Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Četvrte sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2009. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 125 narodnih poslanik.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 87 narodnih poslanika, odnosno da je prisutno više od jedne trećine narodnih poslanika, te postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Jelena Travar-Miljević, Nikola Novaković, Vitomir Mihajlović i Zoran Šami.
Obaveštavam vas da je, saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, predsednica Narodne skupštine gospođa Slavica Đukić-Dejanović pozvala da sednici, pored predstavnika predlagača, prisustvuju i Vesna Arsić, državni sekretar u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja, Jelena Popović, pomoćnik ministra ekonomije i regionalnog razvoja, Edi Majstorović, šef kabineta ministra za Nacionalni investicioni plan, Mirjana Ćojbašić, pomoćnik ministra za Nacionalni investicioni plan, Radmila Petković i Nataša Sokolović iz Ministarstva za Nacionalni investicioni plan, a povodom sledećih tačaka dnevnog reda Ljiljana Džuvar, pomoćnik ministra ekonomije i regionalnog razvoja i Tatjana Prijić, načelnik Odeljenja u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja.
Prelazimo na zajednički načelni pretres 22, 23, 24. i 25. tačke dnevnog reda: – PredloZI zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju; standardizaciji; tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanjU usaglašenosti; i turizmU
Jučerašnjim radnim danom zastali smo u toku rasprave u načelu, a po redosledu narodnih poslanika prema prijavama za reč u zajedničkom načelnom pretresu, o predlozima zakona iz navedenih tačaka dnevnog reda.
Obaveštenje o vremenu koje na raspolaganju imaju poslaničke grupe i ovlašćeni predstavnici:
Poslanička grupa Za evropsku Srbiju – 83 minuta za raspravu u načelu; Poslanička grupa SRS – nema vreme Poslaničke grupe, iskorišćeno je, a ovlašćena predstavnica Marina Raguš ima 10 minuta; Poslanička grupa G17 plus – 21 minut, a ovlašćeni predstavnik Milan Đokić ima 13 minuta i 30 sekundi; Poslanička grupa DSS – 20 minuta, a ovlašćeni predstavnik Arsen Đurić ima 7 minuta; Poslanička grupa Napred Srbijo iskoristila je svoje vreme, i vreme ovlašćenog predstavnika i vreme Poslaničke grupe; Poslanička grupa SPS-JS – 6 minuta i 10 sekundi, a ovlašćeni predstavnik Zoran Kasalović ima 4 minuta; Poslanička grupa LDP – 4 minuta i 30 sekundi; Poslanička grupa Nova Srbija, ovlašćeni predstavnik Milutin Jeličić ima 8 minuta i 10 sekundi; Poslanička grupa manjina ima na raspolaganju vreme predstavnika i vreme Poslaničke grupe, takođe, i Poslanička grupa PUPS.
Reč, po prijavama narodnih poslanika, u prepodnevnom delu, prvi ima narodni poslanik Aleksandar Pejčić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, pred nama je set ekonomskih zakona, kao i Predlog zakona o turizmu. Ja ću se fokusirati na ovaj zakon o turizmu.
Inače, moram na početku izraziti žaljenje zato što ovaj zakon nije prošao javnu raspravu i ovde nisu ugrađena mišljenja turističkih radnika, a naše mišljenje je da je javna rasprava i te kako bila bitna za ovaj zakon.
Ovaj zakon je predložilo Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja. Siguran sam da se svi ovde u sali, bar deklarativno, zalažemo za ravnomerni i regionalni razvoj. To su evropske tendencije, evropski principi, to je naša i ustavna obaveza iz člana 94. Ono što je apsurdno jeste to da ovaj zakon uopšte nema ni "r" od ravnomernog regionalnog razvoja, već je tipično centralistički zakon.
Mi sa juga Srbije, odakle dolazim, i te kako smo očekivali ovaj zakon i videli smo šansu u ovoj društvenoj delatnosti. Naša želja je da i mi uzmemo mrvice od onog prihoda od turizma koji je, kako reče ministar ekonomije i regionalnog razvoja, oko milijardu evra. Ovo kažem iz jednog prostog razloga, pošto jug Srbije i te kako ima prelepe predele i ima prelepe turističke destinacije. Na državi je, a i na lokalnim samoupravama samo da ih malo bolje urede.
Inače, jug Srbije je najsiromašniji deo Srbije. Reći ću vam još jednu stvar, da se sa tog prostora godišnje iseli preko 2.200 stanovnika i mi sa pravom očekujemo od Vlade da taj proces migracije zaustavi i da napokon ljudi ostanu na svojim mestima. A kako fizika ne zna za prazan prostor, onda vam je jasno ko će useliti taj deo juga Srbije.
Ono što sam hteo plastično da vam dočaram jeste kojim turističkim destinacijama i kakvim prirodnim lepotama jug Srbije raspolaže. Naime, jug Srbije je izuzetno bogat banjama, počeću sa Kuršumlijskom Banjom, zatim, Prolom Banja, pored Prolom Banje poznato je i novo svetsko čudo – Đavolja Varoš, pa, Sijarinska Banja, banja koja ima oko 17 lekovitih izvora i jedini gejzir u Evropi. Mogu reći da je Vlada Vojislava Koštunice i te kako puno učinila za razvoj te banje infrastrukturalno.
– Naime, napravili smo nekoliko kaskadnih bazena pored samog gejzera, olimpijski bazen i mnogo štošta. Takođe, moram u ovom trenutku pohvaliti i tadašnjeg ministra za infrastrukturu, Velimira Ilića, koji je asfaltirao svaki put do svih tih turističkih destinacija.
Ako pođemo malo južnije, onda ćemo videti da dole imamo još dve banje, to su Bujanovačka Banja i Vranjska Banja, sa svojim specifičnostima.
