Zahvaljujem, gospodine Palaliću.
Reč ima narodni poslanik, gospođa Zlata Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, mogu, na kraju, da postavim pitanje – kada se jedna vlada smatra odgovornom i humanom?
Pre svega, kada ne laže građane i kada ne koristi marketinške poteze u ime naroda za pridobijanje istog tog naroda, a da, pri tom, ti marketinški potezi neće doneti nikakve rezultate po same građane.
Ako govorimo o politici zapošljavanja, to je zaista nešto što je vrlo atraktivno u ovom trenutku, pogotovo što tonemo u sve dublju ekonomsku krizu.
Kada upotrebljavamo eufemizam ''teže zapošljivo stanovništvo'', trebalo bi, u stvari, da koristimo naziv koji sam juče kvalifikovala, to je ''radno otpisano stanovništvo'', a svakodnevni otkazi nam to dokumentuju. To su ljudi koji se nigde neće zaposliti.
Govorimo o politici zapošljavanja i veličamo je na sve moguće načine, a bilo bi dobro da se pozabavimo politikom otpošljavanja, jer je ona trenutno na delu, pošto imamo zaista jednu ekspanziju otkaza.
Ako je ta politika zapošljavanja usmerena na one ljude koji svakodnevno dobijaju otkaze, pa će se jedan deo od 10 hiljada koji dobiju otkaze, njih 100-200, zaposliti u nekim firmama, nekim programima, tu možda može da se govori o povremenom, privremenom i minimalnom rešavanju problema koji je na delu, ali prava politika zapošljavanja je kada imamo zaista uposleno stanovništvo i kada uz to uposleno prilivamo novozaposleno stanovništvo.
Dakle, to je ono što očekujemo kao odgovor.
Što se tiče programa o zapošljavanju invalidnih lica, prema kojima društvo zaista treba da pokaže maksimalnu brigu i odgovornost, mi smo od jutros, pitanjem koje je postavio gospodin Markićević o amandmanu koji je prihvaćen na rebalans budžeta i koji do dana današnjeg ne da nije realizovan, nego nemamo ni odgovor na to šta se s njim dalje događa, dokumentovali kakva je ta briga na delu.
Reći ću vam još jedan problem koji imamo kada je u pitanju upravo ova kategorija stanovništva.
Svakodnevno smo zatrpani pitanjima građana koji su invalidi i koji su po tom osnovu kupili automobil, koji im je nužan iz raznih potreba, i koji imaju pravo na povraćaj PDV-a, koji su sve svoje obaveze, što se toga tiče, administrativno odradili.
Znate li koliko je jednom takvom licu teško da ispuni svu onu papirologiju, da vam je dostavi, znate li koliko oni čekaju na taj povraćaj?
Po dve godine, i nemaju nikakav odgovor, a uglavnom se ide, to je ta informacija koju dobijaju, koju nam plasiraju, vi proverite da li je to tako, na iscrpljivanje njihovog strpljenja, pa mnogi odustanu i više ne traže.
Tu treba pokazati brigu. Tim ljudima je povratak PDV-a koji su ostvarili vrlo važan. To su njihova sredstva, to su sredstva koja oni dalje usmeravaju u svoje lečenje.
Samo uzimam sa rezervom predlog koji je došao od gospodina Dinkića, naravno, jer moram svaki put da proverim džepove, da proverim torbu kada on nešto predloži, čisto da mi neko ne bi ubacio onih hiljadu evra sa kojima ne znam šta bih u ovom trenutku.

Zahvaljujem, gospođo Đerić.
Povredu Poslovnika reklamira narodna poslanica, gospođa Milica Vojić–Marković. Izvolite.

Hvala gospođo predsednice. Prosto, moram da se pozovem na član 104. Poslovnika, koji kaže – narodni poslanici su dužni da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine, i u trećem stavu – nije dozvoljeno korišćenje uvredljivih izraza, kao ni iznošenje činjenica i ocena koje se odnose na privatni život drugih lica.
Moram da vas zamolim, pošto se podrazumeva da ova ista pravila, kao i poslanici, poštuju svi prisutni, da opomenete gospođu ministra Kalanović, koja se za vreme izlaganja poslanika DSS-a, a mi smo vrlo argumentovano govorili, nikoga nismo vređali, neprestano smejuljila, dobacivala i sada je, dok je govorio poslanik Palalić, dobacila koleginici jedan vrlo uvredljiv izraz, koji smo mogli da pročitamo sa usana. Nije u redu da se na takav način odnosi prema poslanicima. Hvala.

