadanja predstavljaju Bor, Majdanpek i Kladovo, koji su svoj rast smanjili od 88% do 93%. Znate li šta je sada ironija? Njihova razvijenost u ovom trenutku može se porediti s razvijenošću tih opština pre Prvog svetskog rata. Ali, možda ste taj okrug i dobro sagledali, jer ste na četiri opštine predvideli dva osnovna suda, a ovamo, za sedam opština dajete osnovni sud. Tu su interesantni kriterijumi kojima ste se vodili.
Ovo je sada jako važno – u istom periodu, Beograd je povećao broj zaposlenih za 18 hiljada, Novi Sad za 14 hiljada, ali je Srbija, bez Beograda i Niša, smanjila broj zaposlenih za 75 hiljada, odnosno Vojvodina za 19 hiljada.
Ove podatke sam spomenuo da bih vam ukazao na činjenicu da će ovaj zakon povećati stratifikaciju, socijalne razlike, ekonomske razlike urbane sredine i provincije, zato što ste sve koncentrisali u sedišta okruga, odnosno u gradove, što ste predvideli da gradovi ili upravni okruzi imaju najmanje jedan osnovni sud.
To nije dobro. To ne ide u prilog decentralizaciji. Lično, mislim da ste u funkciji centralizacije. Srbija nikada nije bila centralizovanija nego što je to danas, i u smislu finansija, državne uprave, lokalne samouprave, a evo, sada i sudstva. Šta će biti sledeće, videćemo.
Ono što bih, kao treće, i poslednje, naveo u ovoj priči, jeste, gospođo ministre, spomenuo sam, to što ste naterali sudije i sudsku javnost na tihi bojkot, odnosno na ćutanje, da ne izraze na adekvatan način svoje nezadovoljstvo ovakvim zakonskim predlogom.
Ovo što ste predvideli zakonom, definitivno ukazuje na činjenicu da su ga pisali ljudi koji ne razumeju duh, mentalitet naroda u malim sredinama, ili da kažem – u provinciji. Rekao bih da su zakon pisali ljudi koji Srbiju doživljavaju onoliko i onako kakvu je vide sa krova ''Beograđanke'', ili su možda proputovali kroz Srbiju kada su išli u Solun, u šoping, ili u Solun da glasaju.
Mislim, gospođo ministre, da bi trebalo da prihvatite predlog opozicije, da povučete zakon. Ako niste spremni na to, prihvatite amandman gospođe Radović, a ako niste ni na to spremni, mislim da moj amandman nije neracionalan, mislim da je funkcionalan i da neće vaš pogrešni koncept nimalo ugroziti. Naprotiv, mislim da će biti u funkciji njegovog unapređenja. Zahvaljujem.

Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 4, amandman je podneo narodni poslanik Vladimir Milentijević.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Milentijević.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, u ime Poslaničke grupe DSS-a, podneo sam amandman na član 4. tačka 7. S obzirom na to da je amandman, s ispravkom, na član 3. prihvaćen, povlačim predloženi amandman, jer očigledno nije u skladu sa prihvaćenim amandmanom na član 3. ovog zakona.

Narodni poslanik Vladimir Milentijević je povukao amandman. Amandman koji je odlukom podnosioca amandmana povučen prestaje da bude predmet rasprave u proceduri.
Na član 4, amandman je podneo poslanik Siniša Stamenković.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Siniša Stamenković.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam nekoliko amandmana na set zakona o pravosuđu. Svi amandmani su pravno mogući i bilo bi racionalno da su i prihvaćeni.
U raspravi prethodnih dana, sve moje uvažene kolege i narodni poslanici izložili su veliki broj amandmana, koji su, takođe, bili dobro obrazloženi, razumni i prihvatljivi i svi oni bi trebalo da postanu sastavni deo svih naših zakona. Hteo bih da skrenem pažnju na nekoliko činjenica vezanih za moj amandman.
