Da li se još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja da zatraži obaveštenje i objašnjenje, u skladu sa članom 235. Poslovnika? (Ne.)
Ako ne, nalažem nadležnoj službi Narodne skupštine da, na osnovu stenograma izlaganja narodnih poslanika koji su danas učestvovali u raspravi koristeći svoje pravo iz člana 235, u toku dana, a najkasnije sutra, prosledi zahteve za pitanjima i objašnjenjima odgovarajućim nadležnim članovima Vlade ili predsedniku Vlade, sa posebnim uputstvom da se uz prosleđen zahtev narodnih poslanika za objašnjenje ili obaveštenje doda i citiranje člana Poslovnika Narodne skupštine kojim je svaki član Vlade i predsednik Vlade ograničen rokom da odgovori narodnom poslaniku koji zahteva objašnjenje ili obaveštenje.
Ako se više niko ne javlja za reč, a pre nego što pređemo na otvaranje rasprave u načelu, odnosno nastavak rada, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, pozivam Narodnu skupštinu da minutom ćutanja odamo počast Vladimiru Grandiću, pripadniku MUP-a koji je položio svoj život vršeći dužnost.
(Slava mu.)
Prelazimo na rad po dnevnom redu i obaveštavam narodne poslanike o odsutnosti narodnih poslanika. Današnjem radu sprečeni su da prisustvuju narodni poslanici Jelena Travar-Miljević i Nikola Novaković.
Obaveštavam vas da je predsednica Narodne skupštine Slavica Đukić-Dejanović, a saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, pozvala da sednici, pored predstavnika predlagača, prisustvuju Dejan Jovanović, državni sekretar u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja, Nebojša Ćirić, državni sekretar u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja, Vesna Arsić, državni sekretar u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja, Jelena Popović, pomoćnica ministra ekonomije i regionalnog razvoja, Nenad Ilić, savetnik u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja, Dejan Radulović, savetnik u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja, Vladislav Cvetković, savetnik u Agenciji za privatizaciju i Branka Radović iz Agencije za privatizaciju.
Prelazimo na zajednički načelni pretres 19, 20. i 21. tačke dnevnog reda – PREDLOZI ZAKONA O FONDU ZA RAZVOJ SRBIJE, IZMENAMA ZAKONA O PRIVREDNIM KOMORA I PRESTANKU VAŽENjA ZAKONA O FONDU ZA OSIGURANjE I FINANSIRANjE SPOLjNOTRGOVINSKIH POSLOVA
Obaveštavam narodne poslanike o vremenu koje je u raspravi u načelu na raspolaganju poslaničkim grupama: Poslanička grupa SRS – 35 minuta, Poslanička grupa ZES – 62 minuta, Poslanička grupa G17 plus – osam minuta i 30 sekundi i Poslanička grupa PUPS – šest minuta.
Ostale poslaničke grupe iskoristile su vreme koje im je na raspolaganju po prijavama u načelu, a vreme na raspolaganju predsednicima, odnosno predstavnicima poslaničkih grupa je: narodna poslanica Marina Raguš ima devet minuta, narodni poslanik Vlajko Senić, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe G17 plus – sedam minuta, narodni poslanik Radojko Obradović, ovlašćeni predstavnik DSS - Vojislav Koštunica – šest minuta i 30 sekundi, narodni poslanik Tomislav Nikolić, Poslanička grupa Napred Srbijo – šest minuta, narodni poslanik Mladen Grujić, Poslanička grupa NS – šest minuta, narodni poslanik Siniša Stamenković, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe PUPS – 15 minuta.
Reč ima, ako želi, narodna poslanica Marina Raguš u raspravi u načelu.

Dame i gospodo, gospođo Kalanović, dame i gospodo iz Ministarstva, drago mi je da se vidimo i danas. U poslednjem danu prošle nedelje u raspravi u načelu pokušala sam da konkretnim ekonomskim podacima prikažem ekonomsku sliku, konačno i socijalnu sliku, u okviru koje mi treba da usvojimo paket, set zakona koji bi trebalo da na neki način amortizuje efekte svetske finansijske krize.
Izražavamo sumnju da će ovaj set ekonomskih zakona biti u mogućnosti da prevaziđe efekte, sve veće i teže efekte za državljane Srbije, kada je reč o svetskoj finansijskoj krizi. Pokušaćemo da to nadalje potkrepimo konkretnim finansijskim i ekonomskim pokazateljima, trudeći se da se pridržavamo zvaničnih izvora i određenih statističkih podataka koje ipak potpisuje država Srbija.
Ne bih se ponavljala i samim tim trošila strpljenje i vreme svih nas, posebno građana Srbije, koji su, dozvolićete, ipak najvažniji u ovom poslu, jer tiče se njihovog svakodnevnog života. Dakle, iznela sam podatak koji su nama kao poslaničkoj grupi dostavili Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj, Ministarstvo rada, jer pitanja su pred kraj prošle godine bila takva da je nas zaista interesovalo da li su podaci o stopi nezaposlenosti i projekcije o broju ljudi koji će ostati bez svojih prihoda tačne, odnosno da li odgovaraju realnosti, a pojavljivali su se u sredstvima javnog informisanja. Onda su gospoda Ljajić i Dinkić nama uputili zvanični podatak po kom osnovu će određena preduzeća otpuštati radnike. Ta cifra je na kraju 2008. godine, sa projekcijom za prvi kvartal 2009. godine, bila oko 67.000 ljudi.
