Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, poštovana gospodo saradnici i savetnici, prošlo je skoro tri godine kako u parlamentu Srbije nije usvojen neki zakon iz agrara, u predstojećoj raspravi razmatraćemo i usvojiti 15 fundamentalnih, važnih pravnih akata za poljoprivredu, prehrambenu industriju i naciju u celini.
Ovom raspravom započeta je vrlo složena i odgovorna procedura za donošenje sopstvenih zakonskih akata i podzakonskih dokumenata na osnovu kojih će se odvijati primarna poljoprivredna proizvodnja, prehrambena proizvodnja i bezbedan promet hrane.
U relativno kratkom roku moraju se razmotriti, uskladiti i usvojiti oko 8.000 dokumenata neophodnih za domaću i evropsku agrarnu politiku i izvoz hrane u ceo svet.
Za harmonizaciju naših, evropskih i svetskih propisa najvažnija su upravo rešenja iz zakona koji su pred nama. Ključni zakoni ili bazni zakoni koji proizilaze iz sva druga zakonska rešenja su – zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoj i zakon o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu.
Dobro je da se u proceduri nalaze i agrarni zakoni, ali je još važniji status naše poljoprivrede i prehrambene industrije, seljaka i radnika, na kojima će ti zakoni biti primenjivani.
Primena ovih zakona je moguća u stabilnom agraru, koji je po dugoročnim merama subvencioniranja poljoprivrede okrenut nacionalnom interesu i izvozu.
Podsećam vas da u poljoprivredi i agroindustriji stvaramo 35% društvenog proizvoda. Poljoprivredno-prehrambeni proizvodi učestvuju sa 25% u vrednosti izvoza Srbije. Međutim, evidentno je da u dužem vremenskom periodu svodimo našu agrarnu politiku na dominantno socijalnu politiku u kojoj se vrši davanje podsticaja samo manjim registrovanim poljoprivrednim domaćinstvima i proizvođačima, koji raspolažu sa svega oko 15% poljoprivrednog zemljišta, odnosno ukupne obradive površine. To bi značilo definitivno napuštanje tržišnog koncepta agrobiznisa u Srbiji u ovom periodu.
Moramo priznati da je došlo do drastičnog smanjenja agrarnog budžeta i okvira u kome radite. Nominalno smanjenje sa 27,2 milijarde na 20,4 milijarde dinara, odnosno za 6,8 milijardi ili za punih 25%, strahovit je udar na okvir u kome radite.
Realno je smanjenje za oko 50%, zbog starih dugova i inflacije koja nas prati. Relativno je smanjenje sa 7,15% na 2,92% bruto nacionalnog budžeta. U situaciji kada se rashodi iz budžeta u 2009. godini za 7,6% veći od prihoda od najavljene državne podrške agraru i time od opšteg podizanja nivoa konkurentnosti, ne ostaje mnogo.
Ovakav pristup agropolitičkom kompleksu problema posebno izdvaja dva pitanja. Prvo, zašto poljoprivredna preduzeća, zemljoradničke zadruge i poljoprivredni subjekti nisu dobili tretman komercijalnih registrovanih poljoprivrednih gazdinstava, kada se za radnike i uposlene u agraru plaćaju daleko veći doprinosi za PIO, zdravstveno osiguranje, nego za ostale proizvođače?
Drugo, zašto sva registrovana poljoprivredna gazdinstva nisu dobila status „komercijalnog“, iako rade za svoje potrebe i tržište, a plaćaju poreze i doprinose i morala su biti registrovana po sili zakona i po evropskoj praksi, a ne po principima dobrovoljnosti?
Na ovaj način se dolazi do ključnog problema naše agrarne politike, a koji je nasleđen iz ranijih perioda, a to je – da se socijalna pitanja seoskog i poljoprivrednog stanovništva moraju rešavati u resursima ekonomsko-socijalnih pitanja tih kategorija stanovništva, pa i njihov socijalni status, PIO, zdravstveno osiguranje i opšte osiguranje, a ne poljoprivreda posebno, a svi ostali posebno.
