Gospodin Slobodan Maraš ima reč. Vaša poslanička grupa ima još sedam i po minuta. Izvolite.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, ovo je tema koja sigurno interesuje sve građane, odnosno ovaj zakon je predviđen kao zakon koji bi trebalo, u neku ruku, da smanji zabrinutost kod građana, tj. da otvori prostor ka novim zapošljavanjima, odnosno da reguliše ovu materiju. Naravno, to je samo jedan deo svega onoga što može da omogući da u našoj državi bude više radnih mesta.
Pažljivo sam slušao gospođu ministarku kada je davala uvodnu reč ispred Vlade. Mene najviše od svega brine kada vidim da postoji nacionalni akcioni plan za nešto, pa postoji i za ovo. Ono što me je iskustvo naučilo dok sam radio u jednom državnom organu, koje pripada Ministarstvu finansija, ovde ima još kolega koji su radili u istoj toj instituciji, bilo je nešto što i sada najavljuje ministar Dinkić. To je zapošljavanje 10.000 pripravnika, ako sam dobro razumeo.
Znači, mi smo u Poreskoj upravi krenuli da primamo pripravnike i, nakon pripravničkog staža, veoma dobro znamo kako se to sve završavalo. Sada je ista takva situacija – obećava se da će 10.000 pripravnika dobiti priliku, odnosno da će država subvencionisati njihovo zaposlenje na godinu dana, a nakon toga, sve zavisi od toga kako će se oni pokazati, takva će biti njihova sudbina.
Mislim da to jeste dobar pokušaj i da iza toga stoji dobra namera, ali bojim se da neće biti dobar rezultat. Mislim da bi najveći rezultat, kada je u pitanju zapošljavanje u ovoj državi, bilo smanjenje poreza i doprinosa na plate. Ministar Dinkić je pre neki dan rekao da bi to bio strahovit udar na budžet, ali mi smo već imali jedan takav udar u januaru, i sami znate kojim povodom, a ako bi taj udar bio, mislim da bi bio trenutan, mislim da bi se odrazio na nekoliko meseci, ali da bi otvorio prostor da mnogi poslodavci otvore nova radna mesta.
Mislim da je to i vama i svima nama ovde, a i svim građanima, ključna stvar u ovom trenutku. Najveći strah u ovom trenutku, kao što ste vi naveli, ili kada na drugom mestu građane pitate šta im je najvažnije, to je pitanje njihovog zaposlenja, odnosno prilike da se radi, prilike da dobiju šansu da rade. To je ono o čemu mi iz LDP-a sve vreme govorimo, da u ovoj zemlji ima malo šanse za svakog od nas, a pogotovo ima malo šanse za zaposlenje.
Nacionalna strategija postoji, a videli smo da ti akcioni planovi postoje i u drugim oblastima. Najgore od svega je što se, kada se donese akcioni plan ili strategija koju predloži Vlada, a usvoji Skupština, to nikada ne primenjuje, ili se ne primenjuje u potpunosti. Pretpostavljam da ste vi u saglasju s ministrom Dinkićem kada je u pitanju ova tema i razlog zbog kog sedite ovde je taj. Mnogo bi bolje bilo da je tu ministar Dinkić i da možemo s njim da porazgovaramo o ovoj temi, pošto je i ovaj resor, odnosno zapošljavanje, pod njegovom ingerencijom.
Bojim se da će zakon, kao i mnogi zakoni koje smo do sada doneli u ovoj skupštini, i u ovom, i u prethodnom mandatu, ostati samo slovo na papiru, odnosno neće doneti nikakve pozitivne efekte. Još jednom podvlačim, mislim da je to verovatno svima jasno, samo treba odgovornosti i hrabrosti za tako nešto. Mislim da je to prilika da povećamo broj radnih mesta, ako smanjite poreze i doprinose.
Voleo bih da je tu ministar Dinkić, jer je on prošli put rekao da garantuje da neće biti povećanja PDV-a. Pretpostavljam da je on taj koji može da odredi i da se spuste porezi i doprinosi na plate. Molim vas, pošto ste njegova koleginica, da izvršite pritisak na njega, jer se ovde postavio kao premijer i ministar finansija i ministar ekonomije, da učini sve što je u njegovoj moći da se smanje porezi i doprinosi na plate i tada ćemo imati više prilike za rad. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Zoran Bortić. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, uvaženo predsedništvo, uvažena ministarko, predstavnici Ministarstva, uvažene kolege narodni poslanici, u procesu tranzicije kroz koji prolazi, Republika Srbija nastoji da svoje zakonodavstvo prilagodi normama savremene evropske pravne regulative. Ovo se posebno odnosi na oblast ljudskih prava u celini, kao i prava etničkih i socijalnih kategorija stanovništva.
U tom smislu, predlozi zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti i o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba s invaliditetom predstavljaju samo deo zakonske regulative kojom se Srbija približava evropskim standardima.