Prilikom izrade programa podrške opštinama istočne Srbije, tj. Pirotu, Knjaževcu, Zaječaru, Sokobanji, Boljevcu, Boru, Majdanpeku, Negotinu, Kladovu, Babušnici, Beloj Palanci, Dimitrovgradu, Svrljigu, Crnoj Travi i Vlasotincu, koji je važio kao evropski program od 2004. do 2006. godine, tadašnja Konferencija o evropskoj bezbednosti i saradnji, predvođena Mauricijom Masarijem, dala je saglasnost da se neće raditi dalja centralizacija Srbije, u sva tri oblika vlasti – podjednako u zakonodavnoj, sudskoj i izvršnoj, da će se učiniti sve što je potrebno da građani iz mešovitih prigraničnih opština između Srbije, Bugarske i Rumunije ostanu na svojim ognjištima.
Jedan od najvažnijih projekata, koji su imali svrhu da zadrže građane, bila je i reforma pravosuđa. Ovo obećanje Evrope nije ispunjeno ovakvim setom zakona. Istovremeno, samo iz opština Negotin i Kladovo, 8.000 građana je zatražilo i dobilo otpust iz državljanstva Republike Srbije, što je krajnje alarmantno.
Drugo, prilikom sagledavanja stanja i problema u našem pravosuđu, u okviru Stalne konferencije opština i gradova Srbije, u pomenutom periodu, od 2004. do 2006. godine, konstatovano je sledeće: u velikom broju povređeno je pravo na pravično suđenje građanima i pravnim licima; u značajnoj meri se uzurpira pravo na neometeno uživanje imovine; prekomerno se krši pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života; krši se pravo na slobodu izražavanja, a i pravo na slobodu i bezbednost kretanja svih građana.
Sva ova obeležja našeg pravosuđa, uglavnom, proizlaze iz prevelike sporosti sudova, iz nedostatka kadrova, adekvatne tehnike i loše pripreme rasprave, loše pripreme ročišta, u parnici i u krivici.
Neophodno je da se podsetimo da se, zbog kršenja ljudskih prava i zbog zahteva za povraćaj nezakonito stečene imovine, zbog dužine postupka parnica i krivica, preko tri godine, protiv Republike Srbije, pred Evropskim sudom za ljudska prava, razmatra 690 predstavki, a u 2003. ih je bilo svega 101. Novi šematizam organizacije sudova neće doprineti efikasnosti sudova, a izazvaće masu direktnih i kolateralnih šteta, na koje moje poštovane kolege ukazuju već nekoliko dana u ovoj raspravi.
Posebnu problematiku u praktičnoj primeni sudskih odluka i rešenja, na način kako je to ovom šemom pravosuđa predviđeno, sačinjavaće rad izvršnih sudskih odeljenja i agencija za prinudnu naplatu potraživanja po pravnosnažnim istražnim odlukama. Ovim zakonskim rešenjima, veliki broj građana Srbije dovodimo u neravnopravan položaj, jer ih obavezujemo da putuju čak i 300 km radi obavljanja određenih procesno-pravnih radnji radi naplate potraživanja.
Prelazak određenih nadležnosti u uviđajnom postupku, po osnovu krivičnih dela i po osnovu dela iz bezbednosti u saobraćaju, sa istražnih sudija na tužilaštva – dovešće veliki broj građana u situaciju da satima čeka u neadekvatnim uslovima na izvršenje uviđajnih i procesnih radnji.
Moji amandmani na zakon o sudovima prekršajnog, osnovnog i višeg nivoa, kao i o tužilaštvima, imaju za cilj da se spreči oduzimanje još jednog statusnog obeležja malih palanki i mesta u jugoistočnoj Srbiji, svakako, i u celoj Srbiji. To bi sigurno doprinelo brzoj decentralizaciji Srbije, smanjenju negativnih demografskih trendova od sela ka gradu, a život ljudi u malim građanski mešovitim sredinama učinilo dostojnijim i ispunjenijim.
