Hvala vama. Primili smo k znanju ovo dobronamerno upozorenje i u pravu ste.
Gospođica Marina Raguš ima pravo na repliku.

Ovo je još jedna slika toga da bi tehnički sistem trebalo da se unapredi i radujem se unapred tome.
Dakle, naravno da gospodin ministar ne mora da se javlja posle svakog govornika i da odgovara na dileme i eventualna pitanja koja se pred njega iznose, demokratične procedure i interaktivnog odnosa radi, ali očekujem da ćete mi konačno odgovoriti na dva pitanja koja vam redovno postavljam. Očigledno da se, to je moj osnov za repliku, vi i ja ne razumemo.
Vi ste i te kako vlasni, ne da govorite o mandatima, naravno da to nije vaša nadležnost, koji su ovde sporni od kraja 2008. godine, ali ste i te kako vlasni da govorite o političkim strankama, političkoj atmosferi i situaciji u ovom parlamentu, samim tim što ste i te kako prekršili nešto što jeste izborna volja građana i time uvredili skoro 1.200.000 građana koji su glasali za SRS - dr Vojislav Šešelj na majskim izborima 2008. godine.
Detaljnim obrazlaganjem kasnije, u smislu legitimiteta koji se ostvaruje jedino na izborima, gospodine ministre, vi ste celokupnoj srpskoj javnosti i meni delimično, premda ne toliko precizno i jasno, jer vrlo verovatno to i nećete moći, dali odgovor.
Ono što me takođe interesuje, u skladu sa svim ovim što ste pričali malopre, a promaklo mi je da to postavim kao pitanje, očekujem da ćete mi odgovoriti na ovo pitanje, jeste – koja komisija, ko će to da određuje da li stranka zastupa politiku koja divergira u odnosu na predloženi program koji je usvojen kada je formirana politička stranka? Da li mi to polako ali sigurno ulazimo u period ideoloških komisija?
Ono što mi možemo da izrazimo kao sumnju, jer jeste iskustvo SRS svih ovih godina, posebno sa kraja 2008. i ove 2009. godine, ali nimalo različito u odnosu na, recimo, 2000. ili 2003. godinu, jeste da će biti zloupotreba pri interpretaciji da li politička stranka propagira, uslovno rečeno, politiku koja može moralno da vređa nekog od nosilaca vlasti, tako da bih volela da mi odgovorite na pitanje – ko su ljudi koji će odlučivati i vršiti nadzor na ovakav način?

Dajem reč gospodinu Miletu Iliću.

Poštovani gospodine potpredsedniče, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, mislim da nije potrebno posebno govoriti o značaju političkih partija u političkom sistemu našeg društva, jer je on svima jasan i razumljiv i to se potencira u jučerašnjoj i današnjoj raspravi posebno.
Međutim, za pitanje političke organizovanosti građana su pored političara zainteresovani i pravni teoretičari, odnosno naučni radnici, zakonodavac i građani. Mislim da svi imaju dobre namere i jasne ciljeve.
Teoretičari žele da se utvrdi što bolji koncept, zakonodavac da pravno uredi ovu oblast poštujući Ustav i proklamovana prava građana i savremena iskustva u tom smislu, a građani žele da preko političkih partija što efikasnije ostvaruju svoja prava u institucijama sistema, odnosno kroz organe vlasti, iako, čini mi se, postoji podatak da je svega 3% građana organizovano kroz političke stranke.
Svi ovi subjekti se na političkom prostoru Srbije bave političkim partijama veoma dugo. Godine 1881, kao što se zna, formirane su prve autentične političke stranke u Srbiji, a evo, sada, posle 120 godina, ima ih 570. Imamo velikog iskustva u ovom respektabilnom periodu, koje je potrebno analizirati prilikom donošenja ovog zakona. Posle toliko vremena, uveren sam da danas donosimo jedan moderan zakon o političkim strankama.
Ne bih govorio o političkim motivima za donošenje tog zakona. Zadržao bih se na koncepcijskim i pravnim razlozima zašto se danas donosi zakon o političkim strankama, jer je u malopređašnjim diskusijama bilo reči o tome. Ovom prilikom ću samo sedam takvih razloga izneti.
Prvo, raniji zakon je donet 1990. godine. Bio sam i tada narodni poslanik u ovoj skupštini i sećam se kada je donet taj Zakon o političkim organizacijama u Srbiji.
Zadovoljstvo mi je što smo ovde imali priliku da čujemo da je taj zakon izdržao proveru političke prakse i da postoje i u njemu dobra rešenja. Zahvaljujući njemu je došlo do razvoja višestranačkog sistema u Srbiji i do formiranja ovoliko političkih stranaka. Taj zakon je u ovom trenutku na određeni način prevaziđen, jer su se promenile političke prilike, društveni uslovi, političke okolnosti u kojima je taj zakon realizovan. I sociolozi, i politikolozi i svi drugi znaju da novi društveni odnosi moraju da se urede novim pravnim normama. Naravno, došlo je do velikih promena u društvenim odnosima i evo novog zakona o političkim strankama.