Opšte je poznato da je problem nezaposlenosti jedan od najtežih problema srpske države i srpskog društva u tranziciji. Iz tog problema izrastaju mnogi drugi problemi koji opterećuju naše društvo, od kojih je jedan od najvećih – masovni odlazak mladih ljudi iz naše zemlje. Republika Srbija je u Nacionalnoj strategiji zapošljavanja pitanju zapošljavanja i osiguranja za slučaj nezaposlenosti posvetila značajnu pažnju, pa se može reći da se ovaj problem može rešavati samo u zavisnosti od uspeha države u drugim aktivnostima. Tu se, pre svega, misli na razvoj privrede, privlačenje stranih direktnih investicija, unapređenje regionalne ekonomske saradnje i na proces evropskih integracija.
Imajući u vidu sve te zadatke koji stoje pred Srbijom, nedvosmisleno se nametnula potreba da se zakonskim rešenjima na jednom mestu i u duhu savremenog evropskog zakonodavstva reguliše oblast zapošljavanja i osiguranja za slučaj nezaposlenosti. Zbog toga je Predlog ovog zakona solidan, odgovor na aktuelna pitanja i složene probleme zapošljavanja u našoj zemlji. Treba napomenuti da su prilikom izrade teksta predloženog zakona uvaženi najviši standardi uporednog prava u oblasti zapošljavanja.
Za donošenje ovog zakona postoji više konkretnih razloga, od kojih ću, kao poslanik iz Poslaničke grupe SPS-JS, ukazati samo na neke. Prvo, dosadašnjim zakonom nije na sadržajan i fleksibilan način regulisana politika planiranja i sprovođenja zapošljavanja. Tu se misli na neadekvatno regulisanje programa politike zapošljavanja, na nefleksibilne definicije mera te politike, na nepostojanje obaveznih individualnih planova, kao i na nepostojanje akta kojim bi se uređivao planirani učinak nacionalne službe i pratile i ocenjivale aktivnosti u oblasti zapošljavanja.
Drugo, dosadašnji zakon implicirao je značajnu neravnotežu između sredstava koja su namenjena za aktivne i pasivne mere, u korist pasivnih. Ovom neravnotežom obesmišljena je jedna od osnovnih smernica Nacionalne strategije zapošljavanja, koja je u direktnom skladu s evropskim strategijama zapošljavanja i koja podrazumeva da rad treba učiniti isplativim.
Treće, ustavnost odredbe dosadašnjeg zakona koja je nezaposlenom nametala obavezu da prihvati zaposlenje pod pretnjom brisanja s evidencije, sa stanovišta činjenice da je pravo na posao jedno od osnovnih ustavnih prava, veoma je problematična. Četvrto, dosadašnjim zakonom su neadekvatno regulisana pitanja Nacionalne službe i Agencije za zapošljavanje, kao što su preglomazan sastav Upravnog odbora i nefunkcionalan Nadzorni odbor Nacionalne službe, nepostojanje elementarnih uslova za lica koja žele da osnuju agenciju za zapošljavanje itd.
Peto, dosadašnji zakon nije obezbeđivao podsticajne mehanizme za aktivnije uključivanje pokrajine, odnosno lokalne samouprave u sprovođenje aktivne politike zapošljavanja.
Dame i gospodo narodni poslanici, polazeći od činjenice da je Ustavom Republike Srbije svakom njenom građaninu zagarantovano pravo na rad, jer to pravo omogućava svakom pojedincu da unapređuje svoje sposobnosti, ovo pravo je neotuđivo pravo i za sve građane Srbije koji su suočeni s različitim oblicima invaliditeta. Zbog toga se pitanje socijalnog angažovanja osoba s invaliditetom u svim sferama društvenog života, uključujući njihovu ravnopravnu zastupljenost na tržištu rada, ne postavlja samo kao pitanje socijalne politike, već kao pitanje poštovanja osnovnih ustavnih i ljudskih prava ovih lica. Nije u pitanju obezbeđivanje egzistencije ovih osoba, već njihovo aktivno i ravnopravno uključivanje u sve sfere društvenog života.
Imajući u vidu da je strateški cilj Republike Srbije pristupanje EU i da je, težeći ka tom cilju, Republika Srbija pristupila procesu usaglašavanja pravne regulative s evropskom, treba istaći da su pri izradi Predloga ovog zakona korišćena osnovna rešenja evropskog zakonodavstva, kako EU, tako i Saveta Evrope. Korišćeni su i njihovi akcioni planovi, koji promovišu punu integraciju osoba s invaliditetom u društvo, posebno njihovu uključenost u rad s novim tehnologijama i stvaranje jednakih mogućnosti zapošljavanja ovih lica, kao i različite oblike politike rehabilitacije.