Uredba o registru poljoprivrednih gazdinstava od 25.12.2008. godine obesmislila je sve aktivnosti registrovanih poljoprivrednih gazdinstava. Ona je uvela kategoriju – komercijalno i nekomercijalno poljoprivredno gazdinstvo, stvorivši jedan izuzetak takozvanog „čistog seljaka“, koji drži 15% aktivne poljoprivredne proizvodnje, a jedini su korisnici poljoprivrednih subvencija.
Ta uredba je neustavna, a definicija „registrovanog poljoprivrednog gazdinstva“ je suprotna svim naučnim i stručnim pojmovima u oblasti agrarne ekonomije i u svetu. Zbog raznih nesretnih okolnosti koje ovu delatnost prate, a posebno zbog odustajanja Ministarstva od Uredbe o podsticaju i unapređenju delatnosti zemljoradničkih zadruga, a time i od agrobiznis preduzeća Srbije, iz državnih podsticajnih mera su isključeni mnogi koji nisu smeli biti isključeni.
Time su izbačena sva poljoprivredna preduzeća, zadruge i 365.000 neregistrovanih poljoprivrednih porodičnih gazdinstava, odnosno preko 75% objekata iz agrara Srbije. Samo zbog ovakog neprincipijelnog pristupa ovom problemu nastalo je beznađe u većini sela Srbije sa ostarelim stanovnicima.
Zavladao je strah i nesigurnost među zadrugarima i kooperantima, jer je izgubljen oslonac za kreditiranje i nabavku – dizel goriva, veštačkog đubriva, semenske robe, hemijskih sredstava, sitne i krupne mehanizacije, rezervnih delova itd.
Naši seljaci više nisu zaštićeni od sramnog otkupa poljoprivrednih proizvoda od monopolista, kao što su – mlekare, mesare, hladnjače, klanice, otkupljivači, nakupci, prekupci i izvozno-uvoznički lobiji.
Strah za proizvodnju, otkup i plasman tržišnih viškova, nesigurnost za radna mesta radnika u agrobiznisu, kao i nesigurnost vlasnika poljoprivrednih površina u sistem kreditiranja i subvencioniranja, nametnuli su izuzetno težak status agrara, sela i seljaka Srbije, preko kojih se po ko zna koji put prelamaju, sprovode i leče privredne krize i vrši oporavak društva.
Stabilnost poljoprivredne proizvodnje i pravilne dugoročne mere subvencioniranja davale su suficit od dve milijarde dolara iz agrara i prehrambene industrije.
Umesto toga, suficit od 700 miliona dolara iz 2007. godine smanjen je na 490 miliona u 2008, a biće dobro ako ove godine, zbog suše, bude 200 miliona dolara. Ukupan deficit spoljnotrgovinske razmene Srbije od 11 milijardi dolara ublažila je samo poljoprivreda sa 4,5% od ukupnog dugovanja i niko drugi.
Normalno bi bilo da se zbog toga daleko više uloži u selo i seljaka, u poljoprivredu i prehrambenu industriju. Ovako smo dobili dva smanjenja agrarnog budžeta od 22 i od 26%. Izbacili smo sva pravna lica registrovana za poljoprivredne i prehrambene delatnosti iz prava na agrarne subvencije po jednom hektaru površine ili po jednom umatičenom grlu. Smanjili smo broj registrovanih poljoprivrednih gazdinstava za više od 60.000, umesto da sve subjekte u proizvodnji u poljoprivredi registrujemo po službenoj dužnosti.
Izostala je tzv. socijalna pomoć od 40.000 dinara samo deset dana posle obnove registracije poljoprivrednih domaćinstava. Nastavilo se sa politikom za Fond za razvoj Srbije ne finansira poljoprivrednu i prehrambenu industriju u Srbiji, a Fond za razvoj AP Vojvodine potpuno pravilno i opravdano finansira i projekte iz agrara i prehrambene industrije.
Zašto raznolikost? Zašto jedna država, a dva sistema? Potpunim pretapanjem 4,7 milijarde dolara kreditnih sredstava u nepovratna sredstva za subvencije u poljoprivredi bukvalno se gasi ova vrlo stroga, racionalna, ali i važna i korisna kreditna linija koju smo imali u poljoprivredi, koja je mnogima omogućila da proizvode. Mi razumemo krizu i razumemo da smo svi u takvim okolnostima, ali se ova delatnost morala nastaviti.
