Podnela sam amandman na član 7. u kojem je ovim zakonom onemogućeno državi da preko kredita i garancija iz sredstava Fonda vrši bilo kakvo ulaganje u svoja javna preduzeća ili zaostala društvena.
Pozvala sam se na ustavnu ravnopravnost svojina, ali definisanoj u odeljku koji tretira ekonomsko uređenje, i Vlada je pokušala da ospori moju argumentaciju, da ovim uvodi neravnopravnost među svojinama koja nije ustavna, time što mi je rekla da član 82. definiše uređenje i da je eventualno trebalo da se pozovem na član 86, što apsolutno nije tačno, jer član 86, da, nosi naslov Ravnopravnost svojine, a u stavu 1. u zaključnoj rečenici daje suštinu tog člana Ustava, gde kaže da svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu.
Amandman koji sam podnela u ime SNS i Poslaničkog kluba Napred Srbijo nije imao za cilj da obezbedi pravnu zaštitu ni javne ni društvene svojine, već da obezbedi ravnopravni pristup podsticajnim sredstvima, kreditima i garancijama. Upravo zato sam se pozvala na član 82. Ustava.
To govori samo o načinu na koji tumačite Ustav, iz ugla koji vama odgovara. S druge strane, govori o nedoslednosti Vlade, koja je u istom ovom sastavu sredstvima budžeta vršila dokapitalizaciju "Komercijalne banke", koja je budžetskim sredstvima pokrivala gubitke u Poštanskoj štedionici (i to u dva navrata) koje su načinili kadrovi od kojih su neki još uvek u zatvoru, a neki se sa slobode brane za zloupotrebu javnih sredstava.
U vreme ekonomske krize davati obrazloženje da ne može da se ulaže u javna preduzeća, potpuno je smešno i neodgovorno, kada sve vlade na koje želite da ličite rade upravo suprotno.
Ono što je od skorih primera vidljivo i govori u prilog vašoj nedoslednosti je to da smo zbog odgovora na finansijsku krizu prilikom donošenja Zakona o agenciji za osiguranje depozita dali Vladi pravo da na osnovu mišljenja Narodne banke (koja je nezaobilazna, ne zato što vodi računa o interesima građana ili što sprovodi ekonomsku politiku Vlade, već iz potpuno suprotnih razloga) ulazi u vlasništvo banaka gde država nema akcije, a sa obrazloženjem da ako one remete finansijsku stabilnost na tržištu, država može sve.
Znači, država se pojavljuje kao vlasnik tamo gde, navodno, njoj odgovara. Taj interes države je u ovom slučaju potpuno suprotstavljen interesima građana koji su zaposleni u tim javnim preduzećima i gde bi bilo potpuno korisno i opravdano ponekad intervenisati podsticajnim sredstvima.
Nedopustivo je da se državom predstavljaju pojedinci koji ovakve amandmane odbijaju i donose zakonska rešenja iz interesa koji su u ovom trenutku znani njima, a kod nas stvaraju opravdanu sumnju u zloupotrebu javnog interesa i u to da rade ne u korist ovih građana nego nekih drugih.
Iskoristiću priliku, dok govorim o ovom amandmanu, samo da kažem: jedini test koji govori o stručnosti onog ko radi u Garancijskom fondu ili Fondu za razvoj je to da li su naplaćene garancije ili krediti koje daje neka finansijska institucija. To što će na teret Garancijskog fonda, a sada Fonda za razvoj, pasti garancije preko dve milijarde jeste najbolji test stručnosti ovih ljudi koji su u njemu radili. Hvala.

Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Radiša Ilić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Momčilo Duvnjak.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Branimir Đokić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Jeremić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 9. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik Ljubomir Kragović.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima Marina Raguš.

Opet nisam bila dovoljno brza, ali pošto govorim o amandmanima na ovaj predlog zakona koje su moje kolege napravile, osvrnuću se na član 8. i član 9. Zbog javnosti u Srbiji vrlo je važno da kažemo na šta se odnose ovi članovi.
Član 8: "Fond je dužan da održava osnovni kapital u iznosu od najmanje pet miliona evra radi stabilnog i sigurnog poslovanja."
Član 9: "Fondu se mogu odobriti sredstva za dokapitalizaciju i rad u skladu sa zakonom kojim se uređuje budžet Republike Srbije. Dinamiku dokapitalizacije Fonda određuje Vlada na predlog ministarstva nadležnog za poslove ekonomije i regionalnog razvoja."
Član 10: "Sredstva Fonda koriste se u skladu sa zakonom, statutom i godišnjim programom rada Fonda."
Bilo je neophodno da saznamo koji je to godišnji program rada Fonda, koja je finansijska konstrukcija i koje institucije se imaju u vidu kada je reč o punjenju budžeta. Zašto? Zato što mislimo da će u svetu zbog finansijske krize zaista postojati ogromni problemi.
