Zahvaljujem. Reč ima Jovan Nešović.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospodo članovi Vlade, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama danas jeste jedan važan sistemski zakon, o bezbednosti saobraćaja na putevima, i njegov zadatak jeste da svojom primenom u praksi umnogome poboljša sigurnost i bezbednost svih učesnika u saobraćaju.
Ako analiziramo određene podatke, videćemo da se u zadnjim godinama broj saobraćajnih nesreća u državi Srbiji povećava. Povećava se i broj saobraćajnih nesreća sa brojem nastradalih lica i težim posledicama po same učesnike u saobraćaju. Takođe, ako pogledamo određene statističke podatke u periodu 2001-2008. godine, godišnji saobraćaj u Srbiji je povećavan dva do tri posto u proseku, dok je broj saobraćajnih nesreća u istom tom periodu povećavan negde oko 7,5%.
S druge strane, ako takođe posmatramo ovaj period, moramo priznati da su u saobraćajnu infrastrukturu (tu mislim na sve puteve, od autoputeva pa do lokalnih puteva) država i lokalne samouprave ulagale značajna sredstva, a to znači da je kvalitet tih puteva bio bolji.
Moramo priznati i da je kvalitet automobila koji se kreću po Srbiji takođe na višem nivou nego što je bio 2001. godine. Pasivna bezbednost tih automobila je takođe veća. Međutim, broj saobraćajnih nesreća je rastao brže nego što je rastao prosek saobraćaja. To znači da učesnici u saobraćaju u ovom periodu nisu poštovali zakon i to znači da ta stvar mora da se pooštri.
S druge strane, takođe ako se pogledaju statistički podaci, u Srbiji je u 2001. godini život u saobraćajnim nesrećama, nažalost, izgubilo 1.275 ljudi, a 2002. godine uveden je novi sistem kažnjavanja u saobraćaju i došlo je do naglog smanjenja broja ljudi koji su izgubili život. U 2002. godini taj broj je smanjen na 854, a to je smanjenje od 33%. Takođe, broj povređenih ljudi u 2001. godini je bio 19.906, a u 2002. godini, kada je počela primena novih kaznenih odredaba, broj je pao na 14.760, što znači smanjenje od 25,9%.
Potpuno je jasno da su u tom kratkom periodu, za godinu dana, samo te kaznene odredbe dovele do toga da je broj saobraćajnih nesreća manji, broj lica koja su izgubila život takođe je manji, i to značajno manji, i broj lica koja su povređena takođe je manji.
Međutim, odmah posle 2002. godine, verovatno su se učesnici u saobraćaju polako prilagodili tim novim kaznenim odredbama, počinje polako da raste broj lica koja su izgubila život i broj saobraćajnih nesreća uopšte na putevima Srbije.
Da bi se ovaj trend zaustavio, Vlada Republike Srbije i MUP, zajedno sa Ministarstvom za infrastrukturu i svim ostalim zainteresovanim činiocima, morali su nešto da urade. Jedan od važnijih segmenata jeste i ovaj zakon o kome danas govorimo jer, jednostavno, ne možemo da dozvolimo ovaj trend i u narednim godinama, bez obzira kakvi su nam putevi i sve ostalo, da dođemo u situaciju da 2012. godine imamo ponovo isto stanje koje je bilo 2001. godine.
Predlagač u obrazloženju ovog zakona iznosi (zaista želim da im čestitam ako se to desi) da ćemo 2012. godine na putevima Srbije imati smanjenje broja nezgoda 50%, naročito nezgoda sa smrtnim ishodom. To znači da bi u Srbiji do 2012. godine moglo da bude 650 poginulih ljudi. To zaista jeste veliki napredak.
Druga stvar, koja takođe nije zanemarljiva, predlagač u objašnjenju ističe da će se smanjenjem broja saobraćajnih nesreća u Srbiji uštedeti godišnje 150 miliona evra. To znači da će 2012. godine ušteda biti u odnosu na 2001. godinu jedna milijarda evra. Država Srbija nije toliko bogata da ne mora da vodi računa o jednoj milijardi evra, koja po planu treba da se uštedi i potpuno sam siguran da, ako se ovo bude ostvarilo, to jeste veliki uspeh MUP-a.
Sagledavajući ceo zakon, čini mi se da je ono osnovno što možemo reći da cilj ovog zakona jeste da se smanji broj poginulih i povređenih osoba, da se smanji materijalna šteta i troškovi od posledica saobraćajnih nezgoda, da se razvija saobraćajni sistem i privreda Srbije, da se razvija svest stanovništva (predškolskog, školskog, odraslog stanovništva) o bezbednosti u saobraćaju, da se usklađuju naša pravila o bezbednosti u saobraćaju sa pravilima EU i da se upravlja bezbednošću saobraćaja sa jednog mesta, a to je Telo za koordinaciju.
Ono zbog čega takođe hoću da pohvalim Ministarstvo infrastrukture i ministarstvo policije jeste da su, pored njih, u pisanju ovog zakona učestvovale naučnoistraživačke institucije, visokoškolske institucije, nevladin sektor, znači svi oni zainteresovani pojedinci koji su hteli da daju neki svoj doprinos da ovaj zakon bude što bolji.
Ono što je, čini mi se, veoma dobro i čega do sada nije bilo, a što je iskustvo iz razvijenog svega, iz zemalja Zapadne Evrope, to je da mora da postoji koordinacija između resornih ministarstava koji su zaduženi za bezbednost saobraćaja (kada kažem resornih ministarstava, misli se na ministarstvo saobraćaja, unutrašnjih poslova, zdravlja, rada, prosvete, pravde, trgovine i usluga) i to novo telo biće Telo za koordinaciju i to će biti vladino telo.
Druga stvar, koja je definisana članom 9. i 10, jeste da se formira Agencija za bezbednost saobraćaja. Ta agencija će imati trostruku ulogu - stručnu, razvojnu i edukativnu.
Kad kažem stručnu, obavljaće stručne poslove koji su vezani za bezbednost saobraćaja, razvojnu - da će predlagati razvoj i unapređenje bezbednosti, i edukativnu - da će organizovati seminare i stručne ispite za sve učesnike i sve institucije koje budu bile važne za ovu oblast, odnosno za saobraćaj.
Članom 11. je predviđeno da se donese nacionalna strategija bezbednosti saobraćaja i ona se donosi na svakih pet godina. Članom 12. i 13. definisano je da se donose i lokalne strategije. Lično mislim da to jeste važan segment, iz prostog razloga što bez dobrih planova, koji moraju da proisteknu iz ove nacionalne strategije, ne možemo da se adekvatno borimo i dovedemo na neki viši nivo bezbednost u saobraćaju.
Nije ovde samo pitanje rada policije i nekih drugih organa, ovde je pitanje da u tim lokalnim i nacionalnim planovima bude i kvalitet infrastrukture.