Moram da istaknem žaljenje što u ovom setu zakona nije predložen transparentni postupak imenovanja i unapređenja sudija, prekršajnih sudova i tužilaca. Smatrao sam da bolje treba definisati mandat specijalnog tužioca za organizovani kriminal, kada smo morali da usvojimo propise za regulisanje mera za uspostavljanje efikasnijeg sistema za sprovođenje svih istražnih postupaka.
Hitan postupak za usvajanje neophodnih zakona u pravosuđu morao je, zbog aktuelnih zbivanja u društvu i državi, da se najpre primeni, tj. da se usvoji zakon o privremenom blokiranju i sprečavanju sumnjivih finansijskih transakcija; da proširi odredbe Zakona o sprečavanju sukoba interesa u vršenju javnih funkcija, posebno za sudije i tužioce; da se donese zakon o utvrđivanju odgovornosti pravnih i fizičkih lica za dela korupcije; da se usvoji set zakona i uredaba kako bi nacionalna revizorska institucija mogla da ostvaruje svoju funkciju; da se usvoji zakon o javnom redu i moralu, da nam deca manje stradaju od prostitucije, od noćnog života i od droge i da se smanji opšta društvena agresivnost.
Amandman koji sam podneo na član 4. tačku 12. Predloga zakona je pravno moguć. Amandman je stručno i temeljito izveo dokaz da se u Negotinu, odnosno za Negotin i Kladovo, mora zadržati viši sud, jer su ovo opštine na međunarodnom plovnom putu Rajna-Majna-Dunav-Odesa. Ove su opštine na dva međunarodna granična prelaza, sa Rumunijom i Bugarskom, odnosno opštine sa dve velike hidrocentrale i više nacionalnih preduzeća, kao što su ''Nacionalni park'', "Omladinski kamp", "Srbijašume" i "Srbijavode". Svi ovi tzv. veliki poreski obveznici završavaju posao u višim sudovima, a ne u nižim sudovima.
Dame i gospodo, prethodnih dana je iskazana u ovoj raspravi određena zabrinutost uvaženih narodnih poslanika za to kako će glasati narodni poslanici koji su podneli amandmane. Mišljenja sam da ćemo glasati za svoje amandmane, u nameri da se pravosuđe uredi bolje, kako zbog građana Srbije, tako i zbog zaposlenih u sudstvu. Hvala.

Ima reč poslanik Nikola Žutić.

Gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministarko, ovaj zakonski predlog o sedištima sudova može slobodno u Ginisovu knjigu rekorda, što se tiče brojnosti amandmana. Ni manjeg zakonskog predloga, ni više amandmana.
Prethodnih dana smo se naslušali priča opozicije i pozicije da ovaj zakonski predlog ne valja i da ga treba, jednostavno, povući iz dalje skupštinske procedure. Situacijom su nezadovoljni poslanici Srema, Bačke, Banata, Mačve i svih regiona Srbije. Najviše zabrinjava narušena tradicija ravnomernog teritorijalnog rasporeda opštinskih i okružnih sudova. Sada su to nekakvi osnovni i viši sudovi. U načelnoj raspravi, kritikovao sam ovu nedovršenost mreže osnovnih i viših sudova. Pohvalio sam uspostavljanje apelacionih sudova, a time i neophodne trostepenosti sudova.
Nova terminologija u nazivu sudova pojavljuje se prvi put u istoriji srpskog sudstva. Kao što sam rekao, pominju se osnovni sudovi i viši sudovi. Sudovi, dakle, nemaju konkretno ime prema teritoriji za koju su nadležni, već im se daje naziv prema hijerarhiji na lestvici sudova po značaju. Imam utisak da je ovo nekakvo eksperimentisanje sa sudovima, da je ovo eksperimentalna mreža sudova, kao da su ovo relikti samoupravnog socijalizma, kada su uvođeni nazivi za institucije kakvi nikada u prošlosti nisu postojali.