Drugo, po nekim pitanjima je u pogledu političke organizacije društva primenjivan raniji savezni zakon o društvenim organizacijama i udruženjima građana. Imali smo u pravnom sistemu Srbije jedan svojevrstan pravni nonsens da se na pravne odnose u jednoj državi primenjuje zakon nepostojeće države. To je verovatno bio naš specijalitet. Naravno, to je takođe jedan od bitnih razloga zašto se donosi novi zakon.
Pod tri, donet je novi Ustav Republike Srbije. Potrebno je postojeću regulativu u svim oblastima, pa i u ovoj oblasti, uskladiti i urediti poštujući te ustavne norme i ustavne principe. To je sasvim razumljivo i normalno.
Četvrto, tokom ovih 18-19 godina donošeni su neki posebni propisi koji na drugačiji način uređuju pitanja koja tangiraju i poziciju političkih stranaka, tako da je potrebno u tom smislu izvršiti određene promene u zakonu i usaglasiti to sa novim zakonskim rešenjem.
Peto, neki odnosi, kao što se moglo čuti, uopšte nisu mogli biti regulisani, pa postoji obaveza i potreba da se te pravne praznine u ovoj oblasti urede novim zakonom.
Šesto, potrebno je izvršiti harmonizaciju našeg nacionalnog zakonodavstva sa evropskim principima i standardima iz ove oblasti, što se kroz ovaj zakon čini.
Sedmo, na kraju, u ovom periodu je došlo do dalje demokratizacije društvenih odnosa i jačanja pozicije građana u našem društvu, pa je tu realnost trebalo izraziti kroz novi zakon o političkim organizacijama.
Može se, naravno, govoriti o drugim razlozima, može se govoriti o političkim motivima, ali ja sam se Zadržao sam se na koncepcijskim i pravnim razlozima. Mislim da je veoma dobro što Skupština Srbije ima na dnevnom redu zakon o političkim strankama.
Ako smo utvrdili potrebu da se na jedan drugačiji način utvrdi i organizuje politički život u Srbiji, uvaži pozicija građana, onda bih sa nekoliko argumenata, i to sa nekoliko ključnih argumenata, govorio o tome zašto je ovo dobar i moderan zakon, naravno, uvažavajući pri tom da se o detaljima može razgovarati i da se u vezi s nekim pravno-tehničkim formulacijama može reagovati, o čemu je i ministar govorio.
Prvo, po mom mišljenju, zakon nije restriktivan, nije rigidan, on ne sputava, niti ograničava nijedno od utvrđenih prava građana, niti bilo koje pravo iz ranijeg ustava. Mislim da daje najšire mogućnosti za političko organizovanje građana u skladu sa njihovim političkim ciljevima i političkim motivima.
Drugo, mislim da zakon napušta lošu praksu atomizacije našeg društvenog i političkog prostora, gde je bilo moguće da sto građana obrazuje jednu političku stranku. Tada se smatralo da to predstavlja dokaz najvišeg nivoa, vrhunac demokratskih prava, vrhunac demokratije ako se dopusti mogućnost da najmanji broj građana može da organizuje političku stranku. Naprotiv, mislim da danas možemo govoriti o tome da je dokaz političke i demokratske zrelosti jednog društva upravo povećanje ovog broja ljudi koji mogu da organizuju političku stranku. Lično sam veoma blizak ideji da to bude 10.000 građana. Mislim da bismo tu atomizaciju političike scene Srbije relativizirali i na takav način ulazimo u fazu da se možemo okarakterisati kao demokratsko društvo koje dostiže te najviše demokratske standarde u ovom smislu.
Treće, u zakonu se daje, po mom mišljenju, korektna definicija političke stranke. Ona jeste ustavna, ali ona jeste i teorijski opravdana, a postoje čak 94 različite definicije političkih stranaka. Ko se ovim pitanjima bavi, on je to mogao da vidi. Ovo je definicija koja je na nivou ustavnog načela. Mislim da način na koji se definiše politička stranka u Predlogu ovog zakona upravo treba da omogući ostvarivanje političkih ciljeva građana. To je oblikovanje političke volje i to je učešće na izborima. Političke stranke, ako hoćemo da budemo iskreni, postoje da bi izašle na izbore i da bi ostvarile izborne rezultate. U međuvremenu je politički život kroz različite druge forme, a ne samo kroz političke stranke.
Četvrto, ograničenja za rad ili za zabranu rada političke stranke su skoro identična po ranijem ustavu, ili su možda potpuno identična. Svode se samo na tri slučaja. Mislim da je to normalno. Moram da podsetim šta je to: prvo, delovanje političke stranke ne može biti usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka (to se podrazumeva) i narušavanje teritorijalne celovitosti jednog društva i jedne države. To je cilj. Ovo je jedan osnovni element postojanja jedne države - da se sačuva teritorijalna sveukupnost. Drugo, ne smeju se kršiti zajamčena ljudska i manjinska prava. Naravno, i to se podrazumeva. Treće, ne sme se izazivati i podsticati nacionalna, verska i rasna mržnja. To je sasvim razumljivo. Van toga nema nikakvih ograničenja, niti bilo kojih zabrana.