Bilo bi dobro da uporedimo i neka iskustva koja su u našem okruženju. Tako, na primer, Slovenija je već šest godina član EU, ima pet puta manje raspoloživih agrarnih resursa, a tri puta veći godišnji društveni proizvod iz agroprivrede. Hrvatska ima dva puta manje agrarnih resursa, a tri puta veći agrarni budžet od Srbije.
Ovako omalovažavajuća pozicija poljoprivrede Srbije možda nije rezultat neuspelih reformi, nedostatka zakonodavno-pravnog okvira i drugih reformi, već nije bilo pozitivne i pravilne privatizacije resusno višestruko skupljih agrobiznis kompanija oranica Srbije, kao što su – šećerane, klanice, hladnjače i druge „oranice“, već su se prodali jeftino za potrebe nekih centara moći i za primat u agrobiznisu.
Primat preuzimaju hrvatski i slovenački regionalni agrobiznis lideri, kao što je – Agrokor, Perutnina, a i domaći šoping centri kao što je Ideja, Delta, Pevec, Vero i već koji drugi, koji već zaokružuju proizvodno tehnološku celinu od njive do trpeze po najnižim cenama proizvodnje, prerade i ličnih dohodaka radnika u Evropi.
Ako se ovome doda odbrana kursa evra, odnosno dinara, sa do sada utrošenih 900 miliona evra, što je tačno tri kompletna agrarna budžeta Srbije, stiče se utisak da se naš agrar smišljeno devastira i obezvređuje radi lakše kupovine mnogih zainteresovanih u Srbiji i u okruženju.
Dame i gospodo, današnja rasprava u načelu na 15 ponuđenih zakona iz oblasti agrara daće okvirni i kritični snimak aktuelnog stanja u agraru Srbije. Mora se priznati da davna rasprava po pojedinim predlozima zakona nije bila ravnomerna, jer se donošenje nekih zakona očekuje godinama. Ipak, u raspravi se morala obezbediti javnost i učešće stručnih, naučnih i masovnih subjekata iz agrara, prehrambene industrije i javnosti.
Nezamislivo je da nijedan od tzv. zakonskih predloga nije razmatran u bilo kakvoj tematskoj emisiji nacionalne televizije Srbije. Široka javnost Srbije, pre svega individualni poljoprivredni proizvođači, nisu imali to zadovoljstvo da se na bilo kom okruglom ili ćoškastom stolu RTS, sveznajućih voditeljki, sa dve i po godine zaostatka zaredom, ne progovori ni jedna reč o zakonu o poljoprivredi i selu, o zakonu o zemljištu, poljoprivredi, penzijama ili makar o rakiji i vinu.
Svaki od 15 ponuđenih zakona vrlo će tangirati i proizvesti pozitivne ili druge posledice za život seljaka i njihovih porodica. Zamislite da li bi francuska, italijanska, slovenačka ili neka druga nacionalna televizija bila tako organizovana, a da ne bi branila i izveštavala sa rasprava u studiju ili institucijama kada se kod njih donosi zakon o francuskom siru ili italijanskom vinu, slovenačkom pivu ili ruskoj votki.
Ali, kada parlament Srbije raspravlja o rakiji, nacionalna RTS i drugi mediji, javni kritičari, neće ni konstatovati da je održana sednica Odbora za poljoprivredu ili da se ministar obratio javnosti, već će se sekirati zbog toga šta su seljaci i građani imali ili nemali kao službu za praćenje propisa u agraru.
Preko televizijskih prijemnika, za koje se plaća velika televizijska pretplata, odnosno nevoljno plaća televizijska pretplata, bili smo dužni da se preko nacionalne televizije obratimo, objasnimo ljudima i pokažemo da su zakoni ispravni, dobri i da će im biti od koristi.
Dok se televizije bave pitanjima koji od poslanika je seo ili nije seo, dotle se o agraru razgovara samo između seljaka i u selu. Pošteno je da se oda priznanje studiju B92 i uredniku i voditelju Zahariju Trnavčeviću i RTV Vojvodine koji čine napore da se agrarna pitanja ove zemlje seljaka koliko-toliko upristoje i o njima otpočne opšta, javna, trajna i realna rasprava u vremenu i prostoru koji odgovara seljaku i njegovoj porodici.