Dakle, u Predlogu zakona brišu se tradicionalni nazivi za niže i više sudove, opštinske i okružne, koji su uvreženi u narodu i koji predstavljaju pravnu administrativnu tradiciju srpske države. Ta tradicija je uspostavljena već u ustaničkim vremenima, kada se, 1807. godine, krenulo s magistratima, kao prvostepenim sudovima, i Velikim sudom, 1811. godine, koji je bio drugostepena sudska instanca.
Od 1817. godine, pominje se Beogradski sud, ili Beogradski magistrat, kao prvostepeni.
Prvi nahijski sud bio je Sovjet požarevački, osnovan 1821. godine, i to je preteča okružnih sudova. Godine 1823, knjaz Miloš je Kragujevački narodni sud podigao na stepen višeg suda, pod nazivom – opštenarodni, koji je vršio drugostepenu funkciju. Već je Ustav Knjaževstva Srbije iz 1838. godine, tzv. Turski ustav, predvideo formiranje primeriteljnih sudova, odnosno seoskih sudova, danas bi se reklo – opštinskih, prvostepenih i apelacionih sudova.
Već od tog vremena se stvara srpska sudska tradicija, koja se održala do današnjeg dana.
U postustavnoj fazi, u Kneževini Srbiji počeli su da se donose upravni sudski zakoni. Prema tadašnjim zapadnoevropskim uzorima, svaki sud u Srbiji dobio je poseban sudski zakon. Već 1839. godine, donesen je zakon o ustrojeniju državnog saveta, zapravo, upravnog suda. Godine 1840, doneseni su zakoni o ustrojeniju sudova okružnih, zakon o ustrojeniju apelacionog suda. Zakon o Vrhovnom sudu je donesen je 1846. godine.
Kako se ministar ekonomije pohvalila da je novi predlog budžeta urađen prema najboljim tradicijama Kraljevine Srbije, ja se opet pozivam na najbolju sudsku tradiciju Kneževine, odnosno Kraljevine Srbije. Današnji zakonopisci treba da se ugledaju na proverenu tradiciju Kraljevine Srbije.
Zakon o sudovima iz 1865. godine potvrdio je navedenu trostepenu mrežu sudova, uspostavljenu u periodu Obrenovića i ustavobranitelja. Interesantno je istaći da je ovaj zakon o sudovima iz 1865. ostao na snazi sve do 1929. godine.
Ustav iz 1877. godine potvrdio je trostepenost sudova i punu sudsku nezavisnost. U Srbiji su i dalje postojali prvostepeni okružni sudovi, apelacioni, kasacioni sud. U Kraljevini Jugoslaviji, mreža sudova ostala je, uglavnom, nepromenjena. Po prvom zakonu o sudovima iz 1929. godine, sudsku funkciju vršili su sreski, umesto opštinskih, zatim okružni, kao prvostepeni, apelacioni i kasacioni sud. Pored ovih redovnih sudova, postojao je trgovački sud, koji je sad ukinut, nažalost.
U socijalističkoj Jugoslaviji, Zakonom o sudovima iz avgusta 1945. godine predviđeno je formiranje sreskih, okružnih i vrhovnih sudova federalnih jedinica. Prethodno su, rešenjem od 13. avgusta 1945. godine, nažalost, ukinuti apelacioni i kasacioni sudovi Kraljevine Jugoslavije, kao i Državni savet, odnosno Upravni sud.
Prema zakonu o sudovima iz 1963. godine, sudove su delili na opštinske, umesto sreskih, okružne i vrhovne sudove. Prema zakonu o sudovima Republike Srbije iz 1974. godine, funkciju redovnih sudova vršili su opštinski i okružni sudovi i Vrhovni sud Srbije.
Prema zakonu o sudovima iz 1991, predviđeni su sudovi opšte nadležnosti, opštinski, okružni i Vrhovni sud Srbije. Zakonom iz 2001, predviđeno je osnivanje sudova opšte nadležnosti, opštinski, okružni, apelacioni, Vrhovni sud i posebni sudovi.
