Poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici Ministarstva, uvaženi narodni poslanici, na dugom putu Republike Srbije ka EU sve su se političke elite u Srbiji, pa i šira javnost u određenom periodu, vrtele upravo oko pitanja novog zakona o političkim strankama. Novi zakon o političkim strankama je dobar za političku scenu zagušenu sa 575 političkih stranaka, nekoliko puta je ovde danas rečeno, od kojih je 133 registrovano u saveznom registru i 442 u Ministarstvu za državnu upravu.
Da bih osnažio ovu tvrdnju o zagušenju na političkoj sceni Srbije reći ću da treba imati na umu da velike sile, recimo, Amerika ima dve velike stranke; jednako tako i Belika Britanija; Nemačka ima i centar, a šta ima Srbija, svedoci smo bili do sada.
Doduše, trend u pomenutim zemljama traje već stotinu i više godina, dok demokratija u Srbiji tek ulazi u punoletstvo.
Kroz politički sistem u Srbiji preslikava se većina društvenih konflikata. U tom smislu i ovdašnja hiperinflacija stranaka, tako tipična i za druge tranzicijske zemlje, mnogo govori o konfuznom komešanju na političkoj sceni Srbije i nezrelosti velikog broja afera koje se pojavljuju u njoj. Mislim na ovih 557 stranaka.
Ovde se liderske taštine i lični probici zadovoljavaju osnivanjem političke stranke, pa ne čudi što ih je veći broj sa istim ili sličnim političkim programom.
Sa naše strane, ovde u Srbiji dvostranačje se, naizgled, razvija spontano. Već na parlamentarnim izborima 2000. godine, a posebno na ovim prošlogodišnjim izborima, građani su masovno birali između dve opcije i stranaka koje su činile pomenute opcije.
Predloženim zakonom o političkim strankama uređuje se osnivanje i pravni položaj političke stranke, upis i brisanje iz registra političkih stranaka, prestanak političkih stranaka i druga pitanja vezana za rad političkih stranaka.
Predloženim zakonom jasno je definisana i pozicija političke stranke nacionalne manjine, čije je osnovno delovanje usmereno na predstavljanje i zastupanje interesa jedne nacionalne manjine i zaštitu prava pripadnika te nacionalne manjine u skladu sa međunarodnim standardima, programom i statutom političke stranke.
Političku stranku, kao što je rečeno, može osnovati najmanje 5.000 punoletnih državljana Republike Srbije, a političku stranku nacionalne manjine može osnovati najmanje 500 punoletnih državljana Republike Srbije. To je puno manje od onog predloga koji je postojao kao radni materijal, gde je u početku bilo tri hiljade overenih potpisa za stranku nacionalne manjine.
Politička stranka je dužna da istekom svake osme godine od dana upisa u registar podnese prijavu za upis u registar. Izuzetno, politička stranka ne podnosi prijavu za obnovu upisa u registar ako su kandidati koje je ona predložila samostalno ili u koaliciji političkih stranaka učešćem na izborima za narodne poslanike u Narodnoj skupštini Republike Srbije, odnosno u skupštini autonomne pokrajine dobili najmanje jedan mandat.
U roku od 60 dana od stupanja na snagu ovog zakona ministar donosi propise za izvršenje ovog zakona.
Političke organizacije upisane u registar političkih organizacija prema Zakonu o političkim organizacijama i Zakonu o udruživanju građana u udruženja nastavljaju sa radom ako u roku od šest meseci podnesu prijavu za upis političke stranke u registar političkih organizacija.
Konačno, prema predloženom zakonu predviđene su i novčane kazne od 5.000 do 50.000 za lice koje deluje u ime stranke koja nije registrovana, a kaznom od 50.000 do 500.000 kazniće se stranka ako ne objavi stranačka akta, ne upotrebljava pravi naziv stranke i ne prijavi na vreme promenu podataka koje upisuje u registar.
Sve u svemu, ovaj zakon donosi nešto novo na političku scenu Srbije i koalicija Za evropsku Srbiju će glasati za ovaj zakon.

Reč ima narodni poslanik Dragoljub Mićunović, kao poslednji prijavljeni govornik Poslaničke grupe Za evropsku Srbiju. Na raspolaganju imate 30 minuta.
Molim da pritisnete prijavu da bih mogla u elektronskom sistemu da vam dam reč.

Gospođo predsedavajuća, kolege i koleginice narodni poslanici, već 20 godina imamo višepartijski sistem. Bilo je donošenja raznih zakona ili pokušaja da se oni donesu, ali neću pogrešiti ako podelim sa vama mišljenje da još uvek nemamo dobro uređen partijski život u ovoj državi. Zato je donošenje ovog zakona izuzetno važno, bez obzira na neke njegove nedostatke o kojima ću govoriti.
Skoro pola veka smo živeli u jednom paradoksu, u političkom paradoksu. Postojala je jedna partija koja je ispunjavala ceo politički prostor. Latinska reč "pars" označava deo, a sada je taj deo bio celina. To nije prvi put da se poigravamo sa teorijom skupova pa da mešamo deo i celinu.
Međutim, ono što je bilo bitno jeste da je upravo taj politički deficit koji je svodio sav politički život na jednu partiju bio ukinut i, kako bi stari Herodot rekao, demokratija je upravo činjenje da se onemogući samovlada. Naravno, to je sada iza nas 20 godina.
Naš ministar koji donosi ove zakone nekada ima običaj, to je bilo još povodom jednog drugog zakona, da se malo ponese našom velikom demokratskom tradicijom i vrlo uspešnim partijskim životom u Srbiji. Ako me niko neće napasti, kao što mi se desilo prošli put, doveo bih malo u sumnju tu tradiciju uređenog partijskog i demokratskog života u srpskoj tradiciji. Ali, neka bude da je bilo dobro, u svakom slučaju, moramo težiti ka boljem uređenju partijskog života.
U ovom zakonu meni su zasmetala prva dva-tri člana, jer se na jedan način definiše politička stranka, a odmah iza toga politička stranka nacionalne manjine. Ispada da su to dve vrste stranaka i da je to zakon ne o jedinstvenom pojmu, nego o dva pojma. Ono što je tu, na neki način, gore jeste određivanje zadataka kada se želi da se to bliže obradi, pa se kaže za političku stranku da se ona bavi organizovanjem građana, to je udruženje građana koji oblikuju političku volju, izlaze na izbore, bore se za glasove itd.
Ispada da ove stranke nacionalnih manjina rade nešto sasvim drugo, upravo mnogo suženije. Nekako su degradirane kao politički subjekti. One se bave zastupanjem svojih nacionalnih manjina, zastupanjem interesa tih manjina i uglavnom je tako definisan njihov sadržaj. Mislim da je to loše. Loše je u celini po zakon, ali mislim da je loše i za same nacionalne manjine.
Mislim da su ovde pobrkane dve stvari. To što se htelo da se pozitivnom diskriminacijom omogući nacionalnim manjinama jedan ravnopravan politički život time što je smanjen cenzus, to je manji broj potrebnih da bi se obrazovala stranka, to su tehnička pitanja, u skladu sa pozitivnom diskriminacijom, ali nisu programska. Mislim da su te dve stvari potpuno pomešane, jedna želja da se sprovede pozitivna diskriminacija, a sa druge strane, to je dovelo do pogrešnog definisanja.
To ima određene posledice. Šta je sa pripadnicima nacionalnih manjina koji su članovi drugih stranaka i da li oni time što ulaze u druge stranke koje imaju opšti građanski interes prestaju da budu sastavni deo ili da se brinu o svojim sunarodnicima i svojoj nacionalnoj manjini? To može da izazove vrlo neprijatna kolebanja i sumnjičenja u toku izborne kampanje.
Zbog toga bih savetovao Vladi ili da to proba sada da uradi ili brzom nekom promenom, ali ta stvar se mora definisati. Politička stranka je politička stranka. Ona mora biti definisana na isti način za sve. Svaki građanin ima pravo da se upisuje u koju god hoće stranku. To je ključno. Mislim da to moramo ispraviti što pre.
Drugo, znam da ćemo imati zakon o finansiranju stranaka, ali budući da se stranke budžetski finansiraju, mislim da je bilo potrebno da uđe u zakon i nije naodmet, kada se govori o političkim strankama, da se kaže da se one finansiraju na dva, tri načina, svojim članarinama, iz budžeta i još nekim dodatnim prihodima.
