Zahvaljujem.

Na član 3, amandman je podnela narodni poslanik Gordana Rajkov.

Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja prihvatili su amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.

Na član 4, amandman je podnela narodni poslanik Vesna Pešić.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 5, amandman je podnela narodni poslanik Aleksandra Janković.

Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja prihvatili su amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.

Na član 6, amandman su, zajedno, podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković i Jovan Palalić.

Da li neko želi reč? (Da)

Ima reč gospodin Palalić.

Poštovana predsednice, poštovana ministarko Kalanović, dame i gospodo narodni poslanici, mi danas raspravljamo o jedno vrlo važnoj temi. Na početku svog izlaganja, želim da ukažem na jednu stvar koja već postaje manir Vlade, a to je da kada se raspravlja o ovako važnim stvarima nikada nema resornog ministra.

Evo, juče smo raspravljali o Predlogu zakona o zapošljavanju i osiguranju u slučaju nezaposlenosti i resornog ministra Mlađana Dinkića nema. Danas, takođe, kada je u pitanju Predlog zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba s invaliditetom, uz svo uvažavanje prisustva gospođe Kalanović, kada iznosimo ovakve argumente koji imaju za cilj da poprave ovaj zakon, želimo da čujemo i mišljenje ministra. Naravno, želimo da o tom pitanju i polemišemo.

Nije ovo prvi slučaj. U prethodnom periodu, imali smo situaciju da Vlada, ispunjavajući formu, da ne može da joj bude prigovoreno poslovnički, pošalje nekoga od ministara, koji će kao nešto da zapiše, da nas sasluša i onda, navodno, prenese resornom ministru.

Narodna skupština nikada nema povratnu reakciju o tome šta je stav ministarstva i Vlade, nakon polemike u Skupštini o pojedinim amandmanima. Jako je dobro podsetiti se, upravo, jučerašnje diskusije, koja je bila na zakon o zapošljavanju i osiguranju u slučaju nezaposlenosti, i, u vezi s današnjim zakonom, videti kako ova vlada i resorno ministarstvo vidi čitav ovaj koncept.

S jedne strane, jučerašnja kritika je bila, kada je u pitanju zapošljavanje – da je to vrlo loš zakon, koji ima za cilj razgrađivanje vrlo važne institucije kao što je Nacionalna služba za zapošljavanje i ukidanje i smanjenje prava nezaposlenima, tj. potpuno isključivanje Nacionalne službe i gubitak njene samostalnosti.

S druge strane, današnji zakon, o kome raspravljamo i koji je izuzetno važan, i treba da uložimo svi napor da njegov kvalitet bude što bolji, po našem mišljenju je nedorečen i, ono što je najvažnije, osobe s invaliditetom ne uključuje u najvažnije faze odlučivanja koje se tiču njihovih prava.

Ja bih definisao razloge i naše amandmane u dve grupe. Na to se odnosi amandman koji smo koleginica Milica Vojić-Marković i ja podneli na član 6, a to je – da se vrlo jasno uspostavi redosled prioriteta. Znate, ako zakon kaže u svom nazivu da je to zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba s invaliditetom, onda profesionalna rehabilitacija treba da bude nešto što će biti prioritet pre samog postupka zapošljavanja i, uopšte, mera za zapošljavanje osoba s invaliditetom. Profesionalna rehabilitacija je nešto što je vrlo bitno za osobe s invaliditetom, a to jeste skup mera i aktivnosti koje treba da pripreme i osposobe osobe s invaliditetom za zapošljavanje.

Zaista je neverovatno da Vlada Republike Srbije odbija ovaj amandman.

Želim da podsetim ovom prilikom, kada je u pitanju DSS, naše angažovanje i naš doprinos, naši napori koji su uloženi kada je u pitanju poboljšanje položaja osoba s invaliditetom, da je za vreme Vlade Vojislava Koštunice donet Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba s invaliditetom i Strategija unapređenja položaja osoba s invaliditetom u Srbiji.

Cilj je da ovaj zakon, koji treba da sve operativno i vrlo konkretno razradi, bude zaista u funkciji osoba s invaliditetom. Mi smo kroz naše amandmane uložili maksimalni napor da se ovaj tekst zakona popravi.