Ovo mogu zaista da pričam zbog građana Srbije, shvatajući da niste nadležni da odgovorite na veliki broj pitanja koja se na osnovu ovog zakona pojavljuju. Nažalost, gospodin Dinkić nije prisutan. Skoro da mu je to postao manir. Ne mogu da utvrdim ko je odgovoran za takvu situaciju. Ne želim da pretpostavljam, želim samo da baratam konkretnim činjenicama. Nadam se da će u nekom narednom periodu biti ipak više smisla za organizaciju ovakvih rasprava i da će nadležni ministri biti u situaciji da odgovore na ovako važnu raspravu kao što je ova rasprava u pojedinostima.
Ono što bi takođe trebalo da se kaže, a na osnovu mnogih analiza i anketa, jeste šta je ono što građani misle u odnosu na sam rad Vlade, pa tako i u odnosu na Fond za razvoj, odnosno ekonomsku stabilnost. Vrlo je značajno da se zna, na osnovu istraživanja Međunarodnog republikanskog instituta, da 56% građana misli da Srbija ide u pogrešnom pravcu. To je zaista vrlo značajan procenat. Ovo je istraživanje koje je radio Međunarodni republikanski institut, ne SRS.
Takođe, ono što je vrlo značajno da se ovde pomene jeste ono što je građane Srbije najviše interesovalo, a nisu imali prilike da čuju (ovo je takođe jedan od primera da kada govorimo o ovako važnim zakonskim predlozima nadležnih ministara nema), jer građani Srbije očekuju da Vlada najviše mora da se bavi nezaposlenošću, ekonomijom, životnim standardom i korupcijom.
Možda bi svaka rasprava o ovakvim ili sličnim temama trebalo da počne samo sa jednim pitanjem – kada će građani Srbije imati uvid na koji način i na šta se troše njihove pare, kada će Srbija, kada će parlament države Srbije da dobije završni račun? To bi možda trebalo da bude jedino pitanje, koje svih 250 poslanika treba da postave prvo sami sebi, a onda svi mi pred građane Srbije.
Nedopustivo je, i priznaćete da je potpuno u disbalansu sa praksom ozbiljnih država, da poreski obveznici, koji na osnovu odluka državnog aparata plaćaju ogromna sredstva i pune budžet Srbije, ne znaju gde se ta sredstva troše zato što neko direktno krši ono što je zakonska obaveza, a to je transparentnost u poslovanju i transparentnost završnih računa i revizije završnih računa. Mi ih nemamo.
Najčešće imamo utisak da delujemo na sledeći način – pričamo kao navijeni, ponavljamo jedno isto, govorimo o istim problemima, jer se situacija ne menja kada je reč o krupnim problemima, a na to se reaguje tako što se prelazi na sledeću tačku dnevnog reda. To je ono za šta mislimo da je dovoljna slika odnosa vlasti prema građanima. To će svakako, potpuno smo uvereni u to, da vas košta skupo, u smislu izborne volje građana, jer ste propustili da uradite ono što je trebalo.
Naravno, ne obraćam se ni vama lično, niti vašem ministarstvu, ali jedini ste predstavnik Vlade.
Da ste na mom mestu, vrlo verovatno bih i ja čula možda i oštriju kritiku. Ali, jedino što pokušavamo da razumemo sve ovo vreme, u smislu iscrpljujućeg rada parlamenta, zato što je neophodno da usvojimo toliki broj zakonskih predloga, u kontekstu približavanja EU, a te iste predloge zakona ignorišu predstavnici predlagača, a da pri tom na agendi plenarnog zasedanja imamo sve one teme koje manje-više interesuju građane koji će vrlo brzo da se suoče sa svojom egzistencijalnom krizom...
Umesto da gledamo kako da državu Srbiju učinimo ekonomski prihvatljivijom zemljom, koja će na adekvatan način da se bori sa krizom koja ju je zahvatila, a ne da ulazi u situaciju bankrota zato što se prezadužila i neće moći to da plati, a ne da ulazi u situaciju u kojoj može da joj se desi argentinski scenario, mi ovde zapravo pričamo sami sa sobom. To je ono što je potpuno neprihvatljivo. Zaista sam očekivala da će gospodin Dinkić biti tu, da ćemo ući u interaktivnu komunikaciju i da ćemo moći da razmenimo ove argumente koje mi predstavljamo, a 56% građana Srbije kaže da Vlada ide u pogrešnom smeru. iz prostog razloga.