Bilo bi veoma važno da to stoji, jer ako to stoji onda stoji i pravo Skupštine, budžetskih revizora i svih ostalih da kontrolišu političke stranke, da se vide njihovi budžeti, da se vide prihodi i rashodi. Ta transparentnost je neophodna kako bismo izbegli ova sumnjičenja koja su bila toliko karakteristična za naš politički život. Odakle nekome pare? Da li je to poštena stranka ili nije? Mislim da je bilo potrebno staviti da to jeste budžetska, između ostalog i budžetska, ustanova i da iz toga slede i određene obaveze koje one moraju da iskažu.
Ista stvar stoji i sa programom i statutom. Jasno je precizirano šta program ne sme da ima – diskriminaciju, govor mržnje, obaranje ustavnog poretka itd. Međutim, da li se programa u nekom konkretnijem smislu pridržavaju stranke? Verovatno ne, ne u bukvalnom smislu, ali to je nešto što se podrazumeva i moguće je elastičnije tumačenje programa. Ali, ne može biti elastičnije tumačenje statuta.
Statuti se uglavnom ne poštuju, ni u redovnom održavanju određenih skupština koje stranke moraju da imaju i procedura koje one moraju da poštuju itd. Ono što piše u statutu mora da bude proverljivo i sankcionisano ukoliko se to nije dogodilo, za razliku od programa koji se može obnavljati.
Mislim da ovi nedostaci ovog zakona ne čine, na bilo koji način, nepotrebnim ili sumnjivim njegovo donošenje u ovom trenutku. Naprotiv, mislim da je ovaj zakon bio jako potreban, a posle ćemo dorađivati, jer imamo za to prilike svaki put kada se u praksi pokaže da je proizveo i neke negativne posledice. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Marina Raguš, ovlašćena predstavnica Poslaničke grupe SRS.

Gospođo Čomić, dame i gospodo poslanici, ovlašćeni predstavnik po ovoj tački dnevnog reda trebalo je da bude gospodin Zoran Krasić, ali je iz poznatih razloga u nemogućnosti da prisustvuje ovom redovnom zasedanju. Nadam se da ću na dostojan način uspeti da predstavim sve one poslanike SRS koji su, na sebi svojstven način, dali doprinos ovom mom izlaganju.
Ono što smo imali prilike da čujemo tokom današnjeg zasedanja, a i jučerašnjeg, jeste politička atmosfera u okviru koje donosimo ovako značajan i važan zakon o političkim strankama, koji bi trebalo da ima za cilj uređenje političkog života u državi Srbiji i niko normalan ne može da se suprotstavi ili protivi jednom takvom cilju.
Kada je reč o političkoj sceni Srbije, uređenje može da bude samo svrsishodno delovanje i aktivnost svih nas koji pokušavamo, sa manje ili više uspeha, da se ozbiljno angažujemo u okviru celokupne aktivnosti, sa jednim osnovnim ciljem, a to je unapređenje života građana Srbije. Ni to nije činjenica kojoj može bilo ko da se suprotstavi, makar ne oni koji pokušavaju da budu ozbiljni kada je reč o mandatima koje su građani predali, u smislu ostvarenja što boljeg životnog standarda. To su sve činjenice koje smo mi imali prilike da čujemo od kolega iz vladajuće koalicije i ostalih kolega iz opozicije, koje stoje i koje su na mestu i to možemo samo da pozdravimo.
Šarolikost političkih uverenja i ubeđenja koja bi trebalo da ovu zemlju usprave i dovedu u red tradicionalno poštovanih i prepoznatljivih zemalja na političkoj i geografskoj mapi Evrope i sveta trebalo bi da bude cilj svih nas. Naravno da politički život u Srbiji ne može i ne sme da se smatra utakmicom u rodoljublju i patriotizmu jer i jedno i drugo bi trebalo da bude pretpostavka svakog građanina države Srbije.
Ono što jeste kišobran i kategorički imperativ za svaku političku stranku trebalo bi da bude ustavom garantovan politički sistem, suverenitet i teritorijalni integritet.
To je nešto što je pretpostavka i o čemu se ne raspravlja. U vezi sa tim, sasvim je prirodno da sve one stranke koje svojim radom i svojom aktivnošću deluju protiv ustavom garantovanog sistema i ne treba da deluju dalje. To je činjenica koja stoji, političke korektnosti radi, o kojoj valjda nema potrebe da se raspravlja ili priča.
Međutim, ono o čemu ima potrebe da se priča jeste šta se dešava sa slobodno izraženom izbornom voljom na izborima i da li izbori u Srbiji, koja pretenduje da bude demokratski uobličena država po prepoznatljivim i respektabilnim procedurama koje čine demokratiju, omogućavaju očuvanje izborne volje građana.
Nećete zameriti, dame i gospodo, ali ja ću tokom ovog izlaganja i te kako da se osvrnem na određene konkretne primere koje su i te kako flagrantno uticali na demokratsku prirodu sistema i režima u Srbiji.
Naše političko uverenje jeste da je izborna volja izražena na majskim izborima 2008. godine zaista flagrantno stornirana. Srpska radikalna stranka je na tim izborima osvojila 78 mandata. Desilo se da se određeni broj poslanika izdvojio iz redova SRS i to je prirodno i to je pravo svakog čoveka da u jednom momentu promeni svoje političko ubeđenje i krene nekakvim drugim putem. Ono što je nedopustivo jeste da sa sobom odnese i ono što je bila tradicija i procedura.
Na političkoj sceni Srbije je nastala nova politička stranka, zove se Srpska napredna stranka. I, da bude potpuno jasno, SRS ne može da ima apsolutno ništa protiv političkog ubeđenja ljudi koji čine SNS, koji su odlučili da pođu novim putem, odredili svoje programske ciljeve i krenuli da grade svoje politički prepoznatljive aktivnosti. Takođe, SRS može samo da poštuje izborne rezultate koje postiže SNS na lokalnim izborima, i uvek će poštovati. Kao što ste čuli, dame i gospodo, pre nekoliko dana bila sam prva koja je svima čestitala na ostvarenim uspesima na lokalnim izborima u Kovinu.
Ovde smo da završimo, i podvučemo crtu, sa određenim problemima za koje mislim da nisu u interesu građana Srbije, ali smo i te kako ovde da razmenimo i ukrstimo političke argumente i političke stavove. Ono protiv čega jeste SRS, to je nepoštovanje procedure i pravila koja čine osnovnu prirodu parlamentarne demokratije.
Kako su gospoda ranije iznela da su za parlamentarnu demokratiju u totalitarnom sistemu, kako ga zovete, pale mnoge žrtve, zaista im se treba pokloniti. Kako ste takođe naveli da su mnogi platili previsoku cenu u kontekstu borbe za demokratske vrednosti, takođe treba odati počast, ali ste, dame i gospodo, zaboravili primer predsednika SRS, koji je takođe robijao zbog otpora prema totalitarnom sistemu u mnogim sistemima. Toliko o korektnom političkom dijalogu.
Ono što pokušavam sve vreme da demonstriram jeste pokušaj Srpske radikalne stranke da se otvori politički dijalog. O političkoj kulturi, o metodama borbe može da se priča možda na neku drugu temu, ali ukoliko pokušavate da delujete u sistemu koji je dobro kontrolisan, a kada je reč o političkoj propagandi Srpska radikalna stranka, jer je osetila to više puta na svojoj koži, vrlo dobro zna kako izgleda, neki put je potrebno čak i da skandalizujete javnost ne biste li skrenuli pažnju na sebe i tako zaslužili prostor da prenesete političku borbu.
Pretpostavljam da ćete se, dame i gospodo, takođe složiti sa sledećom činjenicom – nikada se nije desilo da SRS ruši postojeće institucije svojim delovanjem, ma kakve one bile, ma ko sprovodio vlast. Možda sa više strasti, možda sa više temperamenta, možda sa više mašte ili živahnosti, kako to gospođa Čomić kaže, pokušavamo da predstavimo svoje argumente, ali smo prepoznatljivi po tome što poštujemo institucije i što se trudimo da poštujemo pravila.
Međutim, na srpskoj političkoj sceni se desio tektonski poremećaj i ono što je Srpska radikalna stranka na svojoj koži osetila jeste nepoštovanje procedure, nepoštovanje dogovora i nemogućnost pronalaženja političke volje da se određeni problemi reše.
