Hvala. Danas sam četvrti govornik DSS-a. Prethodna tri nisu imala ton, a ja imam sreću da nemam ni ton, ni sliku. Posle te konstatacije moram da kažem samo nekoliko uvodnih reči o predlogu  ovog zakona. Dugo smo čekali da ovaj zakon konačno uđe u proceduru, nekih šest godina i različite verzije. Ova poslednja verzija, koja je od stručne javnosti, od zainteresovane javnosti bila vrlo dobro ocenjena i smatralo se da može bitno poboljšati bezbednost saobraćaja, nažalost, nije danas pred nama. Pred nama je danas nešto što je hibrid, mešavina svih predloga koji su u tih prethodnih šest godina važili.
DSS ne spori da je potrebno doneti novi zakon i da je zakon koji sada važi prilično prevaziđen u mnogim segmentima, ali da on, istine radi, nije ni mnogo dobro sprovođen.
Srbija, nažalost, spada u one zemlje koje imaju jako veliki broj saobraćajnih nesreća sa smrtnim ishodom, u prošloj godini preko 897. Potrebno je reći da nije samo zakon uzrok svemu tome. Treba voditi računa malo u kakvom je stanju infrastruktura u Srbiji, mora se povesti računa o tome kakve automobile, kakve starosti, u kakvom stanju ispravnosti voze građani zahvaljujući tome što im je standard nizak. Mora se povesti računa i o tome da su pružni prelazi neobeleženi. Ima veliki broj razloga zbog čega imamo ovoliki broj saobraćajnih nesreća. Nekoliko stvari samo da kažem. Zaista sam pratila sve što se dešavalo u ovoj oblasti i stručna javnost za predlog ovog zakona koji je pred nama kaže da je to policijski zakon, koji neće iskoreniti korupciju. Ona će samo dobiti drugi oblik.
Treba reći još jednu stvar. Najbolji primer kako vladajuća koalicija doživljava demokratiju jeste upravo predlog ovog zakona - represija na putevima, represija u Skupštini Srbije.
Još jedna stvar koju treba reći, akcenat ovog zakona je na visine novčanih kazni, na prilično neselektivnim kaznama, i to se sve odvija pod plaštom bezbednosti. Hoću da kažem da bezbednost sa tim nema nikakve veze.
Suština priče je namaknuti što više novca u budžet, jer očigledno imate problem sa punjenjem budžeta. Ako pogledate činjenice, 70% od naplaćenih kazni ide u budžet Srbije, a od te cifre 75% ide na račun MUP, koji, ne kažem da je veliki, mislim da je jako oštećen ovim poslednjim rebalansom, ali je činjenica da je pisac ovog zakona MUP, da MUP treba da kontroliše ovaj zakon i da ga sprovodi.
Moje kolege iz DSS su rekle mnogo činjenica vezane za ovaj zakon. Nažalost, ja nemam preterano mnogo vremena da se time bavim, ali hoću da prokomentarišem ono što je većina poslanika koji su govorili o ovom zakonu, a pripada vladajućoj koaliciji, rekla. Vidim da se oni, gospodine ministre, iz nekog razloga vrlo takmiče da vam čestitaju uspehe u 2012. godini, kada će se efekti ovog zakona osetiti. Prosto nemam uverenje da ćete vi u 2012. godini imati efekte tog zakona, jer na represiji ne može da počiva bilo koji zakon.
Pomenuli ste prevenciju i edukaciju, ali to je negde polako i pored ovog zakona prolazilo. S druge strane, vidim da ministar ekologije kaže da će uvesti ekologiju u škole, da ćete vi uvesti prevenciju bezbednosti u saobraćaju u škole, a ja dolazim iz škole i pitam vas u kom vremenu ćete to sve izvesti, jer su učenici preopterećeni i bez ova dva najavljena predmeta.
Ono što je moja poruka jeste da ovaj zakon sa amandmanima koje je DSS uložila može da se popravi, ali da se bitno popravi - ne može. Represija, nažalost, nikada nije donela rezultate i (Predsednik: Vreme.), samo da završim rečenicu, pogledajte kako izgledaju komparacije efekata u zemljama u okruženju koje su skoro donele ovaj zakon, BiH, Crna Gora, Hrvatska.