Peto, u zakonu se daje normativno-pravni okvir za organizovanje jedne političke stranke: osnivačka skupština, osnivački akt, statut, program, izjave onih koji formiraju stranku. Normalno je da se na zakonskoj osnovi da mogućnost organizovanja jedne političke stranke. Ovde se ne ulazi u to kakav će biti statut, program, osnivački akt, kojim će se pitanjima baviti politička stranka. Ovo su normalni elementi organizacije bilo kog sistema, bio on mali ili veliki. Dakle, politička stranka, ako pretenduje da bude politička stranka, mora da ima sve ovo. Ako govorimo da i udruženja građana i društvene organizacije koje se dobrovoljno obrazuju, sa mnogo manje građana, treba da imaju sve ovo, zašto to ne bi imala politička stranka i zašto to ne bi bilo na jedan uniforman način sagledano.
Šesto, političke stranke se po ovom zakonu obrazuju isključivo na teritorijalnoj osnovi. Oni koji se sećaju kada je devedesetih godina razgovarano o formiranju političkih stranaka znaju da je bilo ideja o formiranju političkih partija i na proizvoljnom principu, što bi imalo velikih negativnih posledica. Dakle, ovo je primereno rešenje, normalno i logično. Može se razgovarati unutar toga o ovim detaljima o kojima je bilo govora, ali osnovni princip mora da bude taj.
Sedmo, registracija političkih stranaka je na principu prijave, a ne odobrenja, ne određenih drugih ograničenja, da neko dopusti ili ne. Prijava, ukoliko nema reakcije, ćutanje administracije, stranka je formirana; dakle, najliberalniji uslovi za formiranje jedne političke stranke.
Može se govoriti o nekim drugim detaljima, čak se može razgovarati i o krupnijim pitanjima. Lično bih zamolio ministra da veoma dobro prouči predlog koji je, čini mi se, dao sinoć gospodin Šami. To sam video na televiziji, jer nisam bio ovde zbog obaveza na fakultetu. Meni je ta ideja bliska, da registrovane političke stranke ne treba za bilo koje izbore, od lokalnih do predsedničkih, da ponovo prikupljaju potpise radi podrške svojim kandidatima. Bez obzira na to što to dolazi iz opozicione stranke, mislim da veoma ozbiljno treba razmisliti o tome. Mislim da taj pristup treba prihvatiti.
Naravno, može se govoriti, kao što sam rekao, i o nekim drugim pojašnjenjima, poboljšanjima ovoga zakona, ali zbog ovih koncepcijskih, pravnih razloga i određenih rešenja koja su definisana na način kako je to u ovom predlogu zakona, želim da istaknem da će poslanička grupa SPS-JS podržati ovaj zakon i glasati za njega. Bilo bi još bolje da se ugrade i neki elementi nekih amandmana, da on bude još bolji. Imam utisak da ministar sa velikim respektom prilazi analizi svih tih amandmana.

Reč ima gospodin Obradović. Izvolite.

Zahvaljujem, kolega potpredsedniče. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, izuzetno važan zakon je na dnevnom redu Skupštine. Juče je govorio naš ovlašćeni predstavnik i postavili smo pitanje zašto ne raspravljamo celovito o ovoj materiji, zašto u paketu ne raspravljamo o zakonu o izborima, zakonu o finansiranju političkih stranaka i zakonu o političkim strankama, jer jedino tako možemo da celovito raspravljamo o materiji ove izuzetno važne oblasti. Danas smo od vas čuli dosta detalja. Očigledno je da su i jedan i drugi zakon u nekoj fazi u vašem ministarstvu, ali tek kada znamo sva rešenja i sve pojedinačne detalje možemo da se izjasnimo o tome.
Koji su to osnovni razlozi za donošenje ovog važnog zakona? Naveli ste da je to, pre svega, stabilizacija političke scene, koja će se ostvariti kroz smanjenje broja političkih stranaka.
Mi nismo ni znali koliko je sve stranaka ušlo u parlament dok nam niste rekli da imate evidenciju da 20 stranaka dobija sredstva iz budžeta. Koliko stranaka realno postoji na terenu, a funkcionišu van ovog parlamenta? Najverovatnije je da će se u tih šest meseci, kada bude usvojen ovaj zakon, od ovih 600 stranaka, koliko kažete da postoje u registru, registrovati svega možda pet posto, najverovatnije 570 neće više postojati.
Odbor za finansije, koji je do uspostavljanja i do usvajanja zakona o agenciji kontrolisao finansiranje, nije mogao da stupi u kontakt sa najvećim brojem, skoro sa dve trećine tih stranaka, što znači da one realno nisu ni postojale na terenu.
Na koji način može da se reguliše stanje na političkoj sceni ako iz registra izbrišemo stranke koje inače ne postoje? Da li stranke uređuju politički život kroz razne registre u kojima su formalno evidentirane ili su to stranke koje imaju uporište na terenu?