Ono što možemo da kažemo, političke korektnosti radi, jeste da projekciju efekata finansijske krize niko ne može da pretpostavi. To je novonastala situacija, koja nije nastala ponašanjem predstavnika Vlade Srbije (to je takođe činjenica), ali ono što je izostalo, to je naše političko uverenje, jeste odgovor Vlade Srbije i sada je već solidna kriza, iz koje mislim da ćemo teško svi izaći.
Ono što smo takođe, preciznosti radi, a opet na osnovu zvaničnog podatka, uputili resornom ministru (očekivali smo da će biti tu, pa da eventualno da možemo da postavimo još neko dodatno pitanje ili da tražimo dodatno objašnjenje) jeste i sledeće – na koji način se planira plan aktivnosti zapošljavanja u 2009. godini i šta je to što građani Srbije mogu da očekuju od menadžerskog tima Vlade, na koji način će uspeti da prevaziđu efekte finansijske krize i kako će se to odraziti na ono što ih najviše interesuje, a to je njihova ekonomska i socijalna sigurnost?
Tako smo mi 25. februara 2009. godine... Nažalost, prilika je bila takva da nikada nismo mogli da adekvatno odgovorimo na ovu temu, a sada, sticajem okolnosti, imamo dovoljno prostora i vremena da se pozabavimo ovim najozbiljnijim problemom za državu Srbiju.
Od Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja smo u zvaničnom odgovoru na poslaničko pitanje, od Sektora za zapošljavanje, dobili Predlog programa aktivne politike zapošljavanja u Republici Srbiji za 2009. godinu, koji predstavlja nacionalni akcioni plan zapošljavanja kojim se definišu prioriteti, ciljevi, zadaci, sredstva i nadležnosti za ostvarivanje politike zapošljavanja u 2009. godini.
Nama je ovo bilo potrebno da bismo videli na koji način Vlada razmišlja o strategiji prevazilaženja finansijske krize, da li je ta strategija, kao i planovi aktivnosti, zaista sprovodljiva, ili su ipak to pokušaji širenja državnog optimizma, na koji Vlada ima pravo, političke korektnosti radi, u ovakvim trenucima krize, ali mislimo da je mnogo bolje otvoreno reći da li sve ovo od prioriteta koje ću navesti, a što je državni, zvanični odgovor, može da se sprovede u delo.
Tada nam je rečeno da su prioriteti politike zapošljavanja u 2009. godini zadržavanje nivoa zaposlenosti iz 2008. godine, što mislimo da je potpuno nerealno. Vi ćete nas demantovati, naravno, ukoliko postoji neki svežiji podatak, u smislu da zaista postoji neka finansijska injekcija koja će zadržati nivo zaposlenosti iz 2008. godine. Vidimo da su čak i određena ministarstva, u stvari sva ministarstva Vlade Srbije, prinuđena da smanje broj zaposlenih, a da ne pričamo o ostalom delu javnog sektora. Sa ovim merama koje je Vlada iznela, čini mi se da će broj nezaposlenih biti mnogo veći. Takođe, rešavanje radno-pravnog statusa viška zaposlenih. Nije nam jasno, a volela bih da čujemo tokom ovog prepodnevnog dela, da li zaista postoji finansijska konstrukcija za rešavanje ovog problema, jer mislimo da će to takođe biti jedan od značajnijih problema. Svakog ko spada u taj red viška zaposlenih pomnožite sa tri ili četiri, koliko broji njegova porodica; taj problem će se, po sistemu spojenih sudova, umnožiti tri ili četiri puta, zato što najčešće u Srbiji prosečna porodica broji troje ili četvoro, koji su takođe u problemu, jer će verovatno spadati u red viška zaposlenih ili ljudi koji su ostali bez posla.
Da ne bude nikakve dileme, zaista mislimo da je državna administracija preopterećena. Broj ljudi koji su preuzeti od 2000. godine i koji se umnožio tokom ovih devet godina nedopustivo je veliki. Ali, sa druge strane, to bi bila populistička priča. U periodu finansijske krize, ono što nas može jedino da interesuje jeste šta ćete sa ljudima koji će morati da ostanu bez posla. Na koji način ćete vi napraviti mogućnost, a to jeste priča koja se odnosi na prvom mestu na Fond za razvoj, da ti ljudi ostvare, uslovno rečeno, svoju mesečnu egzistenciju?
Dakle, jedan je problem prekobrojna državna administracija i broj zaposlenih u javnim preduzećima. To je ogroman problem iz perspektive svih finansijskih institucija koje ulaze u pregovore sa nama. Ogromno preopterećenje za ovako malu, nerazvijenu državu, koja, uslovno rečeno, čak i nema privredu. Međutim, sada se pred sve nas, zaista ljudski i humano, postavlja i najvažnije pitanje – šta sa ljudima koji će ostati bez svog hleba? Čujemo da je Ministarstvo poljoprivrede već 25 ili 29 ljudi, izvinjavam se zbog broja, moralo da otpusti. To će biti trend za sva ostala ministarstva. To će biti trend za mnoga javna preduzeća, za mnoge firme u Srbiji.