Prva petooktobarska vlada, o kojoj, inače, srpski radikali nemaju pozitivno mišljenje, donela je Zakon o sudovima, u novembru 2001. godine, koji je mnogo sistematičniji, pregledniji, jednostavniji od ovih predloga zakona koji su pred nama.
U ovom mom istorijskom pregledu mreže sudova, jasno je izražena tradicija srpskog sudstva, koja je do 1945. bila trostepena. Grubo rečeno, postojali su opštinski, okružni – prvostepeni, apelacioni kao drugostepeni, kasacioni kao sud trećeg stepena.
Kroz istoriju Srbije i Jugoslavije, može se reći da je pokrivenost teritorije sudovima bila dobro i ravnomerno raspoređena. Kneževina Srbija, ili današnja uža Srbija, imala je na stotine primeritelnih, odnosno seoskih sudova, koji su prerasli u opštinske. Kako ističe istoričar Ljušić, Srbija je bila preplavljena brojnošću primeritelnih sudova, svaka opština imala je po jedan sud, on navodi 1.251. Pošto je to neverovatna cifra, možda je štamparska greška, ali da ih je i 125, to je za malu Srbiju veliki broj sudova. Iz toga se može zaključiti da je Srbija bila dobro pokrivena mrežom sudova.
Kako ističe hroničar tog vremena, dakle, to je vreme 1840-1850. godina, tadašnje vlasti su nastojale da se za svaki sud obezbede sudnice, zatvor, krst, jevanđelje, propisi o sudu i Ustav iz 1838. godine. Svaki okrug, prema zakonu iz 1840. godine, imao je po jedan okružni sud. Beograd je od 1841. godine imao, čak, dva okružna suda, beogradski i okružni sud koji je obuhvatao i teritoriju Umke, Mladenovca, Lazarevca i Grocke, a taj drugi okružni sud beogradski zvao se i seljački sud.
U pretkumanovskoj Srbiji, u vreme stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, bilo je, čak, 38 prvostepenih sudova, 19 u oblastima prisajedinjenim posle balkanskih ratova, znači, u Makedoniji i na Kosmetu.
Zakonom iz 1946. godine, propisano je postojanje 16 okružnih sudova u užoj Srbiji, šest u Vojvodini, na Kosmetu – četiri. Prema zakonu iz 1966. godine, bilo je 146 opštinskih sudova i 26 okružnih, dakle, mnogo više nego danas. Prema zakonu iz 1974. godine, bilo je 19 okružnih, 94 opštinska suda u užoj Srbiji, i, prema zakonu iz 1991. godine, bilo je 138 opštinskih i 30 okružnih sudova u celoj Srbiji, a danas je taj broj, nažalost, po ovom predlogu, sveden na 36 opštinskih i 26 okružnih.
Dakle, današnji predlog zakona nema potrebnu pokrivenost teritorije Srbije sudovima. Nema sudova – nema pravde.
Po mom mišljenju, Srbija bi trebalo da u potpunosti sačuva svoju bogatu pravosudnu tradiciju, da čuva sudske institucije koje su ranije utemeljene, naročito mrežu opštinskih i okružnih sudova koja treba ravnomerno da pokriva teritoriju Srbije.
Što se tiče udaljenosti sudova, mnogi su o tome govorili, sudovi moraju biti pristupačni građanima Srbije. Ako ostane ovakva mreža osnovnih i viših sudova, izazvaće se nezadovoljstvo kod građana, izazvaće se i nezadovoljstvo u državi, surevnjivost će postojati i između regija. Dakle, neće svi biti zadovoljni.
Zbog toga, predlažem da se ovaj predlog zakona o sedištima sudova povuče iz dalje skupštinske procedure i da se doradi, a isto se odnosi i na Predlog zakona o sudovima. Hvala.