U današnjoj praksi, izrada, rasprava i usvajanje ovih zakona iz agrara pokazala je prisustvo velikih kontraverzi i velikog broja problema u usaglašavanju predloženih rešenja, kao benefita ili negativnih posledica ili štete koje će one doneti srpskom agraru.
Radi uspešne primene ovog seta zakona o agraru Srbije bilo je neophodno da oni prođu društvenu reviziju ponuđenih rešenja, kao i recenziju nadležnih evropskih i svetskih direktiva i konvencija u oblasti hrane i naših eksperata i svih subjekata poljoprivredne proizvodnje, prehrambene industrije i prometa hrane. Posebno je važno da se u uslovima velike ekonomske krize, kada raste ponuda, a strmoglavo pada potražnja, uz rast cena svih industrijskih inputa, ovi zakoni usvoje, uz prethodno jasno razgraničavanje svih temeljno važnih pitanja.
Prvo pitanje zakona o restituciji i vraćanju zemlje validnim vlasnicima, drugo je pitanje nacionalne strategije agrarne politike, treće je pitanje zakona o zadrugama, pitanje zakona o obnovljivim izvorima energije i o primeni u poljoprivredi – biomasa, bioalkohola, grejanja sa organskim otpadom, biodizela, sunčeve energije i biogasova, vetra i vode, pitanje postupaka izrade i usvajanja zakona o navodnjavanju, pitanje zakona o poljoprivrednoj mehanizaciji i zamena po sistemu staro za novo i robnim razmenama.
Naša država je sada privredno i ekonomski nedovoljno funkcionalna. Ne poseduje nacionalnu strategiju za dobro domaćinsko i napredno korišćenje nacionalnih resursa zemljišta, vode, biljaka i životinja, ali sada ima priliku da sa ovih prvih 15 zakona iz oblasti agrara uredi do sada otvorena pitanja.
Zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju predložen je na osnovu već zastarele i diskutabilne strategije o razvoju poljoprivrede iz 2005. godine i bez postojanja nacionalne strategije o ruralnom razvoju.
Zakon o poljoprivredi nije definisao status lica koja se bave poljoprivredom a nemaju registrovano poljoprivredno gazdinstvo, a time se iz primene zakona izopštavaju neregistrovana poljoprivredna domaćinstva, kojih ima gotovo 80% od broja onih koji se bave ukupnom poljoprivredom. U EU ne može biti dobrovoljne registracije, to je posao privrednih komora, ministarstva i države.
Činjenica je da u Predlogu zakona nema nijednog izraza ni pravnom pojma koji se odnosi na ruralni razvoj, niti su definisani osnovni kriterijumi šta je ruralno područje u Republici Srbiji. Ove godine je registrovano oko 330 hiljada poljoprivrednih gazdinstava, odnosno 20% manje.
Potpuni uvid u stanje i poslovanje registrovanih poljoprivrednih domaćinstava imaju samo lokalne samouprave. Smatramo nelogičnim da jedinica lokalne samouprave nema poljoprivrednu osnovu za zemljište kojim na svojoj teritoriji raspolaže.
Godišnji programi zaštite, uređenja i korišćenja praktični su okvir za izradu svih poljoprivrednih osnova.
Predlog zakona stavlja u podređeni položaj pravna lica na teritoriji jedinica lokalne samouprave u poslovima davanja mišljenja na godišnji program. Favorizovanjem fizičkih lica krše se ustavna prava svih pravnih lica i subjekata u agraru, a komisija jedinica lokalne samouprave mora biti odredbom zakona obavezna da daje mišljenje o godišnjem programu.
Predlog zakona nije dao odgovor na pitanje šta se dešava ako komisija lokalne samouprave donese program do 31. marta tekuće godine, a skupština lokalne samouprave ga ne prihvati. Koja su dalja postupanja, kakva su dalja postupanja, to se mora definisati.