Šta sa ljudima koji ostaju bez posla? Na koji način ćete obezbediti radna mesta? Mi moramo da razmišljamo o dugoročnim rešenjima. Nemojte nam samo reći da su predviđena sredstva za doškolovanje, jer dok traju seminari, dok traju obuke u okviru Nacionalne službe za zapošljavanje ili bilo kojih drugih institucija, ti ljudi treba da žive od nečega, treba da hrane svoje porodice, deca treba da se školuju, stariji članovi domaćinstva treba da se leče. To su sve problemi koji su svakodnevni i tu nema odlaganja.
Naprosto, mi bismo zaista voleli i nadam se da će nadalje svi predstavnici Vlade ovde ipak da dolaze sa setom analiza stanja u resoru nudeći konkretna rešenja, pa ćemo moći adekvatno da se pripremimo i da uđemo u interaktivnu komunikaciju, jer, priznaćete, ovo je jedini način, jedino mesto gde se opozicija i vlast susreću, konačno, jedni drugi kontrolišemo sa jednim jedinim ciljem u ovom trenutku, u ovom zaista važnom istorijsko-političkom trenutku, a to je prevazilaženje finansijske krize, što je prioritet svih nas. Nije vreme za ubiranje jeftinih političkih poena, niti za posezanje za određenim represivnim merama kako se nezgodna pitanja ne bi postavljala.
Dakle, želja nam je da ozbiljnom kritikom stanja u kojem smo zatečeni pronađemo najbolji mogući put, koji će obezbediti ma kakvu finansijsku ili socijalnu sigurnost ljudi koji su sada sve više i više uplašeni.
Ono što jeste činjenica, u Srbiji se ljudi više boje ostanka bez posla, nego smrti, to je činjenica. Ako to nije značajan podatak za Vladu Srbije, onda ne znam šta bi trebalo da bude značajnije.
Očekujem konkretne podatke na koji način mislite, sa određenom finansijskom konstrukcijom koju imate, da nadomestite sve ovo što će vam definitivno biti problem u narednih nekoliko meseci.
Sledeću stavku koju je Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja iznelo tada, u tadašnjem odgovoru, to je februar 2009. godine, jeste najava povećanja formalne zaposlenosti u privatnom sektoru i smanjivanje regionalnih razlika. Zaista jeste lepo formulisano ovde, ali mislimo da potpuno odstupa od realnosti zato što se smanjivanje regionalnih razlika nije desilo u mnogo boljim periodima, uslovno rečeno od 2000. pa naovamo, da ne idem dalje, zbog najrazličitijih mogućih okolnosti. Čini nam se da su te regionalne razlike od regiona do regiona rasle.
Onda imate pojavu internih, uslovno rečeno, migracija, zato što samo veliki gradski centri nude mogućnost ljudima koji ostaju bez posla, koji pokušavaju na sve moguće načine da prehrane svoju porodicu. Oni dolaze u Beograd, Novi Sad i još u poneki centar koji može da im odgovori na pitanje u smislu zapošljavanja. Onda imate situaciju da ih prvi ljudi tih centara vraćaju u ona mesta odakle su došli.
Zašto ovo napominjem kod svake stavke? Hoću da vidim da li postoji strategija konkretnog razmišljanja u smislu – ovo je prioritet, hajde da tu usmerimo najveće snage, dajte da tu mobilišemo najbolja moguća sredstva. Mislim da je linearno kresanje budžeta svih ministarstava potpuno pogrešan pristup, to je naše političko uverenje. Negde mora da se odredi prioritet i ovu krizu zaista ne moraju svi na podjednak način da podnose, ali moraju svi da doprinesu rešavanju.
Treća stavka koju je nama takođe ponudilo Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja je usklađivanje ponude i potražnje na tržištu rada realizacijom mera aktivne politike zapošljavanja.
Četvrto je unapređivanje socijalnog dijaloga, povećanje efikasnosti Nacionalne službe zapošljavanja. Mislimo da sve ovo može da se uradi samo ako ima para, to je naše uverenje, a pokušavamo da vidimo gde će te pare da se nađu, za ove zaista užasne probleme.
Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2009. godinu, opredeljen je iznos od tri milijarde dinara za mere aktivne politike zapošljavanja koju realizuje Nacionalna služba za zapošljavanje, iznos od 7.210.000.000 dinara za rešavanje viška zaposlenih kod tranzicionih fondova. Kurs evra u odnosu na dinar je tada, priznaćete, bio potpuno drugačiji od kursa evra sada, tako da je nominalna vrednost pala i ova sredstva apsolutno nisu dovoljna za ono što sada jeste već vrlo, vrlo ozbiljan problem.
Između ostalog, resorno ministarstvo je ovde navelo – uzimajući u obzir stanje na tržištu rada, prioritete politike zapošljavanja, opredeljena sredstva za 2009. godinu, na koji način, kojim subvencijama.
Međutim, ono što je nama bilo posebno važno jeste – u okviru projekata koji se sprovode u Republici Srbiji obezbeđena su dodatna sredstva za mere aktivne politike zapošljavanja, kao i jačanje institucionalnih kapaciteta Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, odnosno sektora za zapošljavanje i Nacionalne službe za zapošljavanje.