Kažete, opet to ne znamo iz zakona jer nismo imali priliku da vidimo kakve su ideje za zakon o finansiranju stranaka, nismo videli kakve su to ideje vezane za zakon o izborima, ali kažete da će se neka rešenja usvojiti kada se dođe do optimalnog broja stranaka. To sam našao u vašoj izjavi na sajtu Vlade. Koliki je to optimalan broj stranaka? Ko će da odredi taj optimalan broj stranaka, da li neko nezavisno telo, da li neka agencija?
Jedan od kolega je kao primer stabilnog političkog sistema naveo Veliku Britaniju. Rečeno je da je to dvopartijski sistem. Da li vi znate koliko stranaka učestvuje na izborima u Velikoj Britaniji? Da li vi znate koliko je stanaka registrovano u Velikoj Britaniji? Rekord je napravljen krajem devedesetih godina, 157 stranaka je učestvovalo na jednim izborima u Velikoj Britaniji. Tu su bile razne stranke. Recimo, dve stranke su bile vrlo ambiciozne na tim izborima, nažalost, nisu napravile rezultat. Jedna stranka se zvala "Stranka ljubitelja roštilja", a druga se zvala "Partija zdravog razuma protiv političkih partija". Pa, kada se uzima kao primer sistem Velike Britanije, onda treba razmatrati i neke od ovih stvari. Toliko o uređenim sistemima i uređenim demokratijama.
Dalje, rekli ste nam da sistem u lokalu nije dovoljno dobar zato što partije raspolažu tim mandatima. To treba da rade građani. Osnovno je pitanje koga onda zastupa narodni poslanik, da li narodni poslanik zastupa svoju partiju ili zastupa građane koji su ga izabrali i na koji način ovaj i ovi zakoni strateški daju odgovor, da li uopšte razmatraju jedno takvo pitanje? Da li onda partija može da zastupa interese svih građana ili zastupa određene grupe koje su tu stranku birale? Na koji način materija ovog zakona reguliše uopšte jedno ovakvo pitanje?
Suštinski, na osnovu ovoga što ste upravo rekli, da li je onda interes države da jačaju stranke, jer jačanje stranaka znači slabljenje parlamenta i parlamentarnog sistema? Jedino to može da se izvede kao zaključak iz jedne ovakve teze. Očigledno je da ovaj zakon, umesto da daje odgovore, u stvari rađa mnogo novih pitanja, bez jasnih odgovora. Bilo je dosta reči o brojnim detaljima vezanim za ovaj zakon. O tome će moje kolege govoriti u nastavku ove rasprave u načelu i u raspravi o pojedinostima.
Nekoliko kolega je govorilo, a i vi ste se dotakli ideje o evidentiranju teritorijalnih jedinica. To je neobavezujuća forma, stranke su samo dužne da vam dostave evidenciju svojih teritorijalnih organizacionih jedinica. Ne vidim da tu nešto može da bude sporno. Naša stranka, DSS, ima organizacione jedinice u svim opštinama i mi ćemo vam to dostaviti, ali postoje dva instituta, postoji institut evidencije i postoji institut saglasnosti. Evidencija i to što će ubuduće raditi vaše ministarstvo sigurno će zahtevati neke nove poslove i neke nove zaposlene koji će te stvari raditi.
Šta mi realno sa tim možemo da radimo? Navešću vam jedan primer. Vlada Republike Srbije daje saglasnost na programe svih javnih preduzeća. Saglasnost je mnogo ozbiljnija forma nego što je evidencija. Saglasnost podrazumeva da se detaljno prouči materijal, da se za to, na kraju krajeva, glasa na sednici Vlade. Programi javnih preduzeća dobijaju saglasnost na sednici Vlade. Ti programi imaju osnovnu politiku, projekcije prihoda, rashoda i svega ostalog. Zašto je onda problem da Vlada ne može da utvrdi kolike su plate direktora javnih preduzeća ako je Vlada davala saglasnost na te programe? Meni to nije jasno.
Ako Vlada ne može, na osnovu programa na koji je dala saglasnost, da utvrdi kolike su plate direktora javnih preduzeća i naknade upravnih odbora, šta će onda Vlada ili šta će Ministarstvo uraditi sa evidencijom koja je mnogo labavija forma od saglasnosti? Složićete se da tu ima dosta prostora za razmišljanje.
Predložili smo nekoliko izuzetno važnih amandmana. Očekujemo da se u toku nastavka ove rasprave o njima izjasnite. Kažem još jednom, da podvučem, potpuno je jasno da ovakav pojedinačni zakon, izvučen iz seta zakona koji reguliše čitavu materiju, narodnim poslanicima koji treba za to da glasaju ne može da stvori jasnu sliku o izuzetno važnoj oblasti. Vi verovatno tu sliku imate, ali mi to nismo videli i sve dok zakon ne bude usvojen narodni poslanici ne mogu tu sliku da imaju, a zakon koji samo rađa pitanja a ne daje odgovor sigurno neće rešiti probleme koji postoje.