Najvažnije je, što smo jutros pričali, crne tačke koje su vezane i za magistralne puteve, regionalne, lokalne, da to uđe u planove, da lokalne samouprave i država imaju obavezu da, poštujući te planove, te elemente i eliminišu, da se time doprinosi bezbednosti u saobraćaju, a to znači i manje povreda i manje nesrećnih slučajeva koji su vezani za saobraćaj.
U ovom trenutku nisam siguran, nažalost, gledajući sve šta se dešava u Srbiji, da će naročito lokalne samouprave imati kapaciteta, dovoljno stručnih ljudi da urade te lokalne planove koji su vezani za bezbednost saobraćaja, ali mi se čini da to treba pokušati. Tu je i Ministarstvo, tu su i stručne agencije, ova agencija za bezbednost saobraćaja, verovatno će i oni pomoći lokalnim samoupravama koje budu zainteresovane da možda kroz dve-tri godine imamo definisane te planove, kako na nacionalnom, tako i na lokalnim nivoima. Mislim da je to puni doprinos da govorimo o potpunoj akciji koja treba da se vodi da bi se podigla bezbednost u saobraćaju.
Rekao sam i na Odboru za saobraćaj, a sada ponavljam. Od novčanih kazni koje se naplate, definisano je da 70% ide državi, od toga 1% saobraćajnoj policiji, a da 30% ide lokalnoj samoupravi. Sagledavajući sve ovo, mišljenja sam da treba razmišljati da predlagač, zajedno sa Odborom, možda taj procenat izmeni tako da bude 50% za lokalne samouprave, 50% za nacionalni nivo, iz prostog razloga što ta sredstva mogu da se iskoriste za ono što sam malopre rekao, makar u početnom delu, da se naprave ti lokalni akcioni planovi. Mislim da će to biti značajan doprinos, naročito u ovom vremenu štednje, kada se lokalne samouprave suočavaju sa mnogo drugih problema, da time pokušamo da pomognemo lokalnim samoupravama da mogu da urade te lokalne planove.
Danas je takođe dosta govoreno o kaznenoj politici koja je definisana ovde i odgovornosti policije.
O tome može da se priča i svi ćemo imati svoje mišljenje, predlagač ima svoje mišljenje i čini mi se da ovo jeste jedan veliki iskorak u odnosu na kaznenu politiku do sada.
Pretpostavljam da su ljudi koji se više bave bezbednošću u saobraćaju uvideli da su i ovo pozitivne tendencije koje se dešavaju u drugim razvijenim zemljama i da to moramo primeniti da bismo bezbednost doveli na određeni nivo.
Ali, jedna stvar na koju će MUP morati da obrati pažnju, jeste unutrašnja kontrola rada saobraćajne policije. Tu je odgovornost direktno na Ministarstvu.
Ako unutrašnja kontrola i sve ono što imate propisano po pravilima službe bude urađeno kako valja, očekujem zaista da će korupcija, koja sigurno postoji i kod policije kao što postoji u drugim segmentima društva, biti svođena svake godine na manju meru. To znači da ćemo manje pričati o lošim iskustvima učesnika u saobraćaju i da će, potpuno sam siguran, i bezbednost saobraćaja u državi Srbiji biti na višem nivou nego što je sada.
Sagledavajući ceo zakon, mislim da je veoma dobar i da će poboljšati određene stvari vezane za bezbednost saobraćaja. Što se tiče poslaničke grupe G17 plus, ona će u Danu za glasanje podržati ovaj zakon i poziva druge poslaničke grupe da urade isto. Hvala vam.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću ovu svoju diskusiju početi onim čime je gospodin Mrkonjić završio. Rekao je da ne razlikuje boje.
Nažalost, ili na nesreću, mnogo je više nas u Srbiji koji razliku između crvene i žute, bar u ponašanju u pojedinim segmentima državnih institucija, prestajemo da uviđamo. Naravno, Srbija je štošta izdržala, pa će i taj amalgam izneti na svojim leđima, samo je pitanje koliku ćemo cenu morati da platimo.
Što se tiče gospodina Mrkonjića, nisam hteo konkretno ni njemu, niti ministru Dačiću, da stavim ništa na teret, ali je dobro što je prihvatio deo odgovornosti koju nosi kao ministar. Pretpostavljam da bi to uradio i gospodin Dačić, kao zamenik predsednika Vlade.
Gospodine Dačiću, jutros sam vas očekivao i to pitanje ću postaviti i vama, pošto ste došli sada – zbog čega ovaj zakon svih ovih godina unazad nije bio u proceduri i nije usvojen ranije? Vi ste juče, završavajući svoje izlaganje, rekli da vam nije namera da drakonski kažnjavate ljude, već da smanjite broj postradalih na putevima širom Srbije, koji je, ponoviću još jednom, između 800 i 900. Pitam vas, kao ministra i potpredsednika Vlade – koji su razlozi zbog kojih ovaj zakon nije ranije došao u proceduru?
Svoje pitanje doveo sam u kontekst da je SRS-u zbog opstrukcije stavljeno na teret da se ovaj zakon ne usvaja. Ubeđen sam da vi delite mišljenje sa mnom da to nije istina i da su razlozi za to da zakon nismo imali do sada na nekom sasvim drugom mestu i u nekim sasvim drugim kabinetima.
Ono što je jako bitno jeste da je neko u javnosti poslednjih nedelja i meseci pokušao da obesmisli rad SRS-a u parlamentu (i to, pre svega, predstavnici DS-a) pa su govorili da su amandmani SRS-a besmisleni. Vaš kolega ministar je malopre rekao da je velika većina predloga i primedaba SRS-a, kako on to na srpskom jeziku kaže, inkorporirana u Predlog zakona o bezbednosti saobraćaja.
S jedne strane, zaista se zahvaljujemo što je demantovao predstavnike DS-a da su naši amandmani besmisleni, a s druge strane, SRS je zadovoljna što je svojim angažovanjem doprinela da ovaj zakon, koji je za nas u ovoj verziji neprihvatljiv, ipak bude pomalo i unapređen.
Mi smatramo, i otišli bismo čak i korak dalje od vas, da je ovaj zakon iziskivao politički konsenzus, a ne samo javnu raspravu. Zato što je važan i bitan zakon, zato što se tiče svih nas i zato što svako od nas može da bude žrtva neuređenih stvari u oblasti bezbednosti saobraćaja. Ovde nema političkog trijumfa, jeftinih političkih poena, i ovde niko ne treba da manipuliše procentima žrtava nesreća i postradalih.