 Molim sve poslanike da vode računa o dostojanstvu Skupštine i sve prisutne …
(Narodna poslanica Milica Vojić–Marković, s mesta: Zamolila sam da se ovo odnosi na gospođu ministra.)
… hoćete li dozvoliti da završim rečenicu? Može biti da je naša interpretacija pogrešna, ali i od gostiju i prisutnih članova Vlade očekujemo iste standarde koji važe i za nas. Zahvaljujem.
Zaključujem zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti i Predlogu zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom.
Prelazimo na 44-49. tačku dnevnog reda – PREDLOZI ODLUKA O PRESTANKU SUDIJSKE DUŽNOSTI, RAZREŠENjU SUDIJSKE DUŽNOSTI, PRESTANKU DUŽNOSTI JAVNOG TUŽIOCA, PRESTANKU DUŽNOSTI ZAMENIKA JAVNOG TUŽIOCA I PRESTANKU SUDIJSKE DUŽNOSTI (od 26. marta 2009. godine, pod brojem 1076 i 1077 – zajednički načelni pretres)
Zahvaljujem gospođi Kalanović i njenim saradnicima na vrlo požrtvovanom radu s nama.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o predlozima akata iz dnevnog reda o tačkama od 44 do 49, a pre otvaranja pretresa, podsećam vas da, prema članu 163. stav 1, a shodno članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće:
Poslanička grupa Za evropsku Srbiju – jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; Poslanička grupa SRS – jedan sat, osam minuta i 24 sekundi; Poslanička grupa G17 plus – 28 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica – 25 minuta 12 sekundi; Poslanička grupa "Napred Srbijo" – 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa SPS - JS – 18 minuta; Poslanička grupa LDP – 14 minuta i 24 sekundi; Poslanička grupa Nova Srbija – 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina – osam minuta i 24 sekunde i Poslanička grupa PUPS – šest minuta, a saglasno članu 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanik Vladan Batić, koji nije član nijedne poslaničke grupe, ima pravo da govori do pet minuta.
Molim poslaničke grupe da podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika, ako to već nisu učinile.
Obaveštavam vas da će, po ovim tačkama dnevnog reda, poslaničke grupe predstavljati narodni poslanici: gospođa Judita Popović, Poslaničku grupu LDP-a, gospodin Miroslav Petković, Poslaničku grupu DSS – Vojislav Koštunica, Marina Raguš, Poslaničku grupu SRS-a.
Saglasno članu 163, a shodno članu 142. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički jedinstven pretres o Predlogu odluke o prestanku sudijske dužnosti, pod brojem 118-76/09, 118-1076/09 i 118-1077/09, Predlogu odluke o prestanku dužnosti javnog tužioca, od 6. marta 2009. godine.
Da li predstavnik predlagača Boško Ristić, predsednik Odbora za pravosuđe i upravu, želi reč? (Ne)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da)
Reč ima gospođa Judita Popović.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, koliko znam, postoji jedan konsenzus u društvu u pogledu toga kakav bi trebalo da  bude sudija i kakav bi trebalo da bude sud. Od sudija se očekuje stručnost, dostojanstvo, da budu ljudi od integriteta, očekuje se poštenje. Od sudova se očekuje da budu nezavisni, da budu samostalni u svom radu.
U toku novembra i decembra prošle godine smo raspravljali o setu pravosudnih zakona i, koliko sam primetila, baš se niko nije založio za nestručnog sudiju, za nedostojnog sudiju, za nepoštenog sudiju, a nisam primetila ni da se neko založio za zavisno sudstvo. Kako je moglo da se desi to da u toj kampanji, u toj eri zalaganja za reformu pravosudnog sistema Vlada donese jednu uredbu pod nazivom – izmena Uredbe o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ? Ta uredba je doneta 27. novembra 2008. godine.
