Dame i gospodo narodni poslanici, evo još samo u prilog priče na temu predloženog zakona o elektronskoj trgovini, tokom koje sam pokušao da ukažem na značaj primenjivosti ovakvog jednog zakonskog rešenja, hteo bih još samo u prilog tome da dodam i istraživanja koja su obavljena a koja ukazuju na taj problem koji je evidentan, da je još uvek cela ova oblast nedovoljno razvijena, odnosno da nije još uvek prihvaćena u onom procentu stanovništva u kojem bi trebalo.
Primera radi, evo jedno istraživanje koje je napravljeno pokazuje da je korišćenjem interneta u poslednja tri meseca prodaja roba i usluga na primer putem aukcija, ili pohađanjem onlajn kurseva ili internet bankarstva u prilično malom procentu zastupljeno.
Internet bankarstvo 10,4%, prodaja robe ili usluga 3,1 i pohađanje onlajn kurseva 2,5%, dok je najviše procenata predviđeno za slanje i primanje mejlova, odnosno traženje informacija ili čitanje i preuzimanje nekakvih drugih dokumenata.
Ono što sam malopre pomenuo kada sam govorio o strategiji i kada sam pomenuo onaj ljudski resurs, a nadovezujući se na izjavu i komentar ministra Milosavljevića, koju je juče izneo na sednici Odbora za trgovinu i turizam vezano za mogućnost zapošljavanja ljudi i podatak da su radna mesta u elektronskoj trgovini u oblasti koja ne iziskuju više od 2.000 evra, kako je rečeno tada, dakle, treba istaći da svi ti tradicionalni distribucioni kapaciteti koji se koriste obično raspoređuju od trećine do četvrtine svoje radne snage, dakle od 75 do 90% zaposlenih u elektronskoj trgovini bi trebalo da bude na ovom zadatku.
Kod elektronske trgovine i ta funkcija ljudskih resursa posebno je važna, jer ne samo da će ovakav distributivni centar morati da zaposli više radnika, već će morati njima da upravlja mnogo efikasnije kako bi obezbedio zadovoljavajuće rezultate.
Ono što je pitanje sigurnosti, o čemu treba da vodi računa i predlagač zakona, to je svakako ta činjenica da je sve što je povezano i sa internetom jeste jedna otvorena javna mreža koja je dostupna svima i da uvek postoji i mogućnost da se neovlašćeno prati eventualno komunikacija i zloupotrebi ono što se tim putem ostvaruje, i zbog toga je u cilju jedne ozbiljne primene zakona elektronskoj trgovini, odnosno u tom savremenom poslovanju, pre svega, potrebno i pronaći mehanizme koji će obezbediti zaštitu tajnosti informacija i integritet informacija, kao i autentičnost samih informacija.
Drugi zakon koji je danas u skupštinskoj proceduri, koji je dakle spojen sa zakonom o elektronskoj trgovini, jeste zakon koji Srbija praktično do sada, iz nama nepoznatih razloga, nije imala u skupštinskoj proceduri, odnosno nije ni usvojen, tako da nažalost i po ovom parametru spadamo među poslednje zemlje u Evropi koje, rekao bih slobodno, i odugovlačeći usvajanje propisa na određeni način pokazuju nebrigu o zdravlju i bezbednosti građana. Sistem EU za brzo skretanje pažnje na proizvode koji nisu bezbedni za upotrebu upozorava potrošače na sve artikle koji mogu biti štetni ili rizični po zdravlje, pa se tako iz nekih primera do kojih smo došli moglo vrlo lako saznati da se na tom spisku nepoželjnih nalaze motori proizvedeni na Tajvanu, pa po ko zna koji put dečija oprema i igračke sa opasnim hemijskim supstancama, garderoba, gumene čizme koje mogu da izazove promene na koži, kozmetika i nameštaj.
I u zemljama u okruženju, primera radi, takođe postoji, recimo u BiH, poduža lista opasnih namirnica, sačinjena na osnovu uputstava EU, gde se odmah reaguje kada se u nekoj od zemalja pojavi hrana sumnjivog sastava i kvaliteta, kao što je recimo reč o salmoneli u ćurećem mesu iz Poljske, bakterije u pilećem mesu iz Nemačke, olovo u zelenom čaju i melanin u krekerima sa kikirikijem iz Kine.
To su samo neke od namirnica koje se ubrzano povlače sa tržišta.