Verovatno niste znali da na jugu Srbije postoji najveće veštačko jezero na Balkanu, a to je Vlasinsko jezero. To je jedan nebrušeni biser ispod planine Čemernik i meni je stvarno žao zbog čega Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj nije puno ulagalo u taj deo Srbije, u Vlasinsko jezero, i nije mi jasno zbog čega nije tamo izgrađen novi ski-centar, a gradili ste ski-centre po nekim mestima gde je nadmorska visina 500 metara, koja ili imaju snega u toku zime ili ga imaju vrlo malo.
Takođe, na jugu Srbije postoji veliki broj manastira, spomenuću vam jedan, a vi ga znate, to je Prohor Pčinjski. Zatim u mom kraju, pored Leskovca postoje dva manastira, to je manastir u selu Jašunja i u selu Golema Njiva. Na jugu Srbije postoje istorijske iskopine, to je Caričin grad, Justinijan Prima iz sedmog veka posle nove ere, grad koji je u to vreme imao vodovod i te kako interesantan da se vidi i da se pogleda.
Ono što sam, takođe, želeo da vam kažem to je da mi na jugu Srbije vidimo svoju šansu i na ''Koridoru 10''. Naime, pošto čujemo disonantne tonove iz Vlade, da je moguće da nema dovoljno sredstava za izgradnju ''Koridora 10'', nas i te kako pogađa.
Naime, u razgovoru sa sadašnjim ministrom Mrkonjićem i ministrom za prostorno planiranje, gospodinom Oliverom Dulićem, pokušali smo da izmenimo iole malo trasu ''Koridora 10'', i to naročito kroz Grdeličku klisuru, jer tamo postoji jedan turistički brend, to je motel „Predejane“. Imali smo obećanja da će se to desiti, jer motel „Predejane“ je generator razvoja tog dela Srbije. Godine 2003. proglašen je kao najbolja privatizacija u Srbiji.
Inače, motel „Predejane“ godinama je dobijao prestižne nagrade, nagrade kao najbolji turistički objekat u onoj još bivšoj Jugoslaviji. Inače, taj motel ima zaposlenih oko 150 radnika i hrani oko 600 gladnih usta. Za naš siromašni kraj i te kako je bitno da Motel „Predejane“ ubuduće ne postane slepo crevo već da bude na ''Koridoru 10''.
Dobro je što ste tu, gospođo Kalanović, jer su mnoge lokalne samouprave, koje poseduju ove turističke destinacije, konkurisale kod vas u Nacionalnom investicionom planu sa svojim projektima iz turizma, ali projekti nisu prošli, verovatno iz jednog prostog razloga, pošto u tim sredinama ne participira G17, pa im onda niste omogućili da se ti kvalitetni projekti iz turizma realizuju.
Ono što nas zanima i što nas interesuje u ovom trenutku, a što se tiče ovoga zakona, zbog čega upravljač turističkog prostora ima pravo preče kupovine objekata na tom turističkom prostoru. Da li je taj član tendenciozno napisan, da li su određeni tajkuni već bezecovali određene turističke objekte i da li će oni ubuduće, kada se bude usvojio ovaj zakon, imati pravo preče kupovine i kupiti ono što je najbolje na tim turističkim prostorima?
Druga stvar, ako je ovo predložilo Ministarstvo za regionalni razvoj, nas zanima zbog čega se ovim zakonom gase regionalne agencije za turizam. Naime, i mi na jugu Srbije hteli smo da organizujemo jednu turističku organizaciju koja bi se bavila promocijom turizma na jugu Srbije, promocijom svih ovih destinacija o kojima sam vam pričao. Mislimo da naš amandman, koji smo predložili, i te kako treba usvojiti.
Takođe, mišljenja smo da prihodi od turizma i od taksi idu u paritet – 80 prema lokalnom budžetu i 20 prema republičkom budžetu. Predložili smo da u devastiranim područjima, nerazvijenim područjima, kao što je jug Srbije, taj paritet bude sto posto ka lokalnim budžetima, jer i te kako nedostaje novac tim lokalnim budžetima za neke druge razvojne projekte.
Ono što je pohvalno je to što ste predložili kategorizaciju određenih objekata i mi to pozdravljamo. Primera radi, u Leskovcu je privatizovano hotelsko-turističko preduzeće „Balkan“ pre dve godine.
To turističko-ugostiteljsko preduzeće ima nekoliko hotela, motela, restorana i, verujte mi, imamo najlepšu zgradu u Leskovcu, to je hotel „Dubočica“ i dan-danas je ruina. Investitor je počeo nešto da radi, ali već dve godine to tavori i ništa nismo dobili, iako je to najlepša zgrada u Leskovcu.
Zbog toga pozdravljamo plaćanje penala zbog nekategorizacije u roku od dve godine. Predložili smo još jednu stvar, da ta sredstva od penala idu pola – pola. Tamo se kaže, u tom članu, da se penal plaća u visini od dva miliona evra. Znači, lepo, milion evra ostavite lokalnoj samoupravi, a milion evra date republičkom budžetu. To su primedbe koje su poslanici DSS istakli kroz amandmane koje smo podneli i nadam se da ćete prihvatiti te amandmane, jer su amandmani i te kako osnovani i da će i te kako puno poboljšati ovaj zakon.
Ono što je za nas na jugu Srbije bitno, pošto nema Mlađana Dinkića, moram vas pitati, gospođo Kalanović, oni željno očekuju tih hiljadu evra od akcija prodatih preduzeća, jer na jugu Srbije se i te kako loše živi i dobro bi im došlo tih hiljadu evra koje im je Mlađan Dinkić obećao u svojoj kampanji.
Očekujemo da se to realizuje i očekujem da mi date odgovor sa oročenim vremenom kada će građani juga Srbije, a i uopšte građani Srbije, dobiti ta sredstva. Hvala najlepše.(Aplauz.)

Reč ima narodni poslanik Branislav Mitrović.