Dakle, ukoliko se desi da ostavke na poslaničke mandate nestanu, naravno da će određene institucije pokušati da utvrde o čemu je tu reč, ali jedna stranka u ovom parlamentu je nastala tako što je pokupila ostavke na mandate Srpske radikalne stranke. Time je prekrojena izborna volja koju su građani Srbije izrazili na majskim izborima 2008. godine i odatle potiče sve ovo što se dešava u državi Srbiji.
Mi smo pokušali na institucionalan način; naravno da parlament nije mesto gde se utvrđuje ko je uzeo mandate, na koji način su zapravo ostavke na mandate, koje svaki poslanik potpisuje i prilaže svojoj stranci... Dakle, nije parlament mesto na kojem se utvrđuje takva, priznaćete, krivična aktivnost i ja o tome neću da pričam, ali je parlament i te kako mesto na kojem se govori o potpunom prekrajanju izborne volje. Ovaj parlament ne odslikava sliku koja se desila maja 2008. godine.
Nije ovo, dame i gospodo, ni prva ni poslednja ovakva situacija u istoriji parlamentarizma u Srbiji. Odnos između Narodne radikalne stranke i Napredne stranke postojao je i u 19. veku. Paralele radi, tada je Austrougarska zapravo napravila određenu grupu ljudi kako bi sprovodila svoje interese na teritoriji Srbije. S obzirom na to da se u obrazloženju zakona i da se ovde pominjao zaista izvanredan politički um, državnik kakav je Nikola Pašić, predsednik nekadašnje Narodne radikalne stranke, podsetiću vas, dame i gospodo, da je i on na problem sa naprednjacima (koji se ponavlja sada) ukazao jednom prilikom u srpskom parlamentu tako što je pročitao pismo upućeno ruskom konzulu.
Zašto je to Nikola Pašić uradio? Zato što je san Nikole Pašića bio – oslobođena Srbija, nezavisna Srbija. On je time hteo da skrene pažnju da se u političku scenu Srbije tada mešala Austrougarska. On je hteo da skrene pažnju da politička scena u Srbiji nije nezavisna.
Setite se samo istorijskih okolnosti tada, otprilike su slične kao istorijske okolnosti sada. Tada je bila Austrougarska, a sada je jedna sila koja se zove Sjedinjene Američke Države. Mogu da navedem primer gospodina Mantera koji je u jednoj emisiji na televiziji B 92, čini mi se da je bila emisija „U fokusu“, na pitanje novinara da li se meša u političku scenu Srbije odgovorio – da, naravno, i dajem sve od sebe. Razgovara sa svim političkim prvacima, to je nepobitan dokaz.
Kada se desilo u SRS, već prepoznatljivo, kada su nestale ostavke na mandate u okviru SRS, izdvojio se klub Napred Srbijo u okviru ovog parlamenta, šef američke i šef britanske misije su pozdravili naprednjake i rekli – to je evropski prihvatljiva desnica.
Mi smo, dame i gospodo, pokušavajući da rešimo taj problem tada rekli – nama tema nisu naprednjaci, mi njima želimo svako dobro i želimo im svaki put što više uspeha na izborima, neka na izborima oprobaju svoju snagu i neće imati problem sa nama. Mi smo tada rekli da je na ispitu demokratska vlast. Ostavke koje nisu bile sporne predali smo Administrativnom odboru i očekivali odluku onakvu kakva treba da bude, ali su se problemi gomilali, odluka nije doneta i nama i javnosti u Srbiji je potpuno jasno o kakvom konceptu i kakvom projektu je reč.
Na nas srpske radikale su nastavljeni pritisci, uvedena je prinudna uprava u opštinu Zemun, mi smo pokrenuli određene procedure pred nadležnim sudskim institucijama, za koje nedvosmisleno imamo dokaze, o tome smo obavestili javnost, da je bilo pritisaka, da nije bilo mesta prinudnoj upravi, ali šta je tu je, to je činjenica i mi je prihvatamo, čekajući neke nove izbore na kojima će se odmeriti snaga.
Ali, šta se dešava? Naravno da se sve to preslikava na političku scenu i na atmosferu u parlamentu Srbije. Svi mediji su bili podrška naprednjacima. Svi mediji su bili protiv SRS. Svi mediji su stali na stranu otimanja mandata, prekrajanja izborne volje građana. To je trebalo da bude srpskoj javnosti dovoljan i jasan primer, i to je naše političko uverenje koje sada pokušavam da odslikam ovim konkretnim primerima, da se zaista ide na uklanjanje SRS sa političke scene Srbije.
Iz tog razloga sam pred srpskog ministra u prepodnevnom delu zasedanja, a i tokom jučerašnjeg dana, iznela našu strepnju, složićete se, znam da se većina čestitih kolega slaže da je potpuno opravdana, da ovaj zakon o političkim strankama apsolutno neće moći da se sprovede u delo u cilju, kako je to srpski ministar pokušao da predstavi nama, uvođenja reda u politički život u Srbiji.
Da je to tačno i da srpska vlada i izvršna vlast u Srbiji zaista ima nameru da uvede red u državi Srbiji, ne bi ovaj parlament i određeni poslanici opozicije bili satanizovani kroz režimske medije. Mi ne bismo bili kao lica sa poternice u režimskim medijima. Mi bismo bili potpuno ravnopravni politički akteri događaja u Srbiji.
Da režim nema strah od povećanja rejtinga SRS, da oni koji kreiraju i koji su uveli protektorat nad Srbijom nemaju problem sa SRS, SRS ne bi doživela udar kakav je doživela krajem prošle godine. Bilo je vrlo prepoznatljivo da je to najjača opoziciona stranka, koja će se suprotstaviti briselskoj i vašingtonskoj administraciji. Bilo je vrlo prepoznatljivo da SRS neće biti za Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju zato što se znalo da to jeste, de fakto, priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije. Bilo je vrlo prepoznatljivo...
Ja zaista, dame i gospodo, 90% vas ne mogu da krivim, naprosto tu nema snage, mi smo potpuno uvereni da se ništa u korist poštovanja onoga što jeste demokratska priroda parlamentarne demokratije u Srbiji, da se ništa od svega toga neće desiti, ali mora da ostane zapisano. Oni koji budu istraživali srpski parlamentarni život moraju da znaju da je 2008. i 2009. godine, po diktatu američkog i britanskog ambasadora, prekrajana izborna volja građana. Svi koji su učestvovali u tome ostavili su svoj potpis i to je jedino što SRS kao opoziciona stranka može da uradi, da na ovaj način izrazi svoje političko uverenje da ovaj zakon neće uvesti red u politički život u Srbiji. Politički život u Srbiji, mislim da nema nijednog čoveka kome to apsolutno nije jasno, potpuno je kontrolisan.
Zaista, kao da imamo dva parlamenta: jedan u kome zaseda opozicija i jedan u kome zaseda pozicija. Ne prođe dan, a da se mi ne satanizujemo. Ne prođe dan, a da, ako postavite određeni problem i pokušate da nađete rešenja, a tiče se urušavanja nacionalnih interesa iz naše političke vizure, ne budete žrtva progona. Ne prođe dan, a da se javnost u Srbiji ne skandalizuje činjenicom da to što će izaći na izbore i glasati apsolutno ne znači, negde u krajnjem zbiru, ništa ili vrlo malo.
Tačna je konstatacija koju je izneo gospodin ministar tokom prepodnevnog zasedanja, da je izlaznost na poslednjim izborima manja, da narod gubi poverenje u političke partije. Šta je to što svi zajedno činimo da se to poverenje vrati?
Dakle, srpska javnost je svakodnevno, iz dana u dan, u prilici da gleda nešto što se zove potpuna derogacija političkog života u Srbiji, na sledeći način – ukoliko smo mi glasali, dali svoje poverenje određenim akterima da svako iz svoje političke posebnosti pokuša da unapredi život, od toga nema ništa, politička volja se prekraja, čemu onda izbori.
Stiče se utisak, zaista, da ovo postaje disciplinska komisija Borisa Tadića i da Srbija polako ali sigurno postaje gulag jedne stranke na vlasti. Evo, možda mi grešimo, možda je sve ovo politička fraza ili, kako bi neki ministri rekli, jeftin politički trik. Dame i gospodo, uverite nas da nije tako. Dajte nam kontraargument. Raspravite o ona dva mandata koja nisu sporna. Na jednoj ostavci izvestan poslanik je dao s namerom, očito je to sad, pogrešne podatke. Ali, dve ostavke nisu sporne. Očekujemo od vas da raspravite, kao što ste do sada raspravljali o tome. Uvek je mandat pripadao, do sada, političkoj stranci. Možda je to pogrešno, ali tako je bilo do sada.
