Dame i gospodo, izlišno je objašnjavati značaj sporta, sportskih udruženja i klubova za zdravlje nacije, posebno za zdravlje omladine i za ugled Srbije u svijetu.
Iz tih razloga smatram da takse koje se plaćaju za njihovu registraciju zaista treba svesti na minimalan nivo, onoliko koliko je potrebno za pokrivanje administrativnih troškova i manualnih troškova administracije. Iz tih razloga predlažem gospođi Dragutinović da iskoristi svoju dobru volju i argumente koje je izneo gospodin Pejčić i da danas prihvati ovaj amandman.
Rasprava koju već pet-šest dana vodimo o setu poreskih zakona je u stvari rasprava o krpljenju budžeta, s jednim ciljem da rupu od nekoliko stotina miliona evra, koja je nastala u budžetu jednostranom primenom SSP, umanjimo i svedemo na neki podnošljiv nivo.
Vlada ovim predlogom zakona predlaže da tu rupu zakrpimo novim porezima, povećanjem akciza i administrativnih taksi. To jeste najjednostavnije rešenje, najbrže rešenje. Međutim, to nije dobro rešenje iz prostog razloga što bi najviše pogodilo one koji najmanje imaju, najsiromašnije građane Srbije.
Pošto se ovih dana navršava osam godina od konstituisanja prve DOS-ovske vlasti u Srbiji, a pošto smatram da je teška situacija u kojoj se sada nalazimo posledica, između ostalog, i tog događaja i vladavine DOS-ovskih stranaka, smatram da je ovo prava prilika da ukratko podsetim na neka od obećanja koja ste dali građanima Srbije i na rezultate tih obećanja. Iz mora obećanja počeću od najvećeg, koje ste dali pre petog oktobra 2000. godine, onih šest milijardi dolara koje čekaju na granici Srbije, da se ovi kursisti iz Segedina vrate u Srbiju i preuzmu vlast u Beogradu. Drugo obećanje je bilo o ulasku u Evropsku uniju. Prvo najkasnije do 2005, posle toga do 2007, nakon toga 2009, pa 2012. godine.
Treće obećanje se odnosilo na poštenu i uspešnu privatizaciju, koja će ozdraviti privredu Srbije. Četvrto obećanje je bilo obračun sa kriminalom i Miloševićevim tajkunima. Peto obećanje je drastično kresanje državne birokratije. Šesto obećanje, govorim samo o suštinskim, fundamentalnim obećanjima, jeste otvaranje novih radnih mesta. Boris Tadić je prvo obećao milion novih radnih mesta. Dvije godine posle toga on i Mlađan Dinkić su obećali otvaranje 500 hiljada radnih mjesta, da bi u aprilu i maju ove godine Boris Tadić obećao da će u naredne četiri godine ova vladajuća koalicija u Srbiji zaposliti novih 200 hiljada radnika.
Poslednja dva obećanja koja ću pomenuti jeste obećanje hiljadu evra od podele besplatnih akcija i jedna odgovorna socijalna politika, politika koja će stimulisati borbu za očuvanje, da tako kažem, podnošljivog položaja najsiromašnijih građana Srbije, uključujući i penzionere.
Šta je ostalo od tih obećanja? Od obećanih šest milijardi dolara Srbija nije dobila ništa. Od Zapada smo dobili 10 miliona dolara za one sramotne prodaje Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića Haškom tribunalu. Nažalost, ni te pare nisu završile u budžetu Republike Srbije, nego su završile u privatnim džepovima.
Što se tiče ulaska Srbije u EU, sve ovo što se događa u Srbiji i sve ovo što se događa na evropskoj političkoj sceni ukazuje da će Srbija u EU najverovatnije ući one godine kada turisti na Kopaoniku budu skijali na lanjskom snijegu.
Što se tiče poštene i uspešne privatizacije, to je jedna firma, jedno ime za najveću pljačku građana Srbije i imovine države Srbije koja se dogodila u njenoj istoriji. Državna mafija u kojoj je glavnu ulogu imala partijska mafija, partijska mafija vladajućih partija, i za kratak vremenski period, za nekoliko godina, bukvalno opljačkala imovinu Srbije vrednu nekoliko desetina milijardi evra.
Podsetiću samo na jedan primer koji je slika i prilika te pljačke, to je prodaje one tri šećerane za tri evra. Značajna činjenica u svemu tome jeste da su te šećerane prodate direktoru DS.