Svuda gde je samo represija stavljena kao akcenat, ima povećanja saobraćajnih nesreća, a ne smanjenja. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Žarko Pivac. Izvolite.

Gospođo predsednice, predsedništvo, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da je stari zakon stupio na snagu 1984. godine i da je isti zastareo i prevaziđen, bilo je neophodno donošenje novog zakona, koji bi omogućio povećanje bezbednosti svih učesnika u saobraćaju, kao i njegovu lakšu neposrednu primenu.
Pozitivne odredbe ovog predloga zakona odnose se na deo, pre svega, kaznene politike, kao i uvođenje samih kaznenih poena, zatim pojma nasilničke vožnje, kao i mogućnosti privremenog ili trajnog oduzimanja vozačke dozvole za nesavesne i opasne vozače, što starim zakonom do sada nije bilo moguće.
Međutim, smatramo da je način obuke, pre svega teoretske, kao i sam čin polaganja vozačkog ispita, koji su propisani članovima 221, 222. i 236. ovog zakona, organizovan na nivou koji ne zadovoljava stručnost i kvalitetnu obučenost samih kandidata i budućih vozača, jer lica koja vrše teoretsko predavanje, obuku i sam čin sprovođenja vozačkog ispita ne poseduju odgovarajuću stručnu spremu, licencu za rad, što neće omogućiti da na naše puteve izlaze kvalitetno i dobro obučeni vozači.
Odgovarajuća stručnost i kvalitet obuke zahteva se prilikom polaganja ispita iz oblasti prve pomoći u članu 241. Predloga zakona nego kod samog ispita za vozače.
Slična situacija je i kod privrednih društava koja se bave tehničkim pregledom vozila, jer je kaznena politika oštra i veoma rigorozna, što je pozitivno, ali su na drugoj strani uslovi vezani za stručni kadar koji radi na tehničkom pregledu na niskom i neodgovarajućem nivou.
Određeni pojmovi, kao što je naseljeno mesto, moraju biti preciznije definisani i prilagođeni stvarnim uslovima života. U vezi s ograničenjem brzine od 50 kilometara na čas, to je regulisano u članu 7. tačka 28, a definicija naselja mora biti preciznije objašnjena, jer je članom 43. određeno precizno da je ograničenje brzine u naselju 50 kilometara na čas.
U gradskim sredinama i gusto naseljenim mestima, jasno je šta znači naselje, ali u seoskim sredinama, npr. istočna Srbija ili Petrovac, Kučevo itd., nije moguće jasno precizirati šta je naseljeno mesto, jer su seoske kuće razuđene i vrlo retko postoje oba reda pored puta. Iz tog razloga je bolje da se zadrži ograničenje brzine od 60 kilometara kod navedenih slučajeva.
Ovom prilikom bih se zadržao samo na delu koji se tiče obuke kandidata za vozače, jer je poznato da bez kvalitetne obuke nema ni kvalitetnih vozača, a koristeći se iskustvima ljudi koji u tom poslu imaju višegodišnje iskustvo. To su neke napomene i sugestije koje u međuvremenu Vlada može i da usvoji.
U članu 216. određuje se da lice ne sme da započne obuku za vozača ukoliko nema uverenje o zdravstvenoj sposobnosti. Postavlja se pitanje samo šta je sa teoretskom obukom, da li to znači da lice može da započne teoretsku obuku i izvrši polaganje teoretskog dela ispita za vozača bez uverenja o zdravstvenoj sposobnosti.
U članu 221. određuje koje uslove mora da ispuni predavač teoretske nastave, a u tački 1. kaže da mora da ima najmanje višu stručnu spremu saobraćajne struke, smer drumski, ili visoku stručnu spremu bilo koje struke i najmanje pet godina radnog iskustva u oblasti bezbednosti saobraćaja.
