Zahvaljujem.

Dajem reč narodnom poslaniku Draganu Vujadinoviću. Izvolite.

Poštovana gospodo iz Ministarstva, poštovane kolege, moto mog izlaganja će biti – ne sme se eksperimentisati po svaku cenu. U pozadini te rečenice biće jedna kratka mini priča o Fondu za razvoj.
Dugo godina sam radeći u privredi, našoj privredi Republike Srbije, upoznao Fond za razvoj. Evo mini lične karte. Fond za razvoj je prošle godine, ovih godina je plasirao svojih sopstvenih sredstava 12,7 milijardi, odnosno oko 150 miliona evra. U tom fondu je zaposleno pedeset ljudi. U tom fondu nema menadžerskih ugovora, nema reprezentacije, nema protekcije. Da li ste čuli za nekakvu priču, da je u Fondu za razvoj neko tražio pare da bi dobio kredit? Nikada se nije u našoj štampi to pojavilo. To govorim iz ugla mnogo firmi gde sam aplicirao i učestvovao u zahtevima za odobravanje pojedinih kredita.
U tom smislu, ne sme se ni u kakvoj varijanti, statičkoj ili dinamičkoj, eksperimentisati sa institucijom koja je pokazala svoju vitalnost, pokazala da radi za taj naš realni sektor od koga živi čitava državna zgrada, velika preglomazna, ali i buduća manja opet će živeti od tog realnog sektora.
Što se tiče samog Fonda, jedino što je možda, po mom mišljenju, slaba strana što krše Zakon o zabrani diskriminacije, Fond vode četiri žene, direktor je žena i još tri izvršna direktora su žene i direktori su već osam godina, što znači da su u vremenu partokratije ljudi položili ispit efikasnosti.
Sada govorim o eksperimentima. Jedan od eksperimenata je bio kada smo lansirali preferencijalne kreditne linije, evo kako su one formirane: sredstava u iznosu od 30% je davao Fond po 1% kamate; 70% poslovne banke po 8% kamate; ponderisana kamatna stopa je 5,5% i na godinu dana. Blagovremeno sam pričao i dosta ljudi je pričalo blagovremeno, da ne bude naknadna pamet, da je bolje bilo da je Fond zadržao svoja redovna sredstva, plasirao po 3%, kako inače radi, a da se sa bankama napravio poseban sporazum, da banke imperativno vrše na njih pritisak da one smanje svoje kamatne stope i prilagode stopi euribora koji je sada 1,6 do 1,9% na šestomesečnom nivou. Ako uzmu 2-3%, one su mogle same da daju 5,5, a ne 7-8% i da smanje potencijal Fonda.
To je bilo i završeno je, s tim što bi apelovao na gospodu iz Ministarstva, o tome sam kao pojedinac pisao više puta, da je praktično kod potrošačkih kredita pored trajnih potrošnih dobara, koja se zovu "punto", odnosno automobili, nužno da se sa poslovnim bankama, a eventualno i za učešće Fonda, stvori preferencijalna kreditna linija za povlašćeno finansiranje po najvećoj kamatnoj stopi do 4,5% za građevinski materijal i termoizolacioni materijal, jer to je ekonomski multiplikator. Ako hoćemo da jačamo unutrašnju tražnju, da pokrenemo razvoj, da pravimo neki unutrašnji nju dil, onda je to robni segment koji treba forsirati jer se on grana, znate već kako multiplikatorski deluje na mnogo grana.
Drugi mogući potencijalni eksperiment jeste pripajanje, ovo nije spajanje dva fonda, ovo je pripajanje Garancijskog fonda, koji bih ja stavio u ovu grupu eksperimenata, Fondu za razvoj. Ne sme se dozvoliti da pripajanje Garancijskog fonda, ni po ljudima koji dođu, ni po politici, ni po depozitima, ni po funkcijama, ugrozi onu funkciju koja već postoji, a koju obavlja Fond za razvoj. Dobro je što se odustalo da Fond za razvoj preuzme sve ljude. U Garancijskom fondu ima 34 čoveka. Fond za razvoj, koliko sam saznao, primiće samo četiri ili pet ljudi. To i pokazuje smerove kretanja u nekim od tih institucija.
Ponavljam, bilo bi zaista nužno da Fond za razvoj Republike Srbije, ja sam ga u poslednjem tekstu nazvao "privredna majka" u nekih desetak poslednjih godina, sačuva svoju vitalnost, da sačuva svoje funkcije i da sačuva svoj kreditni potencijal, da ne bude ni u kakvom promilu inficiran sa eventualnom politikom, bilo da se ta politika odnosi na ma koje ministarstvo ili bilo koju interesnu grupu, bilo sa kojom finansijskom institucijom, u ovom slučaju Garancijski fond.