Onda imamo nabrajanje nekoliko projekata i određenu finansijsku konstrukciju, pa tako projekat UNDP-a "Otpremninom do posla"... On nam se čini, pošto mi projekat nemamo... Rok trajanja bi trebalo da bude 2007 - 2009. godina, finansijska sredstva predviđena za ostvarivanje ovog projekta su dva miliona evra. Bilo bi lepo da imamo ovaj projekat ili da makar dobijemo od resornog ministarstva, pa da vidimo na koji način ovaj projekat utiče na ovo što Ministarstvo kaže da jeste prioritet rešavanja ovim projektima.
Onda projekat TR-a, Podrška nezaposlenima i razvoju ljudskih resursa, "Radimo zajedno do posla", takođe dva i po miliona evra, dakle, vreme trajanja je 2007 - 2009. godina. Mi bismo voleli da vidimo koji su rezultati u prvoj godini realizacije projekta; bilo bi mnogo lakše da vidimo da bar postoji trend, ne može odjednom da bude jako dobro, ali da postoji trend da će biti bolje.
Treće, to je projekat promocije zapošljavanja mladih u Srbiji, a mi ćemo kod jedne od tačaka dnevnog reda koja nam svakako dolazi da govorimo baš o zapošljavanju mladih u Srbiji.
Imali smo jedan frapantan primer, recimo, sinoć na jednoj od beogradskih televizija, koji je, moram da vam kažem, izazvao zgražavanje mlade populacije na prvom mestu, primer momka koji je završio medicinski fakultet sa prosekom ocena iznad devet, koji je morao da upiše srednju medicinsko-tehničku školu, ali ne zato da bi našao posao u Srbiji, nego da bi posao našao negde u zemljama zapadnoevropskih demokratija.
Na to je predsednik Srbije gospodin Tadić rekao: "Evo, to je pozitivan primer, pogledajte kako ne sedi skrštenih ruku, rešava svoj problem". Veći autogol nisam videla. Vi imate situaciju da deca koja ostvaruju izvanredan prosek... Hajde da ne pričam o proseku, momak je završio medicinski fakultet, koji definitivno jeste fakultet koji znači da se odričete svega, ne možete da radite uz to apsolutno ništa. Došao je u situaciju da završi srednju medicinsko-tehničku školu, ne bi li otišao iz zemlje i negde trbuhom za hlebom pokušao da nađe posao i zaradi za svoje preživljavanje.
Zašto ovo pričam? Nije to situacija od juče ili prekjuče, to je klima u okviru koje smo mi dočekali krizu u Srbiji.
Četvrti projekat, "Podrška razvoju nacionalne politike zapošljavanja", takođe, vreme trajanja je 2007 - 2009. godina. Milion i po evra je finansijska konstrukcija ovog projekta. Konačno, peti projekat UNDP-a, UNICEF-a – "Podrška nacionalnim naporima za promovisanje zapošljavanja mladih i upravljanje migracijama". Ovo je meni vrlo interesantan projekat. On bi trebalo da traje od 2009. do 2012. godine. Finansijska konstrukcija je 6.143.148 američkih dolara.
Dakle, ono što očekujemo u nekom narednom periodu jeste da vidimo konačno efekte ovih projekata, da li je ipak reč samo o seminarima, obukama, jačanju institucionalnih kapaciteta ili je to konkretna podrška otvaranju radnih mesta, razvoju malih i srednjih preduzeća, a sve to u kontekstu ove teme, a to jeste Fond za razvoj.
Meni su moje kolege, bez kojih svakako ne bih mogla da učestvujem u ovoj načelnoj raspravi i u raspravi uopšte, kolega Buha, Dragan Stevanović i mr Dejan Mirović, koji je trebalo da iznesu ovu raspravu, pripremili značajan materijal, u smislu konkretnih podataka i argumenata o kojima možemo konačno i da pričamo, a da ne bi zvučalo kao jedna užasna politička fraza, jer niko nema ni moralnog kapaciteta za to, niti ima želju da na taj način razgovara o ovom predlogu zakona.
Gospodin Buha je, uslovno rečeno, u razmišljanju o Predlogu zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije postavio nekoliko dilema koje ću sada predstaviti i javnosti i vama, a to su određeni, konkretni podaci. Čini mi se da sam to pitanje postavila i u četvrtak, kada smo započeli raspravu na ovu temu, a pitanje je: šta je bilo sa Fondom za razvoj do danas, šta je Fond za razvoj konkretno ostvario do današnjeg dana, u smislu lepeze svih onih nadležnosti koje Fond za razvoj ima?
Voleli bismo da čujemo konkretnu analizu ili makar konkretne podatke, jer, kao što gospodin Buha kaže, stiče se utisak da je Fond za razvoj bio marginalizovan. Na osnovu čega on tvrdi da je Fond za razvoj bio marginalizovan? Upravo na osnovu onoga što jesu finansijska sredstva. Dakle, odnos institucija ili države prema određenoj oblasti ili određenom problemu na prvom mestu možete videti na osnovu toga kolika sredstva opredeljuje za rešenje ovog ili onog problema.