Članom 222. definisane su oblasti i predmeti koje predavač treba da savlada, a koji su svi iz oblasti saobraćaja. Iz tog razloga neophodno je, pošto se radi o terenskom predavanju i pripremanju za polaganje vozačkog ispita, da predavač bude isključivo lice koje ima visoku stručnu spremu saobraćajnog smera, odnosno diplomirani inženjer saobraćaja ili eventualno diplomirani pravnik sa pet godina radnog iskustva iz ove oblasti.
Samo stručnim i kvalitetnom radom moguće je obezbediti da iz auto-škole izlaze na naše drumove osposobljeni i kvalitetni vozači, a priznaćete, teško je da nekog drugog zanimanja koji ispunjavaju uslove da ima pet godina radnog iskustva, kao predsednici komisije za polaganje vozačkog ispita, što je do sada bio vrlo čest slučaj.
Ovakav predlog, koji je naznačen u članu 221, za predavača teoretske nastave teško da može da dovede do podizanja nivoa kvaliteta i obučenosti kandidata.
U članu 236. kažete da se ispitna komisija sastoji od dva člana, od kojih je jedan ispitivač policijski službenik, a drugi ispitivač iz pravnog lica. U stavu 4. ovog člana kaže se da je pravno lice dužno da vozački ispit organizuje i sprovodi na propisan način.
Iz ovih nekoliko članova jasno se vidi da je sva odgovornost na pravnom licu, da je MUP pribavio sva ovlašćenja, iako podjednako učestvuju u radu komisije. MUP na osnovu ovog predloga zakona određuje ispitna pitanja, kombinacije za ova pitanja, sprovodi ispit i vrši nadzor. Očigledno je da su ovlašćenja prevelika i da, primera radi, ispitna pitanja, koja su javna, po članu 234. treba da određuje Agencija za bezbednost saobraćaja.
U članu 211. određeno je da MUP bliže određuje propise u vezi sa sadržajem i načinom vođenja evidencija auto-škola. Iz do sada iznetih razloga nelogično je da isti organ vrši nadzor na jednoj strani, donosi određene propise i sadržaje u vezi tog nadzora. Iz tog razloga propise, sadržaje i način vođenja treba poveriti Agenciji, ukoliko MUP zadrži nadzor.
U delu koji se tiče privrednih društava, u članu 259, koji se bavi vršenjem tehničkog pregleda, moraju biti najmanje dva kontrola sa srednjom stručnom spremom. S obzirom na ovlašćenja koja su data u radu i na problematiku, neophodno je da ovo privredno društvo poseduje odgovorno lice sa visokom stručnom spremom saobraćajnog ili mašinskog smera i odgovarajućom licencom dobijenom od Agencije.
Kazne za nepropisan i nesavestan rad su velike i najčešće dovode do zatvaranja ovih društava. Ukoliko se ponove više od dva puta za 10 godina, dovode do oduzimanja dozvole za rad.
Možda bi bilo dobro ovde primeniti, recimo, princip rada apoteka, koje se ne mogu otvoriti, niti raditi, ukoliko ne zapošljavaju diplomiranog farmaceuta, što znači da ova preduzeća, za čije je otvaranje objekta i kupovinu opreme neophodno više od 50.000 evra, moraju da zapošljavaju kao odgovorno lice diplomiranog inženjera saobraćaja ili mašinstva, koji će odgovarati za savestan rad ovih preduzeća i na stručan način, na drugoj strani, štititi interese samih preduzeća.
Imam samo još jednu sugestiju. U članu 264. kaže se da Vlada određuje najnižu cenu redovnog tehničkog pregleda na predlog ministarstva nadležnog za trgovinu i usluge. Mislim da treba dodati rečenicu – po pribavljenom mišljenju predloga Agencije za bezbednost saobraćaja, kao kompetentnog organa iz ove oblasti.
Možda je malo čudno što se iznose na ovaj način ove sugestije, ali naravno da i vladajuća većina želi da poboljša zakon. Zakon je dobar.
Podsećam i vas, gospodine ministre, i kolege poslanike, kao što sam i na početku rekao, da je postojeći zakon odavno prevaziđen i nije u skladu sa promenama koje su se u međuvremenu, u proteklih 25 godina, desile.
