Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na Predlog zakona o privremenom izuzimanju od oporezivanja porezom na dohodak građana određenih vrsta prihoda. U članu 3. stav 1. reči "31. decembra 2009. godine" trebalo bi da se, kako je predviđeno amandmanom, zamene rečima "31. decembra 2010. godine".
Ovo sam smatrao jednim potpuno racionalnim predlogom i rešenjem, jer će i negativni efekti globalne ekonomsko-finansijske krize potresati srpsko tržište, izazvati ogromne ekonomske, finansijske, fiskalne i socijalne probleme i, po nekim predviđanjima, takva situacija će trajati najmanje dve godine. Upravo je taj rok optimalan da bi se ovim amandmanom popravio predloženi zakon.
Naravno, pored tih spoljnih efekata koji će direktno delovati na nezaštićenom srpskom tržištu, prisutni su i evidentni unutrašnji problemi izazvani velikim obimom javne potrošnje, visokom inflacijom, deficitom u spoljnotrgovinskom poslovanju, deficitom u tekućim plaćanjima, deficitom budžeta i sl.
Iz svega ovog navedenog jasno je da će prihodi građana biti značajno umanjeni, tako da smo predložili da se od oporezivanja porezom na dohodak građana izuzmu te kategorije poreskih obveznika, sa rokom od dve godine, umesto jedne koju je predložio predlagač, dakle, Vlada Republike Srbije, odnosno nadležno ministarstvo.
Amandman, naravno, nije prihvaćen i očigledno je da je iluzorno govoriti o činjeničnim pokazateljima, problemima na koje smo ukazali prilikom predlaganja ovog amandmana, jer bismo na taj način ušli u nekakav proces licitiranja i oko spoljnog duga Srbije i oko visine inflacije itd.
Ali, to samo potvrđuje da praktično ovde postoje dve Srbije: jedna realna, u kojoj žive građani i druga, virtuelna, u kojoj funkcioniše Vlada Republike Srbije. Stoga bih želeo da u svojoj diskusiji ukažem na suštinski problem, a to je jedna prilično nakaradna poreska politika koja se vodi u Republici Srbiji.
Naime, ekonomska teorija i sve veći broj ekonometrijskih studija sugerišu da direktno oporezivanje prihoda građana prouzrokuje značajnije negativne efekte na ekonomski rast u odnosu na indirektno oporezivanje i potrošnju. Cilj nekakve reforme poreza na dohodak građana ne može biti samo povećanje fiskalnih prihoda iz ovog izvora, već i uspostavljanje konkurentnijeg poreskog sistema, koji bi u značajnijoj meri podržao ekonomski rast, smanjio sivu ekonomiju i sadržao elemente preraspodele dohotka u meri u kojoj to ekonomske prilike dozvoljavaju.
Sistemi poreza na dohodak građana u praksi često kombinuju elemente koji su rezultat ekonomske teorije i elemente koji su posledica nekakvih društvenih normi. Elementi dva alternativna pristupa, globalnog i cedularnog, najčešće se prepliću pri oporezivanju dohotka građana. Takvi sistemi nisu sami po sebi u stanju da postignu zadovoljavajući stepen socijalno pravične preraspodele dohotka u društvu i jasno je da moraju biti praćeni odgovarajućom politikom socijalnih transfera i progresivnih javnih rashoda.
Ukazao bih ovom prilikom na tri bitna segmenta. Kada je reč o poreskoj efikasnosti, ona se odnosi na taj teorijski pojam ekonomske efikasnosti, jer naplaćeni porezi predstavljaju vidljiv i opipljiv trošak privrednih subjekata. Međutim, poreski sistemi takođe izazivaju promene u ponašanju poreskih obveznika koje nisu toliko vidljive, ali rezultuju gubitkom ekonomske efikasnosti i lokacijom privrednih resursa. Bez ulaženja u tehničke detalje, kao nekakav prvi približni parametar može se uzeti da poreski sistemi u principu treba da se oslanjaju na što širu poresku osnovicu i da poreske stope budu ujednačene i umerene, kako bi se minimalizovali negativni uticaji ne privrednu aktivnost.
Drugi segment je ta poreska pravičnost, koja oslikava društveni konsenzus da pojedinci u društvu treba da plaćaju porez u skladu sa svojim mogućnostima. Možda je ovo i najvažnija stvar. Treće je poreska konkurentnost, koja postaja sve važniji aspekt svih poreskih sistema zbog ubrzanog trenda globalizacije i svetskih tržišta i regionalnih integracija.