U tom smislu sam podneo amandman – da troškove za otpremnine, za socijalni program 30 ljudi iz Garancijskog fonda, snosi budžet Republika Srbija a ne Fond, jer ako snosi Fond onda će taj kreditni potencijala od 12 milijardi, a inače je smanjen za pet milijardi za ove ponderisane, odnosno subvencionirane kreditne linije sa poslovnim bankama, on će se i dalje umanjiti. Realnom sektoru su najbolji krediti Fonda za razvoj – investicioni na pet godina, plus jednu godinu počeka i 3% kamate, i za trajna obrtna sredstva dve godine i devet meseci počeka, a ovamo supstituišemo sa kreditima na jednu godinu. Zaista taj potencijal treba povećavati, a ne, u suprotnom smislu, smanjivati.
Konačno vezano za komorski sistem, vratio bih se u tačku tri svog izlaganja, na Zakon o izmenama i dopunama Zakona o komorama, samo jednom rečenicom, na onaj moto – ne sme se eksperimentisati po svaku cenu, ja bih i ovde primenio i to tako, sa dve alineje.
Prva je, da treba dobro razmisliti i videti šta drugi rade u smislu, u tom komorskom sistemu organizovanja realnog sektora. Pod dva, isto tako, jasno staviti na znanje našem komorskom sistemu da on zaista mora biti na samom terenu, biti sluga privrede, realnog sektora. Mi danas u pola firmi, malim i srednjim preduzećima, velikim preduzećima, nemamo ljude koji će da naprave programe kako će aplicirati kod investicionih fondova, kako će aplicirati kod banaka. Zašto to komora ne radi? Zašto komora ne obuči ljude ili ne obezbedi svoje ljude da rade za preduzeća? I druge konkretne poslove komora mora raditi u budućem vremenu, da bi zaista opravdala ulogu servisa realnog sektora. Između ostalog, komora mora realno uticati na donošenje zakona, preventivno uticati na donošenje zakona u našem parlamentu, kao i na izmene i dopune i blagovremeno reagovati, jer, ponavljam još jednom – čitava naša državna zgrada, uključujući i ovaj visoki dom, zavisi isključivo od realnog sektora.
Ako realni sektor ne bude i nadalje ostvarivao stope rasta koje su se merile u poslednjih godina 4, 5%, a to se ne može ostvariti u uslovima velike svetske ekonomske krize, država mu zaista mora pomoći. Sve državne institucije mu moraju pomoći i Fond za razvoj i Privredna komora i Vlada, konačno i parlament, blagovremenim donošenjem onih zakona koji predstavljaju imperativ za rad takve privrede. Hvala vam. (Aplauz.)

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik gospođa Vesna Pešić. Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovani narodni poslanici, ja sam imala nekoliko pitanja u vezi sa ovim zakonom. Prvo, kada je počeo da se analizira Zakon o fondu za razvoj, govorim da bi bila precizna, on deluje nekako smireno i lepo se to odvija. Mislim da je dobro što je spojen Fond za razvoj i Garancijski fond. Nema potrebe da ta dva fonda budu razdvojena i sigurno je da mogu da doprinesu nekakvim uštedama.
Međutim, mene na neki način zbunjuju ovi novi projekti koji su vezani upravo za krizu, jer kada se pogleda onda se stiče utisak koliko je taj fond, sada Fond za razvoj, a koliko je to sada spasilački fond, koliko je to jedan krizni fond? Znači, da li će njegova osnovna namena biti time narušena, jer se vidi da se i razlozi za hitnost donošenja ovog zakona u stvari odnose i na posledice ekonomske krize, a naravno pominju se i one mere Vlade za krizu, kao tri projekta koja su ovde navedena i drugi su ih već naveli? Znači, to je – program za sufinansiranje privrede sa poslovnim bankama, uz obezbeđenje garancija za likvidnost sredstava banke; program subvencioniranja kredita za održavanje likvidnosti za finansiranje trajnih obrtnih sredstava i program subvencioniranja potrošačkih kredita.Kada vidimo ovo, tu nije ništa razvojno. To je zaista krizno. Potrošački krediti ne mogu biti razvojni. Mogu biti sada podsticani za krizu, ali likvidnost sama po sebi ne spada u razvojne elemente, nego u spasilačke elemente, kako sam ih ja nazvala.
Šta sada mene zbunjuje, postoji podatak u javnosti da su banke već izdale određena sredstva, po tim merama Vlade, istim ovim koje su u ta tri programa, dakle, da li ima dva koloseka da se to dobije, i po Fondu, da neko može da se obrati Fondu, da vam sada ne bih čitala vest koja je data koliko je dato za likvidnost, koliko je dato za potrošačke kredite, recimo, za kupovinu automobila, odnosno banke su davale i za likvidnost i za podsticaj i za potrošačke kredite? Sada ja pitam – šta je to? Da li tu Fond po hitnom postupku treba nešto da preuzme ovde od ovoga ili su to dva različita koloseka, budući da je reč o istim tim kriznim merama, koje su od Vlade? Meni nije jasno, jer vidim da su banke već radile svoj posao, a ne vidim zašto je Fond to preuzeo, odnosno šta to znači – jednostavno nisam bila u stanju da to sebi rastumačim.
Drugo, jedno, opet, više načelno pitanje kada je reč o Fondu za razvoj. Već je ovde bilo pomenuto ko čini upravni odbor, da su tu svi predstavnici koalicionih partnera i da to ima političke implikacije. Date su ideje da je možda bolje da se razmišlja da se u budućnosti formiraju razvojne banke, umesto da imamo situacije da neki fondovi, znači, ministri direktno daju novac, dakle, da možda u budućnosti takva praksa ne bi trebalo da postoji.