Oni ne moraju da znaju nijedan ovaj predlog zakona, njih apsolutno ne treba da interesuje na koji način će Fond da puni svoj budžet, na koji način će da se održi budžet države Srbije, njih interesuje kako će preživeti jedan jedini dan, kako će reagovati u situaciji kada izgube posao (a u Srbiji se živi od više mesečnih prihoda i jedino tako može da se preživi), na koji način će moći da plate kredite jer nemaju više redovne prihode, a zadužili su se za kola, stan, rastu potrošački krediti, kartice su hronično svima u nedozvoljenom minusu, i to je činjenično stanje. U toj situaciji vidimo da će tih 56% ljudi, što je ogroman broj, ostati bez adekvatnog odgovora. To je najtragičnija moguća činjenica.
U kontekstu sredstava Fonda za razvoj, nije jasno na koji način se misli da se ona popune na zakonom predviđeni način kada znamo da je ukupan budžet, u kontekstu ravnomernog regionalnog razvoja gradova i opština u 2009, pre ovog rebalansa koji je sutra na dnevnom redu, 40.000.000.000 dinara; nakon smanjenja troškova lokalnim samoupravama to je oko 25.000.000.000. To znači da je Vlada Srbije u jednom momentu zbog nedostatka para donela odluku da smanji transfer lokalnim samoupravama za petnaest milijardi.
To je u kontekstu celokupne situacije izazvalo veliki bunt svih onih koji vrše vlast, najčešće to nisu srpski radikali, ali govorim o ljudima koji žive u tim gradovima i opštinama Srbije i koji bi trebalo da prežive, zato što su se predstavnici lokalnih vlasti suočili sa nerešivim problemom – kako održati nivo života, ne razvoja, nego postojeći nivo života stanovnika tih gradova i opština.
Primera radi, u opštini Koceljeva budžet iznosi 178.000.000 dinara, polovina od toga je 83.000.000 i dolazi iz republičkog budžeta. Slična situacija je i sa opštinom Majdanpek, čiji je budžet 330.000.000 dinara, a i iz budžeta Republike dolazi 160.000.000. Znatno manje iz republičkog budžeta dobija grad Leskovac, 56.000.000 dinara.
Ono što je skoro neshvatljivo jeste na koji način se misli da sa ovim smanjenjem transfera bilo koja od lokalnih samouprava sprovede ono za šta je vlasna, a nije jasno na koji način Fond za razvoj misli da u ovom kontekstu doprinese ravnomernijem razvoju, odnosno smanjenju stope siromaštva i porasta nezaposlenih.
Ono što je vrlo dramatičan podatak, a zvaničan je podatak, i vrlo svež, dolazi od guvernera NBS gospodina Jelašića. On je 15. aprila ove godine upozorio da se iz dana u dan povećava broj preduzeća sa blokiranim računima. Naveo je da će srpske finansije i privreda morati da sačekaju maj kako bi dobile očekivanu podršku Međunarodnog monetarnog fonda. Videli smo da je zahtev da budžetski deficit bude ispod 3% BDP, što za Srbiju znači radikalan rez koji će pogoditi najveći broj ljudi koji su zaposleni u državnom aparatu, a da za to nisu odgovorni, nego je država njima napravila takvu atmosferu i takvu klimu.
Guverner je tada rekao da svakim danom broj preduzeća čiji se računi zbog nelikvidnosti blokiraju premašuje 57.000 i iznosi oko 60.000. Iznos koji srpska preduzeća duguju dostigao je 234.000.000.000 dinara, zbog čega su im računi blokirani, što je u odnosu na kraj 2008. godine povećanje za 13,6%. Guverner kaže da je polovina od oko 60.000 preduzeća u blokadi više od dve godine.
Citiram: "Da budem otvoren, nema dana da se broj blokiranih preduzeća i broj iznosa nije povećavao, od 1. januara do danas." Bolja likvidnost u Srbiji se očekuje posle 11. maja, prema rečima prvog čoveka NBS, kada se odlučuje o odobravanju kredita Srbiji u iznosu od tri milijarde evra. Prema njegovim očekivanjima, taj aranžman bi trebalo da ostvari određeni efekat kroz umanjenje pritisaka na kurs i inflaciju, a inače nam se monetarna stabilnost očigledno ogleda, na prvom mestu, kroz targitiranje kursa evra u odnosu na dinar, jer to znači izuzetne poremećaje i monetarnu nestabilnost.
Ukoliko 11. maja, kako kaže guverner Jelašić, Odbor odobri aranžman sa Srbijom, to će značiti pristup (i ovo je značajno da se čuje šta dalje) neophodnim finansijskim sredstvima kako samog MMF-a, tako i drugih međunarodnih finansijskih institucija.
To su zvanični podaci države Srbije, koji nisu nimalo optimistični za ovu 2009. godinu, da mnogi projekti i preduzeća očekuju kredit od tri milijarde dinara ne bi li se odblokirali računi, ne bi li neki ljudi konačno počeli da primaju svoje redovne mesečne prihode.