Ostaje, naravno, veliko pitanje, o tome ćemo govoriti kroz ostale amandmane – na koji način će Vlada, koja pokazuje ovakav odnos u samoj raspravi, neprisustvom resornog ministra, uopšte imati volju da sprovede ovako deklarativne odredbe koje se nalaze u ovom zakonu?

Mi mislimo da neće imati nikakvu volju. Ovo je jedan potez, kao što je i zakon o zapošljavanju, koji je bio potreban ovoj vladi u situaciji ekonomske krize, da pokaže, navodno, dobru volju prema toj strukturi našeg stanovništva.

Smatramo da ovaj zakon ima niz problema koje moramo da popravimo amandmanima i neverovatno je da Vlada ignoriše ovakve elementarne stvari – ono što je definisano u samom nazivu zakona, kroz svoje članove, potpuno drugačije ostvari. Znači, red prioriteta i uključivanje osoba s invaliditetom u odluke koje se njih tiču, odnosno zaista je neverovatno da Vlada takve elementarne stvari ignoriše. Hvala.

Na član 6, amandman je podnela narodni poslanik Vesna Pešić.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 6, amandman je podneo narodni poslanik Milan Avramović.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 6, amandman je podnela narodni poslanik Elena Božić-Talijan.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 6, amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 6, amandman je podneo narodni poslanik Milan Veselinović.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 6, amandman je podnela narodni poslanik. Lidija Vukićević.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 6, amandman je podneo narodni poslanik Boris Aleksić.

Da li neko želi reč? (Da)

Izvolite gospođo Raguš.

Dakle, ono što je najčešće pitanje, a tiče se i najnovijih istraživanja – jeste da ne samo da su ljudi izgubili poverenje u političare, nego su, na prvom mestu, izgubili poverenje u institucije. To je ono što samo reflektuje nedostatak reformskog kursa i pogubno i pogrešno vođenje politike.

Nepoverenje u institucije bi trebalo da bude dovoljan signal za uzbunu za sve one koji sprovode vlast na bilo kom nivou organizovanja. Nažalost, to nije situacija i mi sada govorimo o zakonu koji bi trebalo da osobama s invaliditetom vrati poverenje u institucije koje se nisu u dovoljnoj meri potrudile da saznaju nešto više o njima.

Ako Nacionalna služba za zapošljavanje misli da će osoba s invaliditetom doći do nje i prijaviti problem koji ima, onda je to potpuno pogrešan pristup, iz više vrlo evidentnih i očiglednih razloga. Dakle, tu očigledno nešto ne štima.

Nadam se da će ovaj predlog zakona makar pokrenuti način razmišljanja da se ovaj težak i bolan problem približi i stavi pred nas; jedino kada se učini vidljivim, može da se razmišlja kako da se unapredi život ovih ljudi.

Međutim, zbog svih onih koji prate ovu raspravu, ili koji će je pratiti, pretpostavljam da ima dosta onih koji su zainteresovani za ovaj zakonski paket, ono do čega je došao SRS su konkretni podaci. Recimo, tiču se grada Niša i tu imamo podatak da oko 1000 invalida čeka posao. Informišemo se na osnovu pisanja sredstava informisanja, pa se, između ostalog, kaže da je za 1000 osoba s invaliditetom, evidentiranih u niškoj filijali Nacionalne službe za zapošljavanje, dobijanje posla pravi ''bingo'', budući da se, prema iskustvu iz invalidskih organizacija, poslodavci retko odlučuju na upošljavanje invalida, uprkos državnoj subvenciji od 120.000 dinara za obezbeđivanje radnog mesta za ove ljude. U gradskoj vlasti najavljuju da, uz organizovanje adekvatnih prekvalifikacija u narednom periodu, osobe s invaliditetom mogu da dobiju posao u gradskoj administraciji ili javnim preduzećima.

Bojimo se da ovo neće biti poštovano, ovo su podaci s kraja 2008. godine, zato što je, kao što čujete, nadovezujem se na ono što sam malopre rekla, u praksi takav tretman osoba s invaliditetom da se čak i uz državne subvencije poslodavci najređe odlučuju da uposle takva lica.

