Dame i gospodo, dakle, reč je o tehničkoj ispravci teksta u članu 2. Predloga zakona. Predlagač je mislio da to, pretpostavljam, nije jasno, pa amandman nije usvojio. Nama je bilo sasvim dovoljno da posle određenog iznosa ostali stavovi, odnosno stav 1. Predloga zakona i ostali stavovi se brišu.
Međutim, s obzirom da je reč o samo tehničkoj izmeni, koristim ovu priliku, u produžetku ću verovatno koristiti i vreme predviđeno za poslaničku grupu. Ono što je značajno, a jeste kontekst svih ovih amandmana, rebalansa budžeta i uopšte rasprave na temu budžeta, za nas je potpuno neprihvatljivo da mi raspravljamo o rebalansu budžeta, a da nemamo završni račun prethodnog, da ne znamo po širini pozicije na koji način i gde sredstva odlaze, nemamo ni reviziju završnih računa. Mislim da sva priča počinje i završava se baš tu.
Mislim da je jedno od osnovnih prava svih onih koji izdvajaju po administrativnoj odluci države, sada već solidna sredstva u odnosu na primanja, da znaju gde idu njihovi novci.
Zašto stalno govorimo o tome predstavljajući različite primere? Zato što smo konačno i ovde tokom redovnog zasedanja, u pauzi zbog Predloga zakona o rebalansu budžeta, čuli gospodina Dulića da su određene lokalne samouprave nenamenski trošila sredstva predviđena za zaštitu životne sredine i da je to bio osnovni razlog centralizovanja svih sredstava koja bi trebalo da se koriste u ovoj oblasti.
Nedopustivo je da čujemo da je neko nenamenski, nezakonito trošio sredstva, a da za to nije odgovarao. To je situacija koja je vrlo specifična za ovu državu, koja je sistemski napravila takvu situaciju da direktori javnih preduzeća u periodu finansijske krize imaju plate koje iznose preko tri ili pet hiljada evra, a da ne govorimo o kršenju zakona, a da govorimo o sredstvima koja su neverovatna i pri tom izlaze iz budžeta.
Ono što želimo da kažemo jeste da smo svi zaglavljeni u situaciji užasnog požara zbog loše vođene ekonomske politike i sistemskih rešenja.
S druge strane, naš antikorupcijski savet, gospodin Ivan Ninić, napravio je zaista mnoge analize i mi ćemo primer po primer da iznosimo srpskoj javnosti, jer kad god gostujemo u raznim televizijskim i radijskim emisijama, najčešća pitanja su završni računi, kako se troše sredstva. Treba povlačiti ta pitanja i mi to radimo upravo sad.
S moje desne strane se nalaze nekih pola kilograma materijala, reč je o izveštaju i izvršenoj kontroli trošenja, interne grupe Ministarstva pravde, grupa za nadzor i internu kontrolu trošenja sredstava.
Svako ko želi da ima uvid može da kontaktira SRS i poslanički klub, daćemo ova dokumenta na uvid, a ono o čemu je tu zapravo reč i mislim da treba da se zna, a posebno da se o tome vodi računa, da bi li se našlo konkretno rešenje.
Dakle, tražimo završne račune i odgovornost za svako nenamensko i nezakonito raspolaganje budžetom.
Recimo, u pravosuđu u Srbiji se o ovome nikada nije pričalo javno, dale, funkcioniše grupa za nadzor i internu kontrolu, pa tako i opis poslova i zadataka ovog odeljenja jeste kontrola svih indirektnih korisnika budžetskih sredstava kojima Ministarstvo pravde dotira novac iz budžeta Republike.
Na taj način interni kontrolori Ministarstva pravde vrše dve vrste kontrole. Grupa za nadzor i internu kontrolu Ministarstva pravde tokom 2007. godine izvršila je 14 naknadnih kontrola pravosudnih organa širom Srbije i u svim kontrolama je utvrđeno mešetarenje, kršenje propisa i slobodno možemo da kažemo – pljačka budžeta Republike Srbije.
Pored zakonske obaveze, prijavljivanja odgovornih lica koja su mešetarila, Ministarstvo pravde sa tadašnjim ministrom, gospodinom Dušanom Petrovićem, ni jednu jedinu prijavu nije podnelo, niti je bilo ko snosio odgovornost, već su budžetske malverzacije ostale zataškane.
Evo o čemu se radi. Zakon je jasan. On nalaže internom kontroloru da prijavi odgovorno lice koje je nenamenski trošilo budžetska sredstva i kršilo propise tako što će protiv tog lica nadležnim organima biti podneta prekršajna ili krivična prijava.