Zašto posebno ističem ovu uredbu? Zato što je ona eklatantni primer šta se javno radi, za šta se javno neko zalaže, a šta se u tajnosti iza brda valja. Naime, predlagač zakona, Vlada, odnosno resorno ministarstvo, isticali su u obrazlaganju tih pravosudnih zakona da je potrebno da sudovi budu nezavisni, samostalni u svom radu, kao i da sudije imaju određene kvalitete koji ih čine dostojnim za rad u sudovima. Međutim, ista ta vlada koja se zalagala za ova načela, za ove vrednosti, donosi uredbu kojom, bukvalno, anulira sva ta svoja zalaganja za neku pravdu, za neku pravičnost, nezavisnost i samostalnost.
Naime, ova uredba je u potpunosti neustavna, nezakonita, a kao podzakonski akt predstavlja i mešanje, odnosno stavlja se u nadređeni položaj u odnosu na Ustav, kao i na zakone.
Neću posebno da govorim o uredbi koja je doneta jula 2008. godine od strane prethodne vlade, samo ću da se ograničim na ovu uredbu, koja, navodno, menja suštinu prethodne uredbe, koja je imala apsolutno isti cilj i iz istih razloga je doneta, očigledno, zato što ova vlada, još uvek aktuelna, još uvek vlada i donosi uredbe koje ne dopunjuju i ne čine ništa da bi se zakoni poštovali. Šta drugo možemo očekivati od Vlade ako se ovakva uredba donese?
Ovo je jedno kreativno tumačenje načela nezavisnog sudstva, jer su, na osnovu ove uredbe, određeni postupci koji se vode pred našim sudovima prekinuti, odnosno zastalo se s postupanjem tih predmeta.
Radi se o sledećem. Naime, posle raspada SFRJ, na teritoriji Srbije je ostalo mnogo nekretnina u vlasništvu firmi iz drugih republika. Njihovo korišćenje je tada, 1991. godine, regulisano Vladinom uredbom o privremenoj zabrani raspolaganja određenim nepokretnostima, pokretnim stvarima i pravima. Novonastale firme, faktički, mogle su da koriste tu imovinu, ali nisu mogle da raspolažu tom imovinom i nisu mogle da je stavljaju pod hipoteku. Radilo se o čistom korišćenju.
To je jedna uredba iz 1991. godine, koja se može razumeti i shvatiti. Na ovaj način se i ta neka imovina, koja je bila vlasništvo nekih drugih pravnih i fizičkih lica van teritorije Srbije, stavljala u neku vrstu zaštite. Ona je opstala svih tih komplikovanih kriznih godina, devedesetih. Međutim, 2004. godine, kada su sve republike bivše države usvojile Sporazum o sukcesiji, a Skupština Republike Srbije je isti sporazum ratifikovala, taj sporazum je uveden u pravni sistem naše države. Taj sporazum o sukcesiji postao je zakon i kao takav ser morao poštovati.
Suština tog sporazuma je da imovina koja je vlasništvo pravnih lica koja svoja sedišta imaju van teritorije Srbije ostaje u njihovom vlasništvu i više niko nema pravo da raspolaže tom imovinom. Štaviše, skida se bilo kakva zabrana, tako da vlasnik može da raspolaže, a nikako korisnik.
Napominjem da je vlasnik pravno lice koje nije sa teritorije Srbije. Tako je to ostalo upisano i u zemljišnoj knjizi, gde zemljišna knjiga postoji, kao i u Republičkom geodetskom zavodu, u katastru.
Sve je jasno, imate titulara vlasnika, imate još uvek korisnika i tada je ''Borovo'', koje je imalo određene svoje nekretnine, određene svoje poslovne prostore na teritoriji Srbije, oglasilo prodaju svojih poslovnih prostora, zajedno sa svom imovinom, nekretninama i ostalim.
Šta se dešava? Nakon oglasa, javili su se zainteresovani i pri tom tražili savet i od Ministarstva finansija, i od Narodne banke, i od Ministarstva pravde, da li mogu da se upuste u sklapanje poslova u vezi s tim nekretninama o kojima govorimo. Nisu dobili nijedan negativan stav, nisu dobili nikakvo upozorenje da, eventualno, ne mogu da kupuju, odnosno da bi taj pravni posao bio skopčan s određenim rizicima i da nije baš preporučljivo da se kupi.
