Zahvaljujem. Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ako se ne varam danas je 26. januar. Nadam se da će se gospođa Čomić sa mnom složi ovog puta, a ova skupština je konstituisana 11. juna, to će reći, tačno pre sedam i po meseci. Voleo bih da čujem jedan jedini razlog zašto za sedam i po meseci ova skupština nije mogla da odredi, kao što je to i red po pravilu konsenzusom, devet delegacija za razne evropske i svetske skupštine.
Među njima ima i manje važnih, ima i onih koje su više važne, kao na primer delegacija u Savetu Evrope, ili delegacija u OEBS. Ima i onih koje su manje važne, ali u svakom slučaju bio je red da u vreme kada smo konstituisali odbore skupštine u to vreme definišemo i ove delegacije.
Zašto to nije urađeno, nesumnjivu krivicu, izvinite, snosi vladajuća većina, odnosno njen oficijalni predstavnik u ovom parlamentu, a to je predsednik Skupštine.
Ovo je inače peta delegacija koju biramo. Do sada smo birali četiri delegacije, dve u Saveznom parlamentu, dok je to još uvek bila nadležnost Saveznog parlamenta i dve u ovom parlamentu. Interesantno je da se malo prisetimo kako smo birali te delegacije. Dve delegacije su izabrane legitimno, odlukom Parlamenta. Druga delegacija, koja je izabrana 2004. godine u Saveznom parlamentu, tada sam bio predsednik parlamenta i šef te delegacije, izabrana je na prvom sastanku posle konstitutivne sednice, u isto vreme kada smo izabrali i odbore Skupštine i izabrana je bez diskusije. Cela tačka je trajala možda dva i po minuta.
Ovde sedi više ljudi, koji su u to vreme su bili poslanici u Parlamentu i mogu da potvrde ovo što govorim. Takođe, poslednja delegacija u vreme predsednikovanja gospodina Dulića je regularno, ako me pamćenje ne vara, izabrana u ovom parlamentu na osnovu konsenzusa koji je napravljen među političkim strankama. Onda da vam kažem da taj konsenzus nije teško napraviti, jer su pravila ne naša nego Poslovnika Saveta Evrope, takva da vrlo jasno kažu da sastav delegacije mora odgovarati sastavu parlamenta. Dakle, ne može stranka koja ima 10% da dobije 30%, niti obrnuto i ima još nekih uzusa vezanih za rodnu ravnopravnost itd.
Postoje pravila igre po kojima se to radi. Olakšavajuća je okolnost što se ne bira jedna delegacija, nego devet delegacija, pa kad dođe do nekih decimala to se odmah uz dobru volju i dobru metodologiju može prevazići.
Ne postoji opravdanje za vladajuću većinu i za gospođu Slavicu Đukić-Dejanović, koja je prva isturena tu na tom polju, zašto to za ovih sedam i po meseci nije urađeno.
Znam, kazaćete bio je problem, doduše, podsetiću vas, taj problem je nastao tek u septembru, ako me pamćenje ne vara, ali i taj problem koji je nastao i koji jeste bio problem dužna je da rešava vladajuća većina, a ne da gura problem pod tepih, a kada prljave stvari krenete da gurate pod tepih, onda se na kraju krajeva ipak kuća negde usmrdi.
Bilo je proteklih dana, i to da kažem, nekoliko krajnje neumerenih i neumesnih različitih izjava vezanih za sastav delegacije. Prvo, da svima bude jasno, da svako onaj koji je izabran u delegaciju, bilo među onih prvih sedam ili među onih drugih sedam, a posle ću objasniti i zašto, ima pravo da, ako to želi, ide na sastanak na plenarnu sednicu Saveta Evrope i sastav te ekipe koja putuje na plenarnu sednicu nije stvar nijednog našeg skupštinskog odbora, ove dobre volje Skupštine, da nekoga šalje ili ne šalje. To je normalno.
Pazite, nama su puna usta Evrope kada pričamo o EU koja obuhvata 27 zemalja, u Savetu Evrope, izvinite, sedi 46 zemalja, od kojih jedino Belorusija nije član Saveta Evrope, i to od onih najvećih, kao što su Rusija, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, do onih najmanjih kao što su Andora, Monako, Luksemburg, itd.
Nesumnjivo je da je naš interes da sudelujemo i na Savetu Evrope i na OEBS-u i ne samo na plenarnim sednicama Saveta Evrope, nego i na važnim odborima kao što je na primer Politički odbor ili Odbor za pravna pitanja, itd. To nije pitanje dobre volje, da li će neko da putuje ili neće da putuje, vladajuće većine, nego je to naprosto pravo poslanika da moraju da putuju.
Drugo, ovde se govori o sedam članova i sedam rezervi, da bude svima jasno, nisam siguran da to svi znaju, pravo i članova i onih koji su rezerve je istovetno po pitanju diskusije. Znači, svako od tih 14 ljudi, koliko mi imamo tamo, može da se prijavi za diskusiju i naravno da diskutuje ako stigne na red.
Možete proveriti kod gospodina Ružića, on je nekoliko puta diskutovao iako je u to vreme bio zamenik člana delegacije i nije bilo nikakvog problema da diskutuje, jedino što je ograničenje što naša država ima sedam glasova, pa vi kao kada određujete ekipu u rukometu, taj dan kažete – ova sedmorka treba da glasa. Možete da postavite bilo koju sedmorku od ovih 14 članova.
Prema tome, mislim da je velika šteta što danas naši predstavnici nisu u Strazburu, šteta je nastala zbog sedam i po meseci potrošenih ni za šta, bukvalno ni za šta i nastala je, hajde da budem dobronameran, na osnovu pogrešne procene da mi tamo nismo neophodni ovoga puta. Da kažem, da budem dobronameran, jer se bojim da nije neki malo drugačiji razlog, da možda i nije bilo predviđeno da prisustvujemo prvom čitanju Rezolucije o Kosovu i Metohiji. Hvala. (Aplauz.)