Poštovano predsedništvo, uvažena gospođo Kalanović, uvaženi predstavnici Ministarstva ekonomije, dame i gospodo narodni poslanici, oblast standardizacije, kao i oblast tehničkih zahteva za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti, od 2006. godine je bila u nadležnosti SRJ i državne zajednice Srbija i Crna Gora. Imajući ovo u vidu, kao i potrebu ispunjavanja zahteva za članstvo Republike Srbije u svetskoj trgovinskoj organizaciji i EU, pokazalo se kao neophodno da Republika Srbija donese zakone iz ovih oblasti.
Zakon o standardizaciji neophodno je doneti prvenstveno radi usklađivanja sa pravnim sistemom Republike Srbije i unapređenja uloge standardizacije u osavremenjavanju tehničkog zakonodavstva Republike Srbije, kao i usaglašavanja sa pravilima sporazuma o tehničkim preprekama u trgovini.
Takođe je neophodno doneti ove zakone radi usaglašavanja uloge standardizacije u zakonodavstvu Republike Srbije sa ulogom koju standardizacija ima u zakonodavstvu EU.
Iako se rešenja novog zakona o standardizaciji u osnovi bitno ne razlikuju od rešenja iz važećeg Zakona o standardizaciji, ovaj zakon precizno uređuje odnos prema granskoj standardizaciji, železničkom, avio, rečnom saobraćaju, pravni položaj i organizaciju instituta, to jest nacionalnog tela za standardizaciju, zatim, prvenstvenu upotrebu međunarodnih standarda kao osnove za izradu srpskih standarda, potom, postupak donošenja srpskih standarda i proglašavanja da su doneti, kao i dobrovoljnu primenu standarda.
Takođe, precizno je utvrđen datum od kada postojeći standardi sa obaveznom primenom počinju da se primenjuju kao dobrovoljno, odnosno datum od kada prestaju da važe odredbe akata kojima je propisana obaveznost primene standarda.
Rešenja zakona o standardizaciji omogućavaju: nastavak preuzimanja međunarodnih i evropskih standarda u sistem srpskih standarda; zainteresovanim stranima za standardizaciju (privrednim subjektima, organima državne uprave, udruženjima potrošača) omogućavaju da učestvuju u kreiranju politike standardizacije i u radu Instituta; informisanje u oblasti standardizacije, kao i prodaju međunarodnih, evropskih i standarda drugih, razvijenih, zemalja.
Prilikom izrade zakona, predlagač je uzeo u obzir: Direktivu 98/34 o proceduri za obezbeđenje informacije u oblasti standarda i tehničkih propisa; Dokumente Međunarodne organizacije za standardizaciju o organizovanju i odgovornosti za funkcije u oblasti standardizacije njenih članica; Sporazum o tehničkim preprekama trgovini Svetske trgovinske organizacije i njegov aneks – Kodeks dobre prakse za izradu, donošenje i primenu standarda, koji je 1. januara 1998. godine, potpisao Zavod za standardizaciju, pravni prethodnik Instituta, kao punopravna članica ISO; Uslove Evropskog komiteta za standardizaciju, kao i Evropskog komiteta za standardizaciju u oblati elektrotehnike, koje će Republika Srbija i Institut morati da ispune da bi Institut postao punopravna članica tih organizacija; zakonodavac je uzeo u obzir i obaveze koje proizilaze iz članstva u međunarodnim organizacijama za standardizaciju i telima Ujedinjenih nacija koja se bave standardizacijom.
Svetska ekonomija široko integrisana danas, karakteriše se po sve većem protoku informacija i ideja, proizvodnih faktora i tehnologija.
Tradicionalne prepreke u trgovini, kao što su carinski propisi ne igraju onakvu ulogu kao nekada, pre svega zahvaljujući novoj međunarodnoj trgovinskoj politici.
Međunarodnim pregovorima o slobodnoj trgovini na globalnom i regionalnom nivou koje vode Svetska trgovinska organizacija ili udružene zemlje različitih regiona su na sistematičan način smanjile carinske barijere, a sve više utiču na tzv. necarinske barijere u trgovini.
Obim Svetske trgovinske razmene je višestruko porastao poslednjih decenija u odnosu na prosečne godišnje stope razvoja proizvodnje u svetu. U istom periodu brz porast trgovine i značajno učešće samih proizvođača i njihove korporativne strategije u globalnoj razmeni roba doveli su do toga da kvalitet postane ključni faktor uspeha u izvozu. Radi toga danas raste značaj infrastrukture kvaliteta, koju čine sistemi standardizacije, metrologije, akreditacije i ocenjivanja usaglašenosti kao osnove za sticanje poverenja na tržištu i postizanja konkurentnosti proizvoda i usluga.
Pošto tehnologije postaju sve kompleksnije potrošači i korisnici proizvoda i usluga postaju sve više svesni da zavise od proizvoda čiju konstrukciju i dizajn često ne mogu da razumeju. Shvatajući ovo, potrošači žele sigurnost da je proizvod koji koriste pouzdan i da će zadovoljiti očekivanja u pogledu performansi, bezbednosti, trajnosti i drugih kriterijuma.
Ključno je pitanje – kako mogu korisnici u industriji ili finalni potrošači biti sigurni da su kupili proizvode koji odgovaraju propisima kojima se definiše njihova bezbednost pre upotrebe. Nova tehnička regulativa je neophodna radi obezbeđivanja visokog nivoa zaštite života, zdravlja i bezbednosti ljudi, životinja i biljaka, zaštite životne sredine, zaštite potrošača i drugih korisnika, zaštite imovine i zaštite ostalih javnih interesa, sa jedne strane, kao i radi obezbeđivanja pravnog okvira za potpisivanje tehničkih zahteva kojima se neće stvarati nepotrebne prepreke u trgovini, sa druge strane.