Dakle, imamo jedan redovan pravni posao, imamo prodavca koji prodaje nekretnine, imamo kupce koji su zainteresovani za kupovinu i desi se to da 15 pravnih lica kupi određene lokale i poslovne prostore tog ''Borova'' iz Hrvatske, sklope se ugovori, kako to zakon nalaže, Zakon o prometu nepokretnosti, overe te ugovore, plate porez na prenos apsolutnih prava.
Dakle, što se kupaca i prodavca tiče, ugovor je u celosti realizovan, zato što je i novac koji je predviđen za tu prodajnu cenu isplaćen prodavcu, i to sve uz saglasnost Narodne banke, kao i Ministarstva finansija, koji su dali saglasnost ''Borovu'' da otvori nerezidentni račun na koji su kupci lokala uplatili novac.
Imamo jedan pravni posao, više pravnih poslova, najmanje 15, koji je u celosti realizovan što se obaveza prodavca i kupaca tiče. Međutim, samo u jednom delu ugovor nije realizovan, a to je predaja poseda, predaja državine te kupljene imovine. Ta predaja nije zbog krivice prodavca koji je zaista želeo da ugovor poštuje u celosti i da ga realizuje, već je nastala smetnja od strane onog koji koristi nekretninu.
Dakle, to je taj ''Boreli-Borovo'', čiji status je, inače, pod znakom pitanja, zato što je Vrhovni sud Srbije poništio tu fuziju ''Borova'' i ''Borelija'', tako da je pitanje da li to uopšte postoji, ''Borovo- Boreli'', ili samo ''Boreli'' i tome slično.
Imamo problem korisnika nekretnina koji te lokale, poslovne prostore koristi više od 10 godina, znajući da nije vlasnik tih nekretnina, ali odbija da te nekretnine preda u posed pravom vlasniku, odnosno pravnom prethodniku novih vlasnika, a posebno ističem da su novi vlasnici to svoje pravo vlasništva uknjižili u zemljišne knjige, upisali u katastre. Imamo jedno čisto stanje titulara vlasnika, imamo čisto stanje zloupotrebe jednog korisnika.
Vraćamo se sad na ovu uredbu koja anulira i pravi se da ne zna za postojanje Ustava, koji garantuje privatnu svojinu, pravi se da ne zna šta to znači član 37. Zakona o svojinsko-pravnim odnosima, koji tačno označava pravila koja su potrebna, uslove koji su potrebni da vlasnik zatraži svoju imovinu, odnosno nekretninu, od onoga koji je nesavesno drži, a da vlasnik normalno dokazuje tu svoju imovinu. Ta uredba, čini mi se, prenebregava da postoji i Zakon o ratifikaciji, odnosno o sukcesiji.
Kada uredba stavlja sa strane i donosi jedan član, odnosno predviđa u tom članu da će se korisnik poslovnog prostora sporazumeti sa vlasnikom poslovnog prostora, konkretno, ''Boreli'' i vlasnik ''Borovo'' iz Hrvatske, o načinu, odnosno o raspodeli imovinsko-pravnih odnosa, onda meni tu nešto nije jasno. Šta to znači? Da li Vlada, donosilac te uredbe, ne zna šta radi, ili vrlo dobro zna, a očigledno je pristrasna u korist jednog od tih učesnika u celoj ovoj priči?!
Pre svega, Vlada kao izvršni organ ne može ni u kom slučaju da utiče na imovinsko-pravne odnose. Vlada ne može da naredi kako se stiče pravo vlasništva, a Vlada uzima sebi to pravo, članom 4. ove uredbe, jer očekuje od nadležnih organa da po službenoj dužnosti upisuje pravo korišćenja, odnosno pravo raspolaganja u zemljišnoj, odnosno drugoj javnoj knjizi o evidenciji nepokretnosti i pravima nad njima u korist društvenog preduzeća, radi sprovođenja postupka privatizacije. To, konkretno, znači da, ukoliko se u roku od 90 dana ne postigne taj sporazum između ''Borova'' i ''Borelija'', podrazumeva se da nadležni organ, tj. zemljišna knjiga i katastar, upišu pravo korišćenja i pravo raspolaganja u korist ''Borelija''.