Zbog čega smo mi dozvolili da budemo među poslednjim zemljama u Evropi koje na ovaj način, dakle, odugovlačenjem usvajanja propisa, ponavljam opet konstataciju, pokazuje nedovoljno brige za zdravlje i bezbednost građana?
Dakle, ne samo da u ovom proteklom periodu nisu doneti odgovarajući zakoni, nego se čak i ne prate upozorenja, pa čak i te Evropske unije, iako državama koje nisu članice to niko i ne brani.
Razlog za to eventualno odugovlačenje je možda, kako to kažu i u nekim nezvaničnim informacijama, moglo da bude u eventualnom neslaganju resornih ministarstava oko podele nadležnosti, budući da se neki od poslova inspekcija i sada preklapaju.
Dok ima mišljenja, a tome smo vrlo blizu i mi u poslaničkom klubu SRS, da je interes domaćih proizvođačkih i uvozničkih lobija prejak i da im odgovara da se što duže prolongira sređivanje tržišta na ovakav način. Ono što je najgore u svemu tome je da su u oba slučaja na gubitku građani.
Prilikom predlaganja zakona o opštoj bezbednosti proizvoda, smatram da se nije na dovoljno dobar i adekvatan način izašlo u susret stavovima, komentarima, predlozima koje možda neke druge institucije imaju, a tu, pre svega, mislim na potrošačka udruženja, koja su i upozoravala da neka od predloženih rešenja ovih zakona nisu jednostavno primenjiva u praksi, ali je očigledno da Srbija nema nekakvo uticajno jezgro za zaštitu prava potrošača, koje bi bilo u stanju da eventualno izlobira za dobrobit ovog društva.
Predlog zakona o opštoj bezbednosti proizvoda ima svoje nedostatke.
Ovom prilikom ću iskoristiti mogućnost da zaista predlagača zakona, odnosno predstavnike Vlade pozovem da na jedan najozbiljniji, najkorektniji način razmotre amandmane koje su podneli poslanici SRS.
Videćete da amandmana i nema naročito puno, dakle, nisu kvantitativno zastupljeni, ali mislim da je reč o kvalitetnim amandmanima koji bi mogli umnogome da doprinesu poboljšaju ovakvog zakonskog rešenja.
Šta bi moglo eventualno da koči donošenje ove regulative? Jasno je, to smo rekli, da ima uticaja različitih interesa iz sfere biznisa, raznih lobija iz zemlje i iz inostranstva, i na taj način se praktično obezbeđivao uvoz robe sumnjivog, da ne kažem, lošeg kvaliteta, a naravno u svemu tome su profitirali i uvoznici i svetski proizvođači koji i ne znaju i nemaju gde da plasiraju takve proizvode, jer je malo zemalja u koje bi ta roba mogla da uđe.
Ono što je možda pozitivno u svemu ovome kada je reč o predloženom zakonu, jeste činjenica da je zakonodavac prihvatio određene sugestije malopre pominjanih, i potrošačkog udruženja itd, da se ta proizvodnja i stavljanje u promet opasnih proizvoda tretira kao privredni prestup i zaprećene su i kazne, ako se ne varam, u visini čak do tri miliona dinara.
Prema ovom predlogu zakonu, Srbija bi između ostalog trebalo da dobije i nacionalnu referentu laboratoriju za kontrolu bezbednosti hrane, koju osniva Vlada i koja bi bila glavna institucija za proveru nalaza ovlašćenih akreditovanih laboratorija.
Ono što je najopasnije je situacija kada propisi ne postoje. Tada niko nije odgovoran za problem i tada jedino, kako sam već rekao, ispaštaju građani.
Primera radi, opet ukazujem na neke primere iz zemalja iz okruženja, Hrvatska je oformila agenciju za hranu, i ne samo to, nego je već i donela set zakona iz oblasti bezbednosti proizvoda, zaštite kupaca itd.
Da li će i Srbija biti u stanju da tako nešto uradi veliko je pitanje, jer znate i sami u kakvoj situaciji se živi i koliko puta se desilo da je, primera radi, komad odeće koji se kupi neupotrebljiv nakon prvog pranja ili se možda zaprepastimo zbog neljubaznosti prodavaca, i razlike u cenama i neprihvaćenih reklamacija itd, a sigurno da je bilo i onih drastičnijih slučajeva, kao što su primeri trovanja hranom u restoranima itd.