Ovo je moguće postići uređenjem tržišta putem propisivanja tehničkih zahteva za proizvode, čime će se obezbediti da se na tržište Republike Srbije stavljaju, odnosno isporučuju isključivo proizvodi koji su usaglašeni sa propisima propisanim tehničkim zahtevima. Jasno je da se postavljeni ciljevi u pogledu bezbednosti proizvoda na tržištu i upotrebi mogu postići samo sveobuhvatnim delovanjem tj. donošenjem tehničkih propisa i na način i u skladu sa ovim zakonom, odnosno u skladu sa posebnim zakonima, kao što su Zakon o prehrambenim proizvodima, Zakon o hemikalijama, donošenjem zakona o opštoj bezbednosti proizvoda kao i primenom Zakona o odgovornosti proizvođača za stvar sa nedostatkom. Na ovaj način bezbednost proizvoda uređena je u EU, odnosno njenim državama članicama.
Ocenjivanje usaglašenosti i sistemi sertifikacije proizvoda upravo su razvijeni da bi se obezbedila sigurnost za potrošače u ovakvim slučajevima. Korišćenje standarda u procedurama ocenjivanja usaglašenosti dopušta kroz proces harmonizaciju širom sveta, ne samo olakšavanje međunarodne trgovine između zemalja, već i ubrzanje trgovine u okviru pojedinih zemalja, nametanjem obaveze isporučiocima proizvoda i usluga da njihovi proizvodi i usluge zadovoljavaju propisane zahteve.
Procedure za ocenjivanje usaglašenosti razlikuju se u različitim zemljama i mogu prouzrokovati teže tehničke prepreke trgovini, nego standardi. Sporazumi o međunarodnom priznavanju rezultata ispitivanja u postupku ocenjivanja usaglašenosti, međutim, olakšavaju prihvatanje roba i usluga svuda na bazi samo jednog ocenjivanja u jednoj od zemalja potpisnica, ubrzavajući razmenu roba i pomažući da sistem međunarodne trgovine bude efikasniji.
Prema definiciji standarda ISO/IEC 17000 ocenjivanje usaglašenosti je svaka aktivnosti koja na direktan ili indirektan način utvrđuje da proces, proizvod ili usluga zadovoljavaju odgovarajuće zahteve, odnosno aktivnost koja pruža dokaz da su ispunjeni specifični zahtevi koji se odnose na proizvod, uslugu, proces, sistem, osobu ili telo. Ocenjivanje usaglašenosti se objašnjava kao niz od tri funkcije – odabiranje, određivanje i preispitivanje i atestiranje, kao glavne aktivnosti kojima se zadovoljavaju potrebe ili zahtevi da se prikaže da li su specifični zahtevi ispunjeni. Ocenjivanje usaglašenosti može da obuhvata i nadzor, koji se definiše kao sistematsko ponavljanje aktivnosti ocenjivanja usaglašenosti, što je osnova za očuvanje validnosti stanja koje je utvrđeno atestiranjem.
Primarni cilj ocenjivanja usaglašenosti je da kod korisnika obezbedi poverenje, da su zahtevi primenjeni na proizvod, uslugu, sistem ili proces ispunjeni, za šta posebnu odgovornost pored proizvođača ima i država. Jedan od razloga zašto su proizvodi i usluge u međunarodnoj trgovini predmet ponovljenih kontrola ocenjivanja usaglašenosti jeste nedostatak poverenja od strane korisnika u ocenjivanju usaglašenosti, koje vrši telo za ocenjivanje usaglašenosti iz druge zemlje.
Zbog toga su potrebne mere za povećanje poverenja kupaca, kako u privatnom, tako i u javnom sektoru, kao i zakonodavca u rad tela za ocenjivanje usaglašenosti i akreditacionih tela, posebno onih u drugim zemljama. Takvo poverenje se može postići putem saradnje između zemalja, odnosno između tela za ocenjivanje usaglašenosti i između akreditacionih tela. Ova kooperacija se formalizuje putem sporazuma o međusobnom priznavanju, pri čemu su potpisnice sporazuma saglasne da priznaju rezultate svakog ispitivanja, kontrolisanja, sertifikacije ili akreditacije druge zemlje.
Osnovni razlozi za donošenje novog zakona o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti je usklađivanje pravnog sistema Republike Srbije i neophodno unapređenje tehničkog zakonodavstva, usaglašavanje sa pravilima Sporazuma o tehničkim preprekama u trgovini Svetske trgovinske organizacije, kao i usaglašavanje sa tehničkim zakonodavstvom EU.
Tehničkim propisima će se, prema novom zakonu, propisati uslovi koje moraju da ispunjavaju tela za ocenjivanje usaglašenosti i to u pogledu – stručne osposobljenosti, potrebne opreme, nezavisnosti i nepristrasnosti u postupku ocenjivanja usaglašenosti, čuvanja poslovne tajne i odgovornosti za rad, kao i nadzor nad njihovim radom.
Zakon o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti omogući će jačanje konkurentnosti srpske privrede na način da će se na tržište stavljati, odnosno isporučivati samo bezbedni proizvodi, koji ispunjavaju tehničke zahteve tj. kriterijume zaštite bezbednosti, života i zdravlja ljudi, životinja, biljaka, životne sredine i drugih javnih interesa. U zakonu je uvažena praksa zemalja EU, da je potvrda o akreditaciji za određeno područje najbolje sredstvo kojim tela za ocenjivanje usaglašenosti dokazuju osposobljenost i zadovoljavanje minimalnih zahteva.
Ocenjivanje usaglašenosti obezbeđuje korist za proizvođače, potrošače, zakonodavne vlasti kao i međunarodnu trgovinu uopšte. Proizvođačima čiji su proizvodi ocenjeni i sertifikovani da su usaglašeni sa odgovarajućim tehničkim propisima, ocenjivanje usaglašenosti omogućava da steknu reputaciju pouzdanog isporučioca na tržištu i da ostvare konkurentnu prednost. Time se dokazuje da je proizvođač zadovoljio ključne zahteve koji se odnose na zaštitu zdravlja, bezbednosti, zaštitu životne sredine. Ukoliko proizvodi nisu podvrgnuti ocenjivanju u odnosu na zahteve tehničkih propisa to može da bude prepreka za plasman proizvoda, a takav isporučilac može biti diskvalifikovan i za Vladine javne nabavke.