Šta to znači u drugom redu? To znači da Vlada, pre svega, ne koristi ni prave, ni stručne termine, kada kaže: ''pravo korišćenja''. Na osnovu čega? Po kom pravnom osnovu? Pravo raspolaganja, po kom pravnom osnovu? Šta mu znači to pravo raspolaganja? Nalaže nešto što ne bi mogla Vlada da nalaže zemljišnoj knjizi i katastru da uradi, protivno svim zakonima, pozitivnim propisima koji regulišu sticanje prava svojine, koje regulišu način korišćenja nekretnine.
To vam je isto kao kada biste vi sada, kao vlasnik nekretnine, pustili nekog zakupca da koristi tu nekretninu, tražili od njega da plaća zakup i onda, posle izvesnog vremena, tražili od Vlade da donese uredbu kojom nalaže da vi kao vlasnik i vaš zakupac sklopite sporazum kako ćete da rešite imovinsko-pravne odnose u vezi s nekretninom nad kojom vi imate pravo vlasništva. Pa ćete se vi pitati – zašto, pa ja sam vlasnik? Ne, ne, ne, on je koristio tu nekretninu i ukoliko nećete da sklopite sporazum (normalno, zašto biste sklapali bilo kakav sporazum, zašto biste vi pregovarali s korisnikom tih lokala, kao što se ni "Borovo" neće koristiti tom obavezom koju mu nameće naša vlada), po isteku 90 dana, vi, jednostavno, gubite pravo svojine.
O čemu se radi? Ovde se radi o jednoj zloupotrebi koju Vlada primenjuje tom svojom uredbom. Šta to znači? Jel mi to šaljemo stranim investitorima poruku da jednom uredbom možemo da promenimo i titulara, pravo vlasništva, možemo da uradimo šta god hoćemo, možemo da naredimo zemljišnoj knjizi da promeni vlasnika, možemo da uzmemo tu imovinu, možemo da je damo kome hoćemo, a vi nam ne možete ništa?!
Zašto sam spominjala nezavisnost sudova? Zašto sam spominjala samostalnost sudija u radu? Zato što imamo informacije o tome da je očigledno vršena određena presija na sudove, koji su u međuvremenu dobili tužbe vlasnika, dakle,novih vlasnika, koji su pravo vlasništva stekli od "Borova", na potpuno legitiman način, da traže predaju te imovine u čijem posedu je "Boreli". Sudovi su, jednostavno, stali s postupkom, sudovi su stavili u prekid te postupke.
Dakle, sudije više ne sude po osnovu tih tužbi za predaju poseda, na šta tužioci, odnosno vlasnici imaju pravo, jer su nekretnine stekli validnim pravnim poslom, jer su upisali svoje pravo vlasništva, koje dokazuju izvodom iz zemljišne knjige ili prepisom posedovnih listova, zato što se neko nalazi u neosnovanom posedu njihove imovine. To su postupci koji moraju da se rade, to bi trebalo da budu sudije koje su poštene, koje su stručne, koje su od integriteta, to su sudovi koji bi trebalo da su nezavisni. Ako je sve to što sam nabrojala, trenutno, u prezentu, dakle, postoji i poštenje i stručnost i nezavisnost, zašto su ti postupci u prekidima?
Htela bih da vas podsetim da smo pre nekoliko nedelja, možda, i kraće vreme, imali veoma veliki problem od strane jednog ministarstva koje je zatražilo od sudova da prekinu neke postupke u radnim sporovima. Bila je velika reakcija, ozbiljna reakcija javnosti, kako to može izvršna vlast da utiče na sudove, kako to može da jedno ministarstvo preporučuje sudovima kako da sude. To ne može tako, mi smo nezavisni, mi smo ovo i ono. Kako je onda moguće da se u međuvremenu, u tajnosti, u tišini, radi ovako nešto? Ovo vam je direktni upliv izvršne vlasti u rad sudova.
Ukoliko se zalažemo za sva ta načela, a čini mi se da se svi zalažemo za to, a i Vlada je, svojim obrazloženjem pravosudnih zakona, isticala to, onda ne vidim razlog zašto bi svojim uredbama menjala suštinu pozitivnih propisa i zašto utiče na rad sudova. Prema tome, očekujem da rešimo jednom problem nezavisnosti sudova i upliv izvršne vlasti u rad sudova.

Zahvaljujem.
Da li se još neko od ovlašćenih predstavnika javlja za reč? (Da)
Marina Raguš, pa Miroslav Petković. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, hvala.