Vidim da su neki ovde više verzirani u efekte rada ovog fonda, međutim, ovo povećavanje razlika u razvijenosti u Srbiji, koje su postale strašno dramatične, jer ukoliko idemo po Srbiji vidi se da apsolutna pustinja vlada u našoj zemlji, pa mi se čini da je ovaj zakon morao da obezbedi nekakav kriterijum – od tih sredstava, od tih milijardi koje se tu dele, da, recimo, 50% odlazi tamo.
Gospođa ministarka je malopre rekla, uzgred budi rečeno, da je prošle godine podeljeno nekih 14 milijardi, a da je od toga 2,5 milijardi otišlo u opštine koje su po kriterijumima najnerazvijenije. Sada postavljam pitanje, taj odnos mi se čini nedovoljan, drugim rečima, nije dovoljno da u zakonu stoji, kao da je ovo nekakav krovni zakon, pa nemamo ništa od toga, nijedan kriterijum, odnosno ako su kamate 1%, kao što kaže, pa kamate 5%, znamo da je sada zvanična kamata spuštena 15% – kako se neko uopšte kvalifikuje? Barem da nam kažu koliki je procenat i da se zakonom obavežu da taj procenat odlazi u nerazvijene.
Ako ne postoji nijedan kriterijum, nego se u zakonu kaže – da se to određuje godišnjim planom i programom, kako će Fond da radi, meni se čini, ako mi zakonom ne kažemo osnovne kriterijume, da je to onda suviše diskreciono pravo. A gde god ima diskrecionog prava, svaka čast, nikog nisam optužila, ali gde imate mnogo diskrecionog prava – uvek može da dođe i do korupcije i do nečega što mi ne možemo egzaktno da pratimo.
Znači, da su bar neki kriterijumi dati kako se neko kvalifikuje, koji procenat tih sredstava odlazi u nerazvijene, bilo koji kriterijum da se dobije, recimo, niska kamata od 5%. Drugo, vidim da upravni odbor određuje garancije za kredite, a ne znamo nijedan kriterijum kako neko dobije garanciju i supergaranciju.
Da bi to bilo transparetnije, pošto sada momentalno sigurno nećemo praviti tu banku za razvoj, da bi ti kriterijumi bili dati na jedan objektivan način, mislim da bi bilo dobro da ipak nešto od tog plana i programa izađe u javnost da možemo da pratimo koji su osnovni kriterijumi deljenja novca iz ovako velikih sredstava koji se dele iz ovakvog fonda, a to kažem zbog toga što rezultati nisu bili baš očaravajući. Slušali smo od kolega da se te regionalne razlike dramatično povećavaju.
Na kraju bih rekla da, verovatno zbog brzine, molim Vladu da nam ne dostavlja ovako neuredne zakone. Recimo, imate na stranici 19 jednu tabelu – "Troškovi poslovanja Garancijskog fonda u 2008. godini", gde gore ne stoji šta su ove cifre. Molim vas, da pogledate to. Nema da su to hiljade, milioni, milijarde! Šta su te cifre? Posle toga stoji neka cifra 22 milijarde nečega, ali ima i nešto ukupno, kaže, 89.53. Šta je to? Da li su to hiljade, milioni ili milijarde?!
Jednostavno, izvor nema izvora. Ako stoji dole izvor, dajte nam da bude izvor, nije dobro da dobijamo ovakve neuredne tabele iz koje ne umemo da pročitamo zato što nisu dobro napisane.
Takođe, već je skrenuta pažnja, vidim da je MMF savetovao da pređemo na evro, ali ipak u zakonu treba da se držimo reda, da ne stoji onaj minimalni fond ili kapital koji treba da bude pet miliona evra zato što evro još uvek ne može da figurira u našim zakonima. Hvala vam.

Zahvaljujem. Vašoj poslaničkoj grupi je ostalo još pet minuta.

Reč ima gospodin Dejan Radenković. Izvolite.

Uvažena predsednice Narodne skupštine, gospodo narodni poslanici, poštovana ministarko, povodom obaveze da se svi zakoni, pa i Zakon o privrednim komorama, usklade sa novim Ustavom, moram da kažem da je moja namera, namera SPS, da se dođe do najboljeg rešenja, ali i rešenja koje će biti u skladu sa našim pravnim sistemom i, pre svega, sa interesima privrede Srbije u celini, a i komorskog sistema. Jasno mi je da postoji niz oprečnih stavova kada je u pitanju zakon o komorama, odnosno način na koji bi se sagledao položaj privrednih komora u pravnom sistemu Republike Srbije.        
Međutim, mišljenja sam da gro tih razmišljanja upućuje na zaključak da oni koji ih javno ili na bilo koji drugi način iznose, nisu na pravi način sagledali položaj privrednih komora u već pomenutom pravnom sistemu Republike Srbije.