Strategija unapređenja položaja osoba s invaliditetom u Republici Srbiji uspostavlja ciljeve i zadatke za unapređenje položaja ovih osoba do pozicije ravnopravnih građana, koji uživaju sva prava i odgovornosti. Jedan od zadataka ove strategije je razdvajanje mera i programa u oblasti obrazovanja, zapošljavanja i rada, koje osobama s invaliditetom pružaju jednake mogućnosti i podstiču njihovu samostalnost, lični razvoj i aktivan život.
Polazeći od činjenice da Evropska agencija za rekonstrukciju smatra da u Srbiji živi oko 700.000 osoba s invaliditetom, od kojih je 300.000 radnog uzrasta, i da je stopa nezaposlenosti ovih lica izuzetno niska i iznosi oko 13%, što znači da je u radnom odnosu svega oko 21.000 ovih lica, nedvosmisleno se nameće potreba da se zakonskim putem stvore jednake mogućnosti za rad i zapošljavanje ovih osoba u našem društvu.
Razlog za donošenje ovog zakona počiva i u činjenici da postojeća regulativa u ovoj oblasti uređuje samo zapošljavanje osoba s invaliditetom pod posebnim uslovima, u tzv. zaštitnim radionicama. Predlogom ovog zakona obezbeđuje se potpuno redefinisanje odnosa između osoba s invaliditetom, kao potencijalno zaposlenih, i radnog okruženja, odnosno poslodavaca.
Iskustva stečena u drugim zemljama govore nam da su samo finansijska sredstva podrške poslodavaca i insistiranje na altruističkom pristupu rešavanja problema nezaposlenosti osoba s invaliditetom nedovoljni za rešavanje ovog problema.
Za buduće zapošljavanje ove kategorije stanovništva potrebno je ustanoviti ekonomske motive, odnosno ove osobe ravnopravno tretirati sa svim ostalim licima koja traže posao. Treba napomenuti da je sistem utvrđene obaveze zapošljavanja ovih lica zakonski predviđen poslodavcima u više evropskih zemalja, i to u visini od 2 do 15% od ukupnog broja zaposlenih kod poslodavaca. Iskustva iz ovih zemalja su pozitivna i pokazuju da se na ovaj način osobe s invaliditetom uključuju ne samo u sferu rada, već i u sve druge oblasti društvenog života i da se drastično smanjuju i uklanjaju prepreke i različite barijere koje stoje pred ovim licima zbog njihove invalidnosti.
Ova izuzetno osetljiva oblast našeg savremenog društva će ovim zakonskom rešenjima biti regulisana na primeren način i zato će poslanička grupa SPS-JS, kada bude ovaj zakon na glasanju, glasati za ove zakone. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima gospođa Milica Vojić-Marković.

Gospođo predsednice, gospođo ministar, dame i gospodo poslanici, pošto je moja poslanička grupa govorila već o ovim zakonima, govoriću, pre svega, o ovom zakonu o rehabilitaciji i zapošljavanju osoba s invaliditetom, jer to dugujem mnogim ljudima sa kojima sam radila tokom svog radnog veka i onima s kojima sam se, inače, družila.
Postoji jako mnogo predrasuda o osobama s invaliditetom. Jedna od najvećih jeste da one ne mogu da se zapošljavaju i rade i da ne mogu da žive od svog rada, nego od socijalne pomoći koju im pruža država. Naravno, u ostvarivanju prava na rad i na zapošljavanje treba zaista da postoji jako velika doza fleksibilnosti, ali je van svake sumnje da osobe s invaliditetom mogu da rade i mogu da se zapošljavaju.
Pre svega, moram da kažem da od 2000. godine zaista postoji jako različit odnos prema osobama s invaliditetom, naročito u vreme prve vlade Vojislava Koštunice, kada su doneta važna i krucijalna dokumenta koja se tiču ove teme. Jedan od njih jeste Zakon o zabrani diskriminacije osoba s invaliditetom, koji daje jedan opšti režim zabrane diskriminacije zbog invaliditeta, ali je i jedan niz zakona, opštih zakona, doprineo poboljšanju položaja ovih osoba. Radi se, pre svega, o Zakonu o radu, zatim, Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, Zakonu o osnovama vaspitanja i obrazovanja, kao i Zakonu o visokom obrazovanju.
Moram da kažem još jedan podatak. U Srbiji ima negde oko 700.000 osoba s invaliditetom. Samo oko 22.500 ih se nalazi na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje. Oni spadaju u onu grupu koja ima visok procenat onih koji su završili fakultete, preko 7% njih je završilo visoke škole, ali je najveći broj onih koji su završili treći i četvrti stepen, no i jedni i drugi i treći imaju užasno malo šanse da se zaposle.
Još jedan procenat, koji je pravi primer za to što govorim – u Evropi se zapošljava otprilike 26% do 30% osoba s invaliditetom, a u Srbiji je taj procenat samo 13%.
Moram da kažem da postoji užasno mnogo problema, koji su vrlo kompleksni kada je reč o zapošljavanju osoba s invaliditetom. Ne treba sada da se baziram samo na toj priči, zato što bih želela da kažem neke mnogo važnije stvari, a moja poslanička grupa, nažalost, nema preterano mnogo vremena da govorim onoliko koliko bih mogla da govorim o ovome.