Dali ste mi odličan šlagvort za ono što sam htela da pitam. Prvo, kome se mi ovde obraćamo? Gde su predstavnici Vlade? Gde su predstavnici resornog ministarstva? Ovo je vrlo značajna tema da bismo se mi jedni drugima obraćali, a s obzirom da ih nema ovde, to dovoljno govori o odnosu potpuno otuđene vlasti od Parlamenta.
Dakle, narod u Srbiji treba da zna kakvo je stanje u sudstvu, na koji način se donose sudske odluke. Trebalo bi, takođe, da zna da ono što mi možemo da konstatujemo, kao što je prethodna koleginica rekla, jeste da, u najvećoj meri, zaista postoji pritisak od strane izvršne vlasti na sudske odluke, da mi i sada raspravljamo o nečemu o čemu nemamo ni predstavu zbog čega određeni ljudi odlaze s određenih sudijskih ili tužilačkih dužnosti.
Mi nemamo propratni materijal koji bi nas upoznao s tim koji to razlozi čoveka nateraju da napusti određenu dužnost, a pri tom znamo, s obzirom na to da redovno razgovaramo sa sudovima, da oni obavljaju tako važan i odgovoran posao, koji, složićete se svi, utiče na svakodnevni život i sudbinu svih ljudi koji su imali prilike, a skoro da su svi imali prilike, da se suoče sa sudovima u Srbiji. Ono što može da se zaključi na osnovu konstatacije zaista časnih ljudi koji pripadaju ovoj oblasti jeste da ne mogu da izdrže pritisak i presiju, najčešće od strane određenih ljudi koji su vlasni da intervenišu na sam proces donošenja sudskih odluka, ali, opet ću da apostrofiram, ovde nema predstavnika resornog ministarstva koji bi nam odgovorili na konkretna pitanja.
Mi ćemo se dalje baviti konkretnim primerima, koji će biti dokaz direktnog uticaja izvršne vlasti na proces donošenja sudskih odluka. Mi ćemo, takođe, da predstavimo primer jednog potpukovnika u penziji, o kojem smo govorili pre nekoliko meseci, gde postoji čak odluka Vrhovnog suda Srbije, koju izvršna vlast apsolutno ignoriše. To je stanje u državi Srbiji u kojoj ne može da se vidi jasna podela između tri grane vlasti. Onda bi, takođe, narod u Srbiji trebalo da zna da samo ukoliko ima dobre veze s predstavnicima režima, na prvom mestu, s gospodinom Tadićem, moći će da sudske odluke idu u korist njima.
Ovde ne govorim o onim časnim izuzecima koji su istrajavali u obavljanju svoje sudijske ili tužilačke delatnosti, ali je pitanje da li će oni ostati na svojim mestima, s obzirom na to da ih očekuje prava lustracija. Ono što obećavamo srpskoj javnosti, svim tim časnim ljudima, to je da pomno pratimo proces imenovanja koji se najavljuje, ne bismo li tako utvrdili da li je tako važna grana vlasti udaljena od politike. Mi kažemo da nije, imamo konkretne dokaze za to, i to ćemo da predstavimo.
Nečuveno je da mi nikakav propratni materijal za ovu tačku dnevnog reda nismo dobili. Toliko o odnosu prema ovako ozbiljnoj temi vladajuće koalicije. Javnost u Srbiji to treba da zna.
Ono što je i te kako značajno, mislimo da se time u dobroj meri pozabavimo, jeste da li je uopšte država Srbija vlasna da o bilo čemu nezavisno odlučuje, odnosno da nezavisno odlučuje u sudskoj oblasti.
Mi ćemo opet dokazati da nije, recimo, u kontekstu saradnje s Haškim tribunalom, u kontekstu sprovođenja istražnih radnji na teritoriji Republike Srbije. Onda, gde je sudstvo Srbije prisutno, recimo, na teritoriji Kosova i Metohije?
Dakle, mi smo očekivali da nam gospođa Malović prenese detalje razgovora sa De Kermabonom, šefom misije Euleks. Takođe smo očekivali da nam da odgovore na temu ko je nju ovlastio da pregovara s misijom Euleks i o čemu je, zapravo, bilo reči? Da li mi to prihvatamo potpuno nezakonitu i nelegitimnu misiju Euleks na suverenom delu teritorije, kao što je KiM?