Naime, prema Ustavu Republike Srbije iz 2006. godine, ekonomsko uređenje zasniva se na tržišnoj privredi, otvorenom i slobodnom tržištu, slobodi preduzetništva, samostalnosti privrednih subjekata i ravnopravnosti privatne i drugih oblika svojine. Imajući to u vidu, kao i činjenicu da je važeći Zakon o privrednim komorama i koji je davao minimum osnova da se položaj komora uredi zakonom, na principu obaveznog udruživanja privrednih subjekata i na principu obaveznosti članstva, ukazujem da bi izmene i dopune Zakona o privrednim komorama na ovaj način neminovno imale za posledice preispitivanje organizovanja komora na principu obaveznosti i na teritorijalnom principu.
Prema tome, izmene i dopune Zakona o privrednim komorama u ovom vremenskom trenutku, odnosno tranzicionom okruženju moguće su samo u obimu kojim se obezbeđuje unapređivanje rada i funkcionisanje privrednih komora postojećeg komorskog sistema, bez značajnih intervencija u delu Zakona kojim su uređena pitanja položaja i organizovanja komora na bilo kom nivou, a pogotovo ne u smislu promene sistema članstva.
Inicijative koje se odnose na organizovanje komorskog sistema kao povezivanje oblika privrednih društava nemaju svoje pravno utemeljenje, s obzirom na to da privredne komore nisu privredna društva niti udruženja. Njihov položaj je posebno uređen zakonom prema kome su privredne komore institucije javnog prava, samostalne, nezavisne i imaju svoj pravni subjektivitet.
Izmenama i dopunama Zakona o privrednim komorama treba bliže odrediti, odnosno definisati osnovne atribute komora kao pravnih lica, naziva imovine i ostalo, što je važećim Zakonom na nepotpun način uređeno, čime se obezbeđuje nesmetano funkcionisanje privrednih komora na domaćem i inostranom tržištu. Dileme koje se odnose na princip članstva, obzirom na praksu pre svega u okruženju, moraju biti otklonjene, i u tom smislu ističem da sada važećim Zakonom nije ustanovljen princip dobrovoljnosti članstva, već, naprotiv, princip obaveznosti, te stoga eventualnim izmenama i dopunama Zakona o privrednim komorama ne treba se ni baviti.
Zakon o privrednim komorama iz 2001. godine donet je sa ciljem da se na temelju privrednih promena koje su nastale u našem društvu izgradi otvorena i tržišno orijentisana privreda.
Polazni osnov za donošenje važećeg Zakona u ovoj oblasti bila je i okolnost da država ima glavnu i osnovnu ulogu u stvaranju tržišnog ambijenta i da se ta uloga ogleda u tome da se zakonom i drugim propisima uređuje ekonomski prostor.
U skladu sa tim, a po ugledu na privredne komore u zemljama EU, komorski sistem u Republici Srbiji ustanovljen je po modelu evrokontinentalnog tipa privrednih komora.
Zakonski sistem osnivanja komora sa obaveznim članstvom je karakterističan za ekonomski najrazvijenije kontinentalne zemlje EU, ali i za zemlje koje imaju dugogodišnju tradiciju komorskog sistema u koje spada i Republika Srbija.
Opredeljenje da se komori poveri vršenje javnopravnih ovlašćenja, nedvosmisleno ukazuje na potrebu čistog zakonskog modela osnivanja komora.
Čist zakonski model osnivanja privrednih komora podrazumeva i prihvatanje sistema obaveznog članstva u privrednim komorama. Ideja o osnivanju ovih komora je u tome da one zastupaju zajedničke interese svih privrednih subjekata pred državnim organima, a to je moguće samo ako su članice privredne komore.
Javnopravni karakter komorskog sistema ogleda se u ovlašćenjima Privredne komore Srbije da vrši javna ovlašćenja koja su joj poverena Zakonom, kao što je izdavanje potvrda, uverenja i drugih isprava.
Postojeći komorski sistem sa Privrednom komorom Srbije kao nacionalnom komorom, u osnovi je uspostavljen u skladu sa potrebama privrede Srbije, a kada je reč o komorama na regionalnom i pokrajinskom nivou postoji velika sličnost u organizacijama i načinu rada tih komora sa komorama istog nivoa organizovanog u velikom broju zemalja u svetu.
Sada važeći pravni režim komorskog sistema u Srbiji ima veoma dugu tradiciju, kao što smo već čuli i zasnovan je na pravnom nasleđu koji datira iz 1857. godine, kada je knez srpski Aleksandar Karađorđević ustrojio taj trgovački odbor u Beogradu, čija nadležnost se odnosila na celu Kneževinu Srbiju.
Malo je institucija u Srbiji koje mogu da se pohvale tako dugom i bogatom tradicijom. Članstvo u tom odboru je i tada bilo obavezno i nije se do danas menjalo, pa je i sada u važećem Zakonu iz 2001. godine zadržan.
Obzirom na ovako dugu tradiciju koja je više od 150 godina, nameće se razmišljanje da sopstvena iskustva moraju imati primat kada je reč o prilagođavanju naših komora sa evropskim komorama.