Jutros sam rekao šta je težište naše priče. U načelnoj raspravi neće biti ni kaznenih mera, niti poena (time ćemo se baviti u raspravi u pojedinostima), ali stvari koje nas interesuju i kojima ćemo se baviti u ovom delu rasprave vezane su za sektor koji kontroliše Ministarstvo infrastrukture, odnosno sektor saobraćaja.
Ali, to ne znači da se nismo bavili ovim drugim. Evo, da to i materijalizujem, odnosno dokažem, SRS se interesovao, razgovarao, pitao i konsultovao, uzeo niz analiza, koje su dobre i koje na neki način oslikavaju, pre svega, stanje bezbednosti saobraćaja u Srbiji, a onda i naše interesovanje za ovaj zakon i način na koji smo želeli da se uključimo u usvajanje ovog zakona.
Došli smo do informacije da se 76% saobraćajnih nezgoda događa na suvom i čistom putu, 18,5% se događa na mokrom putu, 2% na putu prekrivenim snegom, a 0,8% na zaleđenom putu. Dalje, 43,9% se dogodilo na ravnom delu puta, 28,4% na raskrsnicama, 17% u krivinama. Jako je interesantan sledeći podatak: 65,3% se događa danju, 31,1% se događa noću, a 3,6% u sumrak. Evo još jedne analize: 69% nesreća se dogodilo po vedrom i sunčanom vremenu, 19,6% po oblačnom vremenu, a 8,7% po kiši.
Interesovali smo se, takođe, kako je i na koji način ova materija regulisana u zemljama okruženja i sveta. Nerado govorim o EU, ali, evo, da se dotaknemo nekih zemalja koje su, čini mi se, prijateljske.
Kurioziteti i neke stvari koje su vezane za grčko zakonodavstvo. Tamo su, recimo, kroz zakon definisane mere da vozača, ukoliko nema odgovarajuću dozvolu, policija odvodi u policijsku stanicu, on plaća kaznu 300 evra i takvim ljudima se zabranjuje na nekoliko godina ulazak u Grčku. Znači, nisu ni oni imuni na drakonske kazne iako su EU.
U Makedoniji, recimo, u određenoj starosnoj dobi vozači ne smeju da voze u periodu od 22.00 do 06.00 časova ujutru bez nekoga ko je iskusan vozač ili staratelj. Čudno je, recimo, da je austrijski parlament odlučio da 2008. godine ukine obavezno korišćenje svetala prilikom dnevne vožnje itd.
Ovo je samo nekoliko podataka kojima smo hteli da pokažemo da je SRS analizi ovog zakona pristupio ozbiljno i da nemamo jeftine i niske namere kada kritikujemo i zakon i predlagača i sve okolnosti u kojima je ovaj zakon nastajao, kako sam to rekao u prepodnevnoj raspravi.
Moram da se osvrnem, takođe, na jednu kritiku koja je došla iz pozicije. Rečeno je da mi kritikujemo što se usvaja zakon o bezbednosti saobraćaja. To je zaista neistina, najblaže rečeno. U jutrošnjoj diskusiji sam rekao – kamo sreće da smo ovaj zakon na dnevnom redu, pa čak i u najžučnijoj debati, imali u parlamentu i da je bilo razuma i pameti kod izvršne vlasti da ovo usvojimo mnogo ranije. Čak sam ilustrovao to kroz cifre, u procentima, koliko bismo manje žrtava imali unazad, odnosno kolika bi materijalna šteta bila manja.
Nemojte da se perfidno nametne namera opozicije, konkretno SRS, da nismo za donošenje zakona koji će urediti bezbednost u saobraćaju. Možda bismo to uradili na drugačiji način, definišući neke norme na konkretniji ili precizniji način, ali u svakom slučaju nismo protiv toga da se oblast bezbednosti u saobraćaju u Srbiji uredi.
Gospodin Mrkonjić je rekao da je ovaj zakon rađen u skladu sa standardima EU. Ono što ovaj zakon vezuje za svet i inostranstvo jesu sugestije sveta i inostranstva, sugestije i statistike Svetske banke, Ujedinjenih nacija. Ali, mislim da zbog te činjenice zakon nije primeren do kraja našoj srpskoj realnosti i našoj srpskoj stvarnosti i to će, kako sam rekao u prepodnevnoj raspravi, obesmisliti primenu ovog zakona u velikom delu istog.
Kažete u obrazloženju teksta zakona da ste se vodili iskustvima Švedske, Holandije i Velike Britanije. Lepo je u zakon ugrađivati norme kojima je uređen saobraćaj u državama sa najvišim stepenom bezbednosti saobraćaja. Ali, morate da prihvatite činjenicu da u ostalim oblastima, koje su direktno vezane za implementaciju ovog zakona, Srbija nema izgrađene standarde koje imaju ove države. Sad se postavlja objektivno pitanje – ko je zbog toga kriv? Pretpostavljam SRS, zbog opstrukcije u parlamentu.
Izvršna vlast u Srbiji je protraćila devet godina u izgradnji standarda i sva vaša priča o evropskim integracijama, o evropskoj Srbiji, tu počinje, ali se bogami tu i završava. Vrednost i statistika, odnosno određeni parametri koje ste uneli i preslikali iz Evrope su na nivou evropskog proseka, rekao bih. Ali, Srbija je za ovih devet godina pala daleko, daleko, ispod evropskog proseka, sa vrlo neizvesnom perspektivom da u pristojnom vremenskom periodu bude evropski prosek, a ne nešto više ili nešto dalje.
Jutros sam rekao i ponovio malopre, bavićemo se nekim stvarima i pokazaćemo na par konkretnih primera zašto smatramo da ovaj zakon neće biti primenjiv. Pokazaćemo i pokušaćemo da dokažemo da će biti neprimenjiv i na nivou lokalnih samouprava, koje ste uključili u sve ovo i kojima ćete kroz ovu zakonodavnu materiju nametnuti određene obaveze.
Pokušaćemo da dokažemo da su pojedine lokalne samouprave otišle mnogo dalje u svojim stavovima i opredeljenjima, ispred države, da država kaska za njima i da bi mogla na takve lokalne samouprave i pojedince iz tih lokalnih samouprava da se ugleda i da nauči dosta toga. Mislim da će cela ova rasprava, koju ćemo nastaviti da vodimo, biti od koristi za predstavnike Vlade, odnosno predlagača ovog zakona.
Ima jedna rečenica u obrazloženju: ''Predložena rešenja će uticati na povećanje svesti o bezbednosti saobraćaja svih subjekata bezbednosti saobraćaja isto kao i na učesnike u saobraćaju, a glavni uticaj se očekuje'', što je najbitnije sada, ''na unapređenje i privredni razvoj Srbije".
Zaista je nekorektno, da se ne izrazim teže, da se na svest pozivaju oni koji su pokazali apsolutno odsustvo svesti o potrebi definisanja i regulisanja ovog zakona ranije pa ga usvajamo tek danas.