Tako je gospodin Buha ovde naveo, između ostalog, zbog javnosti, da su se sredstva Fonda obezbeđivala iz vlastitih sredstava, budžetskih sredstava, donacija i sl. Koliko je stvarno obezbeđena finansijska konstrukcija, on je dao jednu tabelu, to su određeni podaci za period 2007 - 2009. godina. Godina 2007 – sopstvena sredstva Fonda bila su 14.000.000.000 dinara, budžetska sredstva dve milijarde dinara, sredstva koja su ukupno realizovana bila su 16.000.000.000 dinara, a zakonom je bilo predviđeno jedan i po posto od bruto domaćeg proizvoda. Dakle, sredstva koja su bila predviđena, a nisu otišla Fondu za razvoj, bila su 35.430.000.000 dinara za 2007. godinu.
Mi smo u ovu situaciju užasnih problema, u situaciju svetske finansijske krize došli zato što nije sprovođen reformski kurs koji ste obećali 2000. godine. Iz kojih razloga? Mi ćemo se truditi da tokom ovog redovnog zasedanja to bude vrlo transparentno srpskoj javnosti, i to nema apsolutno nikakve veze sa opozicijom; pokazaće se da su sredstva nenamenski trošena, da ono što zakon predviđa nije urađeno, da su se izbori raspisivali zbog svađa u koaliciji a ne zbog problema sa opozicijom, a da sve to sada jeste ogroman problem za državu Srbiju i za njene građane.
Dalje, 2008. godine sopstvena sredstva Fonda su bila 7.000.000.000 dinara, budžetska sredstva 2.780.000.000 dinara, ukupno je realizovano 9.780.000.000, a sredstva predviđena zakonom, opet je jedan i po posto bruto društvenog proizvoda trebalo da ide za Fond za razvoj, za 2008. godinu bila su 41.100.000.000 dinara.
Za 2009. godinu sopstvena sredstva Fonda 11.000.000.000, budžetska sredstva 3.100.000.000, ukupno realizovana u momentu do kada je gospodin Buha pisao ovo su 14.100.000.000, a sredstva predviđena zakonom, opet jedan i po posto bruto domaćeg proizvoda, jesu skoro 45.000.000.000 dinara.
Dakle, ovi podaci jasno pokazuju da je u Fond za razvoj ulagano nekoliko puta manje nego što je to predviđeno odredbama zakona, pa bismo voleli da čujemo zašto je to bilo tako, s obzirom na to da je Fond za razvoj imao i imaće vrlo značajnu ulogu u razvoju malih i srednjih preduzeća, pa samim tim u politici zapošljavanja i u privrednom razvoju, u konačnom zbiru.
Dalje, članom 61. Zakona o privatizaciji predviđeno je da će se 50% sredstava od prodaje kapitala preduzeća izdvojiti za finansiranje, restrukturiranje i podsticanje privrednog razvoja. Nacionalnom strategijom privrednog razvoja od 2006. do 2012. godine planirana su ogromna sredstva za ubrzan privredni razvoj, povećanje bruto društvenog proizvoda sa velikim učešćem realne privrede. Sredstva za ubrzani privredni razvoj biće obezbeđena iz sledećih izvora: budžeta, sredstava Fonda za razvoj, privatizacionih prihoda, bankarskih sredstava, ino-kredita, kreditnih sredstava međunarodnih finansijskih ustanova, donacija i drugih izvora.
Tada je rast privrede, u navedenom periodu, planiran u rasponu od 6,5 do 12%, što predstavlja stope koje spadaju u sam vrh u svetskoj privredi. Iz navedenih podataka, kako konstatuje gospodin Buha, jasno se vidi odstupanje od zakonskih odredaba. Postupajući po instrukcijama, očigledno, nekih stranih centara moći, ljudi koji potpisuju monetarnu i kreditnu, odnosno finansijsku vlast u državi Srbiji ipak su svesno kršili zakonske odredbe.
Sredstva koja su morali da plasiraju u Fond za razvoj, usmeravana su u budžet, fondove PIO i zdravstvenog osiguranja, dakle u javnu potrošnju.
Ovim merama čuvan je socijalni mir i to je ono sa čime se slažu i o čemu su već govorili mnogi ekonomski stručnjaci, da im ne navodim ovde prezimena, ali jedan od onih koji konvergira, uslovno rečeno, ljudima okrenutim zapadnom ekonomskom načinu mišljenja jeste profesor Zec. Ono što jeste njegova konstatacija, sa kojom moramo da se složimo, bez obzira na to za koju školu bio opredeljen profesor Filozofskog fakulteta, jeste sledeće – da se, zapravo, nijednog momenta država Srbija nije pozabavila sistemskim promenama; da je javna potrošnja iz godine u godinu rasla; da privreda nije stala na noge, niti se vidi trend da će privreda u Srbiji oživeti; da, što se tiče malih i srednjih preduzeća, nema u Srbiji osobe koja ne zna kakva je sudbina preduzetništva u Srbiji i da je, zapravo, jedini trend kupovina glasova uoči izbora, ostvarivanje jeftinih političkih poena. I, naravno, imate glomazni državni aparat, zato što u Srbiji jedino što funkcioniše, jedino što redovno ostvaruje prihode, u smislu da vi redovno ostvarujete svoje mesečne zarade, jesu država i paradržava.
Ukoliko bismo i dalje slikali, samo poređenja radi, industrijska proizvodnja beleži kontinuirani pad, a razlozi su brojni: od privatizacije, drastičnog pada produktivnosti rada, pada konkurentnosti, investicija u proizvodnju, nedostatka strukturnih reformi, slabe prilagodljivosti privrednog sektora.