U kontekstu ravnomernog regionalnog razvoja, a opet i budžeta Fonda za razvoj, i ostvarivanja aktivnosti koje su predviđene ovim zakonom jeste i zvanična izjava predstavnika Vlade. Reč je o gospodinu Mrkonjiću, ministru za infrastrukturu, koji je reagovao na smanjenje pozicije, a tiče se posla oko izgradnje Koridora 10, koji takođe stoji. Krediti su uzeti pre izvesnog broja godina, kamate na te kredite se plaćaju redovno. Stav je SRS da javni radovi na prvom mestu mogu da znače otvaranje radnih mesta, upošljavanje velikog broja ljudi i, na neki način, ipak prevazilaženje finansijske krize.
Takođe je vrlo značajno da je Nacionalnom savetu za infrastrukturu prosleđena informacija iz koje se vidi da je za projektovanje prioritetnih deonica na autoputu potrebno 10,1 milion evra i 85.000.000 evra za eksproprijaciju zemljišta za prioritetne deonice. Tih 85.000.000 evra za eksproprijaciju su zapravo najveći problem. Zemlja koja se nalazi oko Koridora 10 na tom putu uglavnom je, kako to inače biva, u rukama ljudi koji su na vreme saznali da će tu biti izgrađena značajna saobraćajnica i da će to podići cenu zemljišta, pa tako Vlada sada ima problem što se tiče eksproprijacije.
Recimo, gospodin Mrkonjić kaže da je eksproprijacija od Horgoša do Novog Sada završena, ali za obilaznicu oko Beograda je potrebno oko 40.000.000 evra i ona nije završena. Dobijen je kredit za izgradnju od 115.000.000 evra, 50.000.000 za trasu i 65.000.000 za petlju. Za celu eksproprijaciju na 250 kilometara duž autoputa na Koridoru 10 treba 130.000.000 evra. Dakle, kada je pravljen budžet, kako kaže gospodin Mrkonjić, greškom je u rashode države ova suma upisana u dinarima i odatle deo problema.
Ovo su sve konkretni primeri predstavnika vlasti, koji nam govore o potpuno bahatom i neodgovornom ponašanju ljudi koji su se susreli sa finansijskom krizom. Takođe, ova slika ovde, gde je trebalo da sedi nadležni ministar, dovoljno govori tome u prilog. Najžalosnije je što jedan opozicioni poslanik govori o ovome već danima, a da za uzvrat nije dobio nijednu konkretniju zvaničnu informaciju koja bi ili osporila i demantovala, ili potvrdila da se Srbija našla na potpuno pogrešnom putu, sa pogrešnim ljudima.
Kao što smo čuli danas, ja to mogu samo da ponovim, zaista se nameće logično pitanje čije interese sprovodi vlast, jer na osnovu svega ovoga (kasnije ćemo se pozabaviti nekim drugim primerima vezanim za neka druga zakonska rešenja) čini se da vlast u Srbiji ne sprovodi interese srpskog naroda, već interese jakih finansijskih institucija.
Takođe, jedna od značajnih oblasti koja je potpuno zapostavljena, a takođe ulazi u oblast delovanja Fonda za razvoj, a opet na osnovu zvaničnih podataka, jeste poljoprivreda.
Ministar Saša Dragin je rekao da će zbog planiranog smanjenja budžeta za 26% Ministarstvu nedostajati polovina sredstava za ispunjenje svih obaveza, a zbog otpuštanja ljudi koje mora da napravi trpeće značajni projekti.
Takođe je vrlo značajno da Ministarstvo poljoprivrede, koje je nasledilo vrlo tešku situaciju, neće moći da sprovede plan aktivnosti koji su zacrtali za ovu godinu, a o strategijskom ulaganju u poljoprivredu skoro da ne možemo ni da govorimo sa svim ovim ekonomskim pokazateljima.
Gospodin Dragin kaže – dobio sam nalog od Vlade, tako da sam pre nekoliko dana morao da ostavim 25 ljudi bez posla i egzistencije. Bilo mi je teško da to uradim, a u narednom periodu još ljudi će ostati bez posla, više od 90 zaposlenih više neće radi u Ministarstvu.
Broj ljudi koji moraju da se otpuste je oko 8.000 do kraja godine, a 1.000 otpada, ukoliko sam dobro razumela podatak, na lokalne samouprave. To je dodatna presija na zaista lošu situaciju kada je reč o Fondu za razvoj, na prvom mestu, kada je reč o ekonomskoj i finansijskoj stabilnosti i, konačno, egzistenciji građana Republike Srbije. Mogu samo da konstatujem da su ljudi koji su potpisali kreditno-monetarnu i ekonomsku politiku države Srbije ispunili zahteve EU, ali nisu ispunili nade i očekivanja građana Srbije.