Ukoliko odlučite, kao većina, da to bude drugačije, SRS će izraziti svoj stav, ali će poštovati odluku većine, poštovaće ono što kaže vlast u Srbiji.
Mi možemo argumentovano da pokušamo, sa manje ili više uspeha, da dokažemo da ono što radite nije najbolji put za Srbiju. To je naše pravo, to je sastavni deo bića opozicije. Mi čak nemamo potrebu, po samoj definiciji opozicionog rada, bilo šta da predlažemo. Krizna su vremena i dajemo sve od sebe, iz petnih žila se trudimo da ponudimo izvesna konkretna rešenja za krizu u kojoj je Srbija.
Da dam još jedan primer. Evo, demantujte mene, recite da ne govorim istinu. Dajte jedan konkretan razlog, uverite me da zaista želite da se život u Srbiji vrati u normalu. Poslednji incident koji se desio, to je udaljavanje, dakle najstroža kazna izrečena poslanicima opozicije, zbog koje sam ja ovde sama već nekoliko dana.
Ovo je tužna slika za demokratiju. Ne kažem da je bilo preterivanja sa svih mogućih strana, ali onaj ko je doneo odluku da najjača opoziciona politička stranka sedi na način na koji sedi, za leđima vrlo male političke opozicione stranke, morao je da zna i očekivao je reakciju srpskih radikala.
Ili, da obrnemo situaciju – kako biste se vi ponašali? Sećam se situacije kada je bila prekrajana izborna volja. Osvojili ste određene glasove na lokalnim izborima. Neko je pokušao to da ukrade. Vi ste, dame i gospodo, izveli narod na ulice, sasvim opravdano, imali ste razloga za to. Neko je krao slobodno izraženu volju naroda na izborima.
Kriza je u Srbiji, u Srbiji je recesija, Srbija je prezadužena. Srpska radikalna stranka je doživela vašu sudbinu, kada ste bili opozicija, pa mi nismo izveli narod na ulice. Srpskoj radikalnoj stranci se ne dozvoljava medijski prostor da kaže ono što ja sada govorim, jer je ovo jedini mogući medij koji je preostao.
Šta ste vi radili u tim situacijama? Hoćete da vas podsetim? Vi ste imali ANEM, koji je pokrivao 70% teritorije u onom Miloševićevom sistemu. ANEM je, da vas podsetim, Asocijacija nezavisnih elektronskih medija. SRS nema nijedan medij.
O sebi čitamo najgnusnije stvari. Šta očekujete, dame i gospodo, da uradimo, da kažemo – svaka vam čast? To ste i hteli, da nam rasturite stranku, uzmete mandate, napravite političku scenu kakva vama odgovara. Dajte da se dogovorimo. Ne trebaju nam izbori, ne treba nam parlament.
Kakav je naš otpor? Naš otpor jesu ove majice sa likom predsednika naše stranke, za koga Karla del Ponte, dragi kolega, kaže da je popakovan iz političkih razloga i poslat u Hag, ne kaže SRS. To je naš vid otpora. Smeta li to kome? Rušimo li mi institucije na taj način? Da li smo izveli gladan narod na ulice Srbije? Ne, jer znamo da se sa tim nije igrati u Srbiji, koja dolazi do ivice siromaštva.
Šta je drugi vid našeg otpora? To što ćemo, naravno, tražiti da reklamiramo proceduru, a onda rizikovati da nam se kaže, bez reklamiranja povrede Poslovnika, da apsolutno nemamo prava na to i da nema povrede Poslovnika. To su one uzročno-posledične reakcije. Otišlo se predaleko.
Naravno, ovo ne govori da su srpski radikali nepogrešivi. Naravno da grešimo i svoje greške plaćamo na izborima. To je jedini način kako treba greške platiti. Da vas podsetimo, nas je narod kaznio 2000. godine. Mi smo tada osvojili oko 323.000 glasova. Narod je bio u pravu, bio je umoran, sankcije, ratovi, nikakva objašnjenja, izolacija. Narod nema potrebu da zna zbog čega je sve to. Narod ima samo jednu potrebu – da živi životom dostojnim čoveka. Ispravna je bila odluka. Bili smo kažnjeni, jer to nismo bili sposobni da priredimo.
Evo, devet godina kasnije, ili tri godine kasnije u odnosu na 2000, mi smo premašili cifru od milion glasova, jer se narod uverio da ono što je obećano 5. oktobra nije ostvareno.
Sada, devet godina kasnije, vi dolazite u onu situaciju, istorijski, ekonomski, politički, u kakvoj smo mi bili. Ne bih volela da posledice pritisaka međunarodne zajednice budu onakve kakve smo mi imali devedesetih godina pokušavajući da damo sve od sebe i da zaštitimo ono što štite sve te zemlje koje su nas bombardovale, a to je suverenitet i teritorijalni integritet.
Sve to sada na stranu. Vi ste preuzeli mehanizme totalitarnog sistema i sprovodite ga nad opozicijom. Naše je uverenje da je konačan rezultat ovoga, posle satanizacije određenog dela opozicije, konačno i zabrana rada SRS.
Volela bih da me tokom rasprave u pojedinostima razuverite vašom argumentacijom da to što mi sada izražavamo nije tačno. Evo slike parlamenta danas u Srbiji, pa nama može da znači samo sledeće: da je ovde prekrojena izborna volja, da je sa namerom napravljena užasna medijska satanizacija tako što je neko odlučio da zameni teze, pa se priča o tome da je srpskim radikalima najvažnije gde sede.
Naravno da nije, nikom normalnom u državi Srbiji nije, ali je srpskim radikalima najvažnija demokratska priroda režima. Srpskim radikalima je zaista najvažnija parlamentarna demokratija, a u toj parlamentarnoj demokratiji se zna kakav tretman bi trebalo da ima najjača opoziciona stranka.
Zbog toga su srpski radikali koristili i koristiće dozvoljena sredstva političke borbe. Udaljeno je 48 radikala u poslednjem pokušaju uvođenja tzv. reda u redovno zasedanje Narodne skupštine tako što je jedan poslanik, mr Aleksandar Martinović, tražio reč po Poslovniku, nije je dobio, a ostali su se solidarisali i svi su izašli napolje.
Da vas podsetim, a i srpska javnost mora da zna – o tom problemu, o premeštaju u ovaj prestižni dom, u ovaj spomenik kulture, gde će ko da sedi, niko nikada nije konsultovao SRS. Predstavnici SRS nisu glasali za ovaj raspored na sednici Administrativnog odbora. To je istina.
Ono što mediji pišu... Najveći deo ljudi koji se bave novinarstvom jesu čestiti ljudi, ali svi mi koji imamo novinarskog iskustva znamo kako treba i na koji način da se kreira javno mnjenje u Srbiji.
Sada vas pitam – da li to zaista raste ogroman strah od SRS, čim je represija prema SRS toliko jaka? Čemu represija u jednom demokratskom društvu? Ukoliko mi date kontraargumente da sve ovo o čemu sam pričala nije priroda represivnog aparata, pozdraviću i reći ću da ste potpuno u pravu. Onda ću vam reći: samo nam vratite mandate.
Dakle, ne tražimo da radite ono što je posao suda. Neka sudska instanca radi svoj posao. Tražimo da nam vratite nesporne mandate, na osnovu ostavki koje smo uputili Administrativnom odboru. Tu se svaka dilema završava. Tu Srbija polako ali sigurno ulazi u normalan politički dijalog.
Da vas podsetim takođe, a to jeste politička atmosfera u kojoj svi živimo, na doprinos u postizanju političkog dogovora – širokogrudo smo ušli u izglasavanje budžeta, postigli smo dogovor koji, dame i gospodo, vi kao partneri u ovom poslu niste poštovali.
Dakle, mi zaista iznosimo opravdanu sumnju da, s obzirom na sve ovo što je do sada, u ovih nekoliko meseci, slikalo politički život u Srbiji, koji je opterećen... Niko ko je okrenut unapređenju života i ublažavanju efekata krize u Srbiji ne može da se raduje izborima, koji koštaju. Da ne budem pogrešno shvaćena, SRS će uvek izaći na izbore samostalno. Na prvom mestu zbog toga što želi da oproba sopstvenu snagu, a na drugom mestu zbog toga što želi da sagleda gde to greši, šta je to što treba da ispravi, koju to političku metodologiju treba da primeni.