Zato je neophodno donošenje ovog zakona i prihvatanje, nadam se, svih ovih, po meni, konstruktivnih predloga, a u cilju efikasnijeg i kvalitetnijeg sprovođenja novog zakona o bezbednosti saobraćaja. Usvajanjem ovog zakona doći će do poboljšanja bezbednosti u saobraćaju i poslanici Demokratske stranke i poslaničke grupe Za evropsku Srbiju će u Danu za glasanje podržati ovaj zakon. Zvala.

Zahvaljujem, gospodine Pivac. Reč ima narodni poslanik Jasmina Milošević. Još uvek niste iskoristili kompletno vreme, kao predstavnik poslaničke grupe.

Malo sam isprovocirana izlaganjem pojedinih kolega koji su malo paušalno i prilično nestručno koristili izraze koji su zaista potpuno stručni, a tiču se saobraćaja, počev od same definicije saobraćaja, koja je, kako sam već upoređivala sa prethodnim zakonom, gde je profesor Vujanić dao potpuno identična...
I uopšte mi nije jasno, ako je ova definicija koju je dao čovek koji se bavi 30 i više godine saobraćajem i eksponent je svoje struke nije dobra, čija je to definicija dobra?
Ako bih terala mak na konac, mogla bih samo da kažem da je ovo usmereno kretanje vozila i to bitno ne menja definiciju koja je ovde već data.
Imamo kolege koji su mešali gradsku gužvu i bezbednost u saobraćaju, nešto što se zove gradski špic, što je svuda u svetu normalna pojava i baš zbog toga treba ovaj zakon da nas nauči redu, kako treba da se ponašamo i u tim situacijama. Imali smo koleginicu koja se žalila da nigde nije mogla da nađe statistiku o nezgodama, o tome šta su vidovi i faktori, uzroci saobraćajnih nezgoda. Žao mi je što ona nije tu, kako sam ja lako našla te podatke, i ona je mogla da je htela. Nju je najviše zanimalo koje je to doba kada ima najviše stradalih. To je od 19 do 25 godina. Ono što je interesantno, čak su definisani i meseci kada su te nesreće vrlo učestale.
Za kraj, samo još hoću da kažem, pošto se često spominje da se radi o policijskom zakonu, očito da se radi o ljudima koji takođe ponovo nisu informisani, da se radi o zakonu koji je bukvalno kompromis između zakona koji je radio gospodin Vujanić i njegov komitet za bezbednost saobraćaja, odnosno policija, koja je sasvim slučajno u ovom slučaju ta koja predlaže zakon.
Tu je mogao da bude predlagač i Ministarstvo infrastrukture, mogao je zapravo da bude bilo ko ko radi na ovom zakonu, čak i institucija, mogao je i CIP da bude predlagač.
Ponavljam još jednom da su na ovom zakonu radili stručnjaci, eksponenti svoje struke iz ministarstva prosvete, infrastrukture, policije, zdravlja, preduzeća koja se bave saobraćajem. Ono što je bitno, sem što će biti bolja bezbednost usvajanjem ovog zakona, ovaj zakon podrazumeva jedan širi zaštitni sistem, koji uspostavlja i redovno finansiranje ovog sektora, što je takođe bitno, zatim postavlja i izrađuje redovnu strategiju i planove koji se tiču bezbednosti saobraćaja. Ono što je takođe bitno, uvodi zakonsku obavezu i za organe vlasti da se moraju baviti u kontinuitetu ovom oblašću.
Ono što sam još htela da kažem jeste da se zaista ovim zakonom štite ljudi koji retko čine lakše saobraćajne prekršaje, a često i gotovo svakodnevno čine grube saobraćajne prekršaje, tako da su drakonske kazne koje će im se izreći potpuno primerene, idu čak i do oduzimanja vozila i same vozačke dozvole.