Zakon je pogrešno utvrdio obavezu plaćanja zakupnine unapred, i ako svi subjekti u agraru znaju da se prihodi iz poljoprivrednih ciklusa proizvodnje mogu očekivati tek posle devet meseci do godinu dana, pri čemu je rizik od neizvesnosti cena poljoprivrednih proizvoda ogroman.
Zakon će morati da potpuno pojasni vreme stupanja u faktički posed predmeta zakupa, obaveze zakupodavca i zakupoprimca. Pravo prečeg zakupa je već doživelo stotine amandmana u predloženoj varijanti predloga zakona. Potrebno je najodgovornije raščistiti odnos zakupaca i uposlenih na predmetnim površinama.
Poslanička grupa PUPS intenzivno je u pripremama ovog zakona obavljala konsultacije sa svim subjektima poljoprivredne industrije i sindikatima, pa predlaže zajedničku platformu za uspešnu implementaciju ovog zakona i najvažnijeg zakona u praksi, i to; prvo, formirati fond državnog poljoprivrednog zemljišta radi strateškog upravljanja ovim dragocenim resursom; drugo, ukinuti javno nadmetanje za uzimanje u zakup poljoprivrednog zemljišta i obavezati Ministarstvo da, u saradnji sa lokalnom samoupravom, odredi realne cene zakupa poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini; treće, obezbediti adekvatne subvencije za svaki hektar odnegovanog poljoprivrednog zemljišta, odnosno useva, a da se subvencije raspoređuju svim pravnim i fizičkim licima u agraru na osnovu uredbe; četvrto, uredbom zabraniti usitnjavanje preostalih zemljišnih kompleksa u državnoj svojini; peto, pravo prečeg zakupa za državno zemljište ponuditi najpre sadašnjim korisnicima koji su na njemu osnovali bazu u reprolancu sa stočarskom proizvodnjom i preradom poljoprivrednih proizvoda; šesto, omogućiti velikim agrosistemima ravnopravno učešće u pravu prečeg zakupa državnog poljoprivrednog zemljišta; sedmo, obavezati nove titulare zakupa da kod dobijanja prioriteta on bude određen prema broju stalno uposlenih radnika, i to jedan radnik na sedam do deset hektara, kako bi se sačuvala radna mesta u agraru i obezbedio veći broj uposlenih.
Zakon o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu, kao što je i gospodin ministar kazao, prvobitno je najavljen kao potpuno nov predlog zakona i na sajtu ministarstva označen kao zakon čija je javna rasprava završena.
U protekle dve decenije tranzicionih promena nijedan zakon u oblasti poljoprivrede nije izazvao toliko polemike, pa čak i sukoba među braćom po materi, odnosno njivama. Koliko je to učinio zakon o poljoprivrednom zemljištu iz 2006. godine? Već u prvoj godini primene njegovih odredbi o zakupu državnog poljoprivrednog zemljišta prouzrokovane su brojne nepoželjne konfrontacije između vlasnika registrovanih poljoprivrednih gazdinstava i radnika i rukovodstava još uvek neprivatizovanih, odnosno radnika i vlasnika od pre nekoliko godina.
Pre donošenja ovih izmena treba biti posebno obazriv kod odredbi koje se odnose na gazdovanje državnim poljoprivrednim zemljištima, čija će površina biti smanjena primenom zakona o restituciji i vraćanju istog ranijim vlasnicima, kao što je sada slučaj sa verskim zajednicama. Napominjem, koristiću i vreme poslaničke grupe, kratko. Vrlo je diskutabilno brisanje sadašnjih odredbi koje se odnose na izradu poljoprivrednih osnova za teritoriju grada ili opštine, jer se time eliminiše izrada elementarnih dokumentacionih osnova o zemljištu, a koje se predstavlja za bilo koji razvojni ili prostorni plan GUP, DUP program ruralnog razvoja itd.
Neke predložene promene zakona o poljoprivrednom zemljištu suprotne su Ustavu Republike Srbije, jer narušavaju osnovno načelo po kojem svi privredni subjekti uživaju jednak pravni položaj na tržištu.
Ustav Srbije, članom 84. stav 1, 2. i 3, naglašava da svi imaju jednak pravni položaj koji se mora primeniti. Mislimo da bi pravo prečeg zakupa morali da dobiju i vlasnici useva sa višegodišnjim periodima eksploatacije, a kojima je to zemljište osnova u reprolancu sa stočarskom proizvodnjom i preradom.