To je sasvim normalna priroda i izbori su tu kao kontrolni mehanizam koji će oprobavati sve nas.
Dakle, i da padnemo ispod cenzusa i da osvojimo nekoliko mandata i da sa 78 mandata padnemo na jedan mandat, bože moj, to je normalan politički život. Ako ćemo sa 30% pasti na dva ili pet posto, to je dobar mehanizam za nas. Mi se radujemo tome. U periodu krize naravno da ne možemo.
Ako je to već tako, ako novi izbori ne mogu da reše sve ove dileme i ovaj poremećaj u okviru političke scene, dajte da pokušamo to zajedno da rešimo i onda ćete nas razuveriti.
Onda ćete nam pokazati da je ovaj predlog zakona ostvarljiv, da će ono što je srpski ministar rekao obrazlažući ovaj predlog zakona zaista biti ostvarljivo i da će cilj zaista biti uvođenje reda u politički život u Srbiji.
Dame i gospodo, niko ovde nije anarhista. Valjda smo svi ovde i svako je platio, svaka politička stranka je platila ovde tu cenu i osetila na sebi represiju, da li je bila na vlasti ili u opoziciji, osetila je na sebi šta znači borba za parlamentarnu demokratiju. Valjda je to normalan poriv da svi funkcionišemo u atmosferi uređenog političkog života. Ko će biti uspešniji, više ili manje, neka to odluče građani.
Došli smo sada u takvu situaciju da je nama neko ukrao mir iz političkog života. Vrlo svesno manipulišući uveo je haos u politički život. Tako je usitnio političku scenu ne bi li što bolje manipulisao. Dakle, neki ljudi, a neka počne od ove rasprave, trebalo bi da se povedu samo zdravorazumskom logikom i kažu – sada je dosta. Upravo odavde krećemo da razmišljamo kao demokrate, kao ljudi koji hoće na demokratski način poštujući pravila, poštujući proceduru da urede politički život u Srbiji. S tim u vezi, srpskom ministru ne može da se nađe zamerka u obrazloženju, ali može da se izrazi sumnja u sprovođenje.
Upravo iz ovih razloga, sasvim sigurno znam, s obzirom na to da sam čula sve vas i vrlo pažljivo slušala, da ste svi okrenuti tim principima, da iz ovih ili onih razloga ne možete jasno da kažete da ono što jeste oslikano konkretnim primerima jeste nešto što ne sme jednoj državi i jednom društvu da se desi. To neću tražiti od vas. Ono što SRS traži, a evo kako se borimo, jeste samo postizanje političkog dogovora.
Završiće se ovo redovno zasedanje. Srpski radikali neće remetiti politički život u Srbiji. Ono što treba da ostane jeste ovaj potpis parlamentarne demokratije i mogućnost ili nemogućnost da se nađe i dođe do političkog dogovora. Priznaćete, dame i gospodo, da ono što mi tražimo jeste zaista minimum, minimum demokratske procedure i ništa više od toga.
Kada se dese sledeći izbori, za nas će možda biti činjenica... Ne možda, sasvim sigurno, uvek je činjenica ostvareni izborni rezultat.
Vaš nekadašnji predsednik, nažalost, ubijeni srpski premijer, jer niko ne zaslužuje takvu kaznu, dolazio je u naše prostorije 2000. godine po izborne rezultate. Predsednik SRS je prvi čestitao svima vama rezultate ostvarene na izborima. Ma koliko se lično trudio političkom akcijom, političkom metodologijom, prepoznatljivom, to je njegov stil, da ne ostvarite vlast, iz tada opravdanih razloga, to je politička borba, izašao je i čestitao. Nikada se nije desilo da je Srpska radikalna stranka bila poznata po nekakvom drukčijem postupku po završetku izbora.
Na sledećim izborima želimo svu sreću ovog sveta svima vama, a posebno naprednjacima. Rezultate koje ćete ostvariti mi ćemo samo da pozdravimo, i da čestitamo. To je demokratsko opredeljenje, vi ste izabrali svoj put i to nije ništa sporno. Poznajući lično neke od vas, znam da i te kako znate na koji način sada sedite u parlamentu. Da ste na našem mestu, možda bi sa vaše strane politička akcija bila mnogo dinamičnija i oštrija. To kažem znajući neke od vas.
Ono što jeste bitno, to je da srpska javnost bude potpuno uverena zašto SRS svih ovih meseci pokušava da skrene pažnju i da uputi konkretno i jasno političku poruku. Upravo iz ovog razloga.
Pokušavajući da na dostojan način predstavim sve moje kolege, ovde sam pokušala, zapravo, da sakupim dovoljno primera koje su pripremili za izlaganje, a, nažalost, nisu bili u prilici da ih vama i srpskoj javnosti predstave. Nadam se da će se to promeniti i da će oni po isteku kazne da se vrate u redovan rad nekog drugog zasedanja i da ćete imati priliku da sve njih (u njihovom prepoznatljivom stilu) slušate i da učestvujemo svi zajedno u radu ne bismo li u periodu kada se očekuje najveći udar krize na srpsku populaciju efekte te krize učinili bezbolnim za građane države Srbije.
Mi ćemo u raspravi u pojedinostima pokušati, sa manje ili više uspeha, da ukažemo amandmanima šta mislimo da može da se popravi, gde bi predlagač zakona trebalo da interveniše ne bi li politički život u Srbiji bio mnogo zreliji i komforniji za sve one koji imaju slobodu političkog udruživanja, pa samim tim i ispoljavanja političkih ubeđenja.
Dakle, kao što sam rekla, gospodin Zoran Krasić je trebalo da bude ovlašćeni predlagač za ovu temu dnevnog reda. Onim što je on u svom materijalu koji je priložio za ovo redovno zasedanje rekao pozabaviću se u potpunosti u raspravi o pojedinostima. Gospodin Krasić je, između ostalog, mišljenja da je ovaj zakon potreban da bi se zamenilo odsustvo legitimiteta i legaliteta, kako bi se sve političke stranke našle u istoj situaciji, kako ona koja je osnovana 1990. ili 1991. godine, tako i ona koja je osnovana oktobra 2008. godine. Tako bi se verovatno zaboravilo kako je, kao što sam rekla, jedna stranka nastala u ovom parlamentu.
U tekstu Predloga zakona, kako gospodin Krasić navodi, sa obrazloženjem, i to je njegovo uverenje, sigurno je tačno napisano samo - 1881. godina.
Meni je žao što gospodin Krasić nije tu, on bi zaista to detaljnije i sa mnogo više argumenata, kao čovek ogromnog političkog iskustva, obrazložio vama, gospodine ministre, srpskoj javnosti i kolegama. Trudiću se da na dostojan način pokušam da zamenim gospodina Krasića, mada iskreno mislim da je to nemoguće.
Dakle, kako gospodin Krasić vidi pojedina rešenja iz Predloga zakona? On smatra da svakako zaslužuje posebnu pažnju, recimo, član 12. Predloga zakona kojim je uređena sadržina izjave osnivača o osnivanju političke stranke. Mišljenja je da se DS zalaže i da predlaže overu potpisa osnivača od strane suda, a možda se to odnosi na opštinski organ uprave, jer je u pitanju overa jednostrane izjave građana. Bez obzira na to, kako kaže gospodin Krasić, da li je u pitanju sud ili opštinski organ uprave, u pogledu poverenih i uopšte jednostranih izjava imamo veliko iskustvo.
Setimo se da je za predsedničke izbore i za izbor narodnih poslanika takođe bilo predviđeno 10.000 sudski overenih izjava građana, pa smo imali situaciju da ni sud nije bio garancija i da su se overavale izjave mrtvih, lica koja ne postoje, a bilo je i maloletnih lica. Dakle, sudska overa u praksi nije pokazala niti dokazala prezumpciju tačnosti. Da su se saopštavali podaci o tome šta je sve bilo neispravno u tim sudski overenim izjavama, lako bi se došlo do procenta najočiglednijih falsifikata. Setimo se da je bilo kandidata sa više od 10.000 sudski overenih potpisa lica koja podržavaju kandidaturu, pa na izborima taj isti kandidat nije dobio, recimo, ni osam hiljada glasova.
Dakle, prosto je neverovatno, kako kaže gospodin Krasić, da onaj ko je sudski overenim potpisom podržao nečiju kandidaturu nije našao za shodno da nakon 20 dana glasa za kandidata koga je najzvaničnije podržao, i to punim imenom i prezimenom. Dakle, zaključak je jednostavan – ili je u pitanju falsifikat ili je neko obezbedio potpise za kandidaturu kako bi kandidat smetao na izborima nekoj drugoj opciji, ili je u pitanju neki dobar posao da se navodno zarade neke pare.