Ovaj zakon je primenjiv, što je očito i kroz njegovu ulogu koja će se kasnije videti u njegovoj implementaciji i ono što je takođe bitno (evo, bukvalno završavam), radi se o tome da niko nije spomenuo ulogu medija, koja je takođe presudna, što se tiče same implementacije ovog zakona, jer kontinuiranom edukacijom i stalnim opominjanjem i raznim akcijama možemo uticati takođe da se poveća bezbednost u saobraćaju.
Došao je momenat kada se moramo svrstati u države koje upravljaju bezbednošću saobraćaja. Ovo je prvi korak od tri koja su pred nama.
Prvi je usvajanje zakona, druga dva se odnose na kontinuirani nadzor i kontrolu sprovođenja zakona i treći će biti sagledavanje efekata primene ovog zakona, koji će nam jasno kazati da li smo negde pogrešili, da li se još nešto treba promeniti u zakonu.
Još jednom ističem, svi smo učesnici u saobraćaju. Da li će kolege glasati za ovaj zakon ili ne, to će oni sami odlučiti, ali je činjenica da su, kada napuste ovu zgradu, svi učesnici u saobraćaju i moraju se voditi po stavovima koje nalaže ovaj zakon, te smatram da je mnogo bolje da svi sarađujemo i poboljšamo zakon ukoliko nedostaci postoje, jer su tu predstavnici ministarstva i rado će im izaći u susret.
Poslanici moje poslaničke grupe SPS-JS podržaće ovaj zakon jer je dobar, moderan i štiti sve nas, učesnike u saobraćaju. Hvala.

Zahvaljujem gospođi Milošević. Gospodin Zoran Ostojić nije iskoristio još četiri minuta, po pravu iz člana 93. Poslovnika. Izvolite.

Hvala, predsednice. Meni je drago da je većina kolega iz vladajuće većine one primedbe koje sam juče prvi izneo, a na koje mi je ministar Dačić tada odgovorio ukravši onih 12 koševa s početka utakmice, podržala.
Profesor Vujanić nije autor ove glupave definicije o saobraćaju. Ali ovako, da raščistimo stvari - u utorak je Odbor za saobraćaj, mi smo podneli 32 amandmana, želimo da popravimo ovaj zakon. Gospodin Ilić je predsednik, pa neka pozove stručnjake koji su učestvovali u izradi zakona iz 2005. godine, koji je kidnapovan kršenjem Zakona o ministarstvima iz tadašnjeg ministarstva nadležnog za saobraćaj u ministarstvo policije, pa ćemo onda raščistiti znanje i neznanje.
Molim one koji su stručni i koji su završili fakultet da više ne koriste izraz ''učesnici u saobraćaju''. Mnogo je stručnije koristiti izraz ''faktori bezbednosti u saobraćaju''. Recimo, sada hiljade ljudi vozi auto, neki prave prekršaj, većina ne, a gospodin Mrkonjić jutros nije vozio, pričao je i rekao da se ne vezuje. On je faktor bezbednosti, nije učesnik u saobraćaju. I mnogo je doprineo, u negativnom smislu, bezbednosti saobraćaja tvrdnjom da se ne vezuje jer je debeo.
Gospodine Mrkonjiću, zaista treba da shvatite da vaše neznanje, da 250 ljudi godišnje umire i 3.000 bude povređeno zato što nije vezano, ne možete širiti, jer ste vi ministar i utičete na ljude. Vi ste faktor bezbednosti, iskreno vam govorim. I Kenan može da se veže, verujte mi i Slobodan Maraš može da se veže, ja mogu da se vežem i ostane još metar, čak i onaj poslanik koga je teže zaobići nego preskočiti, onaj što može da pojede kilo i po mesa u restoranu, a onda novinarima priča kako treba ukinuti dnevnice jer je meso jeftino, i taj može da se veže, on pripada vladajućoj većini.
Elem, pokušaćemo na tom odboru, uz brojne amandmane drugih, da popravimo ovaj zakon. Ovaj zakon nije kompromis između zakona koje je radila struka i koji je kidnapovan u ministarstvu policije. Ovo je zakon policijski, koji policajcima daje suviše velika ovlašćenja.