Volela bih da je na vašem mestu gospodin Dinkić, pa bi ova atmosfera vrlo verovatno vama bila prijatnija. Niste nadležni čak ni da razmišljate na ovu temu, u stručnom smislu, ali verujemo da ćemo tokom rasprave o rebalansu budžeta moći da čujemo od onih koji su vlasni da li je opozicija i SRS bila u pravu kada je alarmirala srpsku javnost da se zakasnilo sa konkretnim merama, a tiče se finansijske krize. Hvala.

Na član 9. amandman je podnela narodna poslanica Jelena Budimirović.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Osnovni član zakona kaže da se Fondu mogu odobriti sredstva za dokapitalizaciju i rad u skladu sa zakonom kojim se uređuje budžet Republike Srbije, znači, da mu se mogu dodeljivati sredstva iz budžeta, i da tu dinamiku dokapitalizacije Fonda određuje Vlada, na predlog ministarstva nadležnog za poslove ekonomije i regionalnog razvoja. Znači, Mlađan Dinkić, kao ministar Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, odlučivaće kada i koliko sredstava iz budžeta treba usmeriti u Fond za razvoj. Amandmanom smo dodali samo delić rečenice: "a u skladu sa usvojenim ciljevima ekonomske politike".
Ne mogu da shvatim i ne mogu čak ni tvrdoglavošću da nazovem odbijanje apsolutno svih amandmana, pa i ovog u kojem tražimo da ta dokapitalizcija bude u skladu sa ciljevima ekonomske politike koju vi definišete kao Vlada. Ja to ne mogu da nazovem tvrdoglavošću, već privatizacijom države i Fonda u lične svrhe. Zašto to kažem?
Da li bi neko mogao da objasni promenu u stavu gospodina Dinkića, a u vezi sa privatizacijom kombinata u Boru, i to od strane austrijskog "Ateka"? Kako to on danas može da učestvuje u kupovini manjinskog paketa akcija, a samo pre mesec dana su upotrebljavani termini "nesavestan kupac, koji nema novac" i da taj kupac, "Atek", više ne može biti kupac u toj privatizaciji?
U propisima se apsolutno ništa nije promenilo, niti se u odnosu Vlade po pitanju privatizacije, koliko je javnosti poznato, išta promenilo. Da li je dopustivo da jedan čovek određuje kako će se primenjivati zakon i pravila po kojima Vlada radi? Čemu onda uopšte služe i Vlada, i zakoni, i pravila i memorandum, pa i ekonomska politika?
Molim vas da razmislite o tome da li vam se zaista čini suvišnom ta odredba da dokapitalizacija Fonda za razvoj bude urađena u skladu sa ciljevima ekonomske politike. Zahvaljujem.

Na član 10. amandmane, istovetne po sadržini, podneli su narodni poslanici Tomislav Ljubenović, Vesna Marić, Dušan Marić, Goran Mihajlović, Dobrislav Prelić, Ognjen Mihajlović, Aleksandar Martinović, Milorad Krstin i Momir Marković.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 10. amandmane, istovetne po sadržini, podneli su narodni poslanici Marko Milenković, Vlada Milojković, Sreto Perić, Gordana Paunović-Milosavljević, Mirko Munjić, Bojan Mladenović, Slađan Mijaljević, Paja Momčilov, Ljubiša Petković, Milan Nikolić, Dušanka Plećević, Dejan Mirović, Gordana Pop-Lazić i Vitomir Plužarević.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 10. amandmane, istovetne po sadržini, podneli su narodni poslanici Zoran Popović, Milovan Radovanović i Vjerica Radeta.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Savić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Milan Škrbić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Mićo Rogović.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Mićo Rogović.

Gospođo predsedavajuća, kolege poslanici, vi ste, gospođice ministre, treći ministar ovde povodom ovog seta zakona i ja ne znam kako mi više da se ponašamo u načelnoj i raspravi o amandmanima po pitanju ovog seta zakona.
Ovlašćeno lice poslaničke grupe SNS kolega mr Jorgovanka Tabaković rekla je da je cilj poslaničke grupe SNS, tj. Napred Srbijo, bio da amandmanima popravi set ovih zakona, takođe i ovaj zakon koji se odnosi na Fond za razvoj Republike Srbije. Vi za to niste imali razumevanja, kao što se skoro nije desilo u ovom skupštinskom sazivu da ijedan amandman, bez obzira na to ko ga podnosi, da li mi iz opozicije ili kolege iz pozicije, bude prihvaćen od strane Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja.
Time se dokazuje da se sve ono što je predviđeno ovim zakonom, a što se prvenstveno odnosi na decentralizaciju finansija i ekonomije, to jest ravnomerni regionalni razvoj, što vam je cilj svih ovih godina, vama koji se samo smenjujete u određenim garniturama vlasti uradite, zaista nijednog trenutka u praksi nije dokazalo. Navodite da je jedan od ciljeva ovog fonda ravnomerni ekonomski i regionalni razvoj određenih područja u Srbiji. Da je tako, zaista ne bismo bili u situaciji kao sada, da su pojedine oblasti Republike Srbije i dalje totalno nerazvijene i sve više, zahvaljujući vašim merama, a one bi trebalo da budu podsticajne, doživljavaju sudbinu totalno nerazvijenih područja.