Potrošači imaju korist od ocenjivanja usaglašenosti, jer im on obezbeđuje osnovu za izbor proizvoda ili usluga. Oni imaju više poverenja u proizvode koji nose znak ili sertifikat o usaglašenosti tj. da su atestirani u pogledu bezbednosti ili drugih željenih karakteristika.
Zakonodavci imaju korist od ocenjivanja usaglašenosti, jer se time pomaže u sprovođenju tehničkih propisa kojima se štite javni interesi u vezi sa zaštitom zdravlja, bezbednošću i zaštitom životne sredine.
Harmonizovani postupci ocenjivanja usaglašenosti širom sveta imaju dalekosežne koristi za međunarodnu trgovinu uopšte. Sporazumi između zemalja ili regiona o međunarodnom prihvatanju zahteva, metoda ocenjivanja, kontrole ili rezultata ispitivanja mogu pomoći da se smanje ili otklone tehničke prepreke u trgovini.
S druge strane, postupci ili zahtevi koji se odnose na uvoz i pristup tržištu mogu da variraju od zemlje do zemlje i da budu prepreka za uvoz inostranih proizvoda.
Međunarodna organizacija za standardizaciju ISO, njen Komitet za ocenjivanje usaglašenosti, Međunarodna elektrotehnička komisija i Svetska trgovinska organizacija intenzivno sarađuju na tome da se postignu što veći pozitivni efekti od harmonizovanja postupka ocenjivanja usaglašenosti. Takođe, sve zemlje članice EU kroz harmonizaciju tehničkog zakonodavstva koje uključuje i procedure za ocenjivanje usaglašenosti obezbeđuju slobodan protok roba na ovom tržištu, kao bitan uslov konkurentnosti.
Jasni su razlozi i neophodnost usvajanja ovih zakona. Međutim, oba ova zakona, osim navedenog, imaju jaku simboliku koja se ogleda u velikoj želji građana Srbije da budu ravnopravan deo savremenog sveta, spremni i sposobni da sa drugima postavljaju i poštuju standarde.
U danu za glasanje Poslanička grupa G17 plus će svakako podržati ove zakone. Hvala. (Aplauz.)

Reč ima narodni poslanik Radojko Obradović, a posle njega narodni poslanik Dragan Vujadinović.

Zahvaljujem gospođo potpredsednice. Koliko ukupno ima minuta moja poslanička grupa?
(Predsedavajuća: 10 minuta.)
Hvala.
Gospođo potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, gospodine Petroviću, imamo interesantan set zakona i juče smo imali vrlo interesantnu diskusiju. Otvoreno je nekoliko vrlo važnih pitanja i osvrnuo bih se na nešto od onoga što je rečeno juče, a što smo imali prilike da vidimo i u zakonu i u obrazloženju.
Prvo je pitanje – strategije razvoja turizma. Rečeno je da je to jedna dobra strategija koja je doneta pre nekoliko godina, da je uočeno da tu ima stvari koje ne mogu da se realizuju na način na koji to piše u strategiji i to je potpuno u redu. To je potpuno u redu, što treba stvari menjati, jer strategije upravo i postoje da nam daju određene smernice, ali kada uočimo da nešto nije u redu, naravno da treba reagovati. Nema nikakve garancije da će plan biti realizovan, ali ako plana nema, onda on sigurno neće biti realizovan.
Strategija treba da nam da odgovore, treba da nam da određene smernice i treba da nam da npr. zakonske predloge koji moraju da uslede za rešenje problema u toj oblasti. Ono što je pitanje za Skupštinu Srbije nije to da li mi imamo strategiju, nego – da li strategija daje odgovore na ta pitanja. Na primer – da li sistem obrazovanja, takav kakav jeste u Srbiji, pomaže da se razvija turizam? Drugo je pitanje je da li je turizam uopšte prioritet u ovoj zemlji? Gde smo to utvrdili, na koji način? Npr, gospodin Petrović je upoznat, jer je pre ove funkcije radio neke druge stvari, često je problem predstavljala EPS. Ministarstvo turizma kaže – nama je prioritet da uradimo određenu stvar, a EPS kaže: da, ali to nije naš prioritet i nas ne zanimaju te stvari. I naravno da onda postoji problem, jer vi realizaciju grupnih projekata ne možete da uradite ako nemate saglasnost svih subjekata i institucija u zemlji.
Drugo pitanje je – da li strategija treba da odgovor da samo na krupna ili i na krupna i na sitna pitanja, ili da odgovor da šta su to krupna, a šta sitna pitanja? Recimo, ako krenete automobilom iz Beograda ka Budimpešti ili Beču, putarina od Beograda do Subotice košta pet evra u jednom pravcu, putarina kroz Mađarsku košta sedam evra za četiri dana, a putarina kroz Austriju košta osam evra za 10 dana. Kako izgleda nekom stranom gostu o kome mi govorimo, koji treba da dođe u Srbiju, ako mu vi kroz Srbiju po putevima, pri tom 60% deonica od Beograda do Subotice uopšte nije autoput, naplaćujete putarinu koja je nekoliko puta veća nego u zemlji koja ima daleko veći standard i za to mu ne pružite ništa? Kakve to veze ima sa strategijom razvoja turizma?
Ministar Dinkić nam je juče rekao jednu vrlo interesantnu stvar i o tome treba ozbiljno razmisliti. Rekao nam je da gosti uglavnom dolaze u Beograd i da mnogo više turista ima Beograd, nego što imaju mesta za koja smo mi mislili da su perspektivna, jer u stvari gosti ne dolaze da vide naše prirodne lepote, nego dolaze iz nekih drugih razloga u Srbiju. To je stvar o kojoj ozbiljno treba razmisliti i treba videti kakve to veze ima sa našom strategijom.