Hvala, gospodine Obradoviću. Reč ima narodni poslanik gospodin Simo Vuković.

Uvaženi potpredsedniče, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, želim da se pridružim prethodnicima u mišljenju da je možda trebalo ovaj zakon da stavimo u raspravu zajedno sa zakonima koji regulišu finanisiranje političkih partija i izbore.
Zakon o političkim strankama je jedan od suštinskih zakonskih projekata za funkcionisanje demokratskog, višestranačkog sistema. Ustav Republike Srbije je garantovao ulogu političkih stranaka u demokratskom oblikovanju volje građana, koji su nosioci suverenosti.
Ovim zakonom se bliže određuje, takođe, Ustavom zagarantovan okvir slobode udruživanja građana, kao i odgovarajuća ograničenja koja štite slobodu i prava drugih građana.
Jedan od razloga za prethodnu žučnu raspravu o smislu ovog zakona jeste verovatno istorijski i današnji kontekst u kome funkcionišu političke partije, odnosno parlamentarizam u Srbiji.
Kada pogledamo unazad, naravno bez ambicije za preslišavanjem iz istorije, ali kada saberemo periode u kojima su političke stranke i uopšte parlamentarizam u Srbiji funkcionisali slobodno, taj period, uz sve napore, nije duži od 40 godina, što čini svega petinu moderne srpske državnosti. Čak je i predlagač naveo u objašnjenju samog zakona da su prve stranke nastale još 1881. godine.
Međutim, vrlo brzo nakon toga, još u vreme kralja Milana, došlo je do gušenja političkih sloboda, tako da ni u tom periodu, sve do 1903, ne možemo govoriti o nekom pravnom okviru za funkcionisanje političkih stranaka.
Naravno, period između dva rata više su obeležili Obznana, Zakon o zaštiti države i Šestojanuarska diktatura, nego neki politički život, koji se probudio 1936. godine kada smo imali prve slobodne i demokratske izbore. O periodu posle 1945. godine, mislim da ovde ima dosta savremenika tog perioda, suvišno je govoriti. Imali smo jednopartijski sistem, gde je u svesti građana praktično izgrađeno negativno mišljenje o višepartijskom sistemu.
Kada govorimo o današnjem ili bližem istorijskom kontekstu u kome se nalazimo, on je dat ustavnim rešenjima koja su došla 1990. godine i koja su propisala pluralistički demokratski sistem. Međutim, njega prati permanentna inflacija vrednosti samog višestranačkog sistema, pa i samih stranaka, u svesti građana. Pored okolnosti koje je diktirao autoritarni režim iz devedesetih, ovome je doprineo i nejasan, konfuzan pravni okvir za osnivanje i delovanje političkih stranaka.
Utoliko sam više iznenađen današnjom afirmacijom zakona iz 1990. godine, s obzirom na to da dobar deo nas koji sedimo ovde ima prilično negativno iskustvo sa zakonskim rešenjem koje je bilo na republičkom nivou, koje potiče iz SFRJ, gde ste se često susretali sa ćutanjem administracije i nemogućnošću da registrujete svoju političku partiju. Pri tome je korišćen dualizam koji je postojao, a to je savezni zakon koji je regulisao udruživanje građana u udruženja i tu je najveći broj političkih stranaka i nevladinih organizacija registrovan na tom nivou.
Taj zakonski dualizam koji je postojao produžio se i posle 2000. godine, pa i posle donošenja novog Ustava 2006. godine.
Time smo došli u poziciju da, pored neusklađenosti pomenutih zakonskih propisa sa izmenjenim srodnim zakonima iz oblasti političkog udruživanja, budemo i van okvira odgovarajućih akata Saveta Evrope, kao opšteprihvaćene vrednosti evropskih demokratskih država. Danas smo došli u poziciju, i to je više puta na ovom plenarnom zasedanju rečeno, da imamo 600 registrovanih političkih stranaka; imamo dve službene evidencije o političkim organizacijama koje vodi isti registracioni organ, kao i paradoksalnu situaciju gde zapravo ne znamo nadležnost državnih organa u tzv. nadzoru političkih stranaka.
Ovakav ambijent nam je doneo i različite oblike stranačkog udruživanja, često trivijalno nazvane "kombi", "kafanske" stranke, ali veliki broj stranaka koje se danas nalaze u registru (to je, čini mi se, neko od prethodnika pomenuo) bio je devedesetih godina osnovan od strane različitih službi bezbednosti. O tome nam svedoče, možemo da ih ocenimo i kao montipajtonovske, nazivi ovih organizacija, kao što su: "Seljačka veterinarska stranka", politička partija "Nijedan od ponuđenih odgovora", "Kosovska objektivna stranka", "Narodna računarska stranka Srbije" i slično.