Nama je poznato da su pojedini ministri još 2003. godine istakli da nisu došli u ovu zemlju da svoju pamet unovče za tako male plate na čelu pojedinih ministarstava. Ovih dana je aktuelna priča guvernera da mere štednje Republike Srbije ne treba da dotaknu njegov sektor, to je sektor Narodne banke Republike Srbije. Opšte je poznata priča da se ministri, pored svojih tzv. malih plata, bave i drugim stvarima. To su savetodavne uloge u raznoraznim fondovima, između ostalog verovatno i u Fondu za razvoj.
S obzirom na to, imamo situaciju da je ministar ekonomije i regionalnog razvoja po automatizmu i predsednik Upravnog odbora Fonda za razvoj Republike Srbije i, vezano za amandman koji sam podneo na član 10, neshvatljivo objašnjenje ovog amandmana je upravo ta kontradiktornost i ovo što proizilazi iz zakona o Fondu za razvoj.
Amandmanom se posle stava 4. dodaje stav 5. koji glasi: "Upravni odbor Fonda podnosi poseban godišnji izveštaj o sredstvima koja se Fondu prenose u skladu sa Zakonom o budžetu, a koja Fond nije plasirao do kraja budžetske godine, Narodnoj skupštini Republike Srbije u roku utvrđenom za dostavljanje završnog računa budžeta Republike Srbije.
Vi za ovaj amandman i za neke sledeće amandmane koje će moje kolege iz Poslaničke grupe Napred Srbijo - SNS braniti niste imali razumevanja, tj. proizilazi da Vlada nije nadležna, sa pojedinim ministarstvima, a naročito Ministarstvo finansija, već da određene mere i radnje, vezano za ovaj zakon, može sprovoditi samo Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja. Samim tim što je predsednik Upravnog odbora Fonda za razvoj Republike Srbije ministar ekonomije i regionalnog razvoja, kontradiktornost vašeg objašnjenja u obrazloženju neprihvatanja amandmana zaista je prepoznatljiva.
Pomenutim amandmanom želeo sam da ukažem na to da odgovornost prema upotrebi javnih sredstva, koja po određenoj i predviđenoj dinamici treba da se prenose, treba da se digne na veći nivo. Mi znamo da je ovaj Fond, odnosno Zakon o razvoju Republike Srbije, donesen prvi put 1992. godine, sa izmenama 2005. godine, i da ovaj Fond postoji preko 16 godina. Moram naglasiti, s obzirom na to da ovaj zakon predviđa da Fond egzistira uglavnom na sredstvima budžeta, šta bi bilo da su od 1992, odnosno 1993. godine do današnjeg dana ta sredstva pravilno korišćena i da se domaćinski raspolagalo njima, kolika bi sredstva danas Fond imao i kakva bi njihova veličina bila? Verovatno veća nego što su ulozi pojedinih banaka.
Ovim zakonom vi na određeni način pokušavate da sve te, recimo, manipulacije u periodu do 2009. godine stavite u ćošak i da sve ono što je do sada rađeno u Fondu za razvoj Republike Srbije opravdate, a da krenemo u jednu novu eru sa pet miliona evra predviđenih budžetom i sa svim onim sredstvima kojima trenutno Fond raspolaže. Zahvaljujem se.

Na član 11. amandman je podneo narodni poslanik Sulejman Spaho.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 11. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Stevanović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 12. amandman je podneo narodni poslanik Filip Stojanović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 12. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Todorović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 13. amandman je podnela narodni poslanik Marina Toman.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 15. amandman je podnela Vlada.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Na član 15. amandman je podneo narodni poslanik Milan Veselinović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 15. amandman je podnela narodni poslanik Lidija Vukićević.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 15. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Radojko Obradović i Arsen Đurić.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Miloš Radulović.

Gospođo predsedavajuća, smatram da je trebalo da nas blagovremeno obavestite da nemamo više direktan prenos, nego da ovo skupštinsko zasedanje ide u odloženom prenosu koji će da bude negde posle 23 časa.
To je bilo potrebno da se prenese, odnosno da svi učesnici u diskusiji i prisutni ovde znaju, a i zbog građana, jer pretpostavljam da će određeni broj građana da gleda odloženi prenos skupštinskog zasedanja.
Obrazložiću amandman koji je podnela Demokratska stranka Srbije, odnosno narodni poslanici Radojko Obradović i Arsen Đurić. Amandman se odnosi na član 15. stav 3, koji se menja i glasi: "Vlada imenuje predsednika i članove Upravnog odbora".