S koje god strane i od koje god tačke da počnete, sasvim je svejedno. SRS smatra da je u prethodnom nacrtu ovog zakona o bezbednosti saobraćaja bilo bolje rešenje - Savet za bezbednost saobraćaja. U novom predlogu zakona se predviđa Telo za koordinaciju.
Zašto to kažem? Smatrali smo, to sam rekao, gospodine ministre, i malopre i na početku rasprave, da je ovaj zakon, zbog svoje suštine i značaja, trebalo da objedini sve što vredi u stručnom i naučnom smislu i sve ono što nosi empiriju, koja svakako treba da se ugradi u ovaj zakon.
Prethodni nacrt zakona je podrazumevao da, osim predstavnika ministarstava koji će biti nosioci sprovođenja ovog zakona, znači Ministarstva pravde, ministarstva rada, zdravlja, policije, infrastrukture, budu uključeni predstavnici Privredne komore i pet predstavnika najeminentnijih stručnjaka iz ove oblasti.
Vidite šta ste stavili u obrazloženje teksta zakona – s obzirom da je zakon takav kakav jeste i da podrazumeva multisektoralnost, u njegovom sprovođenju učestvovaće vladin i onaj nepopularni, nevladin sektor. Znači, ove ljude iz privrede i sveta nauke vi nazivate nevladinim sektorom. A onda u zakonu predvidite da Telo za koordinaciju podrazumeva samo ljude iz ministarstva. Zašto tu nisu ljudi iz Privredne komore ili iz tog vašeg nevladinog sektora, koga god oni predstavljali?
To sam pitao danas, pitaću i sada. Da li je to zaostavština podela koja je nastala između ministarstva i nauke kada je pisan prvi predlog ovog zakona?
Takođe se kaže u obrazloženju teksta ovog zakona da će biti uključeno i (bilo bi dobro da je tu gospodin ministar) JP "Putevi Srbije". Pitam nadležne iz Vlade – koliko će ovo preduzeće biti kapacitativno da učestvuje u implementaciji ovog zakona?
Gospodine Dačiću, vi ste zamenik premijera, pretpostavljam da znate koliko država duguje ovom preduzeću. Kasnije ćemo doći do toga kako je ovo preduzeće, ili pojedinci u njemu, svojom neodgovornošću, nepoštovanjem zakona, nečinjenjem onoga na šta ih zakon i pravila obavezuju, na ozbiljan način urušili bezbednost saobraćaja na pojedinim putnim pravcima. I zbog činjenice da su bezbednost saobraćaja, radeći loše, urušili nekada davno, vi sad nećete moći da primenjujete ovaj zakon onako kako ste ga definisali.
To ću vrlo konkretno da vam ilustrujem. Ne moram da vam ilustrujem, prošetajte se do Ibarske magistrale i sve će vam biti jasno. Gde god odete po Srbiji, takve primere ćete naći, takvih primera ima.
Čak i da ste hteli da se bavite zaštitnim putnim pojasom, pitam vas – kako ste mogli da se bavite? I odmah ćemo toga da se dotaknemo. Kažete i definišete u zakonu – saobraćajna signalizacija, odnosno zabranjeno je parkiranje osim tamo gde je zakonom to dozvoljeno.
U zavisnosti od kategorije, sve ono što se dešava na putu i sva ona pravila koja važe za put, moraju da važe i za zaštitni putni pojas. Pretpostavljam da je tako. Zaštitni putni pojas, u zavisnosti od kategorije puta, da li se radi o lokalnom putu, magistralnom ili regionalnom ili kako se to sad zove - državnim putevima prve, odnosno druge kategorije i autoputa je 5-50 metara.
Magistralni putevi, kakva je Ibarska magistrala, kakvi su neki putevi na jugu Srbije, u zaštitnom putnom pojasu imaju podignute cele objekte, nelegalne, kuće. Ne želim nikoga da inkriminišem i nikome bilo šta loše da stavljam na teret, ali neko odluči da u zaštitnom putnom pojasu napravi kafanu, on je tu napravi. Onaj ko radi rekonstrukciju puta, nelegalno mu da priključak na magistralni put. To je tempirana bomba za bezbednost saobraćaja.
U mom kraju postoji takav put, na kom je na osnovu saobraćajne signalizacije dozvoljeno kretanje 80 km na čas. Na tom putu ima najmanje 20, odnosno 30 nelegalnih priključaka, koji mogu da se dobiju samo uz saglasnost ministarstva, po zakonu.
Pitam vas – kako ćemo podići nivo bezbednosti saobraćaja na takvim putevima? Sami su svoje parkinge napravili. Prilazni put loš, izlazni put sa parkinga loš. Poštovaću ograničenje, kretaću se 75 km i, ne daj bože, nekoga ću da udarim ili ubijem. Kako će se država sa ovim stvarima boriti? To je ono što sam govorio ranije - zaostavština i nasleđe, što ne može da se stavi na leđa samo ovim ministrima.
Tu pada u vodu priča o standardima, priča o EU. Primenjujete zakonodavstvo Holandije. Da li je neko od vas ulazio u priču kako se u Holandiji projektuju putevi? Kakva se u postupku projekta simulacija puteva pravi? Da li znate da se u Holandiji ambijent iza saobraćajnog znaka menja ukoliko se dovede u pitanje vidljivost tog istog znaka? Vi se pozivate na Holandiju, uvodimo standarde iz Holandije. Nije to loše, nemam ništa protiv dobrih standarda, ali se postavlja pitanje koliko su isti primenjivi.
Zaštitni putni pojas ste u zakonu pomenuli jedino kada se radi o spomenicima krajputašima. Pitam vas, gospodo iz Vlade – da li su spomenici krajputaši jedina intervencija u prostoru? Da li vi danas duž Srbije u zaštitnom putnom pojasu imate samo spomenike ili tamo može svako bez dozvole nelegalno da postavi svoju reklamu, svoj parking, svoj objekat ovakav ili onakav, veći ili manji?
To su neka pitanja koja po mišljenju SRS nemaju odgovor u ovom zakonu. Mislim da je zakon trebalo da bude u većoj meri usklađen sa Zakonom o putevima. Takođe sam ubeđen da Srbija ima dovoljno pameti, znanja, ljudskih resursa i stručnjaka koji su mogli na adekvatan način ovo da sagledaju. Problem je samo u tome da li je izvršna vlast bila spremna da ih angažuje i koliko je bila voljna da ih stavi u funkciju usvajanja jednog dobrog zakona i afirmacije istog u praksi.
Šta je za SRS neprihvatljivo takođe? Agencija za bezbednost saobraćaja. ''Udavili'' ste nas mesecima pričajući o merama štednje. Veliki predsednik će da krati parlament da bi država štedela, a onda stavi na dnevni red 60 zakona koji predviđaju dve ili tri agencije, tela ili šta znam kakve institucije, koje će opet biti na grbači državi. Ne državi, nego poreskim obveznicima.