U međuvremenu smo dobili ovlašćenje za gospođu Kalanović, pa nema razloga da se ona ljuti na poslanike opozicije. Žao mi je što, recimo, nije gospodin Mrkonjić ovde, zato što bi trebalo razgovarati kakve veze ima infrastruktura sa razvojem turizma? Recimo, koliko vremena treba da doputujete do Beograda iz Beča, Pariza, Londona, a koliko treba iz Beograda da otputujete do Nove Varoši, kao što je govorio jedan naš kolega i govorio o svim lepotama tog kraja, koliko treba da automobilom stignete od Beograda do Kopaonika, pošto nemate drugo prevozno sredstvo, ili koliko treba od Beograda do Zlatibora? Čisto sumnjam da će bilo koji turista iz zapadne Evrope prihvatiti da do Beograda stigne za dva sata, a da mu onda od Beograda do Zlatibora treba četiri, od Beograda do Kopaonika pet ili šest.
Naravno da su potrebna ozbiljna sredstva za realizaciju infrastrukture. U kojoj je fazi ''Koridor 10''? Šta se dešava sa mostom Gazela? Šta se dešava sa mostom kod Beške? To su sve putni pravci kojima turisti treba da dođu. Ako najviše turista dođe u Beograd, onda oni vide ove saobraćajne gužve, pa verovatno nemaju želju, ako im nije neophodno, da se vrate nazad. Crna rupa je u ovom slučaju, čini mi se, uradila svoj posao. Izvinjavam se, ne mislim crna rupa, nego povuklo me ono što govori ministar Đelić, mislio sam na Skupštinu Srbije – glavni problem obično budu sredstva.
Ako se ne varam, Skupština Srbije je pre godinu dana ratifikovala jedan zakon kojim su obezbeđena sredstva za realizaciju projekta Gazela, za realizaciju projekta Beška. Na tim projektima se ništa ne radi, a prema ovom istom zakonu i prema Zakonu o budžetu predviđena su značajna sredstva za servisiranje tih projekata. Zašto ti projekti ne rade ako je Skupština odradila svoj posao? Očigledno je da Skupština nije najveći problem koji ova zemlja ima i očigledno da postoje neki drugi problemi. Kako ćemo taj problem da rešimo, da li je to pitanje koje treba da rešava strategija?
Juče se ovde otvorilo jedno izuzetno važno pitanje – da li i u kolikoj meri treba država da se meša u određene grane? Hteli mi to ili ne, država se meša u sve, kroz zakonsku regulativu, kroz institucije, kroz kontrolu poštovanja zakona. Ono što je pitanje za nas jeste – da li država ima kredibilitet i da li ljudi veruju državi, odnosno ono što je pitao kolega Ostojić juče i polemika koju je on vodio jeste upravo na tu temu? Da li mi imamo strah od države zato što ne verujemo da će država rešavati probleme ili nismo sigurni da su načini na koje država rešava probleme dobri načini.
Da li ova priča o direktorima i platama državnih službenika, za koje čak Vlada ne može da otkrije kolike su, da li to pomaže jačanju kredibiliteta države? Mislim da ne. Ako Vlada kaže da nije u stanju da utvrdi plate službenika kojima ona odobrava finansijske planove, da nije u stanju da dođe do plata, da utvrdi da li isplaćuju bonuse ili ne, službenika koje ona postavlja i koje ona kontroliše, to je gospodin Ostojić govorio, kako možemo da budemo sigurni da će određeni instrumenti funkcionisati?
Osnovno pitanje je strah i svi građani i svi investitori se ne plaše toliko loše zakonske regulative. Mnogo više se plaše toga što se zakoni u ovoj zemlji često menjaju i nikada niste sigurni u kakvom ćete okruženju poslovati za mesec, dva ili godinu dana. Kao najviše zakonodavno telo, mi još uvek ne znamo kada će biti sledeća sednica. Iz novina saznajemo da će to biti sledeće nedelje. Koji će zakoni biti, kako će izgledati život u ovoj zemlji nakon te sednice, to ne znaju ni poslanici u Srbiji, a ne neki strani investitori.
Drugo je pitanje – da li Vlada poštuje zakone? Ako Vlada ne poštuje zakone, onda je to vrlo ozbiljan problem.
Juče sam govorio o sklopljenom ili dogovorenom aranžmanu sa MMF. U Srbiji postoje dva zakona koja omogućavaju zaduživanje. Jedan je Zakon o javnom dugu, a drugi je Zakon o Narodnoj banci.
Kada pogledate ta dva zakona, Zakon o Narodnoj banci apsolutno ne daje mogućnost da se vi zadužite za one stvari oko kojih država pregovara sa MMF. A Zakon o javnom dugu vrlo jasno kaže u svojim članovima 5, 6, 7, 8. i 9. za šta država može da se zaduži. Tu nigde nema ovoga za šta se država zadužuje i za šta pregovara sa MMF. Da li to znači da Vlada ne poštuje zakon, a očekuje od nas da uverimo sve ljude sa strane da dođu, da investiraju ovde i da je ovo dobra stvar? Da li ovo ima veze sa turizmom? Naravno da ima. Turizam ne može da bude izolovana stvar, izolovana grana, od svega drugog. Država mora da funkcioniše kao celina i jedino tako će moći da ide napred.
Što se nas tiče, mi smo predložili dosta važnih amandmana. Očekujem raspravu u pojedinostima i nakon toga ćemo izneti naš stav po ovom zakonu. Hvala. (Aplauz.)

 Reč ima narodni poslanik Dragan Vujadinović, a posle njega narodni poslanik Živojin Stanković.

Poštovana gospodo iz Ministarstva, poštovane kolege, pred nama su sistemski zakoni u dve veoma važne sfere naše ekonomije, spoljnotrgovinskog poslovanja i turizma. Oni su savremeni, moderni i svakako da polaze od iskustava zemalja EU, odnosno onog okruženja prema kojem Srbija treba i mora da teži. U tom smislu, o zakonima je već dosta rečeno. Treba očekivati da će se sa korisnim predlozima ovi zakoni, sistemski zakoni, ponavljam, dodatno oplemeniti, poboljšati kvalitet i to nezavisno od koga dolaze amandmani, od koje političke grupe.