Primera radi, industrijska proizvodnja u 2007. godini jeste 50% industrijske proizvodnje, na primer, 1990. godine. Industrijska proizvodnja u 2008. godini po obimu odgovara proizvodnji iz 1968. godine. U prvom kvartalu 2009. godine industrijska proizvodnja smanjena je za 25% u odnosu na prosek 2008. godine. Ako bi ostao ovaj obim proizvodnje iz prvog kvartala 2009. do kraja, taj bruto produkt industrijske proizvodnje odgovarao bi onom obimu industrijske proizvodnje iz 1962. godine. Zatim, sve procene stručnjaka iz ove oblasti govore o nastavku pada industrijske proizvodnje, a taj obim nas vraća na onaj iz pedesetih godina prošlog veka!
Želim da vas podsetim na izjavu guvernera NBS gospodina Jelašića, odnosno na njegov autorski članak (naslov je "Ne može se više živeti od kredita"), napisan 1. februara 2009. godine i objavljen u jednom dnevnom listu. On je tada napisao: "Da bi se finansirao tekući platni deficit od planiranih 16,1 % bruto domaćeg proizvoda, Srbiji je u 2009. godini potrebno stranih direktnih investicija u visini od 1,7 milijardi evra, zatim dodatno neto zaduženje od 3,9 milijardi evra. Pošto Srbiji u 2009. dospeva 3,6 milijardi evra duga, da bi se finansirala naša preterana potrošnja potrebni su krediti od ukupno 7,5 milijardi evra". Iza ovoga stoji guverner NBS.
Ono što smo pokušavali da dobijemo redovnim putem, kao zvanični podatak, bilo bi zanimljivo, pokušavala sam da istražujem lutajući sajtom NBS, s obzirom na to da znam da sve ino-uplate moraju da idu preko računa NBS, koje su donacije, kojim institucijama, po kojim projektima, recimo, išle od 2000. godine naovamo. To je frapantna analiza i imaću dovoljno slobode da vam je predstavim u raspravi u pojedinostima. Samim tim, govori o tome kakva je priroda projekata, kako se realizuju određeni projekti i šta u konačnom zbiru oni donose instituciji ili delu društva, a to su značajna sredstva koja su posle 2000. došla kao podrška demokratskim vlastima od strane najrazvijenijih zemalja sveta.
Isto bi tako bilo značajno da nam je, recimo, guverner NBS uputio analizu šta je konačno država uradila da ta ogromna sredstva iskoristi na najbolji mogući način u smislu ostvarivanja privrednog rasta, otvaranja malih i srednjih preduzeća. Trudim se da govorim najprihvatljivijim rečnikom i izbegavam stručne izraze zbog javnosti u Srbiji. Recimo, da je poradio na uvećanju broja radnih mesta i na stvaranju klime, u smislu da konačno oni koji se visoko edukuju ili na bilo koji način edukuju mogu u državi Srbiji da pronađu adekvatno radno mesto, da se ne dešava da dete sa prosekom od 9,6 na medicinskom fakultetu mora da završi srednju medicinsko-tehničku školu da bi pobeglo glavom bez obzira iz ove zemlje.
Dakle, pred tim primerom bi trebalo svi da pognemo glavu, a na prvom mestu oni koji su vlasni da ovakve stvari rešavaju. Taj primer pobija svaki mogući argument. Radi se o mladim ljudima koji su dali sve od sebe i nemaju više šta. Uglavnom potiču iz porodica koje ipak krpe kraj sa krajem. Dali su sve od sebe i na kraju nemaju za uzvrat ništa od države Srbije, pa čak ni nadu.
Ono što je ovde značajan podatak, gospodin Buha se potrudio da do tog podatka dođe, podaci o privatizacionim prihodima najbolje govore o razmeri propale privatizacije. U postupku privatizacije prodato je, putem Agencije za privatizaciju, 1900 preduzeća. Ostvarena su sledeća privatizaciona sredstva: dva i po miliona evra vrednosti kapitala, milion i po evra kroz investicioni program, 320.000.000 evra za socijalni program.
Ono što jeste zaključak, a jeste i pitanje – gde su otišla sva ova sredstava i da li se uopšte zna gde su otišla sredstva iz privatizacionih fondova i da li su sva ta novčana sredstva otišla tamo gde je zakon predviđao? To je jako važno. Ako smo društvo koje se trudi da prati zakonske regulative, da poštuje proceduru, onda je ovo najznačajnije pitanje.
Stiče se utisak, na osnovu svega ovog, da umesto da bude okosnica privrednog razvoja, ne okosnica nego vrlo važan faktor, Fond za razvoj je bio skrajnut u stranu. To je odnos države prema privrednom razvoju Srbije. To je naš utisak, to je naše uverenje. Pretpostavljam da imate druge podatke koji nas mogu da uvere u suprotno. Mi ćemo prihvatiti svaki podatak koji je utemeljen.
Takođe, nastaviću, značajno je, i navešću makar veći deo, ako ne i sve, koji slika ekonomsku i socijalnu klimu, a opet u skladu sa ovim što guverner NBS govori da se ne može više živeti samo od kredita. To su najnoviji podaci vezani za dogovor sa Međunarodnim monetarnim fondom, koji je za Vladu Srbije 26. marta 2009. godine, posle deset dana tajnih pregovora, a mi smo uglavnom o tome bili obaveštavani na osnovu medija... Dakle, zaključili su sporazum o uzimanju kredita od oko tri milijarde evra. Prema izjavi guvernera NBS, sporazum traje do aprila 2011. godine. U prve dve godine Srbija će dobiti oko 2,2 milijarde evra.