Gospodin Krasić bi vam ovde mnogo bolje od mene predstavio i svoj stav kada je reč o osnivanju političke stranke, koje se vrši na osnivačkoj skupštini. S obzirom na to da izjave osnivača o osnivanju političke stranke predstavljaju sastavni deo osnivačkog akta, a to su članovi 11. i 12. ovog predloga zakona, onda bi trebalo svi osnivači da budu prisutni u sali od 5.000 mesta, ili u sali sa većim ili manjim kapacitetom, a svakako najmanje u onom broju koji bude definitivno propisan članovima 8. i 9. Predloga zakona.
Dakle, ako se osnivački akt donosi na osnivačkoj skupštini, onda svi potpisnici izjava osnivača o osnivanju političke stranke moraju biti prisutni, jer oni imaju legitimno pravo da osnivaju, da diskutuju i da glasaju. To je primer kako jedno pravno-tehničko rešenje ne samo da utiče, nego i dovodi u pitanje samu suštinu slobode političkog udruživanja. Jer, ako nisu u stanju i u mogućnosti da njih 5.000 (ili, ako prihvatite amandman, 10.000), koliko je potrebno, tog dana bude u sali, da ravnopravno učestvuju, odlučuju kao osnivači, onda dovodimo u pitanje samu slobodu političkog udruživanja i samu slobodu ispoljavanja političkog ubeđenja, odnosno čak i demokratsku proceduru.
Treba, takođe, da se ima u vidu da sam osnivački akt, kada se donosi, podrazumeva da osnivači moraju da budu saglasni sa programom i statutom. Zato sve što se navodi u članu 10. mora da bude u jedinstvu i da čini celinu. Dakle, rešenje iz člana 11. stav 2. Predloga zakona, odnosno izjave kao deo osnivačkog akta moraju da se odnose i na program i na statut u smislu člana 10. Predloga zakona. To mora jasno da se navede i predlagač je morao da ima u vidu, kada je pravio ovaj predlog zakona, da zakon mora da bude vrlo konkretan, jasan i precizan, tako da ne ostavlja nikakav prostor za slobodno sudijsko tumačenje. Dakle, ne sme da se ostavlja za propisivanje izgleda od strane, recimo, ministra.
Znači, prihvatanje programa i statuta mora da se reguliše članom 10. ili 11. Predloga zakona, jer po sadržini pripada radnji donošenja akata iz člana 10. Predloga zakona i minimalnog broja građana kao osnivača.
Kako smatra gospodin Krasić, pri postojećim rešenjima iz Predloga zakona, odredba člana 8. je besmislena. Ona je besmislena bez obzira na to da li se predlaže pet ili deset hiljada punoletnih građana kao osnivača, zato što je nemoguće obezbediti tako veliku salu za osnivačku skupštinu stranke, već i zato što se ne zna šta treba da predstavlja cifra o najmanjem broju osnivača jedne političke stranke. Ako je svrha jednog broja osnivača da se dokaže ozbiljnost i odgovornost jedne političke opcije koja nastaje osnivanjem stranke, onda to svakako ne može biti neki minimalan broj osnivača. Dakle, koliko je ozbiljna akcija koja se stvara sa pet hiljada punoletnih birača?
Dakle, da se podsetimo, za kandidaturu za predsednika Republike potrebno je najmanje 10.000 potpisa lica koja podržavaju kandidaturu. To je, dakle, minimalan broj za običnu kandidaturu. Politička stranka, kao što ste vi to sa potpunim pravom i vrlo ispravno, gospodine ministre, danas rekli, jeste ozbiljan institut jednog društva samim tim što je u mogućnosti da vrši i sprovodi vlast. Dakle, vi svakoga sa ulice možete kandidovati sa 10.000 potpisa, ali politička stranka, sa ustavnim ulogama koje joj se priznaju, svakako zahteva vrlo veliki stepen ozbiljnosti.
Pod određenim uslovom, kako smatra gospodin Krasić, a naročito ako na izborima osvoji veliki broj glasova i naklonost građana, politička stranka dolazi u situaciju da upravlja životima, odnosno da uređuje život u Srbiji. Zato se, kako smatra gospodin Krasić, mora sprečiti situacija da neko, recimo, od bogatih pojedinaca ko poželi da ima svoju stranku može to da uradi sa malim brojem navodnih osnivača. Moguće je da neko od tih bogatih naredi da svi zaposleni u njegovom preduzeću ili preduzećima postanu navodno slobodni i dobrovoljni, a u stvari obavezni po samoj prirodi, osnivači političke stranke. To je uvek normalno i očekivano sa ovako predviđenim brojem osnivača jednog tako ozbiljnog političkog sistema kao što je politička stranka.
Doduše, moguća je situacija da taj bogataš bukvalno otkupi političku stranku. U političkom društvu Srbije postoji zaista znatan broj primera uticaja od strane određenih finansijskih centara. Moramo da se prisetimo da je poslednji primer upravo primer o kojem sam malopre govorila. Dakle, neophodno je da se minimalan broj osnivača političke stranke poveća, iz ovog i iz njima sličnih razloga, sa 5.000 na 10.000, a možda i na veći broj. To je zbog toga, gospodine ministre, što ste zbog ozbiljnosti onoga što politička stranka treba da bude vi govorili tokom prepodnevnog zasedanja. Na taj način se ne dovodi u pitanje sloboda političkog udruživanja, već se od političke stranke zahteva neophodni minimum ozbiljnosti i odgovornosti za nastanak jedne političke opcije, alternative i pogleda na preuređenje društva, na kraju, i za samu ozbiljnost možda buduće vlasti.
Dakle, sloboda političkog udruživanja, kako navodi gospodin Krasić, mora da ima uticaja na život i na rad na određenoj teritoriji, bez obzira na to da li politička stranka učestvuje u vršenju vlasti. Dakle, samo postojanje političke stranke ima, naravno, određeni stepen ozbiljnosti. Međutim, kada se radi o teritoriji, dovodi se u pitanje na kom delu teritorije će ovaj predlog zakona da se sprovodi. Da li se ovaj predlog zakona odnosi, recimo, i na deo teritorije Kosova i Metohije?
Da se vratimo temi Predloga zakona. U članu 13. navedeno je šta mora da sadrži program političke stranke. Gospodin Krasić smatra da je program političke stranke, po prirodi stvari, opšti akt i on bi pored načela, ciljeva i vrednosti morao da sadrži i opis sredstava kojima politička stranka namerava da realizuje i ostvari svoj program. Pored zakonom pretpostavljenog načina da politička stranka namerava svoj program da ostvari učešćem na izborima i, zavisno od rezultata izbora, eventualnim učešćem u vršenju vlasti, opis sredstava kojima politička stranka namerava da deluje mora da bude naveden u programu, jer se iz toga najbolje vidi da li je ona opredeljena za funkcionisanje u demokratskom društvu. To kao uslov ne dozvoljava odrednica o opisu vrednosti za koje se politička stranka zalaže.
Nažalost, danas se kod velikog broja političkih stranaka ne može sa sigurnošću utvrditi šta predstavlja njihov program. SRS je mišljenja da o ovome zaista treba prodiskutovati, evo u kom kontekstu: najčešće se dešava da politička aktivnost političke stranke ne odgovara programu političke stranke. Vas kao pravnika, koji je ipak čovek od respekta, pitam – šta u situaciji, evo da projektujemo situaciju na buduće dane, šta se dešava ukoliko stranka odstupi od svog programa, ukoliko taj program bude zaista tek slovo na papiru? Kakve su kazne u tom slučaju, kakve su sankcije u tom slučaju, zato što mi onda imamo neku sasvim drugu političku stranku?
Ukoliko imamo u vidu ono što ste obrazlažući ovaj predlog zakona rekli, a to je uvođenje reda u politički život Srbije, na koji način mislite da uvedete red u Srbiju ukoliko političke stranke s jednim razlogom pišu program, a svoju političku aktivnost menjaju od izbora do izbora, dodvoravajući se glasačima i obmanjujući ih na taj način ne bi li što bolje prošle na samim izborima?