Moram da kažem samo jednu vrlo važnu stvar, sva udruženja građana s invaliditetom su jako dugo čekala ovaj zakon i ovaj zakon je, od 2004. godine, u raznoraznim oblicima procedure. Sva udruženja su se nadala da će se, kada se ovaj zakon bude doneo, drastično popraviti njihov položaj i da će se zaista moći zaposliti. No, izgleda da ovaj zakon, ovakav kakav je, lepo izgleda, lepo zvuči, ali ne daje preterane nade osobama s invaliditetom da će se zaposliti.
Zašto to kažem? Pre svega, Vlada i vladajuća većina u ovoj skupštini su izabrali najgori mogući trenutak da se ovaj zakon nađe danas pred nama, zato što je, usled svetske ekonomske krize, ali, pre svega, usled nesposobnosti naše vlade, zaista težak trenutak u društvu. Pre svega, zbog vrlo teških ekonomskih uslova, postoji vrlo mala mogućnost da se ovaj zakon primeni. Znam da se predlagač ogradio da će se za godinu dana on tek primenjivati, ali s ovako nesposobnom i kilavom Vladom i s ovakvim merama, godina dana ništa neće značiti, niti će postojati bolji uslovi da se osobe s invaliditetom zaposle.
Da sam u pravu govori i podatak da se prema ovim novim ekonomskim merama, pošto se stalno pojavljuju neke nove, pa neke druge nestaju, Vlada opredelila da sve ono što je teško prebaci na grbaču građana, tako što im je ukinula radna mesta, povećala poreze, smanjila plate, tako da će građani, otprilike, izneti svu težinu ekonomske krize na svojim leđima, a pošto uvek u društvu stradaju upravo marginalne grupe i grupe sa povećanim rizikom, kakve osobe s invaliditetom jesu, tek mogu da očekujem koliko će se kola slomiti na njihovim leđima.
Zbog čega je ovaj zakon potpuno neupotrebljiv? Pre svega, već sam rekla, zato što na prvi pogled ovaj zakon lepo izgleda i lepo zvuči, ali nema nikakvog efekta, zapravo, više je bitan izgled nego sam rezultat. To pokazuje da ovde imate mnogo primera potpuno neuređenih institucija, koje neće moći da funkcionišu. S druge strane, država u ovom zakonu treba da opredeli znatna sredstva kako bi stimulisala poslodavce da zapošljavaju osobe s invaliditetom.
U obrazloženju zakona, predlagač kaže da nema potrebe da se povećavaju sredstva koja su već upotrebljena da bi se neke aktivnosti na zapošljavanju osoba s invaliditetom sprovele. Svako ko bude dobro pročitao ovaj zakon, videće da je strašno važno da se sredstva povećaju i da se poslodavci stimulišu na razne načine, kako bi se osobe s invaliditetom, ipak, zapošljavale. Kako sredstava nema, ne mogu da očekujem ozbiljan pristup realizaciji ovog zakona.
Šta se dešava ako pratimo ovaj duh zakona, kakav slučaj može da se desi? S obzirom na broj radnika koje država kao poslodavac zapošljava, što u administraciji, što u javnim preduzećima, što u agencijama, država je dužna da zaposli 10.000 osoba s invaliditetom. S druge strane, vi imate trenutnu situaciju, da je država jednostavno proglasila da ne mogu da se zapošljavaju nove osobe, znači, nema zapošljavanja. Istovremeno, imate pristup da ćete 10.000 ljudi da zaposlite. Prosto, imate jedan nesklad. U slučaju da ih ne zaposlite, država sada mora da plati u fond za svaku osobu koju ne zaposli tri puta minimalni lični dohodak, trostruku sumu minimalnog ličnog dohotka, što će reći da postoje zaista velike pare koje su potrebne za realizaciju ovog zakona. Njih nema, pa je, prosto, situacija smešna. Znači, jedno pišemo, a znamo da se to neće moći primeniti.
Dalje, kako ćemo da stimulišemo poslodavce koje smo doveli do potpunih propasti firmi? Mi ovog trenutka imamo 57.000 firmi koje su u blokadi, a treba da stimulišemo poslodavce, koji svakog dana mogu da otpuste desetinu radnika, da zaposle nove radnike. Onda dolazimo do toga da ćemo da kažemo da će osobe s invaliditetom da uzimaju radna mesta nekim drugim ljudima i onda ćemo doći do toga da u društvu širimo još i mržnju.
Ono što je najstrašnije i što pokazuje pravu nameru onog ko je predložio ovakav zakon jeste to da je predlagač odlučio da se osnuje fond koji će da finansira aktivnosti osoba s invaliditetom na zapošljavanju i da tim fondom ne mogu da raspolažu niti da odlučuju kako će se njime raspolagati osobe s invaliditetom. Geslo osoba s invaliditetom jeste da se bez njih ne može odlučivati o njima.