Za malu, otvorenu ekonomiju kao što je srpska, koja sve više pristupa regionalnim integracijama, jako je bitno da li ćete kroz pojedine poreske odredbe povećavati ili smanjiti njenu regionalnu konkurentnost.
Dame i gospodo narodni poslanici, treba znati da iako je globalni pristup oporezivanju decenijama dominirao ekonomskim razmišljanjem zapadnih zemalja, nijedna zemlja u svetu nije implementirala porez na dohodak građana, taj sistem koji apsolutno prati teorijsku osnovu i strukturu globalnom sistema. Najveći broj zapadnih zemalja se upravo opredelio da implementira sisteme koji su u suštini globalni, ali uključuju i pojedine cedularne elemente kako bi se olakšala implementacija poreskog sistema ili postigli pojedini ekonomski ciljevi.
Primera radi, SAD i Kanada su države koje su najviše pratile taj globalni pristup oporezivanju pri dizajniranju svojih sistema. Osnovice poreza na dohodak građana u obe zemlje su sveobuhvatne i praktično sve kategorije prihoda građana su podložne oporezivanju. Ipak, ove zemlje su uvele i određeni broj cedularnih elemenata, naročito pri oporezivanju prihoda od kapitala. Preferencijalni tretman prihoda od kapitala je došao kao rezultat njegove povećane i globalne mobilnosti i želje da se stimulacijom štednje i investicija pomogne upravo ekonomski rast i poveća konkurentnost nacionalnih ekonomija. Da bi se olakšala naplata poreza i umanjio prostor za poreske utaje, poslodavci su iz bruto zarade svojih zaposlenih obustavljali po odbitku približne akontacije poreskih obaveza tokom godine.
Kanada, SAD i Australija su praktično jedine zemlje u svetu koje zahtevaju od svih obveznika da na kraju godine podnose poreske prijave. Ta odredba prouzrokuje ogromne troškove administracije i poreskih obveznika. Na primer, u 2001. godini od 30.000.000 stanovnika Kanade čak 21.000.000 je podneo poreske prijave. Studija je rađena krajem devedesetih godina u Kanadi i procenila je da troškovi administracije i poreskih obveznika iznose preko 7% ukupnih fiskalnih prihoda. U strukturi troškova 1% čine administrativni troškovi, a 6% troškovi poreskih obveznika, od čega 2,5% troškova otpada na zaposlene i 3,5% na poslodavce.
Evo i primera iz Evropske unije. Većinu starih članica EU odlikuju relativno kompleksni globalni sistemi sa naglašenim progresivnim poreskim stopama i socijalnim poreskim programima. Za razliku od SAD i Kanade, stare članice EU uvele su veći broj cedularnih elemenata i neoporezivih cenzusa u svoje PDG sisteme kako bi smanjile troškove administracije i poreskih obveznika. U većini tih zemalja poreski obveznici koji ostvaruju samo prihode od redovnog zaposlenja i neznatne prihode iz drugih izvora nisu u obavezi da podnose godišnje poreske prijave. Ovo je slučaj u zemljama poput Velike Britanije, Nemačke, Mađarske itd.
Osim naplate poreza po odbitku pri isplati zarada, praksa je da se porez po odbitku obustavlja i pri isplati dividendi i kamata.
Pored svih uvedenih optimizacija, preko 10% poreskih obveznika u navedenim zemljama popunjava i podnosi godišnje poreske prijave.
Kako bi očuvale konkurentnost svojih poreskih sistema, ali i zadržale određeni stepen vertikalne pravičnosti, nordijske zemlje su devedesetih godina uvele dualni sistem poreza na dohodak koji eksplicitno zasebno oporezuje prihode od kapitala i prihode od rada.
Prihodi od kapitala (kamate, dividende, kapitalne dobiti) podložne su proporcionalnom oporezivanju po jedinstvenoj i umerenoj poreskoj stopi kako bi se destimulisao odliv kapitala. Prihodi od rada (zaposlenje, samostalna delatnost, penzije) oporezuju se višim i progresivnim poreskim stopama. S obzirom na to da zarade u svim zemljama čine najveći deo oporezivog dohotka građana, ovakvim progresivnim oporezivanjem prihoda od rada se može dostići značajan stepen preraspodele dohotka u društvu.
Najnoviji trend u oporezivanju dohotka jesu i sistemi jedinstvene poreske stope koje su u svojoj praksi implementirale zemlje poput Rusije, Estonije, Slovačke ili Letonije.