Ova obaveza proizilazi iz člana 75. Zakona o budžetskom sistemu Republike Srbije, u kome se propisuje: "Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka iz člana 74. ovog zakona podnose interni kontrolori, budžetska inspekcija i revizija, lokalna služba za inspekciju i reviziju i druga lica ovlašćena za vršenje nadzora nad izvršenjem ovog zakona.'' Takođe, ova obaveza je precizirana članom 176. Zakona o prekršajima. Stoji da zahtev za pokretanje prekršajnog postupka podnosi ovlašćeni ili oštećeni.
Stavom 2. ovog člana je precizirano da ovlašćeni organi zapravo jesu organi uprave, inspektori, javni tužilac i drugi organi i organizacije koje vrše javna ovlašćenja, u čiju nadležnost spada neposredno izvršenje ili nadzor nad izvršenjem propisa u kojima su predviđeni prekršaji.
Antikorupcijski tim SRS je pitao – da li je grupa za nadzor i internu kontrolu Ministarstva pravde, nakon izvršenih kontrola u pravosudnim organima tokom 2007. godine, podnosila prekršajne ili krivične prijave protiv odgovornih lica u 14 kontrolisanih pravosudnih organa; ako jeste, koliko je prijava podneto; ako nije, zbog čega prijave nisu podnete.
Ono što smo tada dobili kao odgovor iz Ministarstva pravde, da prijave nisu podnošene i da se u toku provođenja kontrole nije moglo utvrditi povreda finansijske discipline, pa nije bilo mesta vođenju prekršajnih, a ni krivičnih postupaka. To je u potpunoj suprotnosti sa istinom.
Ono što jesu činjenice, a na osnovu ovih 14 izveštaja, malopre sam pokazala, to je zvanični državni, službeni dokument, izvršenim kontrolama pravosudnih organa u Srbiji precizno je utvrđeno kršenje zakona, nenamensko i nezakonito raspolaganje pravosudnim budžetom i to ću upravo sada na određenim primerima da pokažem.
Zato je neophodno da mi, pre svake rasprave o predlogu zakona o budžetu ili rebalansa budžeta imamo precizan završni račun i reviziju završnih računa. Zašto? Zato što smo govorili u petak o Ministarstvu ekonomije i šta smo tada našli. Sada govorimo o Ministarstvu pravde, a imamo još primera.
Na primer, u Trgovinskom sudu u Somboru, interna kontrola je otkrila da je budžet Republike u 2006. oštećen za 800.000 dinara, jer sud ova sredstva koja su ostvarena po osnovu naplate sudskih taksi nije uplatio u budžet Republike, shodno odredbama Zakona o uređenju sudova.
Takođe, kontrola je pokazala da je Trgovinski sud u Somboru na ime troškova registracije, odnosno oglašavanja u službenom listu, mimo stvarnih troškova, strankama naplaćivao paušal od 3.000 dinara bez zakonskog osnova, pa su tako građani dodatno opljačkani za 128.000 dinara.
Pored ovoga, sud je takođe naplaćivao paušal od tri do pet hiljada dinara na ime troškova izlaska sudskih izvršitelja na teren, što nije bilo u skladu sa važećim pravilnikom, pa su građani, po ovom osnovu, opljačkani za 242.000 dinara.
Kontrolom je ustanovljeno i to da sud određena budžetska sredstva, preneta od strane Ministarstva pravde, nije trošio namenski, čime je kršen Zakon o budžetskom sistemu Srbije, a plate sudskog osoblja su uvećavane tako što je uvećavan osnovni koeficijent za obračun zarada i do 20%, a da za to nije postojao zakonski osnov.
Sledeći primer, Trgovinski sud u Nišu; interni kontrolori su u martu 2007. godine izvršili kontrolu poslovanja za 2006. godinu i tom prilikom je utvrđeno da je vršen prenos sredstava u iznosu od 761.000 dinara sa sudskog računa depozita, na račun redovnog poslovanja, i da su zatim ova sredstva trošena nenamenski za sudske dnevnice, umesto da budu uplaćena u budžet Republike Srbije, u skladu sa odredbama Zakona o uređenju sudova.
Isto tako, kontrolori su otkrili da su budžetska sredstva koja su u 2006. godini za tačno određene namene preneta od strane Ministarstva pravde trošena nenamenski, odnosno nezakonito, uz najgrublje moguće kršenje Zakona o budžetskom sistemu.