Evo, mi smo bili spremni da saslušamo argumente gospođe Malović, a ne samo da se oslanjamo na pisanja u štampi i na saopštenja koja Vlada donosi i objavljuje na svom sajtu. Možda neki od nas ne žele da konstatuju sajt Vlade. Žele da vide predstavnike Vlade tu, zbog javnosti u Srbiji, koja samo u 30% slučajeva može da koristi usluge Interneta.
Nažalost, srpska javnost treba da zna – ovako izgleda slika Parlamenta kada pričamo o sudijskim i tužilačkim dužnostima, a samim tim i o stanju u pravosuđu, jer nema predstavnika Vlade.
Ja bih samo iskoristila ovoliko minuta, a onda ću posle koristiti preostalo vreme.

Hvala. Ima reč narodni poslanik gospodin Miroslav Petković, ovlašćeni predstavnik Poslaničkog kluba DSS-a.

Poštovani gospodine potpredsedniče, poštovane dame i gospodo poslanici, nažalost, nisam u prilici da pozdravim predstavnike Ministarstva pravde, mada im je danas bilo mesto na ovoj sednici. Ukoliko nisu bili ovlašćeni predlagači kada se birao prvi saziv Visokog saveta sudstva, danas je, svakako, trebalo da budu ovde prisutni.
Mislim da je ova tema pogodna da se u ovom visokom domu otvore neke teme i popriča o stanju u srpskom pravosuđu. Poznato je da smo pre nekoliko dana imali izbor prvog saziva VSS-a. Nažalost, taj saziv nije kompletiran. Podsećam narodne poslanike da nije izabran predstavnik Advokatske komore. Još uvek nismo dobili objašnjenje vladajuće koalicije zašto od ponuđenih kandidata, koji ispunjavaju sve uslove, niko nije izabran.
Predstavnici pravnih fakulteta su, takođe, dali svoje kandidate – niko ni od njih nije izabran, a očekujemo da se u neko dogledno vreme izabere predstavnik opštinskih sudova, s obzirom na to da je taj predlog stigao u Narodnu skupštinu.
Interesantno je, ali i očigledno da danas nećemo dobiti odgovor od ministra pravde, a ni od državnog sekretara, gospodina Homena, koji je još 18. februara 2008. godine izjavio da od 1. januara 2009. godine počinje da funkcioniše sistem u Srbiji, s apelacionim sudovima, s Vrhovnim kasacionim sudom i sa svim onim pratećim sudovima koji su predviđeni u našem zakonodavstvu. Razumemo da 2008. godine, zbog izbora i svih ostalih problema koje smo imali, to nije moglo da počne da radi, ali sada je kraj aprila.
Mene interesuje kako će pravosudni sistem funkcionisati od 1. januara 2010. godine? Ono što mi se ukazuje i što je realno da se dogodi u ovom trenutku, jeste da se okreče i zastakle prostorije u kojima bi trebalo da rade apelacioni sudovi, a od početka funkcionisanja procesa u tim sudovima siguran sam da nema ništa.
Mi smo u raspravi o setu pravosudnih zakona, kao Poslanička grupa DSS-a, jasno izneli svoj stav – da, nažalost, to nije naša želja, ali zbog kratkog vremena i zbog nesposobnosti Vlade Republike Srbije i Ministarstva pravde, ovi zakoni neće biti primenljivi od 1. januara. Sigurni smo da ćemo ponovo krajem godine raspravljati o ovim zakonima i pomeriti to na neki period. Da li će to biti šest meseci, ili godinu dana, to ćemo videti. Tada nam to niko nije verovao, evo, kraj aprila pokazuje da smo bili potpuno u pravu.
Takođe, želim da podsetim, pre svega, građane Srbije, da je od 1. januara vladajuća većina ukinula 104 suda u Republici Srbiji. To će dovesti do dodatnih problema u funkcionisanju čitavog sistema i u dostupnosti pravde u mnogim našim gradovima, mnogim našim opštinama, mnogim našim područjima, pogotovu u drugim delovima Republike Srbije – ostaće bez sudova, a funkcionisaće neke sudske jedinice koje neće moći da odgovore na konkretne probleme i zahteve građana, što zbog udaljenosti, što zbog vremenskih uslova kakvi mogu da budu u zimskom periodu. Na sve smo to ukazivali.