Između ostalog, kaže se, bar kada je reč o gradu Nišu, da u organizacijama osoba s invaliditetom broj njihovih zaposlenih članova procenjuju kao zanemarljiv, mada, nažalost, nema preciznih podataka o procentu ovih ljudi koji rade. Tu se postavlja pitanje da li su postojali projekti koji bi trebalo da, makar kroz start ap projekat, naprave bazu podataka u određenoj lokalnoj zajednici, koja bi skenirala situaciju, odnosno popisala lica s invaliditetom? Nemamo taj podatak. Nadamo se da ćemo ga dobiti.

Takođe, prema izjavama sekretara Udruženja obolelih od cerebralne i dečije paralize, gospodina Ivana Pekovića, zapošljavanje osoba s invaliditetom je izuzetak, postoji svega nekoliko pozitivnih primera zapošljavanja u poslednje vreme.

Uprkos uvreženom mišljenju koje sumnja u radne sposobnosti osoba s invaliditetom, ima toliko poslova koji oni mogu da obavljaju. Mi sve to znamo, ali problem će biti sve veći, s obzirom na to da je sve veći procenat ljudi koji ostaju bez posla, da finansijsku krizu mnogi poslodavci koriste kao izgovor da otpuštaju sve veći broj ljudi, koristeći to kao izgovor za nezapošljavanje osoba s invaliditetom. Voleli bismo da čujemo šta država u tom smislu može da preduzme, da li postoji konkretna strategija ili plan aktivnosti za 2009. godinu, koji, verujem, mora da bude izmenjen s obzirom na novonastale okolnosti, pad ekonomske aktivnosti u državi.

Imamo i situaciju s Kraljevom. Informisani smo iz sredstava informisanja, između ostalog, da Kraljevčani s posebnim potrebama teško dolaze do radnog mesta. Od 700 osoba s invaliditetom u kraljevačkoj opštini, samo je dvoje uspelo da se zaposli kod privatnika. Dakle, tu, takođe, ne pomažu preporuke, zakonske olakšice, a ni fakultetske diplome, i očigledno je da je svest ta koja je najveći problem za uključivanje osoba s invaliditetom u radnu kategoriju stanovništva.

Ono što, takođe, ovde možemo da vidimo, to su izjave magistra Živorada Veljovića. On je predsednik Društva invalida i rukovodilac kraljevačkog ''Hendikep centra''. On odslikava i te prilike u kojima se nalaze Kraljevčani s invaliditetom kada pokušaju da nekog poslodavca umole za radno mesto. Iskustva su vrlo teška, negde i bolna, međutim, ni oni sami sa sobom nisu potpuno načisto da li su u pitanju predrasude ili nešto drugo, ali činjenica je da se ova lica teško ili nikako zapošljavaju.

Prema njegovim izjavama, u Kraljevu živi 700 invalida. Na evidenciji kraljevačkog tržišta rada nalazi se 568 invalida, među kojima se nalaze i osobe sa visokom stručnom spremom. Ono što je neverovatno, to je da se, i pored subvencija i predviđenih kazni za poslodavce, oni redovno oglušuju o nešto što bi trebalo da bude i zakonska obaveza, odnosno odredba pri zapošljavanju osoba s invaliditetom.

Nismo sigurni na koji način će ovaj predlog zakona da natera poslodavce ili nadležne institucije da se više i češće bave potrebama lica s invaliditetom. Voleli bismo da čujemo na koji način mislite da se sprovede zakon, s obzirom na već postojeću praksu, koja nije nimalo sjajna.

Pretpostavljam da imam još vrlo malo vremena za Poslaničku grupu.

Imate još 11 minuta.

Ovom prilikom završavam samo ovim podacima, a tokom rasprave u pojedinostima ću i vama i javnosti izneti, vama verovatno poznate, ali javnosti malo poznate podatke dobijene na osnovu jednog istraživanja koje se bavilo osobama s invaliditetom. Hvala.

Zahvaljujem.

Na član 6, amandman je podneo narodni poslanik Dragan Aćimović.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 7, amandman je podnela narodni poslanik Aleksandra Ilić.

Da li neko želi reč? (Da)

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, u vezi s Predlogom zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba s invaliditetom, predložila sam amandman na član 7, tako što se u članu 7. stav 1. tačka 4, posle reči: „prihvati“, dodaju reči: „stručno odabranu i ponuđenu“.