Evo jednog primera. Svi pričaju i svi misle da vozač treba da propusti pešaka na pešačkom prelazu, a pogledajte šta ste vi napisali. Ovo je još jedan primer nestručnog pisanja. Kaže - ukoliko na pešačkom prelazu saobraćaj nije regulisan uređajima za davanje svetlosnih saobraćajnih znakova (nema semafora) niti znacima policijskog službenika, vozač je dužan da prilagodi brzinu vozila tako da u svakoj situaciji koju vidi ili ima razloga da predvidi može bezbedno da se zaustavi ispred pešačkog prelaza.
To znači da kada moje dete stoji i ne zakorači, nema obavezu da ga pusti. Tek kad zakorači, ne sme da ga udari. Ali, dok nije zakoračio, može satima da stoji na pešačkom prelazu. Vi ste predvideli da nijedan vozač ne mora da se zaustavi i pusti pešaka.
Ima mnogo nelogičnosti. Očigledno je monopol, koji policija od 13. maja 1945. godine ima nad ovom oblašću, pokušao da se zadrži. Ako postoji želja da napravimo kompromis između tih miliona evra koje se vrte u tom biznisu i javnog interesa da ćemo na tom odboru usvojiti ono što je razumno, a ne da policija dobije diskreciona ovlašćenja, a da usput ne dozvoljava po zakonu da se kontroliše, kao što je npr. radar za detektovanje, kao što je npr. zapisnik koji postaje sudski dokaz. Molim vas, hajde da budemo ozbiljni i zaista to uradimo.
(Predsednik: Vreme.) Što se tiče, gospodine Mrkonjiću, pojasa, verujem da bi general Jovanović rekao da se mnogi ljudi kažnjavaju za pojas i da je to otprilike delo koje ima mnogo kazni, ali znamo da svi koji smo, 98% onih koji su kažnjeni za pojase…

Molim vas, privedite kraju. Zahvaljujem.
Da li se javlja još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika?
Vi ste iskoristili, gospodine Šami. Nemate više vremena.
(Zoran Šami, s mesta: Imamo još 11 minuta.)
Upisano je da ste sve vreme iskoristili. I ja mislim da ga niste iskoristili, ali je zamenik sekretara tako upisao. Izvolite.

Za početak, samo jedna napomena. Dobro vaspitanje mi nalaže da ne komentarišem rad Javnog servisa, jer bih zaradio, sasvim sigurno, isključenje iz ove skupštine na šest meseci. Ali vas molim, neću da kažem šta Javni servis radi sa Skupštinom - trenutno prenosi utakmicu omladinaca. Omladinci u fudbalu su važniji od Skupštine, od zakona o bezbednosti saobraćaja ili zakona koji je sledeći na dnevnom redu.
Dakle, molim vas da razgovarate, ali ne tako što ćete da pijete kafu s gospodinom Tijanićem, nego da obavestite poslanike koji su zainteresovani da dođu na taj razgovor.
Mojoj bivšoj studentkinji. Nažalost, podneo sam amandman da se definicija saobraćaja briše, a to mi je savetovao gospodin Vujanić. Dakle, ta definicija nije dobra, a i nepotrebna je u zakonu, jer bi zapravo zahtevala mnogo više prostora da bi bila prava definicija.
Dalje, sve bi bilo u redu (to je malopre rekao moj uvaženi kolega) da je usvojen zakon koji je bio u opticaju još 2005. godine. On je bio bar tri puta bolji od ovog zakona. Sve što je moglo da se pokvari u tom zakonu, uvažene kolege su pokvarile. Uključivši i to da su ovolike pasuse davali u opis šta mora da zadovoljava ispitivač, i to su zapravo bile lične karte nekih zaposlenih u policiji, umesto da su prosto, najjednostavnije napisali da je stručnjak koji je za to merodavan saobraćajni inženjer.
Kao što je za advokata neophodno da imate završen pravni fakultet. Mogu ja da želim da se bavim advokaturom, ali kad bih tražio dozvolu, s pravom bi mi rekli da sam lud, jer nemam završen pravni fakultet.