Naravno da je takvo stanje dela političkog sistema doprinelo tome da se poljulja poverenje građana u demokratski, višestranački sistem. Interes svih nas, predstavnika političkih stranaka i građana u ovom visokom domu, jeste uvođenje jasnog i modernog pravnog okvira, utemeljenog na isprobanim vrednostima evropskih demokratija koje su, nažalost, pre nas usvojile ovakav zakonski okvir. U danu za glasanje G17 plus će glasati za usvajanje ovakvog zakona i želim da istaknem niz dobrih rešenja i da dam nekoliko dobrih sugestija predlagaču.
Pre svega, dobro je što je definisan pojam političke stranke i elementi koji je čine, kao i pojam političke stranke, odnosno stranke nacionalnih manjina. Ono što je najviše zaokupilo pažnju jeste povećanje tzv. cenzusa sa 100 na 5.000, što je uglavnom u skladu sa nekim komparativnim rešenjima u nekim evropskim zemljama. Zanimljivo je da zemlje iz okruženja, kao što su Republika Hrvatska i Republika Crna Gora, koje su ostavile cenzus na 200, odnosno 100 punoletnih građana za osnivače, takođe imaju, srazmerno broju birača i stanovnika, veliki broj stranaka. U Hrvatskoj je to u ovom momentu 102, a u Crnoj Gori 99.
Takođe, važno je istaći uvođenje procedure overe potpisa, čime se podiže stepen pouzdanosti i istinitosti prilikom osnivanja stranke i njene registracije.
Ono na šta bismo želeli da skrenemo pažnju predlagaču, ministru Markoviću, nije prisutan ovde, jeste da se još jednom razmisli o tome da li treba objavljivati lične podatke osnivača stranke, zbog zaštite privatnosti i integriteta građana koji žele da učestvuju u procesu osnivanja stranaka.
Vodilo se, takođe, računa o tome da se napravi suštinska, pozitivna diskriminacija što se tiče političkih stranaka nacionalnih manjina. Smatramo da je 500 osnivača prikladno i demografiji nacionalnih manjina u Srbiji i dosadašnjem rasporedu političkih snaga. Krajnji efekat ovog instituta trebalo bi da bude neophodno uvođenja reda u evidenciji i registraciji političkih stranaka i, što se čini još važnijim, otvorenost u procesu same registracije i vođenja evidencije o političkim strankama.
Neophodna otvorenost osnovnih podataka o stranci koju propisuje ovaj predlog zakona omogućiće bolji uvid javnosti i nadležnih organa u eventualno nepridržavanje akta prilikom političkog delovanja, posebno u pravcu Ustavom garantovanih prava i sloboda građana. Ažuriranju evidencije i tačnosti podataka u registru svakako će doprineti i obaveza pravovremenog prijavljivanja svih relevantnih činjenica vezanih za predstavljanje, odnosno zastupanje stranke i samo njeno delovanje.
Vođenje evidencije, kao i njena sadržina, koju propisuje ovaj zakonski predlog, veoma su važni zbog uvida prilikom utvrđivanja eventualne nespojivosti određenih državnih funkcija i članstva u stranci, koji mogu biti predmet, što je često do sada bilo u praksi, pravnog i političkog spora.
Veoma dobro rešenje je obratna zaštita političke stranke u registrovanju od tzv. ćutanja administracije, ukoliko nadležni organ ne donese rešenje o upisu u registar u zakonom propisanom roku. To je ranije, kao što sam istakao, bio čest slučaj prilikom pokušaja registracije kod republičkog nadležnog ministarstva.
Posebno želim da istaknem uvođenje pojma i rešenja obnove upisa u registar političkih stranaka, jer od prvih višestranačkih izbora do danas postoji velika razlika u broju stranaka koje izlaze na izbore u odnosu na broj registrovanih stranaka. S obzirom na to da bi jedan od principa delovanja političkih stranaka trebalo da bude učestvovanje, to podvlačim, na demokratskim i slobodnim izborima, postavlja se pitanje smisla i svrhe delovanja ovakvih pravnih lica u samom pravnom saobraćaju. Uz to, ne postoje odgovarajući pravni mehanizmi za proveru istinskog delovanja i postojanja stranke. Smatram da će obnova registracije biti dobar periodični filter za sve političke subjekte.
Na kraju želim da istaknem da su Predlogom zakona jasno definisani uslovi za prestanak i zabranu rada političke stranke. Na taj način se izgrađuje siguran mehanizam za zaštitu od eventualnih paušalnih tumačenja nadležnog organa u ovakvim sporovima. Konačno, i Ustavni sud je jasno definisan kao organ koji je nadležan za zabranu rada političkih stranaka.
U želji da doprinese jačanju poverenja građana u demokratske institucije i aktere višestranačkog parlamentarnog sistema, G 17 plus će glasati za ovakav zakonski predlog. Moram reći da nemamo bojazni od toga da se ovde radi o uskraćivanju prava građana ili političkih sloboda. Zahvaljujem.

Hvala, gospodine Vukoviću. Dajem reč Milanu Stanimiroviću.       