Ono što je zanimljivo, prvi deo ove sume će biti odobren oko 15. maja ove godine, pod uslovom da bord direktora MMF-a odobri mere koje će Vlada Srbije sprovesti na osnovu zahteva MMF-a. Drugi deo će biti odobren u 2010. godini. Guverner je izjavio da će kamate na ovaj kredit biti u rasponu od 1,47 do 3,47%.
Dakle, pre zaključivanja ovog sporazuma sa Međunarodnim monetarnim fondom... A, magistar Mirović, koji se bavi ovom problematikom, čini mi se da će mu to biti oblast za doktorsku disertaciju, ovde predstavlja određene podatke koji su značajna slika ekonomske situacije u Srbiji. U januru 2009. godine Vlada Srbije je zaključila još jedan sporazum sa MMF-om. Samo da vas podsetim, tada se Srbija preventivno zadužila za oko 400.000.000 evra. Ta suma nije bila iskorišćena do marta ove godine i završetka novih pregovora sa MMF-om, iako je Srbija plaćala kamatu i na ovaj kredit.
Ukoliko se uzmu u obzir sve ove činjenice, dolazimo do zaključka da se Srbija u martu mesecu ove godine zadužila za oko dodatnih tri milijarde evra, iako nije iskoristila ni evro od prethodnih kredita od 400.000.000 evra.
Neshvatljivo je što Vlada Srbije sprovodi ovako, naše je uverenje, besmislenu ekonomsku politiku u trenutku kada je zemlja na ivici ekonomskog sloma. Na primer, samo u 2009. godini treba otplatiti 4,5 milijardi evra duga za kredite koje su od inostranih banaka uzela preduzeća i banke u Srbiji. To je cifra koja prevazilazi 50% ukupnih rashoda u budžetu Srbije za 2009. godinu. Znamo da ide rebalans, ali prema Zakonu o budžetu to je tako.
Prema zvaničnim podacima NBS koji su dostavljeni Narodnoj skupštini, ukupan broj privrednih subjekata čiji su računi u blokadi na dan 24. februara iznosio je oko 57.000. Broj evidentiranih zaposlenih kod njih iznosi oko 152.000, a ukupan iznos blokade skoro 215.000.000.000 dinara, što će reći 2,3 milijarde evra prema zvaničnom kursu NBS na dan 7. aprila 2009. godine.
Međutim, ono što je zanimljivije za javnost Srbije jeste šta konkretno MMF traži od Srbije u ovako teškoj ekonomskoj situaciji. On zahteva da srpski budžetski deficit bude manji od dve milijarde evra, traži da srpski budžetski deficit bude oko 967.000.000 evra ili ispod 3% bruto domaćeg proizvoda Srbije, ispravićete nas ukoliko ovaj podatak nije relevantan.
Dakle, oko 967.000.000 evra dozvoljenog srpskog deficita će se očigledno nadoknaditi iz sredstava dobijenih prodajom velikih srpskih preduzeća, pretpostavljamo, kredita MMF-a ili ostalih zapadnih kreditora povezanih sa ovom prestižnom međunarodnom finansijskom institucijom.
U tom kontekstu, predstavnik MMF-a Albert Jeger izjavio je za „Glas Amerike“, da vas podsetim, da će kredit MMF-a biti iskorišćen i za otplatu stranog duga sa kojim će se Srbija suočiti u 2009. i 2010. godini.
Srpski ministar finansija gospođa Dragutinović je izjavila da će se deficit od 3% finansirati od nepotrošenih prihoda od privatizacije, od oko 550.000.000 evra očekivanog kredita Svetske banke, od oko 300.000.000 dolara IPA fondova, sa oko 100.000.000 evra, a ostalo će se obezbediti komercijalnim zaduživanjem u zemlji i inostranstvu. Ostatak od preko milijardu evra, koliko nedostaje srpskom budžetu za 2009. godinu na osnovu ove vrlo jasne računice, prema zahtevima MMF-a mora se prikupiti od građana Srbije.
U tom kontekstu se postavlja pitanje zašto MMF nije Srbiji u 2009. godini dao kredit koji bi u potpunosti pokrio deficit od oko dve milijarde evra, ili zašto MMF tako uporno traži od Srbije da deficit bude ispod 3% bruto domaćeg proizvoda, kada je to nemoguć uslov čak i za mnogo razvijenije zemlje u situaciji finansijske krize?
Mi moramo da razumemo kako će ovaj set ekonomskih zakona da ublaži efekte svetske finansijske krize. Dakle, ova pitanja su posebno interesantna, ukoliko se uzme u obzir da MMF za Srbiju primenjuje potpuno drukčije uslove, recimo, od onih koji se primenjuju u SAD. Prema najavama iz Amerike, planirani budžetski deficit za 2009. godinu biće najveći u istoriji i iznosiće oko 13% bruto domaćeg proizvoda, a od nas se traži 3%.