Ono što je takođe vrlo značajno i gde bi takođe trebalo da čujemo odgovor od gospodina ministra, šta se dešava u situaciji direktnog mešanja u politički život i u formiranje političkih stranaka, ukoliko se sa uspehom dokaže, od strane, recimo, nevladinih organizacija ili predstavnika diplomatskih misija, što mislimo da je za jedno društvo prosto nedopustivo? Šta u tom smislu, kakve su tu sankcije, odnosno kakve se aktivnosti resornog ministarstva pretpostavljaju, a da se opet uvede red u politički život u Srbiji?
Iskreno, u dilemi sam koliko je meni još vremena ostalo od vremena predviđenog za poslaničku grupu, jer ne vidim na ekranu, iz evidentnih razloga.
(Predsedavajuća: Još 17 minuta od vremena koje je na raspolaganju Poslaničkoj grupi SRS i jedan minut kao ovlašćenom predstavniku. Izvolite.)
Onda ću moći da se pozabavim, nadam se da mi nećete zameriti, izlaganjem koje je gospodin Krasić zaista vredno i pedantno pripremio za celokupnu srpsku javnost, vas kolege poslanike i za gospodina ministra.
Pored programa političke stranke, skoro da je identična situacija sa statutom političke stranke. On je, svakako, unutrašnji konstitutivni opšti akt koji članstvo, po principu slobode i dobrovoljnosti, prihvata kao obavezujući akt ponašanja i poštovanja, a nemoguće je da kolegijalni organ radi i odlučuje, a da se ne poštuje odluka većine. To se posebno odnosi na političke stranke. Dakle, kod samih političkih stranaka članovi su se dobrovoljno odrekli jednog dela svoje apsolutne slobode da bi se povinovali odluci organa, odnosno odluci većine. To je sasvim normalno i pretpostavljam da sa tim niko nema problem.
Danas imamo primere nepoštovanja kolektivnih organa stranke, primere gde se vrlo plastično odupire odluci većine u okviru političke stranke, pa samim tim derogira i sam život političke stranke. Onda se postavlja pitanje kako se tim političkim akterima može verovati na reč u bilo kojoj drugoj opciji. Na primer, ako je cilj uvođenje reda u politički život Srbije, volela bih da čujem kako mislite da se odnosite i prema takvim problemima, a mi svi smo svedoci takvog delovanja poslednjih nekoliko meseci.
Imam primedbu, ne zameram previše jer je više nego očigledno da je to skoro i postavka i činjenično stanje, zbog toga što ste danas celu poslaničku grupu kluba Napred Srbijo oslovili kao poslaničku grupu Srpske napredne stranke. Pretpostavljam da je lapsus u pitanju.
Znajući vašu profesionalnu reputaciju ne mogu da prihvatim da prihvatate prekrajanje izborne volje. Naprosto, to niste vi. Ako je lapsus, nadam se, političke korektnosti radi, da se to neće ponoviti, jer sa ove strane ne biste nikada doživeli od mene da se na takav način (recimo, da se to vašoj stranci desilo) obraćam bilo kome od vaših poslanika koji su poneli mandate i tako osnovali neku novu stranku. Unapred se zahvaljujem na korektnosti u perspektivi.
Dakle, ako statut kao konstitutivni opšti akt uređuje unutrašnju organizaciju političke stranke, kako smatra gospodin Krasić, dakle organe, onda je obavezujući za sve. Svedoci smo najčešće da se statut kao akt koji uređuje samo funkcionisanje stranke i treba da potvrdi samu prirodu stranke, da li na demokratski način donosi i sprovodi odluke... Ako se to ne poštuje, kao što je profesor Mićunović rekao, to je stvar o kojoj bi resorno ministarstvo, koje se inače bavi životom i radom političkih stranaka, trebalo da povede mnogo računa, u smislu nadzora, onda se postavlja pitanje kako možemo takvim političkim akterima da verujemo na reč ukoliko svoje instrumente ne poštuju.
Dakle, svako ko se registruje i kome se odobri registracija da može da deluje kao politička stranka, trebalo bi, sasvim je prirodno, da stane pod mikroskop države, jer država mora da ima sve mehanizme da zaštiti Ustavom garantovani sistem. To nije sporno. Mi očekujemo da se to javno kaže i da se javno detektuju svi problemi sa kojima se mi susrećemo. Zašto? Da se ne bi ponovili.
Ukoliko svi mi potičemo iz jednog sistema koji je ubijao višestranačje i slobode na najrazličitije moguće načine, onda se, dame i gospodo, svi, bez ikakvih razlika, učimo demokratiji. Možda će tek političke generacije koje dolaze iza nas biti oslobođene onoga što se zove nasleđe jednog sistema, jednopartijskog sistema i tek onda će sa punom slobodom moći da kažu da su spremni za procedure, da mogu da iznesu ono što jesu demokratska načela parlamentarne demokratije.
Svi mi ovde, ma koliko se trudili intelektualno, ali nažalost ne i prirodno, ne možemo to da kažemo.
Najčešće se dešava da u određenim kriznim situacijama političkog života, kada se sva naša lica i naličja vide, posežemo za metodama i metodologijom totalitarnog sistema. Najlakši način reagovanja na krizu je posezanje za metodama represije, ućutkivanja, gušenja, kontrole. Ali, sve je to razumljivo, s obzirom na to da se učimo demokratiji, s obzirom na to da je tradicija naše parlamentarne demokratije prekinuta na jedan zaista zavidan period i to je ostavilo traga u svima nama. Doprinosa radi, očekujem od resornog ministarstva da detektuje sve te probleme i da javno iznese za primer, krajnje korektno i civilizovano, da se takvi primeri ne bi ponavljali u budućnosti.
Gospodin Krasić takođe podseća na član 3. zakona o finansiranju političkih stranaka. Mislim da ćemo se tim pozabaviti, jer vreme polako ali sigurno ističe, u raspravi o pojedinostima, a želela bih zaista da dotaknem sve one primedbe i sugestije koje je kolega Krasić izneo, naprosto da vidite u kom okviru će se kretati izlaganje Poslaničke grupe SRS u raspravi o pojedinostima.
Dakle, gospodin Krasić sa pravom smatra da se u članu 16. Predloga zakona preteralo sa obavezama objavljivanja na internetu drugih opštih akata političke stranke, ako ih je donela. Ako tako nešto ne postoji kao obaveza, recimo, za državne organe i za druga pravna lica, onda nije jasno zašto ta obaveza postoji za političke stranke. Ovo posebno izaziva iznenađenje kada se ima u vidu da je povreda člana 16. istovremeno i prekršaj iz člana 41. Predloga zakona. Kao drugi opšti akt mogu da se pojave i programi izbornih aktivnosti, uputstva o izgledu ili zameni članskih karata, i nije jasno zašto bi u slučaju da se to ne objavi na internetu to predstavljalo prekršaj.
Mislimo da obaveza u smislu tehnološkog i tehničkog napretka i transparetnosti, za koju se svi zalažemo, jeste dostupnost podataka i informacija svih onih državnih organa i institucija od opšteg i javnog interesa, kako bi građani, kao poreski obveznici, imali potpuno uvid gde se to i na koji način troše njihove pare. Gospodine ministre, složićete se, pozdravljam nameru da ovaj predlog zakona bude prvi koji će napraviti takav pomak, ali nije jasno zašto to nije obaveza za sve one kojima je obaveza da vrlo jasno i transparentno objave određene podatke koji su od interesa za srpsku javnost.
Slična je situacija, kako smatra gospodin Krasić, sa odredbom člana 17. Predloga zakona u pogledu stavova 4. i 5. Ovo posebno izaziva čuđenje kada se zna da organizaciona jedinica političke stranke po teritorijalnom principu nije pravno lice, te samim tim ne može ni da bude nosilac nekih prava, obaveza i odgovornosti izvan političke stranke u celini.
Do ovako velikog uplitanja Ministarstva u organizaciona pitanja političke stranke verovatno se dolazi iz analogije koja se primenjuje kada su u pitanju privredna društva i njihove organizacione jedinice izvan sedišta koje nemaju status pravnog lica i koje se posebno evidentiraju kod Agencije za privredne registre. Kod privrednih društava, kako smatra gospodin Krasić, ta vrsta evidencije i upisa u odgovarajući registar je neophodna zbog toga što su u pitanju privredne delatnosti, ali delatnost političke stranke nikada ne može biti privredna.