Poštovane kolege narodni poslanici, poštovani gospodine predsedavajući, pred nama je Predlog zakona o političkim strankama. Od uvođenja višestranačkog sistema u Srbiji, narodna izreka "Dva Srbina, tri partije" doživela je svoju punu afirmaciju. Viševekovni zajednički život sa Srbima nije prošao bez posledica ni za predstavnike nacionalnih zajednica, pa smo za posledicu dobili da danas u registru Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu imamo 442 organizacije i 133 u nekadašnjem saveznom registru, što znači da je trenutno upisano u registar 575 političkih organizacija. Da ova situacija nije osobenost samo političke scene u Srbiji svedoče i slični podaci o inflaciji političkih partija u zemljama nekadašnjeg istočnog bloka, ali i činjenica da je, recimo, u Španiji nakon vladavine Franka takođe bilo osnovano preko 500 političkih partija.
U ovom visokom domu pominjan je primer Velike Britanije kao primer slobode, iako tamo postoje dve velike političke stranke koje se bore naizmenično za smenu na vlasti, da je tamo učestvovao veliki broj stranaka. Istine radi, treba reći da su se u kolevci demokratije, u Velikoj Britaniji, krajem 17. veka pojavili torijevci i vigovci. To je ona priča o engleskoj travi, neko kaže: uradio sam sve što rade u Engleskoj sa njihovom travom, a nije takva kao njihova. Da, ali oni to rade tri veka. Oni su osnivali višestranački sistem sa torijevcima i vigovcima krajem 17. veka, a mi smo obnovili krajem 20. veka višestranački sistem u Srbiji.
Političke partije su se od tada najopštije definisale kao dobrovoljne, relativno trajne političke organizacije, čiji je cilj preuzimanje i vršenje državne vlasti ili bar učešće u njoj, ili stalan uticaj na nju radi ostvarivanja interesa u okviru jedne ideološke koncepcije o opštoj državnoj politici i zajedničkim interesima društva. Mada je etimološki koren reči partija od latinske reči pars, partis, što znači - deo, kada imamo u vidu da su dva konstitutivna dela svake političke organizacije određeni program i određena organizaciona struktura, svakom laiku je jasno da ma koliko jedno društvo bilo podeljeno, jedna srednje velika, viša mala, nego srednje velika evropska država, kao što je Srbija, teško da može artikulisati na ozbiljan način oko 500 partikularnih interesa oličenih u političkim partijama i iskazanih u 500 programa i 500 organizacionih struktura.
Po onoj narodnoj "Videla žaba da se konji potkivaju, pa i ona digla nogu", na taj način su mnoge političke stranke u Srbiji i formirane u prošlosti.
U Predlogu zakona o političkim strankama u članu 2. definiše se pojam političke stranke: "Politička stranka u smislu ovog zakona je organizacija građana slobodno i dobrovoljno udruženih osnovana radi ostvarivanja političkih ciljeva demokratskim oblikovanjem političke volje građana i učešća na izborima."
Odmah nakon ovog člana, u članu 3. se definiše pojam političke stranke nacionalne manjine: "Politička stranka nacionalne manjine u smislu ovog zakona je politička stranka čije je osnovno delovanje usmereno na predstavljanje i zastupanje interesa jedne nacionalne manjine i zaštitu i unapređenje prava pripadnika te nacionalne manjine, u skladu sa međunarodnim standardima, uređeno osnivačkim aktom, programom i statutom političke stranke."
Demokratska stranka je od uvođenja višestranačkog sistema podržavala ideje o prirodnom pragu i neophodnosti ravnomerne zastupljenosti svih nacionalnih manjina u ovom visokom domu, kao i potrebi formiranja i postojanja nacionalnih saveta, tako da su prvi nacionalni saveti formirani još 2002. godine, za vreme Vlade Zorana Đinđića.
Međutim, moje duboko demokratsko uverenje je da su pripadnici nacionalnih manjina ili nacionalnih zajednica, kao predstavnici političkih stranaka koje ne pripadaju strankama nacionalnih manjina, u ne manjoj meri takođe predstavnici i zastupnici interesa svojih nacionalnih zajednica.
Osnov njihovog legitimiteta i legaliteta čine, pre svega, glasovi koje su dobili u svojim sredinama ne odričući se svoje nacionalne pripadnosti, ali u prvi plan stavljajući svoje socijaldemokratsko, liberalno, konzervativno ili slično političko opredeljenje, stavljajući građansko opredeljenje i građansko društvo kao ideal.
Kao što ne priznajem ekskluzivitet odbrane srpskih nacionalnih i državnih interesa nijednoj od stranaka u kojoj su Srbi u velikoj većini, smatram da se ekskluzivitet predstavljanja i zastupanja interesa jedne nacionalne manjine i briga o zaštiti i unapređenju prava pripadnika te nacionalne manjine ne može odnositi samo na stranke nacionalnih zajednica, već ima i onih koji su se za to pravo izborili glasovima svojih sunarodnika na izborima.
Svi smo mi pripadnici neke nacionalne zajednice po rođenju, a politički angažman je naš lični izbor.