Ovom prilikom moram da kažem da je Poslanička grupa DSS-a uložila dva amandmana na ovu oblast, oba amandmana na član 2. i član 28. pratećeg zakona. Odbijena su.
Dakle, predlagač i Vlada smatraju da osobe s invaliditetom ne treba da odlučuju same o sebi, nego će Vlada mnogo bolje odlučiti o njima.
Kako će Vlada da odluči o njima, evo, ja ću da kažem dva primera. Podsetiću vas, pre nekoliko godina, isti ministar Dinkić koji predlaže ovaj zakon, nije mi jasno zbog čega nije danas ovde, taj isti ministar Dinkić je pravo osoba s invaliditetom da dobijaju automobile koji su potrebni da bi se kretali ukinuo, obrazlažući to zloupotrebom tog prava. Kada se pravo zloupotrebi, postoji institucija u ovoj zemlji, valjda ministar nije dobro znao, i onda se to pravo drugima ne ukida.
Još jedna priča koja je vrlo važna, to je jedan slučaj iz Krupnja, koji stalno pominjem. Lokalna samouprava nije sposobna da obezbedi pet hiljada dinara, koliko treba jednoj osobi s invaliditetom da bi posećivala dnevni boravak. Toliko o tome. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima gospođa Snežana Stojanović-Plavšić.

Zahvaljujem. Mislim da su predlozi ova dva zakona o kojima ćemo danas govoriti zaista krucijalni i od izuzetne važnosti baš u ovom trenutku i smatram da je posebno važno da oni budu doneseni sada kada se Srbija suočava s ekonomskom krizom, kako ta kriza ne bi dodatno ugrozila one koji su najugroženiji, a to su nezaposleni i osobe s invaliditetom.
Zaista mi je zanimljivo bilo da juče i danas, pažljivo sam slušala, slušam argumente onih koji neće glasati za ove zakone, jer sam uverena da oni ne samo da čine lošu procenu kada su u pitanju interesi građana, već sam uverena da čine i veoma lošu političku procenu. Na neke od tih primedaba ću, nadam se, imati vremena da odgovorim.
Da se vratim na temu zašto je važno u ovom trenutku razgovarati o nezaposlenosti i o mogućnosti da se ona smanji. Zato što najveći broj siromašnih u Srbiji jesu upravo oni koji su nezaposleni. Za odgovor onima koji su juče govorili o tome da se u Srbiji siromaštvo povećava, moram, zarad istine i građana, da kažem činjenice.
U proteklom periodu, siromaštvo u Srbiji je smanjeno, i to znatno, sa 14,6%, na 6,6% u 2007. godini. U 2008. godini, nažalost, beležimo stagnaciju smanjenja siromaštva, što jeste nešto što treba da služi kao opomena i naravno da nam je zadatak da u 2009. godini ne dođe do ekstremnog povećanja siromaštva u Srbiji, da se ne desi ono što se dešavalo 90-ih godina, a to je da 70% stanovništva bude siromašno. To je nešto što se u Srbiji sigurno neće ponoviti, jer ona ima jako dobra iskustva na tom planu.
Nezaposleni ljudi čine 50% siromašnih, a indeks njihovog siromaštva je 19,7% u odnosu na opšti indeks koji je 6,6%, kao što sam i rekla. Naravno, kao što bi se očekivalo, nezaposleni su tri puta siromašniji od opšte populacije.
Želim da kažem nešto u vezi s obrazovanjem i siromaštvom. Naime, najneobrazovaniji, najmanje obrazovani građani Srbije su i najsiromašniji. Oni koji nemaju osnovnu školu, siromašni su u indeksu 18,7%, a oni koji imaju završenu samo osnovnu školu, 10,3%. Znači, oni čine 71% najsiromašnijih. S visokom i višom školom, indeks siromaštva je svega 0,6% i oni čine samo 1,7% siromašnih.
Zašto govorim o ovome? O ovome govorim zato što sam uverena da zakon o zapošljavanju i o osiguranju za slučaj nezaposlenosti ima upravo ovaj cilj, a to je da obrazovanje uključi u borbu protiv nezaposlenosti, pre svega, kroz aktivne mere zapošljavanja. Tu dolazimo do onoga u čemu se razlikujemo mi u G17 plus, koji ćemo ovaj zakon podržati, od onih iz opozicije, koji ga, nažalost, neće podržati, a to je odnos prema nezaposlenosti, odnos prema politici, odnos prema državi uopšte.
Da li se zalažete za pasivnost, da li se zalažete za deaktivizaciju građana, ili se zalažete za aktivne mere, za mogućnost da građane aktivirate kao nosioce i donosioce odluka u državi, ili vam je cilj da oni budu pasivni, da im date neke nadoknade od kojih će živeti i da ne bude previše mogućnosti za učešće u javnom životu?