Imajući u vidu izneto, kao i činjenicu da važeći Zakon, koji uređuje komorski sistem u Republici Srbiji, korespondira sa zakonima zemalja EU i to da tranzicija u Republici Srbiji još uvek nije završena, smatram da se nisu stekli uslovi za uspostavljanje komorskog sistema na drugačijim osnovama od postojećih, s obzirom na to da bi nova organizacija komorskog sistema bila izraz neekonomske potrebe, već, pre svega, izraz monopolskih i drugih potreba – što bi još više ojačalo pozicije dominantnih subjekata u Republici Srbiji i urušilo postojeći sistem zaštite konkurencije kod nas.
Međutim, već uspostavljeni komorski sistem pojačava sa svoje strane potrebu njegovog unapređenja kako bi se ojačala uloga komore u više pravaca u kojima komora treba da bude inicijator i predlagač privrednih zakona, kritičar Vlade u ekonomskoj i socijalnoj politici, servis privrede i poslodavaca, organizovani edukator, predstavnik privrede pred državom i reprezent privrede u inostranstvu.
Predloženim izmenama i dopunama Zakona ova načela se u potpunosti obezvređuju, praktično gube, tako da privreda preko svojih komora nema nikakav uticaj na kreiranje ekonomske politike. U svakom slučaju, pozicija komore u smislu uticaja snage i kvaliteta u postojećim okolnostima, daleko je izraženija u okruženju obaveznog članstva i zakonskog osnivanja nego u okruženju dobrovoljnog članstva i ugovornog osnivanja.
Dozvolite mi da kažem zašto smatram da privredne komore u Srbiji moraju da budu osnovane isključivo zakonom o obaveznom članstvu iz više razloga – zbog evropske i domaće tradicije, zbog lošeg iskustva komore koje su ovaj sistem zamenile ugovornim osnivanjem i dobrovoljnim članstvom, zbog slabosti snage tranzicione privrede za samoorganizovanjem u ovom sistemu u sistemu dobrovoljnosti, sistem ugovornog osnivanja i dobrovoljnog članstva omogućio bi nametanje interesa jakih i malobrojnih nad slabima i mnogobrojnima, zbog jačeg partnera Vladi u zaštiti interesa privrede, zbog jačanja međunarodne reputacije domaće privrede, zbog ravnopravnosti interesa privrednih subjekata, zbog nepostojanja takve obaveze da promenom sistema članstva i osnivanju propisima EU i Unije evropskih komora, posebno zbog svojinskih i imovinskih aspekata, i na kraju, zbog aktuelnih kretanja na globalnom finansijskom tržištu, ali i aktuelnih kretanja kada su u pitanju komore u procesu transformacije u našem okruženju, kao što su to Slovenija, Makedonija, Republike Srpska.
Snažni su argumenti da komorski sistem u Srbiji treba da se transformiše i organizuje u skladu sa postulatima evropskog kontinentalnog modela.
Najnoviji događaji na finansijskom tržištu, posebno u Americi koji su se preneli na Evropu i ostale kontinente, snažan su argument protiv filozofije slobodne privrede i samoorganizovanja privrednih subjekata u smislu udruživanja, kako to predviđaju predložene izmene i dopune. Stoga, mišljenja sam da Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privrednim komorama, koje je pripremio predlagač, ne odražavaju interese članova komore i komorskog sistema Srbije u celini, čija je najvažnija, ako dozvolite ja bih da privodim kraju, osnovna uloga da zastupaju interese svih svojih članova, bez obzira na veličinu, strukturu i svojinski oblik.
Posebno moram da istaknem da Predlog zakona o kome danas pričamo nije prošao kroz stručnu javnu raspravu i to smo više puta danas čuli, pre upućivanja Vladi na utvrđivanje Predloga, nakon čega bi se sigurno moglo dati i definitivno neko mišljenje, ali sam siguran predložiti ili možda pripremiti drugačiji tekst zakona koji bi se u mnogo čemu, uveren sam, razlikova od ovoga.
Još samo da istaknem i ovo je suština mog izlaganja, i ujedno završavam, da se promena sistema osnivanja članstva zakonskog i obaveznog u dobrovoljno ne može izvršiti izmenama i dopunama Zakona. To može isključivo donošenjem potpuno novog zakona koji treba da se pripremi u saradnji sa Privrednom komorom Srbije, celom privrednom, da prođe javnu raspravu u komorskom sistemu i privredu u celini.
Iz razloga koje sam izneo, a slobodno bih rekao i prevelike avanture u koju se bespotrebno upuštamo, a sve na štetu privrede Srbije, smatram da bi trebalo još malo razmisliti ili prihvatiti naše amandmane koje smo podneli, kako bismo došli do zakona koji bi bio dobar i efikasan. Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem, gospodine Radenkoviću.

Dajem reč narodnom poslaniku Milanu Lapčeviću.

Poštovana predsedavajuća, poštovana gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministar, malo je vremena da se govori o ova tri zakona u zajedničkoj raspravi, jer ima puno toga, što su i prethodnici rekli, ali puno toga što i nisu rekli, a što bi moglo da stane u ovako kratkom vremenu za raspravu.