Naravno, u trci za tim profitom, proizvođači, trgovci i pružaoci usluga zaboravljaju da smo svi mi zapravo potrošači, a tu bi upravo trebalo da bude uloga tih svih pravnih akata da na to podsete, iako je, kao što smo na žalost konstatovali, u Srbiji sve to tek u povoju.
Uređene zemlje, koje imaju precizna, jasna, strogo definisana pravila tog tržišnog poslovanja i sistema zaštite u principu bi mogle da deluju kao nekakav potrošački raj, ako se uporede sa situacijom u Srbiji, jer, sa ove druge strane, srpski potrošač je apsolutno i neupućen u svoja osnovna prava, a njegovom zaštitom se pretežno, barem dosad su se bavile neke nedržavne organizacije, pre svega ta udruženja potrošača.
Dame i gospodo narodni poslanici, primera je mnogo i očigledno da je tu postojao jedan pravni vakuum koji je bilo neophodno regulisati dobrim zakonskim rešenjem.
Međutim, pitanje je ako se pomenuta strategija ne realizuje na pravi i valjan način, da li ćemo onda biti u situaciji da osetimo zaista neke kvalitetne efekte od svega ovoga.
Jer ako već nisu problemi o kojima sam govorio regulisani i objedinjeni zakonom, već potpadaju pod oblast zakona o oglašavanju, lekovima, potrošačima, ovaj zakon o bezbednosti proizvoda tek je u proceduri, ako se zna da su mehanizmi žalbe i obeštećenja spori i neprecizni, ako se zna da je zakon o zaštiti potrošača koji je usvojen još 2005. godine doživeo sudbinu mnogobrojnih, a to je da se ne primenjuje, tako da je jasno da su neophodne značajne izmene, dopune i jedno kvalitetnije i konstruktivnije prilaženje ovim problemima.
Što se tiče predloženog zakona smatra se, bar je takva bila namera predlagača, ponavljam opet, mi u poslaničkom klubu SRS smo zaista predlaganjem kvalitetnih amandmana pokušali da ispravimo ono što po našem mišljenju nije dobro. Dakle, trebalo bi da se otklone te pravne praznine u pogledu bezbednosti proizvoda, jer će se zaista primenjivati na sve proizvode.
Ovo je zakon čija bezbednost nije uređena posebnim propisima. Istovremeno bi njime trebalo da se onemoguće proizvodnja, uvoz, prodaja svih ovih obmanjujućih proizvoda, koji izgledaju kao hrana, a to nisu, i takođe da se utiče na smanjenje nelojalne konkurencije. Ovih loših primera ima zaista mnogo, ali očekujem da će to biti, ukoliko se prihvate naši amandmani, u značajnoj meri smanjeno.
Inače, tim predlogom zakona propisane su novčane kazne i za preduzeća i za odgovorne u firmama, ako bi eventualno stavljali te nebezbedne proizvode u promet ili ne bi obavestili o riziku proizvoda. O samoj visini kazni mislim da ćemo nešto više govoriti kroz raspravu u pojedinostima.
Ono što mi se lično, i nama kao poslaničkoj grupi SRS, nije dopalo, to je što se i za ovaj zakon, kao i za mnogobrojne prethodne, u značajnoj meri preuzimaju odredbe Evropske unije o toj opštoj bezbednosti proizvoda i u potpunosti direktive Evropske unije o obmanjujućim proizvodima.
Mislim da još uvek u Srbiji ne postoji ni pravni okvir za garantovanje nekakve opšte bezbednosti svih proizvoda, da nema tih propisa koji bi sadržali izričite i precizne odredbe o obavezama proizvođača i distributera da na tržište isključivo stavljaju bezbedne proizvode sa aspekta svih poznatih rizika koje bi proizvod mogao da predstavlja.
Ima tu i nekih podataka o aktivnostima i tržišne inspekcije za proteklu godinu, o visini, odnosno iznosu novčanih sredstava, o povlačenju iz prometa proizvoda, reč je o više stotina miliona dinara. Naravno, ono o čemu su i kolege govorile, najviše i najčešće je tu bilo reči o električnim aparatima, dakle, o problemima sa rafovima u radnjama, tekstilnim proizvodima, sredstvima za higijenu, nameštaj, motorna ulja i građevinski materijal.
Ono što je bitno jeste da bi ovim zakonom trebalo da se takođe odrede i urede kriterijumi koji su neophodni za ocenjivanje usaglašenosti proizvoda sa opštim zahtevom za bezbednost, obaveze proizvođača i distributera, kao i uslovi i način informisanja i razmene informacija u vezi sa rizicima koje proizvod predstavlja po zdravlje i bezbednost potrošača i drugih korisnika, kao i vršenje nadzora istih.