G17 plus se zalaže za ovu drugu varijantu i zato izuzetno podržavam aktivne mere zapošljavanja. Verujem da je ovo težište, koje se sa pasivnih prebacuje na aktivne, mogućnost da se broj nezaposlenih u Srbiji smanji. Zašto? Zato što je karakteristika nezaposlenosti u Srbiji, između ostalih, i ta da ljudi koji su prijavljeni u Službi za zapošljavanje nemaju kvalifikacije koje zahtevaju savremeni uslovi rada. Nažalost, nismo na vreme izvršili reformu školstva, tako da naše obrazovne institucije, pre svega, mislim na srednje škole, najčešće ne daju one kadrove, one veštine i one sposobnosti koje su potrebne za zahteve savremenog radnog mesta. To je nešto na čemu će sada država morati ozbiljnije da radi i ona će raditi i kroz ovaj zakon i kroz aktivne mere zapošljavanja.
Želim, takođe, da kažem da zaposlenost nije socijalna kategorija sama po sebi i da ukoliko nezaposlene guramo u socijalu, oni neće imati mogućnosti da iz tog stanja nezaposlenosti izađu.
Ono što jeste zaista za pohvalu, to je, pre svega, individualni plan zapošljavanja, mogućnost da nezaposleno lice aktivno učestvuje u kreiranju svog plana zapošljavanja, u traženju mogućnosti za svoje zaposlenje i u revidiranju tog plana, zajedno sa stručnjacima koji će nam u tome pomagati.
Takođe, profesionalna orijentacija i savetovanje je nešto što je zaista potrebno ljudima koji su na tržištu rada, koji su, nažalost, često pasivizirani u svojoj mogućnosti da posao nađu.
Pozdravljam i meru subvencija za teško zapošljive kategorije i želim da kažem da se na tržištu rada nalazi, recimo, 15,7% ljudi koji čekaju posao od 3-5 godina, 12,8% ljudi koji čekaju posao 5-8 godina, a onih koji čekaju posao preko 10 godina ima 10,6%. Ovo je ogroman procenat ljudi koji tri, pet ili deset godina nisu radili i potpuno je jasno da su se oni udaljili i od svoje struke i od svih mogućih veština koje će ih dovesti do boljeg posla, koje će ih dovesti do posla koji će adekvatno obavljati. Zbog toga su aktivne mere zapošljavanja i dodatno obrazovanje, prekvalifikacije, dokvalifikacije i svi mogući podsticaji koji se ovim zakonom nude, apsolutno, odgovor na nezaposlenost i dodatni odgovor na krizu koja nas čeka.
Što se tiče zakona o zapošljavanju osoba s invaliditetom, mislim da tu nema puno da se o njemu priča, jer ono što je imalo da se o njemu kaže rečeno je u proteklih nekoliko godina.
Želim da naglasim da ovaj zakon nije od juče, da nije donesen po hitnom postupku, niti je bio u pripremi mesec ili dva dana. Želim da kažem kolegama da je ovaj zakon pripreman već nekoliko godina, i oni to jako dobro znaju, pripreman je kroz razna ministarstva i potpuno nebitno koji je trenutno ministar u određenom ministarstvu. Takođe, u pripremi ovog zakona i, uopšte, inicijativi za njegovo donošenje učestvovale su same osobe s invaliditetom. Želim da pohvalim njihov aktivizam i njihovu upornost na ovom planu.
Želim da pohvalim to što su na vreme uvideli da invalidnost nije nešto što će ih udaljiti iz sredine, već nešto što će omogućiti da budu aktivni članovi društva. Osobe s invaliditetom su prepoznale da njima nisu potrebna socijalna davanja, nego da im je potreban posao, kao i svakom drugom. Mislim da će svako ko bude protiv ovog zakona osporiti ovo njihovo pravo.
Kada se traže mane ovog zakona, to su zaista neke sitnice. Nijedan zakon nije savršen i složiću se da on možda ima par nedostataka, ali potpuno sam sigurna da svi zajedno znamo, bez obzira na političke interese, da je ovaj zakon od najvećeg interesa za osobe s invaliditetom.
Neću ponavljati statistike vezane za osobe s invaliditetom, to svi jako dobro znamo, znamo da ih je zaposleno samo 13%, da ih je bez osnovne škole oko 50% itd. Ovo je prvi reformski zakon u ovoj oblasti koji pruža potpunu zaštitu od diskriminacije osobama s invaliditetom, jer im omogućava zapošljavanje.
Što se tiče procene radne sposobnosti, o kojoj je juče diskutovano, želim da kažem da se ona u velikom meri razlikuje od pristupa koji je postojao do sada. Procena radne sposobnosti se sada vrši u odnosu na ono šta osoba s invaliditetom može da radi, a ne u odnosu na ono šta ona ne može da radi, kako je to bilo do sada.