Ponavljam još jednom, nije nam drago što će se predstavnici pravosuđa suočiti s ogromnim problemima. Sigurni smo da će vrlo brzo morati da dođe do promene ovih zakona.
Alarmantno je, pored teških uslova u kojima rade sudije, da se nama u poslednje vreme dešava da nam na sudije bacaju bombe. Sistem zaštite sudija i njihovih porodica i sudskih zgrada, očigledno, nije unapređen još od gospodina Petrovića, koji je to obećao kada se dogodio onaj tragičan događaj u Knjaževcu prošle godine. Imali smo i jedan nemili događaj pre izvesnog vremena.
Nije dovoljno da se, kada dođe do dojave o postavljenoj bombi, to sprečava samo pražnjenjem sudskih zgrada. Ti ljudi rade odgovoran posao i moraju biti zaštićeni i na svom radnom mestu, ali i u svojim stambenim jedinicama i bilo gde da se kreću, da bi mogli ovaj posao da rade nezavisno, časno i pošteno.
Koliko nezavisno rade svoj posao, odnosno koliki pritisci postoje od strane izvršne vlasti, konkretno, u ovom slučaju, od Ministarstva ekonomije, jednog državnog činovnika u tom ministarstvu, a ja ne mogu da prihvatim da nadležni gospodin Dinkić ne zna šta mu rade državni sekretari, imali smo priliku da se uverimo kada je izvršen protivustavan, nelegalan i krajnje bezobrazan pritisak na pravosuđe u Srbiji – kada je predloženo zamrzavanje radnih sporova i zaustavljanje pravosnažnih sudskih odluka i izvršenja za hiljade radnika koji su ostvarili to svoje pravo u sudskim procesima i odluke su im postale pravosnažne.
Na svu sreću, srpsko pravosuđe je u tom trenutku imalo snage da se odupre takvim pritiscima i ja se nadam da će ubuduće, pre svega, stranke vladajuće koalicije, sudsku granu vlasti posmatrati kao nezavisnu granu vlasti.
Ogroman je problem i, takođe, nećemo dobiti taj odgovor danas, jer ministar, odnosno gospođa Malović nije prisutna – situacija na KiM-u, gde Euleks u potpunosti preuzima procese od srpskog pravosuđa; po lažnim zakonima lažne države, neki lažni sudovi treba da sprovode pravdu na delu teritorije Republike Srbije.
U tom pogledu je sedam poslanika, članova Odbora za pravosuđe, zahtevalo hitnu sednicu Odbora za pravosuđe i predvideli smo da se ta sednica održi danas, na kojoj bi nam ministarka pružila informaciju o stanju i o funkcionisanju srpskog pravosuđa na prostoru KiM-a. Očigledno, ta sednica nije zakazana. Možda je rok bio kratak, ali očekujemo da u dogledno vreme, već u toku naredne sedmice, imamo priliku da čujemo od gospođe Malović sve potrebne informacije.
Zaista, ne možemo, barem mi iz DSS-a, ćutke da posmatramo, u tišini, kako Euleks uzima sve ingerencije naših pravosudnih organa i kako polako uvlači srpske sudije u svoj sistem.
To je nedopustivo, i prema Ustavu, i prema svim zakonima, prema rezolucijama koje je donela Narodna skupština, prema Akcionom planu Vlade Republike Srbije – Kosovo i Metohija je neotuđivi deo Republike Srbije i na tom prostoru mora funkcionisati pravosudni sistem Republike Srbije.
Ukoliko neko nije spreman, nije sposoban i ne sme da prizna da nije u stanju da ovo spreči, neka to odmah kaže, neka podnese ostavku i neka napusti kabinet nesposobne i neodgovorne vlade.
Postoje ljudi koji znaju da se uhvate u koštac s ovim problemom, koji će to rešiti na pravi način, kako to predviđa, pre svega, najviši akt ove zemlje, a to je Ustav Republike Srbije, koji su dužni da poštuju svi građani Republike Srbije, a on, naravno, važi i za ministra pravde u ovoj zemlji.
Hvala vam. Ja ću iskoristiti ostatak vremena nešto kasnije.