Ima u svetu i dobrih primera na koji način se može upozoriti na vreme o bezbednosti, pre svega se misli na hranu. Srbija još uvek nema sistem za brzo upozoravanje o bezbednosti hrane, koji se u zemljama Evrope pokazao kao vrlo efikasan.
Evo vam jedan primer. Zahvaljujući jednom takvom sistemu i britanske nadležne inspekcije su upozorile članice EU da su zabeležile trovanje gaziranim napitkom uvezenim iz Austrije, a taj proizvod je ubrzo potom stavljen na crnu listu. Nedugo potom, stigao je izveštaj službene kontrole iz Irske, gde je u napolitankama iz Kine pronađen opasni melanin. Taj alarm RESFF i sistema za uzbunjivanje javnosti zbog nebezbednih namirnica, međutim, nikada nije zazvonio u Srbiji, a zaobišla su i brojna upozorenja "RAPEKSA", evropskog sistema za upozorenje za nebezbednu robu.
Dakle, ovom problematikom se bave sporadično pojedine potrošačke organizacije, internet portali, dok država i njene nadležne službe očigledno još uvek čekaju svoj ulazak u Evropsku uniju, kada će biti valjda u obavezi da štite tržište i brinu o sigurnosti kupaca, iako nijednoj zemlji nije zabranjeno da koristi podatke tih evropskih službi i pre svega spreči uvoz robe sumnjivog kvaliteta.
Prema informacijama "RAPEKSA", samo u 2007. godini sa tržišta EU povučeno je 1.340 nebezbednih proizvoda, od čega su oko 40% bile igračke koje su se, prema tvrdnjama Nacionalne organizacije potrošača Srbije, mogle naći, nažalost, i u kineskom tržnom centru u bloku 70 na Novom Beogradu. Takođe, postoji realna mogućnost da se odbačena roba iz sveta legalno, zbog svih ovih nedostataka propisa, praktično na neki način uveze u Srbiju.
Da to članstvo u Evropskoj uniji nije jedini put u zaštiti potrošača, pokazuje i primer Hrvatske koja koristi informacije sistema za uzbunjivanje.
Napravila je i sopstveni pilot projekat po uzoru na RESFF, te je za tih godinu dana sa tržišta povukla čak 67 zdravstveno neispravnih namirnica, a najveće količine te robe u Hrvatsku su stigle, gle čuda, sa zapadnoevropskog tržišta.
Na samom kraju, da iskoristimo prisustvo i ministra Milosavljevića, vezano za i ova dva zakona koja su danas u skupštinskoj proceduri, a i uopšte za jedan trgovački sektor privrede koji je potrebno izgraditi kroz taj integracioni pristup u tranziciji trgovine.
Nekoliko stvari, nekoliko bitnih aspekata na koje će SRS ukazati i kroz raspravu o ova dva zakona i sve ono što nas bude očekivalo iz oblasti trgovine, a to je kakva treba da bude struktura trgovine i trgovinske mreže koja će biti u funkciji razvoja moderne tržišne privrede, a time i u interesu proizvođača i potrošača, odnosno kakve sve podsticaje treba preduzimati u kreiranju nekakve moderne strukture trgovinske mreže i kako bi trebalo obezbediti adekvatnu zaštitu potrošača na tržištu Republike Srbije, a da imamo u vidu tu činjenicu da bi recimo ovaj zakon koji se nalazi u proceduri, dakle, zakon o opštoj bezbednosti proizvoda, postao primenjiv u praksi.
Ono što je povezano sa drugim zakonom jeste šta očekivati i na koji način usmeravati razvoj trgovine u toj elektronskoj fazi razvoja, jer apsolutno da je interes domaće proizvodnje da za partnere imaju što sposobnije trgovinske kompanije u kapitalu, marketingu i menadžmentu, a da jedno celovito restruktuiranje i revitalizovanje trgovinskih kompanija moglo bi samo doprineti očuvanju i povećanju potencijala i prodaje naših proizvođača na domaćem tržištu.
Povezane sa inopartnerima mogu doprineti i eventualnom uspešnijem uključivanju na međunarodno tržište. To nam je i te kako potrebno pogotovo u ovakvoj situaciji, u godini u kojoj u tom segmentu u toj oblasti u ovoj državi malo je toga pozitivnog.