Bez obzira na svoju građansku provinijenciju, Demokratska stranka će se uvek zalagati za prava nacionalnih zajednica na kulturu, obrazovanje, informisanje, službenu upotrebu maternjeg jezika i pravo na političku i svaku drugu zastupljenost, uključujući i odbranu prava da interese svojih nacionalnih zajednica zastupaju i kroz članstvo u političkim strankama koje nemaju nacionalni predznak.
Osnovni ciljevi zakona da se zamene dva prevaziđena zakona, Zakon o političkim organizacijama Socijalističke Republike Srbije iz 1990. godine, kao republički propis, i savezni zakon iz iste godine koji tretira istu materiju, kao ispravljanje stanja u registru koje ne odgovara stvarnom stanju, Predlogom zakona o političkim strankama biće sigurno na nov, bolji i kvalitetniji način regulisani.
Ono što bi trebalo da usledi, što je možda kamen spoticanja, jer je ovo neki preduslov za to, jeste donošenje jednog novog zakona o finansiranju političkih stranaka koji bi na bolji i kvalitetniji način od postojećeg učinio polje finansiranja stranaka transparentnijim, učinio kontrolu budžetskih sredstava efektivnijom, omogućio efikasniju borbu protiv korupcije i sprečio neformalne centre ekonomske moći u Srbiji da preko novca, finansirajući političke stranke, utiču na kreiranje političkog života u Srbiji. Možda je najava ovog zakona kod nekih izazvala dodatnu nervozu.
Posebno se nadam što skorijoj primeni zakona o izboru odbornika kako bismo omogućili da svoje predstavnike u lokalnim samoupravama zaista biraju građani, a ne oligarhije političkih stranaka, i nadam se da će to biti putokaz i za izbor narodnih poslanika.
Što se tiče čl. 8. i 9. zakona, po kojima stranku može osnovati 5.000 punoletnih i poslovno sposobnih državljana Republike Srbije, a stranku nacionalne manjine 500 građana, iz prethodnih diskusija sam video da postoji sklonost ka prihvatanju amandmana da se ovaj broj poveća na 10.000, odnosno na 1.000 za predstavnike stranaka nacionalnih zajednica.
Ovaj amandman smatram prihvatljivim, mada lično mislim da je ovaj broj trebalo povećati na nivo prirodnog praga, oko 15.000 građana, a za stranke nacionalnih manjina 10% od prirodnog praga za jedno poslaničko mesto, što iznosi oko 1.500 potpisa osnivača. Status političkog subjekta na ovaj način bi bio potpuno relevantan.
U pretpolitičkom društvu kakvo Srbija još uvek jeste, u kojoj zbog nedostatka konsenzusa tranzicija postaje trajno trpno stanje, politika se, nažalost, mnogim građanima ogadila kao delatnost. Neka zalaganja koja smo čuli danas, da treba omogućiti formiranje stranaka ljubitelja leptira ili svirača frule, sigurno neće doprineti ozbiljnosti političke scene u Srbiji.
Treba li podsetiti da su neke "stranke" skupljale 10.000 potpisa za svoje predsedničke kandidate, na izborima dobijale 6.000-7.000 glasova, zatim se na parlamentarnim izborima "prikopčale na venu" neke veće stranke ili koalicije i tako crple budžetska sredstva, a da svi znamo kakav je njihov stvarni kapacitet, i da je veliki broj stranaka u ukupnoj masi glasova, ne prešavši cenzus, svoje glasove takođe poklanjao, po Dontovom sistemu, onima koji su uzeli najveći procenat.
Što se tiče reakcije na situaciju kada se neka politička stranka ne pridržava sopstvenog programa, mislim da su se eventualne kaznene mere mogle odnositi samo na eventualno delovanje protiv Ustava i zakona ove zemlje, a da će za ostale programske zadatke, ciljeve i njihovo eventualno izneveravanje svaka stranka pre svega odgovarati pred svojim članstvom i biračima.
Slušajući neke današnje diskusije počinjem da sumnjam u ovu izreku da su najveći revolucionari u mladosti najveći konzervativci u starosti, jer mi njihovo zalaganje za potpunu deregulaciju pre liči na anarhizam. Stabilnost političke scene umnogome uslovljava mogućnost stvaranja jake i stabilne Srbije. Smatram da je ovaj zakon korak napred ka uspostavljanju ove stabilnosti.
Mnogo je strasti bilo u osporavanju ovog zakona, a strast je loš saveznik u politici, ako se ne radi o strasti za opšte dobro, odgovornosti i razboritosti, kao vrhovnim političkim principima. Sloboda nije anarhija, a anarhija stvara nered koji je idealan za sve kojima je interes očuvanje postojećeg stanja.
Zakon o političkim strankama uvodi red u ovu oblast i omogućava da političke stranke u očima javnosti dobiju ozbiljnost koja im po položaju, ugledu, uticaju u javnom životu i sleduje. Zato će poslanici DS u okviru poslaničke grupe ZES podržati ovaj zakon o političkim strankama.