U toku sprovođenja rehabilitacije radi zapošljavanja osoba s invaliditetom, važno je da bude odgovarajuća obostrana saradnja i da prava treba da proisteknu iz obaveza. Baš zato, veoma je važno da u svemu bude u potpunosti poštovana svaka lična i profesionalna osobenost osoba s invaliditetom, te se mora ponuditi stručno procenjena i odabrana profesionalna rehabilitacija. Samo tako se daje obaveza da se određena prava osoba s invaliditetom moraju poštovati.

Ovako neprecizna i uopštena obaveza stvara mogućnost za ispunjavanje samo formalne primene zakona i dovođenje u nekorektnu situaciju osoba s invaliditetom, koje zaslužuju veću pažnju i brigu ovoga društva. Da bi se iskoristilo dato pravo i prihvatila ponuđena obaveza, koja je imperativnog karaktera, neophodno je da ponuđena profesionalna rehabilitacija bude stručno odabrana, što je i garancija uspeha u postizanju profesionalne osposobljenosti i prilagođenosti.

Neophodno je imati u vidu i potrebnu motivaciju osoba s invaliditetom, kojima se mora pomoći u osposobljavanju, stručnim usmeravanjem i otkrivanjem ličnih afiniteta.

Usvajanjem ovog amandmana, tačka 4) člana 7. stav 1. bi glasila: „Osoba s invaliditetom ima obavezu da prihvati stručno odabranu i ponuđenu profesionalnu rehabilitaciju“. Hvala.

Na član 7, amandman je podneo narodni poslanik Jovan Damjanović.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 7, amandman je podneo narodni poslanik Momčilo Duvnjak.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 7, amandman je podneo narodni poslanik Branimir Đokić.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 7, amandman je podneo narodni poslanik Jadranko Vuković.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 7, amandman je podneo narodni poslanik Slobodan Vuković.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 7, amandman je podnela narodni poslanik Lidija Dimitrijević.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 8, amandman je podnela narodni poslanik Vesna Pešić.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 8, amandman je podneo narodni poslanik Dragan Živkov.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 8, amandman je podneo narodni poslanik Srboljub Živanović.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 8, amandman je podneo narodni poslanik Nikola Žutić.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 9, amandman je podnela narodni poslanik Vesna Pešić.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 9, amandman, s ispravkom, podneo je narodni poslanik Oto Kišmarton.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 9, amandman je podnela narodni poslanik Jelena Budimirović.

Da li neko želi reč? (Da)

Reč ima narodna poslanica Jelena Budimirović.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, u ime Poslaničke grupe Napred Srbijo, podnela sam amandman na Predlog zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba s invaliditetom kojim predlažem izmene u članu 9. st. 3. i 4.

SNS smatra da je neophodno izmeniti član 9, odnosno stavove 3. i 4, i postaviti određene vremenske okvire za postupanje organa nadležnih za procenu radne sposobnosti osoba s invaliditetom. Dakle, moraju se postaviti rokovi od 60, odnosno 15 dana, za odlučivanje o zahtevu, a iz razloga što nam je dobro poznata činjenica da organi penzijskog i invalidskog osiguranja i organizacije nadležne za poslove zapošljavanja vremenski dosta dugo odlučuju o zahtevima koji su u njihovoj nadležnosti, pa protiču neprimereno dugi rokovi dok podnosilac zahteva ne ostvari svoja elementarna prava.

Stav SNS-a je, kada su u pitanju osobe s invaliditetom, da taj rok treba skratiti na najkraću moguću meru i taj postupak učiniti hitnim, pa je zato neophodno da organi koji su, po predlogu ovog zakona, ovlašćeni za procenu radne sposobnosti, imaju tu vrstu obaveze i ograničenja kada je u pitanju odlučivanje.

Rok od 60 dana za donošenje nalaza, mišljenja i ocena u pogledu radne sposobnosti, za koje je nadležan organ veštačenja organizacije nadležne za poslove penzijskog i invalidskog osiguranja, primeren je i sasvim dovoljan da se napravi ovakva sveobuhvatna procena.

Kada organizacija nadležna za poslove zapošljavanja primi navedeni nalaz, ostavlja se primereni rok od 15 dana da donese rešenje o proceni radne sposobnosti.

Vremenski okviri koji su predloženi su primereni i sasvim dovoljni, te smatram da bio ovaj amandman trebalo prihvatiti. Hvala.