Sad pazite ovo. Agencija za bezbednost saobraćaja - ni manje ni više nego 40 zaposlenih. Tako ste napisali ovde. U prvoj godini za istu treba da se obezbedi 98 miliona. Znate šta je interesantno? Izdvojiti sto miliona za bezbednost saobraćaja je zaista malo. To je zaista malo u odnosu na potrebe koje Srbija ima kada je afirmacija standarda u oblasti bezbednosti saobraćaja u pitanju.
Ali, od tih sto miliona vi ćete šezdeset i kusur da date na plate, poreze i doprinose onih koji će da rade u toj agenciji, a za mašine i opremu 19 miliona. Čime se vi hvalite? Kakav vi standard u oblasti zaštite saobraćaja gradite? Šta vi hoćete s ovim?
Preko sto agencija imamo. Govorite da ćete da ukidate. Opredeljujete se da smanjujete parlament. Puno je 250 poslanika, koje bira četiri miliona građana, najmanje. U Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja ima 713 zaposlenih, a 250 poslanika je puno. Prenesite predsedniku neka ukine parlament, neka napravi jednu agenciju koja će da glasa za to. Za sve što mu treba. Neće im biti teško, ne rade ništa, a primaju plate.
Ne želim ja da diskreditujem bilo koga, nije mi namera, ali ovo su samo posledice. Vi suštinski ne želite da se bavite problemima koje ova Srbija ima. Vi ne želite suštinski da se posvetite sređivanju stanja u ovoj državi. Kao što je i ono što sam malopre govorio, o zaštitnom putnom pojasu, do sada bilo i biće stihija, nažalost, tako je i sve ostalo u državi, po tom principu funkcioniše.
Sada ćemo još jednu agenciju staviti na teret građanima, kojima je standard i sami znate kakav. Standard građana najbolje ilustruju ove slike u Nemanjinoj, pred Predsedništvom, i u ostalim obespravljenim, pokradenim i opljačkanim preduzećima. Vapaj tih ljudi traje šest meseci da ih neko sagleda. Morali su da naprave saobraćajni kolaps da bi konačno predsednika Republike upozorili na sebe.
Danas ovde pričamo o saobraćajnoj bezbednosti i kolege poslanici objektivno pitaju šta se to dešava u Beogradu. I to je vid urušavanja bezbednosti saobraćaja, uz svo poštovanje prema tim ljudima i njihovom opredeljenju da svoje probleme reše, probleme koje im je izvršna vlast napravila.
Kakav je standard tih građana koji treba da plaćaju agenciju? Kakva vozila koriste, kolika je prosečna starost vozila u Srbiji? I oni su, neko je malopre rekao, apsolutno tempirane bombe na putevima. Postavlja se pitanje na koji način uopšte izlaze na put. Tehnički pregledi - kako se sve to odvija, ko je s kim u sprezi?
Ali, to su neki objektivni problemi, koje ne možete da rešite jednom papirološkom, administrativnom normom - mi smo se vodili evropskim standardima. Srpska realnost nije sagledana i nije involvirana u ovaj zakon u najvećoj meri. I to je naš problem i zato zakon neće imati adekvatnu primenu.
Koliki je stepen korupcije? Korupcija je problem u Srbiji. Da li zaista verujete da će se drakonskim kaznama ili uvođenjem kaznenih poena stepen korupcije u oblasti bezbednosti saobraćaja smanjiti? Pa te dve kategorije, kazneni poeni i drakonske kazne, biće osnovni predmet trgovine u postupku sprovođenja ovog zakona.
Te stvari moramo otvoreno da pogledamo i da ih sagledamo. Neću da generalizujem stvari, ovo se odnosi samo na one pojedince koji su skloni korupciji a rade u različitim organima i službama koje će biti vezane za sprovođenje zakona o bezbednosti saobraćaja.
Zamislite drskost, čak je i vlast kritikovala tu normu, dva i po miliona je predviđena kazna za pravno lice. Ko će to da plati? Pa oni koji su solventni, oni koji mogu to da vam plate, oni vam ništa ne plaćaju, oni vas kontrolišu. A oni koji ne mogu da plate - šta ćete s njima, ići ćete u prinudnu naplatu? I, šta će država dobiti time?
Evo, ja u ime svoje poslaničke grupe kažem - za određene prestupe i prekršaje neka su i zatvori, neka je i oduzimanje vozačkih dozvola, neka je i zabrana upravljanja. U praksi pojedinih država imate da im se i vozila oduzimaju. Nemamo ništa protiv toga.
Nemamo ništa protiv toga da kazna bude visoka, ali da ta kazna može da se naplati. To sam jutros rekao, u Srbiji imate 70.000 nelikvidnih preduzeća, pravnih subjekata, ili onih koji su na ivici te likvidnosti. Od koga ćete da uzimate novac?
Rekao sam jutros, ministre, ponoviću zbog vas - od 14 javnih preduzeća čiji je osnivač Republika Srbija, sva su poslovala sa gubitkom u protekloj godini. Imaju gubitak 1.600.000.000 evra. Oni su takav parazit na leđima ove države.
Pitam vas kako ćete njima da naplatite kaznu, kako nas neki uče ovde, ne razumemo ko naplaćuje i određuje kazne, kome sud odredi dva i po miliona. I to je dokaz da ćete obesmisliti zakon. Zakon nećete primenjivati. Prvi presedan kada se desi, postaje praksa i ovaj zakon možete da bacite pod noge. To je zaista tako.
I zaista je nekorektno da neko kaže da Srpska radikalna stranka ne želi da se uvede red u ovoj oblasti. Želimo, ali na način koji je adekvatan i primeren našoj svakodnevici, našim ekonomskim, socijalnim standardima i svim ostalim uslovima i okolnostima. Sve ostalo je presipanje iz šupljeg u prazno.
Da dovedemo u vezu to što zakon niste ranije usvojili. I dan-danas Srbija nema uređenu analitiku.
Na osnovu nekih procena, odnosno iskustava sa strane, procenjuje se da nam je na godišnjem nivou šteta nastala usled saobraćajnih nesreća 1,5-1,7% bruto nacionalnog dohotka. Neka bude i milijarda na godišnjem nivou. Zamislite da taj novac umanjimo za 10%, 20%, 30% i da stvorimo mogućnost da taj novac ulažemo u nauku, da taj novac uložite u ljudske resurse koji će se baviti afirmacijom bezbednosti saobraćaja, koji će pružiti našim mladim ljudima šansu da se obrazuju, da podignu nivo svesti o potrebi ispunjenja svih obaveza kada je u pitanju bezbednost o saobraćaju.