Mi se očigledno oko represije ne razumemo. Mora svaki zakon, pogotovo ovaj, da ima predviđene kaznene mere i ima opravdanja da one u nekim situacijama budu i rigorozne. Štaviše, DSS je predložio amandman koji još proširuje šta je nasilnička vožnja.
Apropo nasilničke vožnje, voleo bih da se donese zakon koji bi stvarno policiju naterao da se bavi prevencijom u saobraćaju. Da, ako treba, kažnjava one koji prave prekršaje, ali da to ne bude tako što će da se sakrije u žbun pa da meri brzinu jer je to najlakše, nego da npr. u centru Beograda spreči nasilnička ponašanja.
Ispričaću vam događaj. U vreme kad smo pisali amandmane, izašao sam iz Skupštine u ponoć. Petorica momaka na motorima su projurila sa jedno 80 km na sat kroz crveno svetlo ispred Skupštine (doduše, stali su kod "Londona"), nijedan nije imao kacigu i pri tom su turirali mašine. Tako da su prekršili bar četiri člana ovog zakona.
Svake nedelje nam pogine neki motociklista zbog divljanja po Beogradu. Ne vidim u čemu je problem da se to spreči. Dakle, nije DSS protiv kazni. Čak sam rekao da nijedan amandman na kaznene odredbe nismo stavili. Ako dođe do nekih suštinskih izmena u tekstu, koje će zahtevati izmene kazni, u redu. Ako uočimo (neka to, u krajnjoj liniji, uradi sam predlagač zakona) da su neke kazne nelogične, i to je u redu.
Nismo mi protiv kažnjavanja, mi smo protiv logike primenjene u ovom zakonu. Logika je, u suštini, zadržavanje monopola koji policija ima u okviru bezbednosti saobraćaja. A to ne može tako. To, gospodo, nisu evropske norme, kad se već toliko pozivate na Evropu.
Mada, ne vidim nijedan razlog da se pozivamo na Evropu. Ne živimo mi na Antarktiku, živimo u Evropi. I ne vozimo kola od juče, vozimo ih jako dugo.
Mi smo, naravno, predložili (evo, da obradujem gospodina Dačića), 14 poslova koji su bili u njegovoj nadležnosti smo izbrisali i prebacili u nadležnost, doduše opet ministara iz SPS-a, sedam gospodinu Mrkonjiću, a sedam gospodinu Obradoviću, dakle u Ministarstvo prosvete i ministarstvo nadležno za oblast saobraćaja.
Uopšte ne vidim razloga da se policija bavi time. Šta ima policija da se bavi auto-školom?
Šta ima policija da se bavi davanjem dozvola za tehnički pregled? Je l' to policijski posao? Jeste, jer je monopol. Jeste, ali ne treba da bude. U tome je stvar. Možda je to nečije nasleđeno pravo, biće da se na taj način to gleda.
Malopre sam rekao da je prethodni zakon bio tri puta bolji od ovog. Jeste bio bolji od ovog. Znate, vrlo često ću da vam kažem da za nešto nisam stručan, a retko kad ću da kažem da nešto znam. Proveo sam na Saobraćajnom fakultetu 30 godina. Da sam najgluplji na svetu, nešto bih o saobraćaju naučio.
Evo, ovde sede moji studenti. Među onima koji su pisali onu prvu verziju, bio sam dvojici u komisiji za doktorat, i to upravo iz oblasti bezbednosti saobraćaja.
Prema tome, naravno da bi idealno bilo da možemo da kažemo – evo jednog primera nepolitičkog zakona, zakona za koji smo svi zainteresovani, zakona koji naprosto dira u samu suštinu našeg svakodnevnog života i nečega što ne može da se izbegne. Ali, kada vi nastavite sa jednom pogrešnom logikom, koja je možda mogla da važi 1981. i 1988. godine, ali koja danas po logici stvari ne može da važi, onda, dragi prijatelji, hajde da vidimo da li još nešto možemo da popravimo u ovom izvlačenju, mada, verujte mi, vrlo brzo ćete morati da pišete novi zakon. Hvala.

Da li još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika želi reč?
Reč ima ministar Ivica Dačić. Samo vas molim da se registrujete.
Izvolite.