U obrazloženju smo naveli da je potrebno da Vlada imenuje predsednika i članove Upravnog odbora. Pitanje je kako bi se zakon mogao primeniti ukoliko bi u nekom novom zakonu o ministarstvima došlo do izmene resora ministarstava.
Vlada vrši nadzor nad radom Fonda kroz prihvatanje predloga programa i usvajanje godišnjih izveštaja, pa nije potrebno da ministri budu i članovi Upravnog odbra. Iz tih razloga mi predlažemo i brisanje ovog stava 4.
Prihvatanjem predloženih rešenja, to jest izmenom člana 15. tako što se menja stav 3. i briše stav 4, obezbeđuje se razdvajanje funkcija odlučivanja i nadzora nad radom Fonda, pošto, prema odredbama člana 22. Predloga zakona, nadzor nad zakonitošću rada Fonda obavlja ministarstvo nadležno za poslove ekonomije i regionalnog razvoja.
Zarad javnosti, pročitaću šta stoji u članu 15. Predloga zakona o Fondu za razvoj.
U članu 15. stav 3. stoji: "Predsednik Upravnog odbora je po funkciji ministar nadležan za poslove ekonomije i regionalnog razvoja", a u članu 4. stoji da su članovi Upravnog odbora po funkciji: ministar nadležan za poslove finansija, ministar nadležan za poslove rada i socijalne politike, ministar nadležan za poslove infrastrukture i ministar nadležan za poslove trgovine i usluga.
Zakon kaže da Upravni odbor ima predsednika i četiri člana. Hipotetički, da objasnim šta može da se desi: da se ugasi jedno ministarstvo od ovih ovde, na primer, ugasi se Ministarstvo za infrastrukturu i pripoji se Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj; automatski zakon više nije validan, jer nemamo više četiri člana i predsednika Upravnog odbora, nego imamo samo četiri člana.
Koristim i vreme koje ima DSS. Ono što je bitno u ovom zakonu pre svega je funkcija Fonda za razvoj. Fond za razvoj pre svega treba da ima funkciju ravnomernog regionalnog razvoja i sredstva tog fonda pre svega treba da budu, kao što zakon kaže, usmerena na podsticanje ravnomernog razvoja, uključujući i razvoj nedovoljno razvijenih područja, podsticanje poslovanja pravnih lica i preduzetnika u Republici Srbiji, podsticanje konkurentnosti i likvidnosti privrede Republike Srbije i podsticanje zapošljavanja.
Efekti sredstava koja odobrava ovaj fond upravo treba da budu usmereni u ovom pravcu. Međutim, mi već imamo situaciju da su posebnim merama Vlade ova sredstva već usmerena na dodatne programe Fonda, a to su: program sufinansiranja privrede, program subvencionisanja kredita za održavanje likvidnosti i finansiranje trajnih obrtnih sredstava i program subvencionisanja potrošačkih kredita.
Mi imamo problem jer, prema informacijama koje imamo, najveći broj zahteva za apliciranje za ove kredite je upravo za sredstva za likvidnost. To je simptomatično, a postoji i razlog za to – od 112.000 privrednih subjekata oko 60.000 privrednih subjekata su u blokadi. Pri tom se svakog meseca povećava broj privrednih subjekata koji su u blokadi: 1. aprila smo imali 59.295 privrednih subjekata koji su u blokadi, a 1. marta smo imali 58.657 privrednih subjekata koji su u blokadi. Praktično to znači da se, u proseku, za 800 - 900 privrednih subjekata mesečno povećava broj privrednih subjekata koji su u blokadi.
Interesuje me zašto gospodin Vujadinović, koji je i privrednik, ne učestvuje u ovoj raspravi, jer ovde se konkretno radi o privrednim subjektima, likvidnosti privrednih subjekata, investicijama, odnosno sredstvima koja treba da pospeše privredni razvoj i normalnije poslovanje određenih privrednih subjekata, što za sobom povlači i ravnomerniji regionalni razvoj, a uz to i povećani broj uposlenih.
Ako imamo sada i statističke podatke da se taj broj uposlenih smanjuje iz meseca u mesec za, u proseku, 10.000 radnika, znači da imamo jednu situaciju koja je, pored ove globalne ekonomske krize, pre svega posledica nesposobnosti ove vlade, jer ova vlada svim ovim merama i kašnjenjem u donošenju određenih mera pokazuje koliko je nesposobna. Da ne pričamo koliko je Vlada nejedinstvena i kako se odnosi prema krizi i svemu onome što građani u ovom trenutku trpe.
To konkretno pokazuje i to što mi za vreme trajanja ove rasprave o vrlo važnom setu zakona praktično imamo "leteću izmenu" određenih ministara: prvo se pojavio potpredsednik Vlade zadužen za ekonomiju i regionalni razvoj, pa je bila ministarka za NIP, sada imamo ministarku za telekomunikacije, od koje očekujemo i neke validne odgovore na kraju ove naše diskusije.