Prvo ću krenuti od Zakona o Fondu za razvoj. Razlozi za donošenje ovakvog zakona jesu usaglašavanje sa Ustavom i u njemu se kaže da će Fond za razvoj podsticati ravnomerni regionalni razvoj. Nisam nigde video nijednu odredbu koji je to mehanizam koji će obezbediti ravnomerni regionalni razvoj kroz Fond za razvoj.
Da se to nije dešavalo ni u prošlosti, navešću vam samo jedan primer, da su, recimo, tokom 2007. godine opštine jugoistočne Srbije povukle iz Fonda za razvoj jedva nekih 15% ukupnih sredstava, dok je gro sredstava otišao u opštine koje su razvijenije, uglavnom oko Beograda i u Vojvodini.
Time se ne podstiče ravnomerni regionalni razvoj, već naprotiv, te razlike se još više produbljuju. Da je to tačno, govori činjenica da je prosečna plata u Beogradu 44.000 dinara, a recimo, u opštinama jugoistočne Srbije je jedva 15.000 dinara i taj odnos je jedan prema tri. Broj zaposlenih u Beogradu se kreće u stopi od 8% do 10 maksimalnih, dok je u pojedinim opštinama jugoistočne Srbije i preko 30%. Razvijenost infrastrukture negativno govori u prilog ovoj tezi da ravnomernog regionalnog razvoja ne da nema, nego su regionalne razlike sve veće.
U ovom zakonu nigde ne vidim mehanizam kako će se te razlike smanjiti, odnosno na koji način postoji obaveznost da će se više para sliti ravnomerno u nerazvijena područja.
Sedište ovog fonda će biti u Beogradu. Još jedan prilog činjenici da od ovoga nema ništa, jer pored stotine drugih agencija i regulatornih tela sedište i ovog fonda će biti u Beogradu, a on će imati za zadatak da ravnomerno regionalno razvija druge krajeve u Srbiji, odnosno da podstiče ravnomernu razvijenost krajeva. Što niste stavili sedište tog fonda kao izuzetak, recimo, u Knjaževac, Pirot, Prokuplje ili bilo koje mesto koje je daleko nerazvijenije nego što je Beograd?
Ne treba da govorimo o činjenice da pored stotine drugih agencija i regulatornih tela, čije je sedište u Beogradu, u njima rade od 15, 50, možda i stotinu ljudi. Opet su svi iz Beograda, a na ovaj način se smanjuje nezaposlenost u Beogradu, dok se povećava nezaposlenost u drugim delovima Srbije.
Upravni odbor Fonda čine određeni ministri, a predsednik upravnog odbora je ministar za ekonomiju i regionalni razvoj. Direktora Fonda postavlja Vlada, a izveštaj o radu Fonda Vladi dostavlja Ministarstvo. Direktora postavlja Vlada i direktor zastupa i upravlja Fondom. Koja je tu logika? Nadzornu funkciju nad radom Fonda za razvoj ima Ministarstvo. Sada će ministar ekonomije i regionalnog razvoja kontrolisati rad Fonda i kontrolisati sam sebe kao predsednik Fonda. To nigde nema.
Zakon o komorama dostavljen nam je po hitnom postupku, a primenjivaće se od 2013. godine. Šta je tu hitno? Šta tu gori? Što ne pričamo o gorućim ekonomskim problemima, nego pričamo o komorama ili je to razlog da se narod i poslanici bave nekim drugim pitanjima, a ne onim koji su od suštinskog značaja za život građana?
Čuli smo sijaset primedbi da ovaj zakon nije prošao javnu raspravu. Čuli smo malopre i na Odboru za industriju da niti su komore konsultovane, niti je prošla bilo koju javnu raspravu ova izmena Zakona. Od mnogih od vas smo čuli da su vam se javljali mnogobrojni privredni subjekti, privrednici, strani investitori i da su se žalili na ovakav način organizovanja komore i da to treba promeniti. Baš me živo interesuje da objasnite kako su se to vama javljali ili su se javljali Ministarstvu ekonomije, na koji su se to telefon javljali, kako ste to organizovali, iz kojih su struktura ljudi, koji je njihov broj, da bude relevantno mišljenje i razlog da se menja Zakon ovako kako ste ga promenili?!
Na kraju krajeva, nije sporno da se ide sa izmenama Zakona, ali na ovaj način zaista je krajnje neprihvatljivo.
Zašto ove zakone, kao i pre neki dan set zakona, čiji je predlagač Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, predstavlja neko drugi? Pre dva dana smo imali nekoliko ratifikacija, predlog je potekao od Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, nije bilo nijednog predstavnika tog ministarstva. Danas, ne poznajem gospodu pored vas, gospođo ministarka, opet nema ministra Dinkića i nema ljudi iz Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, koji bi mogli da brane ovaj zakon i odgovore na ova pitanja. Šta to znači?
Da se ministar Dinkić boji da dođe u Skupštinu da odgovori na ova pitanja i ne samo na ova, i na ona silna druga o silnim obećanjima koje je dao, a čista su laž i prevara građana Srbije.