U svom izlaganju ću govoriti od dva praktična fenomena koja se dodiruju – spoljnotrgovinsko poslovanje i turizam. Najpre o izvozu, odnosno izvoznicima. Najslabije karike naše ekonomije, svi to znaju i svi to ponavljaju, jesu spoljnotrgovinski deficit i visoka javna potrošnja. Što se tiče spoljnotrgovinskog deficita, ponavljam poznate podatke, kurs evra u septembru 2004. godine iznosio je oko 76,5 dinara, u devetom mesecu 2008. godine iznosio je, takođe, oko 76,5 dinara. Dakle, 48 meseci ili četiri godine kurs evra je bio na nominalno istom nivou. Kada se tiče domaćih cena, zvanična stopa inflacije u istom tom periodu septembar 2008/ septembar 2004. godine iznosila je 45%. Zamislite izvoznike, neto izvoznike, one velike, koji imaju veći izvoz od uvoza, oni su domaće inpute morali da plaćaju po cenama koje su skoro 50% veće, dok su ulazne prihode iz inostranstva dobijali po nominalno istoj ceni.
I može se slobodno reći u tom periodu, da su najveći dobitnici naše makroekonomske politike bili oni koji su uvozili, a prodavali na domaćem tržištu. A najveći gubitnici su bili oni koji su kupovali na domaćem tržištu, a izvozili. Da je tako, svedoči spoljnotrgovinski deficit kao, ponavljam, najslabija karika naše ekonomije. Spoljnotrgovinski deficit kao višak uvoza nad izvozom roba i usluga 2003. godine je iznosio 3,62 milijarde evra, a 2008. godine 8,10 milijardi evra. Svakako da je to najvećim delom rezultat deprecijacije kursa i činjenice da se zbog velike javne potrošnje koja je od 2003, 2004, 2005, 2006. godine posebno povećavana, da je jedina odbrana makroekonomske stabilnosti i stabilnosti cena bila aprecijacija dinara, prejak dinar. U tom smislu, nužno bi bilo, i meni je žao što naš resorni ministar nije tu, kao predstavnik izvoznika, neto izvoznika.
Nužno bi bilo da se ploča promeni. Mislim da se počela menjati. Pre dva dana je ministar privrede imao sastanak, jedan u nizu sastanaka, sa izvoznicima. Tokom prošle godine i ove godine održano je nekoliko sastanaka sa izvoznicima, posle dužeg perioda vremena, oni su zaista tretirani na način koji to mora biti, a to je da su oni najveća šansa, praktično imperativ srpske privrede. Ako ne smanjimo spoljnotrgovinski deficit i posledično deficit tekućeg plaćanja, zaista, srpskoj ekonomiji, bez obzira na svetsku ekonomsku krizu, ne piše se dobro. U tom smislu, ono što izvoznici sada traže, pored dobrih zakona, kao što je ovaj o spoljnotrgovinskom poslovanju, oni traže niže kamate, kamate od 5,5%. Preferencijalne kamate od 5,5% veliki izvoznici već imaju, imaju i niže. Oni sada imaju 4% - 5%, a 5,5% preferencijalne kamate iz paketa Vlade su visoke za neto izvoznike.
Izvoznicima su potrebne kamate koje daje Fond za razvoj od 3% ili da poslovne banke pojačaju od 3% do 4%. To je šansa za izvoznike, da oni u utakmici, na toj rigoroznoj utakmici prođu bolje.
Još bih rekao, sadašnji kurs, ako ga zaokružimo na 95 dinara, on je 16,7% veći od proseka u 2008. godini koji je iznosio 81,47. Već se, gospodo, lakše diše. Već se u izvozu lakše diše. Još bih jedan podatak rekao, izvoznici su 2004. godine, veliki broj, imali platu u odnosu na prosek Srbije 10% do 15% veće, a 2008. godine 25% - 35% manje. To je dokaz da je apresijacija dinara koja se dešavala išla direktno na štetu izvoza.
Još jedno kratko pitanje iz sfere turizma, a koristeći prisustvo uvaženog profesora Gorana Petkovića, turističke agencije, po sadašnjim propisima, ne mogu da primaju devize i dešava se ovakav slučaj: građanin, klijent, pošto u oglasu piše 500 evra, on donese 500 evra, a u agenciji mu kažu – moraš promeniti 500 evra u dinare, ne možemo da primamo devize. On ih promeni po kupovnom kursu – izgubi na razlici u kursu.
Onda agencija te iste dinare koje je primila mora ponovo da pretvori u devize da ubaci u devizni račun koji već ima i da plati inooperateru. Ko gubi? Gubi klijent. Dva puta gubi klijent na razlici u kursevima.
Nužno bi bilo da se promene propisi i da putničke i turističke agencije mogu direktno da primaju i naplaćuju svoje usluge u devizama. Toliko sam hteo. Zahvaljujem.
Nadam se da će i u uslovima svetske ekonomske krize, teškim uslovima, ovo biti prekretnica u tretiranju izvoznika i prekretnica od koje će početi da se smanjuje spoljnotrgovinski deficit, koji je, ponavljam, na nepodnošljivo visokom nivou. Hvala. (Aplauz.)

 Reč ima narodni poslanik Živojin Stanković, a posle njega narodni poslanik Munir Poturak.

Poštovano predsedništvo, gospođo ministarka, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, govori ću o ovom zakonu o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti i ovom zakonu o standardizaciji.  
Zakonom o tehničkim zahtevima uređuju se način propisivanja tehničkih zahteva za proizvode i donošenje tehničkih propisa, ocenjivanje usaglašenosti proizvoda sa propisanim tehničkim zahtevima, obaveze isporučioca proizvoda i vlasnika proizvoda u upotrebi. Primenjuje se na sve proizvode, osim na one proizvode kojima su tehnički zahtevi propisani nekim drugim zakonima.