O auto-školama, instruktorima, o tim kategorijama koje su takođe obuhvaćene ovim zakonom, o mogućnosti javljanja korupcije u tom segmentu, govorićemo, naravno, u raspravi u pojedinostima. Sada ćemo se još zadržati na onim delovima koji se odnose na sektor saobraćaja.
Evo ovde, u članovima 11-13. definiše se izrada Nacionalne strategije za bezbednost saobraćaja. Gospodine ministre, bilo bi dobro da je i gospodin Mrkonjić tu. Do kada će se Srbija više baviti strategijama, deklarativnim aktima? Da li će iskustvo i sa ovom strategijom o bezbednosti saobraćaja biti kao i sva iskustva koja imamo sa svim strategijama koje ste vi predlagali pred parlamentom i usvajali ih?
Ova država ima zakone i ima plansku i stratešku dokumentaciju koja ima snagu zakona i koja je obavezujuća. I ova država konačno mora početi da se bavi tim dokumentima. Koga ćete da ubedite da ćete da sprovodite Nacionalnu strategiju o bezbednosti saobraćaja? Koju ste strategiju do sada sprovodili?
Evo, bili su skoro zakoni o zaštiti životne sredine. Šta je, primera radi (pravim digresiju), sa nacionalnom strategijom o tretiranju komunalnog otpada? Njom ste pre pet-šest godina predvideli pet sanitarnih regionalnih deponija. Nijednu niste napravili. Sad pravim paralelu. Da li će sudbina implementacije ove strategije biti kao i svih ostalih strategija koje ste do sada, vi, promoteri evropskih vrednosti, usvajali, iznosili pred Skupštinu i nudili građanima kao nešto što je efikasno i moderno?
Sad se postavlja pitanje na koje akte će se oslanjati Nacionalna strategija o bezbednosti saobraćaja. Da li je Srbija definisala strategiju razvoja svoje putne infrastrukture? To je pitanje za gospodina Mrkonjića. Nažalost, on nije tu da nam da odgovor.
Srbija je, pominjao sam to i ranije, 1996. godine dobila svoj poslednji prostorni plan, koji, između ostalog, definiše i putnu i saobraćajnu infrastrukturu i uzima u obzir i aspekte bezbednosti na toj putnoj, odnosno saobraćajnoj infrastrukturi. To je potpuno anahrono sa trenutnim potrebama Srbije i kada je u pitanju bezbednost saobraćaja.
Nije bezbednost saobraćaja postaviti radar, staviti pojas i kažnjavati. Bezbednost saobraćaja je ono što smo malo pre govorili, da nemate nikog u zaštitnom putnom pojasu. Bezbednost je da imate predviđene puteve…
(Predsednik: Gospodine Stevanoviću, izvinite, govorili ste 35 minuta. Ako se slažete, da napravimo pauzu od 60 minuta, pa da nastavimo?) Tek sam počeo. Ako mi dozvolite, ja bih da završim pa da onda idemo na pauzu.

Ostali poslanici su izrazili želju da ipak imamo pauzu u uobičajeno vreme. Određujem pauzu od 60 minuta. U 15.00 sati nastavljamo rad.
(Posle pauze – 15.05)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad. Molila bih gospodina Stevanovića da nastavi. Izvolite, imate još 31 minut. Hoćete da dozvolite da dam reč Vjerici Radeta? Reklamirala je povredu Poslovnika. Da li se slažete?
Izvolite, gospođo Radeta.

Gospođo predsedniče Narodne skupštine, intervenišem na osnovu člana 87. Poslovnika Narodne skupštine, koji kaže da na sednicama Narodne skupštine, pored narodnih poslanika, učestvuju članovi Vlade, ovlašćeni predstavnici itd. Dakle, članovi Vlade.
Vi ste malopre prekinuli sednicu, odnosno napravili pauzu, iako je gospodin Stevanović tražio da nastavi da govori dok je tu bio prisutan jedan od ministara koji su u ime Vlade Republike Srbije ovlašćeni da ovde predstavljaju predlog ovog zakona.
Iako ste ga pitali da li to želi, posle toga ste rekli da pravite pauzu. Pretpostavljam da ste znali da ministar neće biti tu, ili da nijedan od ministara neće biti tu, i zato ste napravili pauzu da ne bi ministar izlazio u toku diskusije gospodina Stevanovića.
Mislimo da treba i da mora da se poštuje Poslovnik, pošto vi inače mnogo pričate o Poslovniku, ali očigledno ne radite po Poslovniku. Iz tog razloga zahtevamo da obezbedite prisustvo jednog od ministara koji su u ime Vlade Republike Srbije zaduženi da ovde predstavljaju ovaj zakon.
Rasprava gospodina Stevanovića koja je već započeta je suviše ozbiljna, stručna, odgovorna i ono što govori o tom zakonu, pored toga što treba da čuju narodni poslanici, kojih opet iz skupštinske većine uglavnom nema, i treba da čuje javnost Srbije, treba svakako da čuju i resorni ministri, da bismo mogli odmah da čujemo eventualne njihove reakcije, da ne moraju naknadno da čitaju stenogram. Dakle, insistiramo na primeni Poslovnika i …

Prošlo je dva minuta, zahvaljujem. Gospodin Ivica Dačić nije ni napuštao zgradu parlamenta, sve vreme je bio ovde. U kontaktu je sa poslanicima, razgovara. Kao što znate, on nije čovek forme, pa i van formalnih okolnosti obrazlaže zakon koji je danas na dnevnom redu. (Vjerica Radeta: Morao bi formalno.) Prošlo je dva minuta, tako da ste završili svoje obraćanje.
Gospodine Stevanoviću, izvolite, imate reč.

Zahvaljujem gospođi Đukić-Dejanović. Zaista sam bio opredeljen da ispoštujemo svi zajedno član 87. Poslovnika i obezbedimo predstavnika Vlade. Međutim, vi ste suprotnog i drugačijeg stava. Niste rekli koleginici Radeta da li ste prekršili Poslovnik ili niste.
Opet, smatram da je zakon koji je na dnevnom redu i sve ono što bi on trebalo sa sobom da donese mnogo važnije i mnogo bitnije od ovoga što predstavlja formalnost, odnosno Poslovnik Skupštine Republike Srbije, koji objektivno, morate priznati, u ovoj situaciji niste spremni da poštujete.
Otvorio sam priču o Nacionalnoj strategiji za bezbednost, ali s obzirom da je tu gospodin Dačić, kao predstavnik Vlade, jedno sam pitanje zaboravio. Neka bude i pitanje i sugestija.