Što se tiče obračuna sa Miloševićevim tajkunima, činjenica je da njih više nema, oni su u međuvremenu postali uspešni biznismeni, najugledniji građani ove države, ekonomski lideri ne samo Srbije i Balkana, nego i Jugoistočne Evrope, koji ne samo da formiraju Vladu Srbije, nego kao članovi državne delegacije učestvuju u pregovorima državne delegacije Srbije sa predstavnicima EU.
Što se tiče kresanja državne birokratije, 5. oktobra 2000. godine u Vladi i ministarstvima bilo je zaposleno 8.099 ljudi, sada ih ima više od 28.000. Vi ste praktično na grbaču građana Srbije natovarili 20.000 parazita, koji godišnje državu Srbiju koštaju više od 200.000.000 evra.
Od otvaranja radnih mesta, od obećanih milion radnih mesta prije dve godine, odnosno 200.000 prije nekoliko meseci, došli smo do prijedloga budžeta, sada već budžetskog zakona za 2009. godinu, u kome stoji da u Srbiji u 2009. godini neće biti zapošljavanja, nego je planirano otpuštanje radnika. Od zagarantovanih 1.000 evra od ovih besplatnih akcija, mi sada imamo nezagarantovanih 40 evra od prodaje NIS-a.
Što se tiče socijalne politike, realna vrijednost penzija u Srbiji u ovom trenutku je manja nego prije formiranja ove vlade, a kakva se socijalna politika vodi može se zaključiti iz činjenice da je ovim predlogom budžeta predviđeno izdvajanje manje sredstava za porodilje i za dječije dodatke nego što je to bilo ranije.
Iskoristiću ovu priliku da se osvrnem još na nekoliko ovih zakonskih rešenja. Tarifni broj 21, kaže - rešenje po zahtevu za upis političke stranke u registar političkih stranaka.
Građani Srbije znaju da u Srbiji ima više od 400 političkih stranaka, i to je objektivno jedan veliki problem i o tome postoji jedan društveni konsenzus. Zašto je to tako? Zasluge svakako snose i loša zakonska rešenja kao što je ovo. Političke stranke su suviše ozbiljna igračka da bi neko mogao da ih dobije za 10.000 dinara.
Na istoj stranici tarifni broj 22, imamo isti problem - rešenje po zahtevu za upis predstavništva stranog udruženja u registar stranih udruženja. Ima časnih izuzetaka, ali je skoro nepisano pravilo da stranci, strana udruženja, svoja predstavništva u Srbiji registruju samo iz dva razloga: radi ekonomske pljačke i radi političke destrukcije Srbije.
Sledeće, turistička propusnica na graničnom prelazu. Znači, kada stranac hoće da dođe u Srbiju kao turista, on mora da plati 5.240 dinara. Mi smo prošle godine u Beogradu imali organizaciju "Evrovizije", imali smo još nekoliko drugih sportskih međunarodnih, ekonomskih i političkih manifestacija, i uprkos tome zabilježen je pad noćenja stranih turista. Umesto da učinimo sve da privučemo strane turiste, da im olakšamo ulazak u Srbiju, mi na ovaj način, odrezujući ovu tarifu od 60 evra, činimo upravo suprotno.
Sledeće rešenje koje po meni nije normalno, tarifni broj 47 - za rešenje iz oblasti zaštite od požara, koje se donosi, i to - po zahtevu za odobrenje lokacije objekata, znači svih objekata, 18.330 dinara, po zahtevu za odobrenje, davanje saglasnosti na investiciono-tehničku dokumentaciju za objekte bruto površine još 7.500 dinara. Ukupno 25.830 dinara. Za kuće do 150 metara kvadratnih - 7.500 dinara, znači ukupno 25.830.
Vi znate koliko novca treba izdvojiti za pribavljanje sve neophodne dokumentacije za izgradnju jedne kuće, da ne govorim o troškovima radova, o troškovima majstora itd. i pored svega toga čovek treba da odvoji 300 evra samo za zaštitu od požara. Poređenja radi, to je više nego za otvaranje jedne slobodne zone u Srbiji.
Sledeće rešenje, tarifni broj 68 - za prodaju proizvoda životinjskog porijekla van poslovnih prostorija, zelene pijace i vašari, to su uglavnom kokoške, pilići, ćurke i jaja. Za to će ovi ljudi morati da plate 15.880 dinara, što je po meni neverovatan harač.