Ono što je bitno kada je reč o Srbiji jeste da je u okviru one, kako je tada pompezno najavljivano - opsežne, fiskalne reforme 2001. godine, kada je i usvojen prvobitni Zakon o porezu na dohodak građana, zakonom u Srbiji ustanovljen taj cedularni PDG sistem i propisana je nominalna poreska stopa od 20% na praktično sve kategorije dohodaka građana, izuzev zarada. Zbog značajnog opterećenja socijalnim doprinosima na zaradu zaposlenih propisana je niža poreska stopa od 14%, a takav cedularni pristup je omogućio da se 95% poreskih prihoda u Srbiji prikuplja po odbitku.
Iako bi uvođenje jedinstvene nominalne poreske stope na prvi pogled moglo izgledati kao implementacija horizontalne pravičnosti, problem predstavlja činjenica da su za različite kategorije prihoda zakonom propisane i različite stope neoporezivih normiranih troškova. Važna odlika tih progresivnih globalnih sistema jeste i zakonsko definisanje neoporezivog tretmana troškova nastalih pri sticanju dohotka. Međutim, i po mišljenju stručnjaka ovakve zakonske odredbe nisu previše relevantne u kontekstu celokupnog sistema, pogotovo kakav je u Republici Srbiji. Smatra se da bi umesto poreskih zakona optimalnije bilo ostaviti zakonima slobodnog tržišta da putem visine tržišnog prinosa regulišu različite troškove sticanja dohotka.
Efektivna poreska stopa je važna poreskim obveznicima, jer ta stopa, a ne nominalna, određuje koliki će iznos poreza morati da plate. Međutim, u medijima se mnogo češće pojavljuju nominalne nego efektivne poreske stope, jer se od šire javnosti teško može očekivati značajan stepen upućenosti u detalje aktuelnih poreskih zakona.
Ovo se, čini mi se, pogotovo odnosi na potencijalne strane investitore, koji nisu u mogućnosti da se detaljno upoznaju sa pojedinostima svake od zemalja u koje ulažu. Otuda i postoji mogućnost višestruke koristi od eliminacije neoporezivih normiranih troškova i izjednačavanja efektivnih i nominalnih poreskih stopa.
Dakle, taj stari zakon koji je ustanovio već pomenuti cedularni sistem je sadržao i neke globalne elemente u vidu godišnjeg poreza na dohodak građana. Naime, tada su građani sa visokim godišnjim primanjima, kakvih je blizu 1% poreskih obveznika, bili dužni da na kraju godine podnesu poresku prijavu i plate dodatni poreski porez od 10% na ukupan iznos neto prihoda iznad neoporezivog cenzusa.
S obzirom na to da godišnji porez predstavlja i dodatni porez povrh ostalih poreza koje građani plaćaju tokom godine, njegovo uvođenje omogućilo je izvestan stepen vertikalne pravičnosti bez narušavanja jednostavnosti tog cedularnog sistema u Srbiji. Iako su inicijalno praktično sve kategorije prihoda ulazile u osnovicu godišnjih poreza, primera radi, amandmanima na zakon iz 2004. godine prihodi od finansijskog kapitala su oslobođeni od godišnjeg oporezivanja, sa mogućom namerom da se stimuliše razvoj finansijskog tržišta ili možda da se destimuliše odliv kapitala.
Fiskalno opterećenje zarada je jedna od posebnih tema, jako bitnih, jer zarade predstavljaju preko 80% registrovanog oporezivog dohotka građana u Republici, tako da bi neko progresivno oporezivanje isključivo zarada, nalik ovom pominjanom dualnom sistemu, moglo da postigne značajan stepen preraspodele dohotka u okviru postojećeg sistema.
Poštovane kolege poslanici, ekonomske prilike su uslovile jedan svetski trend jednostavnijih poreza na dohodak građana, dakle, tih sistema, kako bi se stvorilo konkurentnije poresko okruženje i stimulisao ekonomski rast. Čini mi se da u Srbiji još uvek nismo svesni toga, tako da mislim da je neophodno da dođe do dodatnog pojednostavljenja i optimizacije postojećeg poreskog sistema.
Naravno, želja mi je bila, s obzirom da vreme polako ističe, da ukažem i na jedno drugačije viđenje funkcionisanja poreske politike, nekakva razmišljanja stručnjaka. Siguran sam da će nešto od onoga što se čulo tokom moje diskusije moći da se iskoristi. Hvala na pažnji.