Interesuje me, kad je u obrazloženju teksta zakona dat podatak koliko je lica nastradalo od 1991. godine naovamo, zašto taj podatak ne podrazumeva i teritoriju AP Kosovo. Mislim da Ustav Republike Srbije, koji smo opštim političkim konsenzusom usvojili 2006. godine, jasno definiše da je Kosovo deo Republike Srbije. Pretpostavljam da ta statistika, koja se odnosi na žrtve ovog lošeg stanja u oblasti bezbednosti saobraćaja, treba da podrazumeva i teritoriju KiM.
To neka bude pitanje, a moja sugestija za ubuduće je da svi ostali eventualni izveštaji i statistike obavezno podrazumevaju i sve ono što se kao činjenica može uzeti sa teritorije Kosova i Metohije.
Da ponovim, čl. 11-13. predloženog teksta zakona vi ste predvideli izradu Nacionalne strategije za bezbednost saobraćaja. Rekao sam da su naša iskustva u državi, sa svim strategijama koje su se donosile u ovoj skupštini i bili poveravani određenim nadležnim državnim organima na sprovođenje, imale, da kažem, jednu vrlo neizvesnu sudbinu. Postavio sam pitanje da li je Srbija definisala razvoj svoje putne infrastrukture. U tom kontekstu pomenuo sam Prostorni plan Republike Srbije i tu sam stao.
S obzirom da će određene odredbe ovog zakona u nadležnost dobiti neke obaveze i poslove lokalne samouprave, moram vas podsetiti i saglasiti se sa jednim od ministara iz vaše vlade da je u toj oblasti, koja reguliše održivi planski razvoj u Srbiji, haos i da 80% opština nema tu dokumentaciju.
Kroz tu dokumentaciju, pretpostavljam da znate, definiše se i razvoj putne infrastrukture na lokalnom nivou, na regionalnom nivou, subregionalnom nivou, i žalosno je što i na nivou lokalne samouprave u velikoj meri ovaj zakon i sve ono što on predviđa neće moći da se primenjuje upravo zbog činjenice da nedostaje ova dokumentacija. A nedostatak te dokumentacije upravo govori o neodgovornosti vlasti u poslednjih ko zna koliko godina, jer nije bila spremna da se bavi onim stvarima koje znače suštinski razvoj i koje bi na suštinski način opredelile Srbiju i sve njene delove da idu napred.
Ni od jednog predstavnika Vlade mi iz SRS nismo mogli da čujemo, ponavljam, u skladu sa kojim dokumentima će se definisati ta strategija.
Još manje smo mogli da čujemo da se bilo ko u Republici Srbiji u izvršnoj vlasti poziva na jedan dokument, koji je donet 2000. godine u Hanoveru. Taj dokument je definisao panevropsku putnu mrežu. Dokument se zove „Trinaest vodećih principa za održivi prostorni razvoj evropskog kontinenta“. Nisam pogrešio, vrlo jasno sam rekao evropskog kontinenta, a ne Evropske unije.
Šta to znači? To ukazuje na činjenicu da ovaj dokument nije politički pamflet, nego je zasnovan na naučnim principima, naučnim podacima, i definisao je tu transportnu mrežu na teritoriji celog evropskog kontinenta. Da je on izraz političkog opredeljenja EU, Srbija svakako ne bi bila obuhvaćena tim dokumentom. Ali, s obzirom da je sazdana na nauci, a na osnovu našeg geostrateškog položaja, Srbiju nisu mogli da zaobiđu. Nisu mogli da je zaobiđu koliko god da ste vi činili i činite da Srbiju ne mogu da prihvate i da sagledaju kao partnera.
Postavlja se pitanje, takođe, koliko će ekonomske prilike u državi danas omogućiti afirmaciju i unapređenje putne, odnosno saobraćajne infrastrukture i njeno definisanje u kontekstu bezbednosti saobraćaja. Podsetiću vas da ste samo pre nekoliko nedelja usvojili rebalans budžeta, rekao bih u jednoj latentnoj tišini, s obzirom da ste poslanike SRS izbacili napolje kako ne biste dobili adekvatnu raspravu u odnosu na predloženi rebalans budžeta, ali kroz taj rebalans budžeta vi ste Ministarstvo za infrastrukturu uskratili za 12.300.000.000 dinara.
Na osnovu toga vas pitam, s jedne strane, kako će se realizovati svi projekti koji se tiču putne infrastrukture u Srbiji, a s druge strane, SRS bi iskoristila šansu i priliku da na ovaj način apeluje na vas da svu priču o infrastrukturi u Srbiji prestanete da bazirate i da svodite na Koridor 10.
Mi zaista razumemo da je Koridor 10 nadohvat ruke predsednika Republike i da on voli da se slika, da se šeta, da otvara radove, zatvara radove, utvrđuje postojanost tla kao ekspert itd., ali Srbija definitivno mora s tom praksom da prekine i pored te vertikalne putne mreže, ili prioritetne putne mreže, Srbija treba da razmišlja i o horizontalnoj, odnosno putnoj mreži drugog i trećeg reda. To su svi oni putni pravci na kojima se dešava gro problema u oblasti bezbednosti saobraćaja, koji spajaju istočni deo Srbije sa zapadnim i obrnuto.
Na kraju krajeva, afirmacijom ovih projekata i ove putne mreže Srbija bi svakako dobila na značaju, s jedne strane, a s druge strane, to bi predstavljalo jedan praktičan osvrt na održivi razvoj putne infrastrukture u Srbiji, pa samim tim i na privredni razvoj Srbije, kako ste vi pokušali u ovom obrazloženju da definišete.
Kada je ovaj zakon u pitanju, treba se svakako osvrnuti i na lokalnu samoupravu, koju takođe pominjete i koja će u kontekstu ovog zakona imati određene nadležnosti.
Pre svega, nju ste definisali u smislu mesta ili teritorije gde će se određeni prihodi ostvarivati, odnosno da će deo sredstava od tih naplaćenih ili uplaćenih kazni ići, pretpostavlja se, lokalnoj samoupravi, ali ste, takođe, dali lokalnim samoupravama i jedan zadatak, a to je da lokalne samouprave ugrađuju svoj plan o bezbednosti saobraćaja u Nacionalnu strategiju, koju bi trebalo da donese Telo.
SRS je ubeđena da ovaj deo posla koji će biti poveren lokalnoj samoupravi apsolutno neće biti urađen. Da ne budem nerealan, možda ne apsolutno, ali u dve trećine opština ovaj posao neće biti završen. Zašto vam to kažem? Izanalizirajte politički ambijent u kom funkcioniše dve trećine lokalnih samouprava danas. Na svaka dva ili tri meseca menjaju se i uspostavljaju nove većine, brutalno se obaraju jedne da bi se uspostavile neke druge, prekraja se izborna volja građana.