Ovaj zakon donosi posebne oblike zapošljavanja osoba s invaliditetom, i pod opštim i pod posebnim uslovima. Takođe, ovaj zakon omogućava prilagođavanje poslova, radnog mesta osobama s invaliditetom, kao i zapošljavanje u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju, zapošljavanje u socijalnim preduzećima, kod drugih poslodavaca uz prilagođavanje itd.
Ono što želim da naglasim jeste da su veoma značajan oblik zapošljavanja osoba s invaliditetom radni centri, o kojima je juče bilo reči. Želim da kažem o njima nešto, da li su potrebni ili nisu potrebni; bilo je diskusije između raznih predstavnika udruženja osoba s invaliditetom. Radni centri omogućavaju rad onim osobama s invaliditetom koje nisu u stanju da se zaposle na drugi način u otvorenoj privredi, ili u preduzećima za zapošljavanje osoba s invaliditetom. Praktično, u radnim centrima se sprovode aktivnosti osoba s invaliditetom čiji je učinak manji od trećine radnog učinka zaposlenog na uobičajenom radnom mestu. To je dodatni oblik koji će omogućiti zapošljavanje i onih osoba s invaliditetom koje su, da tako kažem, još pod većim stepenom rizika od ostalih osoba s invaliditetom.
Želim nešto da kažem i o posebnoj kategoriji osoba s invaliditetom, a to su osobe sa mentalnim invaliditetom. To su ljudi koji su dodatno ugroženi, da tako kažem, zbog činjenice da često nisu u stanju da zastupaju sami sebe. Naravno da naša koleginica Gordana Rajkov, gospodin Damjan Tatić, ili moj prijatelj iz Leskovca, Svetozar Marjanović, koji su osobe s invaliditetom visokih intelektualnih kapaciteta, mogu da zastupaju sebe i oni su svojim aktivizmom doveli do toga je u ovoj državi donošen niz zakona koji poboljšavaju položaj osoba s invaliditetom.
Postoji kategorija lica koja su mentalno ometena i koja nisu u stanju da zastupaju sebe. Zaista je to područje na kome posebno treba raditi i treba stvoriti dodatne mogućnosti za rad, što je ovaj zakon učinio u izvesnoj meri. Međutim, svakako se neću složiti s tim da nije potrebno uopšte vršiti procenu radnih sposobnosti i da nije potrebno da postoje bilo kakve komisije koje bi ocenjivale procenu radnih sposobnosti, upravo zbog toga što će te komisije služiti za to da daju jedan pozitivan, proaktivan pristup, kako bi predložile moguće mere i podršku koju te osobe treba da dobiju za rad.
Želim da pohvalim Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj, posebno osobe koje su radile na donošenju ovog zakona, želim da pohvalim Ministarstvo za socijalnu politiku, koje je, takođe, učestvovalo u ovome. Želim da pohvalim osobe s invaliditetom i njihova udruženja, koja su doprinela da ovaj zakon bude bolji, i želim da pohvalim poslanike, koji su imali aktivan pristup i učestvovali u poboljšanju ovog zakona.
Posebno hoću da istaknem amandman, za koji se nadam da će postati sastavni deo ovog zakona, a to je amandman koji će omogućiti da kategorije lica s invaliditetom o kojima sam govorila, a to su osobe kojima je, nažalost, oduzeta i poslovna sposobnost, budu u prilici da rade i u otvorenoj privredi, odnosno kod poslodavca. To je projekat koji postoji već pet godina, postoji u "Mekdonaldsu", koji omogućava deci s invaliditetom da pod jednakim uslovima, sa svim svojim vršnjacima, borave u ovakvim objektima i da u njima rade.
Mislim da je to što ovaj zakon donosi za kategoriju osoba s invaliditetom, za njihove roditelje, udruženja osoba s invaliditetom, apsolutno, nešto što mora podržati svaka politička opcija i da to nije političko pitanje, da je to pitanje dobrobiti građana naše države. Zaista se nadam da će sve stranke u ovoj skupštini podržati ovaj zakon i promeniti politički odnos prema pitanjima koja nisu politička. Zahvaljujem.

 Zahvaljujem, gospođo Stojanović-Plavšić.
Reč ima narodni poslanik Vlatko Ratković.

Poštovana predsednice, gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, nesumnjivo je da je nezaposlenost jedan od najznačajnijih društvenih problema Srbije. Mislim da je to nesporna činjenica i da imamo konsenzus u celom Parlamentu o konstataciji i dijagnozi, ali, sudeći po stavovima pojedinih poslaničkih grupa koje ne nameravaju da podrže ova dva zakona, barem ne u ovoj formi o kojoj govorimo u načelu, očito je da imamo različit pristup prema načinu rešavanja ovog društvenog problema.