Šta znači da 50 privrednih subjekata mogu da osnuju komoru? Da li to znači da teoretski možemo da imamo 5.000 privrednih komora u Srbiji. Ko će onda da predstavlja srpsku privredu? Koja komora? Privredna komora Srbije, koja možda može da ima stotinu članova, a neka druga 5.000 članova. Kako će taj mehanizam da se sprovede?
Kome mi uopšte postavljamo ova pitanja? Hoćete li vi odgovoriti na ova pitanja? Vi predstavljate neko drugo ministarstvo. Šta je sa silnim obećanjima koje je vaša stranka i vaš ministar dao o investicijama u Srbiju, o 1.000 evra akcija u ''Fijatu''? Kako to po difoltu dolazi neko drugi da predstavlja zakone koji su ispred Ministarstva ekonomije? Da li je to možda po stranačkoj pripadnosti? Ako je po toj logici mogao je i gospodin Bradić, ministar kulture, da dođe da predstavlja ovaj zakon.
Čuli smo malopre na Odboru da je ovaj zakon usvojen jednoglasno na Vladi, a čuli smo i od predstavnika dve poslaničke grupe vladajuće da neće podržati ovaj zakon. Zašto onda postoji ta Vlada, ako se u Vladi jedno glasa, a poslaničke grupe to ne podržavaju? Onda Vlada ne treba uopšte da se sastavlja, mogu ministarstva direktno da pošalju zakone i da mi onda raspravljamo o njima, Vlada ne treba da postoji, ionako ništa ne radi. Hvala. (Aplauz.)
U svakom slučaju, ove zakone nikako nećemo podržati. Hvala.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.

Izvinite, nije obeleženo da je već govorila gospođa Tabaković.

Gospodin Željko Ivanji. Molim vas da se prijavite, da bih mogla da vam uključim mikrofon.

Zahvaljujem. Uvažena predsednice, uvažena ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, kada govorimo o privrednim komorama u Srbiji, ne mogu da ne prokomentarišem navode pisama sa kojima smo zatrpani ovih dana, pisama koja su upućena od strane komora, kako Republičke komore, tako i regionalnih komora. Vidim da te komore, kako kažu, u celosti odbijaju ovaj predlog za izmenu i dopunu Zakona. U obrazloženju, u prvom članu stoji da je komorski sistem asocijacija privrede, koji normalno funkcioniše regulisanjem zakona koji je prethodno privreda prihvatila na javnoj raspravi. Normalno je da normalno funkcionišete kada imate članarinu koja vam u budžet stiže redovno, a da vi tim članovima za uzvrat ne dajete ništa, članarinu koja je obavezna za te članove.
Ukoliko pomnožimo 72 dinara sa brojem zaposlenih u privrednim društvima u Srbiji, dobićemo iznos koji komora naplaćuje putem obavezne članarine, Komora Republike Srbije koja u ovom trenutku zapošljava 350 lica, takođe, i regionalne komore naplaćuju članarinu. Pored Privredne komore Srbije figurira još 19 komorskih pravnih lica, Privredna komore Vojvodine, Novog Sada, Beograda i 16 regionalnih komora. Podsetiću i narodne poslanike da je prosečna zarada u decembru prošle godine u Privrednoj komori Srbije iznosila 66.214 dinara.
Često pominjani komorski sistem Austrije ima 4.670 zaposlenih. Tu je obavezno članstvo, ali ne treba zaboraviti ni da je privreda Austrije u 2007. godini ostvarila iznos od 114,7 milijardi evra, po tome je sedma na svetu. Bruto nacionalni dohodak po stanovniku je 31.000 evra, po tome je trinaesta na svetu. Imaju preko 120 miliona noćenja stranih turista. Dakle, radi se o jednoj vrhunskoj privredi.
Ukoliko bi Privredna komora Srbije mogla da obezbedi privredi ovakav uspon, ja bih uvek dozvolio i bio bih za obaveznu članarinu. Niko ne želi da gasi komoru, ali prema izvorima iz malih i srednjih preduzeća njima su potrebne institucije koje bi ih okupile i štitile njihove interese. Naravno da to moraju i mogu biti komore, ali komore koje su zasnovane na dobrovoljnom principu udruživanja, zasnovane na principima čistog računa, transparentnih troškova, reprezentnih snaga udruživanja koji polažu račune svojim članovima.
Kako to izgleda danas? Mala i srednja preduzeća imaju obavezu plaćanja članarine regionalnoj ili Republičkoj komori, ali u njima ne ostvaruju pravo glasa. Organe upravljanja u komorama predlažu uglavnom stari članovi tih istih tela, uz dodatak ponekog novog, ali "podobnog člana". Za verifikaciju su nadležne skupštine čije članove, takođe, biraju organi upravljanja.
Komorski sistem još uvek nije demokratizovan i on je sa retrogradnim sistemom upravljanja, sa ljudima koje je vreme pregazilo, ali ljudima koji su još uvek ubeđeni da zastupaju interese privrede. Tako su mala i srednja preduzeća osuđena na sporadičan, isključivo pojedinačan nastup prema državi, a ukoliko bilo ko tvrdi da je Privredna komora Republike Srbije zastupala interese upravo motora naše privrede, a to su mala i srednja preduzeća, neka se obrati njima za mišljenje.