Rešenja iz stavova 4. i 5. člana 17. Predloga zakona predstavljaju nedozvoljeno uplitanje državnog organa u slobodu političkog udruživanja, odnosno prevazilaze ustavni osnov i okvir za pojedina rešenja. Dakle, ovo, najblaže rečeno, izaziva čuđenje, jer se po teritorijalnom principu kao organizacione jedinice političke stranke pojavljuju izvršni odbor stranke, okružni odbori, mesni, opštinski, sve do poverenika za užu teritoriju unutar mesnog odbora stranke ili do organizacionog dela po biračkim mestima.
U članu 19. stav 1. Predloga zakona uopšte nije jasna formulacija o nazivu političke stranke koji povređuje moralna osećanja građana. Izgleda kao da se društvo vraća na period pre uvođenja višestranačkog sistema kada se sličnim formulacijama štitio ugled i delo druga Tita. S obzirom na predlagača ovog zakona, ne zna se da li će se štititi moralno osećanje u odnosu na Slobodana Miloševića, Zorana Đinđića, Vojislava Šešelja ili nekog drugog. Šta je vrlo važno? Ko je taj ko će odlučiti i protumačiti koja su to moralna osećanja prekršena i ko zaista ima autentično tumačenje u smislu ovog člana Predloga zakona?
U članu 21. Predloga zakona rešenje izlazi izvan okvira propisanih članom 55. stav 5. Ustava Republike Srbije. Ovde se istovremeno postavlja pitanje da li je moguće zakonom propisati zabranu sukoba interesa na drugačiji način u odnosu na Ustav, i to kako član 55, tako i član 6. Kada se vršilo nabrajanje, interesantno je da nije naveden poverenik za ravnopravnost, kada je on po Zakonu o zabrani diskriminacije u gotovo identičnom položaju kao i Zaštitnik građana. SRS i ovlašćeni predlagač za ovu tačku dnevnog reda gospodin Krasić smatraju da se nepotrebno unosi zbrka, ali pretpostavljam da ćete kao predstavnik resornog ministarstva tokom rasprave o pojedinostima da nam detaljnije objasnite ili pojasnite ovaj predlog.
Članom 6. Ustava Republike Srbije propisano je da ne može da se vrši državna i javna funkcija zbog neke druge funkcije, poslova ili privatnih interesa, a članom 55. Ustava Republike pobrojane su taksativno funkcije koje ne dozvoljavaju da se bude član političke partije. To su dovoljni razlozi zašto smatramo da je ovim članom unesena nepotrebna zbrka u ovaj predlog zakona.
Ono što bi zbog javnosti trebalo da se razjasni, a nadam se da govorim u prihvatljivim kategorijama tako da svi ljudi, i bez potrebnog predznanja, mogu da razumeju – članstvo u političkoj stranci nije funkcija, niti posao, niti privatni interes, na koji se odnosi član 6. Ustava Republike Srbije.
Članstvo u političkoj stranci ne može da bude sukob interesa, a u slučaju iz člana 55. Ustava Republike Srbije nema sukoba interesa, već postoji ustavna zabrana. Ustav vrlo jasno i decidno navodi u kojim slučajevima dolazi do sukoba interesa.
Reči: "kao i druga lica čija je funkcija u skladu sa zakonom nespojiva sa članstvom u političkoj stranci", iz člana 21. stav 3. Predloga zakona, formulisane su kao sukob interesa, a ne kao zabrana i zato im nije mesto u ovom predlogu zakona. To je naše uverenje. Možemo o tome da prodiskutujemo tokom rasprave u pojedinostima.
Ustavna zabrana ne sme zakonom da se širi. Osim toga, šalje se loša poruka da je članstvo u političkoj stranci planetarna opasnost za sve druge aktivnosti. S tim u vezi, potpuno se slažem da svi zajedno moramo da poradimo na vrlo ozbiljnom poslu, da se ponosimo (vrlo sam pažljivo slušala izlaganje) time što predstavljamo određene političke stranke, da se uvažavamo u raznolikosti, ali da se trudimo da dođemo do jednog zajedničkog cilja.
Ono što mogu sa sigurnošću da vam kažem jeste da će SRS u narednom periodu u tom kontekstu da da ogroman doprinos, jer nema ničeg lepšeg kada vi kao politička stranka delujete i radite u društvu koje je uređeno, koje uvažava raznolikosti i ne trpi nikakvu diskriminaciju, u kojem je politički protivnik politički neistomišljenik, a ne neprijatelj i u kojem političkim neistomišljenicima ne preti progon, zabrana govora, satanizacija, teranje u gulag, do, konačno, onog najužasnijeg i najbrutalnijeg čina kao što je fizička likvidacija.
Naša istorija i svetska istorija su prepune tih primera, ali se nadam da ćemo u skorijoj budućnosti da napravimo početne, pionirske korake (kriza je, očigledno svi zaboravljamo u toj krizi da se ponašamo na demokratski način), da ćemo učiniti napor da strpljivo i predano radimo u cilju poboljšanja političke atmosfere i da konačno povratimo poverenje građana u sve nas, da ubedimo građane da je dobro da izlaze na izbore, da jedino na takav način mogu da učestvuju u političkom životu Srbije, da sa ponosom možemo svakom našem građaninu, bez obzira na to za koju je opciju glasao, da pogledamo u lice, da kažemo da ćemo ga saslušati, da živimo životom običnih građana, da ćemo se truditi i dati sve od sebe da dogovorom i dijalogom rešimo makar neka njegova pitanja, ako ne sve, ali da ćemo nastojati da napravimo Srbiju sigurnom kućom za sve nas, bez obzira na to za kojim političkim uverenjima išli.
Ne znam tačno koliko mi je ostalo vremena, ali vremena nema više, nažalost. Svima vama se zahvaljujem na pažnji i strpljenju. Zaista bih volela da javnost u Srbiji bude potpuno uverena da ukoliko sa svih strana bude učinjen taj značajan korak (a pažljivo sam vas sve saslušala) da izgradimo tu političku volju i dođemo do političkih dogovora, SRS će dati doprinos da Srbija postane ponosna zemlja građana, bez obzira na političko ubeđenje ili bilo koju drugu osobenost. Hvala.

Zahvaljujem. Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93?        
Reč ima ministar Milan Marković. Izvolite.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, na kraju samo mogu da izrazim zadovoljstvo, jer nisam očekivao ovoliku saglasnost, vezano za osnovnu ideju ovog zakona. Drago mi je što su poslanici u većem delu, sem jedne poslaničke grupe, praktično podržali ideju.
Ovaj zakon će stvoriti osnove da imamo jedan odgovoran, savremen, efikasan i jeftin politički sistem, političke stranke i izborne procese koji će, pre svega, odgovarati biračima, umesto da odgovaraju političkim strankama.
Drago mi je što smo detektovali svega tri ili četiri manje dileme, one nisu suštinskog karaktera i nadam se da ćemo na Odboru za pravosuđe i upravu, kao matičnom odboru, otkloniti tih nekoliko dilema.
Još jednom mogu da potvrdim da ćemo ozbiljno porazgovarati o podizanju cenzusa, što bi verovatno bilo primereno našoj kasnijoj ideji da se omogući direktna prohodnost na izbore registrom o političkim strankama. Takođe, još jednom ćemo da razmotrimo pitanje postavljanja imena osnivača na sajt. Razumem razloge protiv, i dalje mislim da su razlozi "za" preovlađujući, ali mislim da to nije tema oko koje treba da se razilazimo, stvar je više tehničkog karaktera.
Što se tiče pitanja teritorijalne organizacije iz člana 17. st. 4. i 5, ukoliko većina stranaka misli da je to preveliko zadiranje države u organizaciju političkih stranaka, spreman sam da prihvatim amandman.
Mislim da sa ta tri-četiri amandmana možemo reći da ne postoji razlog ni za jednu poslaničku grupu, sem za poslaničku grupu LDP, koja se suštinski protivi donošenju ovakvog zakona, za sve ostale poslaničke grupe, od SRS, do DS, G17 plus, SPS, PUPS i JS, koje čine vladajuću koaliciju, nema razloga da svi zajedno ne podržimo ovakav zakon.
Hvala vam još jednom na ovakvoj raspravi, koja je bila pre svega kompetentna i u skladu sa onim što smo želeli da postignemo ovim predlogom zakona. Hvala.

Zahvaljujem i zaključujem načelni pretres.
Za danas završavamo rad i nastavljamo rad sutra u 10.00 časova raspravom o Predlogu zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o privrednim komorama i Predlogu zakona o prestanku važenja Zakona o Fondu za osiguranje i finansiranje spoljnotrgovinskih poslova. Hvala vam.