Moramo priznati da je alarmantan podatak da je stopa nezaposlenosti u Srbiji jedna od najvećih u Evropi, da je daleko, daleko veća u odnosu na razvijene zemlje koje su članice EU. S druge strane, ne možemo imati iluziju da jedan zakon može da reši pitanje nezaposlenosti. Sigurno je da se pitanje zapošljavanja rešava stvaranjem jednog zrelog privrednog ambijenta, kvalitetnom međuregionalnom saradnjom, našim evropskim integracijama, ali je neophodno da postoji normativni okvir koji je, kroz formu ovog predloga zakona, po mom mišljenju, dobra osnova da redefinišemo segmente iz ove oblasti.
Zašto donosimo ovaj zakon? Zato što su dosadašnja iskustva, pre svega, pokazala da dosadašnja rešenja u postojećoj legislativi nisu adekvatna. To je jedan disbalans, disproporcija podrške aktivnoj i pasivnoj politici zapošljavanja, i to 80% u korist tzv. pasivne politike zapošljavanja. Rešenja koja nudi ovaj zakon idu u suprotnom pravcu. Ona podstiču aktivnu politiku zapošljavanja, bilo da se odnose na institucije, bilo da se odnose na sama lica koja traže zaposlenje.
Jedna od novina u ovom zakonu, po meni je to ključna sintagma, reč – akcioni plan. On je osnov za budžetsko planiranje. Znamo da možemo planirati, ali ako nema budžeta i ako nema finansijske zaleđine za sprovođenje planova, onda nema ništa od toga. Zakon daje osnovu za stvaranje akcionih planova. To je samo jedan segment ovog zakona.
Kvalitet koji nude postojeća rešenja u ovom predlogu zakona jeste nova kategorija nezaposlenih lica i lica koja traže posao. Ovde uvodimo učenike, studente, penzionere, kao lica koja traže zaposlenje, i sigurno je njihov socijalni, uopšte, društveni status ovim zakonom dobija na težini.
Neću da ponavljam na koja se sva relevantna dokumenta Saveta Evrope, Međunarodne organizacije rada itd. i našeg ustava oslanja ovaj zakon. O tome su govorile moje kolege iz poslaničkih grupa ZES-a, SPS-a, G17.
Ono što je važno istaći, jeste "decentralizacija" u ovoj oblasti. Pored centralnih organa, moramo da napravimo jednu disperziju u čitavom sistemu i politiku zapošljavanja i rešavanja nezaposlenosti staviti u nadležnost lokalnih samouprava i autonomnih pokrajina.
Navešću jedan konkretan primer i veoma sam obradovan zbog toga. Nedavno sam prisustvovao prezentaciji koju je uradilo Pokrajinsko izvršno veće AP Vojvodine, konkretno, ministar za rad i zapošljavanje, ravnopravnost polova, gospodin Miroslav Vasin, gde je predviđen čitav niz konkretnih mera koje se tiču zapošljavanja, odnosno podsticaja za poslodavce za zapošljavanje novih radnika, bilo da su to pripravnici, bilo da su to pojedine ranjive grupe, da kažem, između ostalog, i lica s invaliditetom, lica koja pripadaju romskoj populaciji i mnoga druga lica.
To je jedan budžet koji je primeren sadašnjem trenutku, trenutku krize, koji nije preglomazan, ali sigurno će dovesti do očuvanja postojećih radnih mesta, čak i do povećanja radnih mesta na teritoriji AP Vojvodine. Ovo govorim u kontekstu jednog od od rešenja iz ovog predloga zakona, da i autonomne pokrajine imaju svoje akcione planove.
Planiranje na nacionalnom nivou u lokalnim tržištima rada, aktivna politika zapošljavanja, angažovanje svih resursa Nacionalne službe za zapošljavanje, uključujući i lokalne samouprave, po mom mišljenju su ključni kvaliteti ovog predloga zakona.
Što se tiče zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba s invaliditetom, nesporno je da imamo jedan pravno- normativni vakuum u ovoj oblasti i moram da kažem da ovo pitanje nije samo privrednog, radno-pravnog karaktera. Ovo je pitanje ljudskih prava, ovo je pitanje našeg strateškog opredeljenja da Srbiju stvaramo kao otvoreno društvo, kao društvo jednakih šansi i da pitanje zapošljavanja i osposobljavanja lica s invaliditetom, kao posebno ranjive grupe u našem društvu, koja je često bila meta diskriminacije, moramo da rešavamo i kroz ovu normativnu oblast.
Nedavno smo usvojili Zakon o zabrani diskriminacije. I ovaj zakon sigurno doprinosi poboljšanju njihovog položaja. Ne treba ovo da radimo samo sa aspekta altruizma, kako je to rekao jedan uvaženi kolega. Ova lica moramo da posmatramo i tretiramo kao ravnopravne članove društvene zajednice i da im kroz sva ova zakonska rešenja omogućimo jednak pristup na tržištu rada i njihov bolji položaj, jer tako stvaramo ne samo bolje uslove života za njih, tako stvaramo jedno bolje društvo i bolju državu.
Zbog toga Demokratska stranka, odnosno Poslanička grupa ZES-a, snažno podržava ova dva zakonska projekta, veoma važna za naše društvo. Zahvaljujem.