Poređenja radi, tarifni broj 66 - za rešenje po zahtjevu za utvrđivanje da izvozna klanica i drugi izvozni objekti ispunjavaju uslove za izvoz pošiljki mesta itd. 6.280 dinara. Tarifni broj 67, za zahtev za utvrđivanje ispunjenosti uslova za proizvodnju ribe, oplođene ikre i mlađi za poribljavanje itd. 2.620 dinara, i za rešenje po zahtevu za utvrđivanje ispunjenosti veterinarsko-sanitarnih uslova u objektima za proizvodnju i držanje živine, farme.
Znači, na jednoj strani imamo ljude, sirotinju, koja na pijaci prodaje jaja i za to plaća 15.880 dinara, a na drugoj strani imamo ljude koji se bave organizovanom industrijskom proizvodnjom mesa i sličnih prerađevina, sličnih proizvoda, i oni plaćaju od 2.620 do 6.280 dinara, apsolutno nespojivo i neverovatno.
Još je neverovatnije rešenje predloženo iz tarifnog broja 73 - po zahtevu za odobrenje i primenu materijala za reprodukciju koji nije proizveden metodom organske proizvodnje, znači u pitanju su genetski materijali. Smatram da nikome u ovoj sali, ni građanima Srbije ne moram da objašnjavam koje zlo predstavljaju genetski materijali. Da bi neko dobio odobrenje za primenu tih materijala za reprodukciju, on u državi Srbiji, evropskoj Srbiji, treba da plati samo 350 dinara, kao nekoliko kutija žvaka.
Tarifni broj 82 - za rešenje po zahtevu za priznavanje novostvorene domaće sorte voćaka, vinove loze i hmelja, 5.620 dinara. Mogu samo da zamislim koliko napora, truda, znanja i novca treba neko da uloži da bi izumio neku novu sortu voćke, vinove loze ili neke žitarice. Najmanje što bi ova država mogla da uradi, ako nije u stanju da pokrije te troškove, jeste da mu omogući da taj svoj proizvod, taj svoj izum registruje besplatno.
Neverovatno, u sledećem stavu, to je tarifni broj 83 - za donošenje rešenja po zahtevu za utvrđivanje da lica ispunjavaju uslove za procenu rizika za ograničenu upotrebu, uvođenje u proizvodnju i stavljanje u promet genetski modifikovanih organizama i proizvoda od genetski modifikovanih organizama, 3.650 dinara.
Ovo su, što je rekao kolega Martinović, apsolutno neuporedive stvari, stvari koje je stvarno teško objasniti. Na jednoj strani ljudi koji otkrivaju, prave nove sorte voćaka, znači naši domaći građani plaćaju 5.620 dinara, a na drugoj strani ovi koji se bave proizvodnjom, reprodukcijom genetskih materijala, plaćaju za registraciju, za ove administrativne troškove 3.600 dinara.
Još ću prokomentarisati samo dva rešenja. Za prijavu za priznanje patenta plaćaće se 5.000 dinara. To je tarifni broj 108. Ovo je slično kao sa ovim rešenjima za sorte voća. Zaista smatram da ljude koji smisle određeni patent, posebno u ovom ekonomskom trenutku, posebno u ovoj sirotinji u kojoj živimo, ne da treba osloboditi plaćanja bilo kojih administrativnih taksi, nego te ljude treba nagraditi. Mi ovde imamo jedno potpuno suprotno rešenje.
Još jedno, tarifni broj 137 - za rešenje o odobravanju puštanja u probni rad i upotrebu gasovoda, odnosno naftovoda, odnosno produktovoda za međunarodni ili magistralni transport, pazite, za izgradnju ovih objekata treba najmanje nekoliko desetina, a uglavnom i nekoliko stotina miliona evra.
Znači, to rade ljudi, međunarodne kompanije koje raspolažu ogromnim sumama novca. Da bi dobili rešenje da otpočnu rad, oni u državi Srbiji treba da plate samo 26 hiljada dinara, malo više nego što onaj nesrećnik sa početka priče, koji počinje da gradi kuću, treba da plati da bi dobio svu dokumentaciju radi protivpožarne zaštite.
Poslednje rešenje na koje ću se osvrnuti jeste tarifni broj 215, rešenje po zahtevu za izdavanje dozvole za promet naoružanja i vojne opreme u Republici Srbiji. Tim ljudima koji se bave prometom naoružanja, da bi se bavili tim poslom treba da plate, zamislite, čitavih 4.000 dinara. Hvala.