Tako je, samo primera radi, za nabavku materijala na pozicije 426 bilo planirano 444.000 dinara iz budžeta Republike, dok je za tu namenu utrošeno skoro milion i po dinara. Usluge po ugovoru na poziciji 423 su bile planirane u visini 644.000 dinara, a utrošeno je 1.160.000 dinara.
U Okružnom sudu u Novom Sadu interni kontrolori Ministarstva pravde su u 2007. godini izvršili finansijsku kontrolu i tom prilikom je utvrđeno nenamensko trošenje budžetskih sredstava. Tako je, na primer, za rashode stalnih troškova na poziciji 421 planski bio predviđen rashod u visini 30,4 miliona dinara, dok se sud za ove namene preko zahteva za transfer od Ministarstva pravde tražio iznos od 60.000.000 iz budžeta Republike.
Ministarstvo pravde je za ovu poziciju transferisalo sredstva u visini od 36.000.000, dakle 5,3 miliona dinara više od finansijskog plana, a pri tom su stvarni rashodi u 2006. godini iznosili 25.000.000 dinara.
Drugi primer nenamenskog trošenja budžetskog sredstava u Okružnom sudu u Novom Sadu takođe su čuvene usluge po ugovoru na poziciji 423, za šta je planski bilo utvrđeno i odobreno 15,4 miliona dinara. Sud je od Ministarstva pravde zahtevao transfer od 213 miliona, nakon čega je dobio 65 miliona, a pri tom je stvarni rashod stvoren u visini od 73,1 milion dinara.
Pored ovih nezakonitih troškova, sud je nenamenski trošio sredstva i sa drugih pozicija, odnosno ekonomskih klasifikacija. Antikorupcijski tim SRS, takođe, sličnu situaciju je otkrio i u Opštinskom sudu u Vršcu. Od strane interne kontrole u decembru 2007. godine u smislu finansijskog poslovanja utvrđeno je da budžetska sredstva koja su transferisana od strane Ministarstva pravde nisu bila namenski trošena.
U tom pogledu otkriveno je da postoje znatne oscilacije između budžeta koji je planiran i odobren, kao i u prethodnim situacijama, sredstava koja su transferisana i sredstava koja su utrošena, što se tretira kao najgrublje moguće kršenje odredbi Zakona o budžetskom sistemu.
Primera radi, opet pozicija – usluge po ugovoru, planski su bila utvrđena sredstva u visini od dva miliona, iz budžeta je prenet iznos od tri i po miliona dinara, dok je od toga utrošeno 2,3 miliona dinara. Za stalne troškove rada suda sa pozicije 421 odobrena su sredstva od tri miliona, iz budžeta je preneto 3,2 miliona, dok je za istu namenu utrošeno 2,3 miliona dinara.
Dakle, ovo su samo neki od primera. Tu je pronađeno da su trošena sredstva na ime nabavki lekova iz apoteke po receptu lekara, pa sredstva koja su trošena a nije ni postojala pozicija, nije postojalo zakonsko utemeljenje. Recimo, kontrola je pokazala da je Opštinski sud u Vršcu na teret budžeta kupovao pivo, vino, viski, vermut, kikiriki, smoki, krekere sa sirom i slično, dok je samo po jednom kafanskom računu otišlo 23.205 dinara na teret budžeta, odnosno građana Srbije.
Ovu su bila samo četiri primera kako, recimo, sudovi u Srbiji raspolažu novcem iz budžeta. Ovakvih primera u 2007. godini je otkriveno ukupno 14. Ono što je ovde frapantno, Ministarstvo pravde nije podnelo prijave protiv odgovornih lica, na šta je imalo zakonsku obavezu, niti je inicirana njihova smena zbog nezakonitog materijalno-finansijskog poslovanja.
A pri tom, na godišnjem izveštaju, koji se takođe nalazi sa moje desne strane, u kome je sadržan rezime svih 14 kontrola, stoji: „Sa izveštajem je saglasan ministar Dušan Petrović i on je svojeručno parafirao izveštaj grupe za nadzor i internu kontrolu Ministarstva pravde“.
Dakle, to samo može da potvrdi da je gospodin Petrović tada znao da se nezakonito i nenamenski troše sredstva iz budžeta. Država Srbija po ovom primeru apsolutno ništa nije uradila. Mi na osnovu ovog i još nekih primera koje ćemo izneti tokom ove rasprave u pojedinostima, možemo samo da shvatimo da je, recimo, skraćivanje sredstava Državnoj revizorskoj instituciji, nepostojanje završnog računa, zapravo prikrivanje nezakonitog i nenamenskog trošenja sredstava građana Srbije.