Slično tome, dvostruki standardi MMF-a su očigledni kada se uporedi Srbija sa bogatim zemljama iz EU. Tako, na primer, budžetski deficit od preko 3% bruto domaćeg proizvoda imaju Francuska, Španija, Irska i Velika Britanija. Međutim, ovim zemljama je Evropska komisija ostavila rok do 2012. i 2013. godine za dovođenje deficita do granice ispod 3%. Znači, njima tolerišu zbog finansijske krize mnogo veći procenat deficita, a nama ne. Zaista bismo voleli da dobijemo odgovor na pitanje zašto je to tako. Pretpostavljam da ipak znate detalje pregovora sa MMF-om i da imate neku drugu informaciju, jer ovo je naprosto dilema koju mi ne možemo da razrešimo, a vrlo je značajna.
Dakle, ono što MMF, ne znam da li sam baš najjasnija, traži od Srbije jeste da za nekoliko nedelja svede svoj budžetski deficit na nivo ispod 3% bruto domaćeg proizvoda, što znači radikalne rezove i što znači zaista veliki problem. Mi bismo zaista voleli da znamo na koji način se ušlo u te pregovore i šta je bio kontraargument. Vi treba da otpustite ogroman broj ljudi, između ostalog. To je tek dodatni problem.
Mi na osnovu ovoga možemo da smatramo da MMF i oni koji ulivaju pare u ovu finansijsku instituciju, a definitivno tako i utiču na mnoge zemlje, zaista imaju želju da na neki način stvore užasnu socijalnu i ekonomsku krizu u Srbiji. Čekamo argument koji će nas razuveriti, ali na osnovu svega ovoga i na osnovu podataka koji su nama bili dostupni možemo da zaključimo samo ovo.
Dakle, da za Srbiju MMF primenjuje nerealne kriterijume posebno priznaje srpski ministar finansija. Dakle, ona kaže – treba pogledati kolike deficite generišu druge zemlje, od minimalnih 3%, najčešće 6 - 7%, do skoro 15%. To je skoro realno za sve zemlje o kojima je ovde reč, uporedne prakse radi, zato što je ova kriza nezapamćena posle velike krize iz 1929. godine.
Zašto MMF (mi i dalje možemo, naravno, da obrazlažemo) ovo radi može se razumeti samo kada se analiziraju mere Vlade Srbije donete upravo na zahtev MMF-a. Prvo, zamrzavanje plata i penzija u praksi će dovesti do njihovog pada zbog stope inflacije. I nominalna vrednost svih naših primanja je pala, bez obzira na to što se trudi da se targetira kurs evra, samim tim i inflacija, na način koji vidimo da je teško kontrolisan – jedan dan nema učešća na internom bankarskom sektoru i vi vidite divljanje evra, na primer.
Drugo, smanjenje davanja opštinama u Srbiji u vrednosti od oko 160.000.000 evra će dovesti do još većih socijalnih problema u najsiromašnijim opštinama u Srbiji. Toliko o ravnomernom regionalnom razvoju ili smanjenju tih razlika u regionalnom razvoju koje zavisi od budžeta Srbije.
Imali smo priliku da medijski pratimo zaista opravdan protest svih prvih ljudi tih opština čiji su transferi bili značajno umanjeni, zato što se oni suočavaju sa problemima koje neće moći da reše, a da pri tom nemaju užasne ekonomske i socijalne probleme. Dakle, ono što se tada videlo jeste i konkretno, najlogičnije moguće, pitanje – da, mi ćemo da smanjimo broj zaposlenih, samo nam recite na koji način finansijski možemo da ispratimo sve sudske sporove koje će oni dobiti protiv lokalnih uprava?
To je zaista jedan od vrlo značajnih problema. Lako je reći – smanji, a kada se to konkretno odnosi… Ne znam da li ste ikada u životu osetili šta znači biti na birou rada (ja jesam) ili ostati bez posla političkom odlukom. Pretpostavljam da većina jeste. To je najužasniji mogući osećaj na ovom svetu, pogotovo kada ste u situaciji da ne možete da ostvarite, da se prvo ne ostvarujete kao osoba koja je sposobna da svojim radom prihoduje, pa nadalje. Govorim vam sad o situaciji gde će u porodici čak nekoliko njih da ostane bez prihoda. To takođe može da bude jedna od projekcija.
Dakle, ono što bi takođe trebalo da bude još jedna od elaboracija ovoga šta zapravo MMF traži od Srbije i kakav je odnos Fonda prema Srbiji…
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, vreme koje je na raspolaganju vašoj poslaničkoj grupi je iskorišćeno, i kao ovlašćena predstavnica i za raspravu u načelu.)
Ukoliko dozvolite, samo bih još jednu rečenicu, da bi dobilo na smislu ovo prethodno izlaganje.
(Predsedavajuća: Ali, jednu rečenicu, molim vas.)
Samo jednu rečenicu. Hvala vam. Svi ovi podaci, a ima ih, verujte, zaista toliko, trebalo bi nama da odgovore da li postoji strategija, da li postoji dijalog o tome na koji način treba da se prevaziđe kriza i, na prvom mestu, finansijska konstrukcija koja treba da zadovolji ekonomsku i socijalnu sigurnost, a u kontekstu zakona koji su na dnevnom redu, ukoliko to mogu samo da svedem na ovu jednu rečenicu. Mi bismo bili zaista zahvalni da dobijemo konkretne podatke na tu temu. Hvala.