Narodni poslanik Marina Raguš je ovde iznela podatke da se Fond za razvoj ne puni i nema onoliko sredstava koliko je predviđeno zakonom, jer treba da ima jedan i po posto od društvenog proizvoda. To je oko 44.000.000.000, a ovde se, bar za sada, barata nekim ciframa od 11.000.000.000 do 13.000.000.000 dinara koliko se daje za privredne subjekte.
Interesantno je zašto se to dešava. Dešava se upravo iz razloga što se, očigledno je, čekalo da se usvoji ovaj zakon, da se imenuju ljudi u Upravni odbor, koji će da raspolažu tim sredstvima na onakav način koji njima odgovara i da se onda i taj fond puni na taj način.
Podsetiću, to sam i u načelnoj raspravi rekao, 2000. godine sam podneo ostavku na mesto načelnika Rasinskog upravnog okruga (to zna dobro gospodin Srđan Milivojević, koji potiče iz naših krajeva) zbog toga što se krediti nisu davali po kriterijumima koje je ustanovio strateški tim, koji je bio imenovan i dobio saglasnost od Vlade, i prema preporukama tog strateškog tima kome treba dodeliti kredit, nego su dodeljivani po stranačkim i rođačkim, odnosno nekim ličnim vezama.
Kako se vladajuća većina ponaša sa novcem podsetiću na primeru intervjua koji je dala gospođa Verica Kalanović "Blicu" 5. januara, gde je rekla: "Ne dam pare za političke projekte". U nastavku tog intervjua je rekla: "Dala sam pedeset miliona dinara za izgradnju vrtića u Jagodini, ali to nije podrška Draganu Markoviću Palmi, već je tako u Pomoravlju, koje karakteriše nizak natalitet, znatno porastao broj dece posle toga".
Prvo, sam način obraćanja javnosti ministra za NIP pokazuje kako se jedna politička stranka, odnosno vladajuća većina ponaša prema narodnim parama. Ne može niko lično da da novac i da kaže "dao sam novac", nego samo mogu institucije, odnosno oni koji su ovlašćeni, kroz određene odluke tih institucija.
Mislim da je ovaj amandman u potpunosti bio razložan i da je vladajuća većina trebalo da ima više sluha za ovo i da ga prihvati.
PREDSEDAVAJUĆAA: Na član 15. amandman je podneo narodni poslanik Jadranko Vuković.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 15. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Babić.
Da li neko želi reč? Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Gospođo predsedavajuća, molim vas da obavestite nas koji čujemo od građana da u stvari nema direktnog prenosa Skupštine, nego da će biti odložen, jer sam ja sve vreme tu i takvu informaciju nemam.
Povodom amandmana na član 15. želim da kažem sledeće. Pošto je članom 4. zakona definisano da je država Srbija vlasnik 51% akcija ovog fonda, mi smo amandmanom na član 15. odredili da "maksimalan broj članova Upravnog odbora može biti devet, od čega je pet članova predstavnika Republike Srbije, tj. da u svakom trenutku bude zadovoljen uslov iz člana 4. stav 3. ovog zakona".
Pošto je predviđeno da u fond mogu da ulaze domaća i strana pravna i fizička lica, želimo da zadržimo, uslovno rečeno, vlast Republike Srbije na 51% i da istovremeno konačno uvedemo standard optimalnog broja članova Upravnog odbora.
Znači, nije u redu da u obrazloženju napišete, prejudicirate rešenje da će maksimalan broj članova biti devet. Svi koji znaju "e" od ekonomije znaju da je maksimalan broj za upravljanje nekim timom od sedam do devet; ne sedam, evo, devet smo usvojili kao ono što je nasleđe ekonomske teorije i prakse.
Zaista bi bilo u redu da u ovom trenutku svesti o finansijskoj ekonomskoj krizi počnemo da se ponašamo racionalno.
Znate li iz čega proističe pravo da mi kao zakonodavni organ, pošto ste i to pravo osporili, predložimo Fondu jedno ovakvo rešenje?
Iz onog člana gde država radi, preko budžeta koji mi usvajamo, dokapitalizaciju Fonda za razvoj. Neke koji govore o ovom zakonu ću da upozorim da pročitaju Zakon iz 2005. godine, prema kojem Fond za razvoj nema budžetsko finansiranje. Ukinuti su mu prihodi od privatizacije i ima samo komisionu naplatu usluga koje vrši za državu.
To jesu bile preporuke MMF-a, i to što nema direktnog budžetskog finansiranja, a ima dokapitalizaciju govori u prilog predloga SNS i Poslaničkog kluba Napred Srbijo da se ovakav amandman usvoji. Hvala.