U svakom slučaju, ovim izmenama i dopunama će Komora Republike Srbije moći da dokaže svoje pozicije i sopstvenu održivost. Gest dobre volje zakonodavca je primena ovog zakona, koja počinje od 2013. godine, ali podsećam poslanike da će do 2013. godine Privredna komora Srbije moći godišnje da zaradi još po sedam miliona evra godišnje članarine, koliko sada zarađuje, i još po koji milion od zarade putem projekata koje Komora naplaćuje od članova koji joj plaćaju članarinu. To je nedopustivo.
Nedopustivo je da vi za uzvrat ne dobijate ništa, a da vam Komora naplaćuje projekte koje nudi vašim preduzećima. Znam za slučajeve da u javnim preduzećima postoje projekti koje Komora naplaćuje i da su iznosi kojima se barata "stotinak" hiljada evra.
Radi se o jednom ušuškanom sistemu u kojem prijatelji sami sebi dodeljuju pozicije i funkcije i odlučuju u ime većine koja samo treba da plati članarinu, da se ne brine, jer tamo sede Mele, Jaza, sedi kompanija.
Ne mogu da ne evociram uspomene na 2000. godinu i period posle 2000. godine, kada sam zastupao, takođe, ovu tezu koja se sada pominje u ovom zakonu, sistem dobrovoljne članarine i slobode udruživanja. Čak sam tada imao ideju da bi registracija privrednih subjekata trebalo da bude u privrednim komorama, a nikako u trgovinskom sudu za koji se pokazalo da je leglo korupcije i da upravo na taj način ostvaruje i prihode. Pojedine sudije koje su vršile upis u registar ostvaruju nedopuštene prihode i danas su u zatvorima ili je u toku krivični postupak.
Dakle, imao sam ideju da registracija bude tu, napravljen je novi model registracije koji je dobar, registracija je brza i pri Agenciji za registraciju privrednih subjekata. Sećam se i šta se dogodilo prilikom spajanja tadašnje Komore Jugoslavije sa Komorom Republike Srbije, kada je bilo opšte čerupanje oko toga ko će da bude Komora Srbije, da li tadašnja Komora Jugoslavije ili Komora Srbije i šta će biti sa sredstvima te Komore Jugoslavije. Pobedila je Privredna komora Srbije, ona, koja je i tada bila privredna komora i ona je preuzela sva sredstva od Privredne komore Jugoslavije. Sećam se te borbe. To je bila borba za pozicije onih kojima je bilo stalo samo do sopstvenih interesa, a ne do interesa članova privredne komore.
Da sam na poziciji menadžera u privrednoj komori, obradovao bih se ovim izmenama i dopunama zato što bi mi dale mogućnost da potvrdim svoj menadžerski kapacitet, da se okušam sa konkurencijom i da potvrdim svoju poziciju među članovima komore koji, ukoliko su zadovoljni sa dosadašnjim radom komore, neće menjati komoru kojoj pripadaju, kojoj plaćaju članarinu i kojoj će uredno nastaviti da plaćaju članarinu.
Postoji još puno stvari koje zakonski treba urediti, postupajući po interesima prvenstveno uvek apostrofiram mala i srednja preduzeća, ali i interesima individualnih poljoprivrednih proizvođača koji vape za zakonom o zadružnom udruživanju, dakle, za novim konceptom zadrugarstva, jer je ovaj trenutni stari i retrogradni sistem, kao što je i sistem organizovanja privrednih komora.
Komora mora da definiše interese njenih članova, pa čak i da kreira proizvodni asortiman neophodan kako proizvođačima okupljenim u preduzećima, investitorima kojih će u Srbiji biti sve više i više nakon prestanka svetske ekonomske krize. To je neminovnost.
Mi danas nemamo proizvodnju koja bi mogla da opsluži kompletnu izradu jednog ''punta'', mislim na delove koji se ugrađuju u automobil. Naš interes jeste da se svi delovi ovog automobila proizvode u Srbiji, kao što je interes italijanskog investitora i novog vlasnika, takođe, isti, iz prostog razloga što, ukoliko imate delove ovde, to smanjuje troškove finalnog proizvoda. To je ekonomski interes zato što je to za njega jeftinije. Nije to rezultat ljubavi, ekonomske ljubavi, koji je patent naših ekonomskih odnosa najčešće sa Ruskom Federacijom. Komora se tim nije bavila, svakako da nije, zato što se bavila svojim predstavništvima, svojim zaposlenima i izradom projekata koji najčešće nikome nisu služili.
Proizvođači će se sami organizovati sigurno u klastere, napraviti komoru sigurno regionalnog karaktera, ne zato što im je to neko rekao ili zato što oni plaćaju članarinu, zato što treba izabrati Lazu ili Neleta, već zato što to nalaže zdrav razum, zato što to nalaže ekonomski interes koji će posredno uticati na novo zapošljavanje, na ostanak ljudi u svojim mestima, na podizanje kapaciteta lokalne samouprave. Država je tu da okvir da, a ne da nalaže namete i da omlitavi jednu instituciju koja tek treba da se dokaže nakon 150 godina postojanja. Hvala. (Aplauz.)