Ali, nije mi namera da aludiram na neke radikalske opštine koje ste uspeli politički da urušite. Ovde mi je, pre svega, namera da ukažem na činjenicu da u takvom ambijentu nijedno lokalno rukovodstvo nema prostor, nema šansu da se bavi određenim projektima, da ih započne i da ih privede kraju.
U atmosferi u kojoj će se na svaka tri meseca rukovodstvo jedne opštine smenjivati, takva rukovodstva ne da neće da se bave ovim stvarima, ničim drugim se ne bave sem definisanjem i sakupljanjem odbornika i većine za sednice skupština opština. Strategija o bezbednosti saobraćaja na tom lokalnom nivou biće 39. rupa na svirali.
Da budemo iskreni, postoje i lokalne samouprave koje su bile odgovorne i koje su otišle dalje nego što je država otišla, koje su pokazale svoju spremnost i opredeljenje da se na suštinski, strateški način bave svojim razvojem i koje su zbog takvog opredeljenja, delovanja na lokalnom nivou, možda obezbedile da se u jednoj velikoj meri ovako ''moderan'' zakon, kako ga vi nazivate, možda i može sprovesti.
Vodiću se onom logikom - ko nije za sebe, nije ni za druge. Svakako ću se pozvati na lokalnu samoupravu iz koje dolazim, a koju su dominantno u prethodnom mandatu vodili srpski radikali. Tada smo uspeli da, u tom susedskom programu sa partnerskim opštinama iz susedne Republike Bugarske, obezbedimo sredstva i definišemo projekat koji podrazumeva izradu 132 kilometra putne mreže. Novac za to smo dobili zato što je projekat bio održivog karaktera. To smo uradili i definisali. Taj projekat smo uskladili sa svim planskim dokumentima, koji su validni i usvojeni vrlo skoro.
S druge strane, pošto se nalaze na području Vlasine, predela izuzetnih odlika, i ovo sam namerno spomenuo, zato što se tamo moraju odlukom Vlade poštovati određeni standardi u oblasti zaštite životne sredine...
Ko je čitao zakon, video je da ste u devetom poglavlju - tehničko regulisanje saobraćaja, u članu 164. svakako posebno regulisali odnos prema životnoj sredini kada je bezbednost saobraćaja u pitanju. Da li ste to dovoljno dobro razradili i uradili, to je sada nešto drugo, ali je bar trunka svesti o zaštiti životne sredine, sa aspekta ovog zakona, postojala.
Kada je ovaj projekat u pitanju, gospodine ministre, urađena je međunarodna revizija, projekat je odobren. Nažalost, posle nas su došli neki koji nemaju vremena, volje niti interesovanja da se bave takvim projektima.
Apelovao bih na vas da sledite primer pozitivnih lokalnih rukovodstava, koja su, u ovom slučaju, ponavljam, bila radikalska, i da ulažete novac tamo gde prostor za to isto postoji.
Ulažete novac u održive projekte, a koliko sam mogao da pročitam u obrazloženju teksta ovog zakona, kažete da se novac uložen u bezbednost saobraćaja desetostruko vraća. Ako ima sluha i pameti kod Vlade, s obzirom da se to nalazi na jugu Srbije, s jedne strane, a s druge strane, predstavlja komparativnu prednost juga Srbije u odnosu na celo okruženje, nije loše da pokažete dobru volju da taj narod sa juga Srbije sagledate, da uložite novac u održive projekte i omogućite nam da teret ekonomskih problema, koje nosimo i koji nam idu u susret, sagledamo i prevaziđemo ih na jedan adekvatan način.
Danas, kada sam započeo ovu raspravu, rekao sam da ćemo o detaljima koji se odnose na obuku, na kaznene poene, na zakone, govoriti u raspravi o pojedinostima. Naši amandmani, amandmani SRS-a, dominantno se odnose na ove segmente ovog zakona. Mi smo, ponavljam, te amandmane pisali na osnovu razgovora sa ljudima koji predstavljaju struku. U ovom slučaju, to je bila Zajednica auto-škola Republike Srbije. Dali su nam neke sugestije, naravno da neke nismo mogli da prihvatimo, ali da je to reprezentativna i eminentna institucija, govori i činjenica da je 60% auto-škola član ove asocijacije, da ona obuhvata preko 100 saobraćajnih inženjera i da je svakako jedno veliko iskustvo i empirija skoncentrisano u toj asocijaciji.
Na osnovu svega ovoga što sam rekao, napravio bih neki rezime i svoju diskusiju u ovom delu rasprave po ovom zakonu zaključio. SRS apsolutno smatra da je Srbiji potrebno da se oblast bezbednost saobraćaja uredi, ali takođe smatramo da način na koji vi to želite da uradite nije dovoljno dobar i zbog toga nismo u situaciji da ovakvu verziju zakona podržimo. Želeli smo svojim amandmanima da afirmišemo tekst ovog zakona. Čuli smo da je dobar deo amandmana prihvaćen, odnosno ugrađen u tekst. To je za nas dobro, to je potvrda da su amandmani bili smisleni.
Žalosno je i zaista ne bismo voleli da, ponavljam, na početku rasprave sam to rekao, ovaj zakon ostane samo slovo na papiru, da u suštinskim i ozbiljnim delovima bude neprimenjiv.
Ukoliko ozbiljno ne sagledate neke stvari, realnost u Srbiji, on će to postati. Naravno, teret odgovornosti će zbog svega toga ići vama na leđa, ali dok svoje manire i navike ne promenite kada je u pitanju zakonodavna procedura i sprovođenje zakona, Srbija će, nažalost, kaskati, Srbija i dalje neće biti uređena zemlja, Srbija i dalje neće biti ozbiljna zemlja, a o toj vašoj evropskoj perspektivi mislim da je besmisleno i govoriti.
Još jednom kažem, u raspravi u pojedinostima definitivno ćemo se osvrnuti na sve ono na šta je danas bilo dominantno ukazivano od pojedinih poslanika, čime su se poslanici skupštinske većine bavili. Slažem se sa činjenicom da ti elementi u zakonu jesu dobri, možemo da kažemo da su prihvatljivi, međutim oni nisu predmet spora.
Sve ovo što je predmet spora očigledno nemate sluha da drugačije definišete, da to drugačije koncepcijski postavite, i zbog toga će, ponavljam, ovaj zakon ostati, nažalost, mrtvo slovo na papiru, odnosno samo još jedan procenat ili pola procenta na spisku zakona koje ste navodno zbog našeg evropskog ili vašeg evropskog puta usvojili.
Za sada sam imao toliko, a svakako ćemo iskoristiti vreme SRS-a do kraja. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, htela bih, pre svega, da vas obavestim da, shodno članu 85. stav 5, produžavam rad Narodne skupštine i posle 18.00 časova, do završetka rasprave u načelu o započetoj tački dnevnog reda za danas.
Reč ima narodni poslanik Zlata Đerić. Izvolite.