Postojeći pravni okvir u kojem je funkcionisala ova oblast u Republici Srbiji ima više zakona koji potiču još iz državne zajednice. Cilj ovog zakona je da se stvori opšti pravni osnov za donošenje tehničkih propisa u oblastima koje još nisu uređene posebnim zakonima.
Novi zakon o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti bi trebalo da omogući da se nasleđena tehnička regulativa na brz i efikasan način uskladi sa međunarodnim pravilima i praksom, ne narušavajući bezbednosti i ne stvarajući praznine u pravnom poretku Republike Srbije.
Nova tehnička regulativa je neophodna radi obezbeđivanja visokog nivoa zaštite života, zdravlja i bezbednosti, kako ljudi tako i životinjskog i biljnog sveta, zaštite životne sredine, zaštite potrošača i drugih korisnika, zaštite imovine i zaštite ostalih javnih interesa, sa jedne strane, a sa druge strane, radi obezbeđivanja pravnog okvira za propisivanje tehničkih zahteva kojima se neće stvarati nepotrebne prepreke u trgovini.
Ovo je moguće postići uređivanjem tržišta putem propisivanja tehničkih zahteva za proizvode, čime će se obezbediti da se na tržište Republike Srbije isporučuju isključivo proizvodi koji su usaglašeni sa propisanim tehničkim zahtevima.
Postavljeni ciljevi u pogledu bezbednosti proizvoda na tržištu i upotrebi, mogu se postići samo donošenjem tehničkih propisa na način i u skladu sa ovim zakonom. Noviji zakon će doprineti jačanju konkurentnosti srpske privrede i obezbediće se da se ispune svi tehnički zahtevi za proizvode i na taj način će ti proizvodi imati olakšan plasman, kako na domaćem tako i na stranom tržištu.
Usvajanjem zakona dolazi do usaglašavanja sa pravilima Sporazuma o tehničkim preprekama u trgovini Svetske trgovinske organizacije i usaglašavanja sa propisima koji važe u zemljama EU. Zakon predviđa da Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja obavlja poslove koji se odnose na standardizaciju tehničkih propisa, akreditaciju, mere i dragocene materijale, a da ministarstva, svako u opisu svog posla, pripreme predlaganje tehničkih propisa. Samim tim je uvedena decentralizacija u ovom poslu, što je dobra novina.
Neophodno je da se uspostavi koordinacija između svih ovih ministarstava i zbog toga će Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj voditi registar. Zakon, u skladu sa praksom u EU, obezbeđuje demonopolizaciju u oblasti infrastrukture, kroz imenovanje, odnosno oglašenje tela za ocenjivanje usaglašenosti.
Zakon o standardizaciji uređuje načela i ciljeve standardizacije u Republici Srbiji. Ovaj zakon se primenjuje na standarde i srodne dokumente koje donosi i objavljuje nacionalno telo za standardizaciju u Republici Srbiji, kao i na međunarodne standarde i srodne dokumente priznatih međunarodnih i evropskih organizacija za standardizaciju.
U Republici Srbiji važe propisi koji su nasleđeni iz državne zajednice Srbija i Crna Gora. Po prestanku važenja zajednice Srbija i Crna Gora, Zakon o standardizaciji se primenjuje kao republički zakon, s tim što je Vlada Srbije uvela Institut za standardizaciju Srbije, koji je uređen po pravilima na kojima funkcionišu i instituti drugih zemalja u Evropi, koje su članice EU. Na taj način su se transformisali i instituti svih zemalja članica EU. Moraju se stvoriti mogućnosti da Institut u narednom periodu, kada ispuni postavljene uslove, stekne status punopravnog člana u evropskim organizacijama za standardizaciju, što je jedan od osnovnih preduslova za priključenje Srbije EU.
Imajući u vidu potrebu ispunjenja zahteva za članstvo Srbije u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i EU, pokazalo se kao neophodno da Republika Srbija donese svoj zakon o standardizaciji radi usklađivanje samih propisa u Republici Srbiji i unapređenju uloge standardizacije u osavremenjivanju tehničkog zakonodavstva Republike Srbije, da bi došlo do usaglašavanja sa pravilima Sporazuma o tehničkim preprekama u trgovini i usaglašavanja standardizacije sa zemljama EU.
Ovaj zakon, u odnosu na prethodni, preciznije uređuje odnos prema granskoj standardizaciji, pravni položaj i organizaciju Instituta za standardizaciju, prvenstveno upotrebu međunarodnih standarda kao osnovu za izradu srpskih standarda, postupak donošenja srpskih standarda i proglašenje da su doneti. Vrlo je važno naglasiti dobrovoljnu primenu standarda.
Imajući u vidu da je Republika Srbija ratifikovala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, kao i da aktivno vodi pregovore za prijem u Svetsku trgovinsku organizaciju, neophodno je ispuniti obaveze koje iz toga proizilaze, pre svega u delu koji se odnosi na dobrovoljnu primenu standarda.
Predstoji obiman posao u svim ministarstvima koja su nadležna za donošenje tehničkih propisa, jer treba da se obezbede zahtevi iz preko 300 standarda i prenesu u te tehničke propise. Zakon predstavlja materijalni – pravni osnov za preuzimanje međunarodnih i evropskih standarda kao preduslova za transponovanje direktiva EU u srpsko tehničko zakonodavstvo, kao i osnov za rešenje problema vezano za standarde sa obaveznom primenom, na čemu posebno insistira Svetska trgovinska organizacija. Ovaj zakon predstavlja i podršku za sprovođenje zakona o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti.
Poslanici DS će, naravno, podržati ove predloge zakona, kao i poslanici Poslaničke grupe Za evropsku Srbiju. Zahvaljujem. (Aplauz.)