Poslanička grupa PUPS zalaže se za to da jedan od uslova prava prečeg zakupa bude i broj stalno zaposlenih radnika po hektaru zemljišta. Mišljenja smo da država Srbija mora ukinuti javno nadmetanje za zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini.
Jedan od najvažnijih zakona u setu danas ponuđenih je zakon o bezbednosti hrane. On je dugo očekivani i fundamentalni pravni akt kojim bi se definitivno obezbedio sistem kontrole prometa robe i usluga o uvozu i izvozu hrane. Stabilan, bezbedan i ekonomičan promet hrane je nacionalni interes, a time je i sam zakon određen da na najvišem nivou stručnosti i najvišem nivou odgovornosti za zdravlje ljudi i životinja uspostavi beskompromisnu regulativu za bezbednost hrane.
Međunarodne konvencije u oblasti bezbednosti hrane usklađuju se ovim zakonom i slobodno se može reći da u ovome ne zastajemo mnogo za Evropom. Nacionalna dokumenta i strategija razvoja poljoprivrede iz 2005. godine, kao i akcioni plan, ovim zakonom će biti pojačani, a zakonodavni okvir za prilaz Grupi sto konačno završen. Međutim, nije dovoljno samo usklađivanje propisa EU i Srbije da bi ovako složen zakon bio primenjen u zemlji sa nerešenim pravnim ekonomskim i tehnološkim problemima, posebno u agraru.
Neophodno je brzo i efikasno propisati aktivnosti na određivanju uslova za primarnu proizvodnju, za skladištenje, rukovanje i transport primarnih proizvoda, živih životinja, ribe, divljači, namirnica itd. Posebno treba definisati ulogu svih kontrola – veterinarske, fitosanitarne, poljoprivredne i laboratorije za uzimanje i ispitivanje uzoraka.
Poslanička grupa PUPS je duboko svesna da su u oblasti bezbednosti hrane do sada uočeni ozbiljni problemi koji se u hodu moraju otklanjati, i to: prvo, ne ujednačen sistem bezbednosti hrane, drugo, vrlo glomazan i nedefinisani sistem kontrole, postojanje i mešanje paralelnih nadležnosti i odgovornosti službi i organa, nedostatak kontrole hrane u svim oblastima od onih u kojima se proizvodi od pogona do onih u kojima se koristi, do kuhinja, potpuno odsustvo analize rizika u proizvodnji i prometu hrane.
Ukoliko se konstatuje da postoji nedostatak opšte pravne odgovornosti za bezbednost hrane, kako kod proizvođača tako i kod prometnika i potrošača, dolazi se do nesinhronizovanog rada laboratorija zaduženih za kontrolu bezbednosti hrane, odnosno do nedovoljno popunjenosti subjekata u bezbednosti hrane sa zakonom propisanim stručnim kadrovima.
Vrlo je važno da u primeni ovog zakona moramo da sprečimo apsorbovanje mnogih dezinformacija o rezultatima ispravnosti hrane koju uvoznički lobi drži u svojim rukama. Nužno je stvoriti strategiju zaštite ispravnog domaćeg proizvoda i suzbiti nelojalnu cenovnu razliku i konkurenciju.
Setimo se samo da smo uvozili neispravne sireve, radioaktivno mleko, neispravno meso, opasne igračke, kvarljive mesne prerađevine, a da niko nije odgovarao niti su izrečene sankcije.
Sistem EU za brzo skretanje pažnje na proizvode koji nisu bezbedni, za upotrebu funkcioniše efikasno i otklanja štetne rizike po zdravlje i takav sistem moramo usvojiti i mi.
Zakon o bezbednosti hrane priprema se već sedam godina, kao i zakon o opštoj bezbednosti proizvoda, a čijim bi se donošenjem značajno poboljšalo stanje na tržištu i sprečio uvoz nekvalitetne robe.
Gospodo ministri, obzirom da je podnet ogroman broj validnih, kvalitetnih, stručnih amandmana, molimo vas da one koji se ne kose sa suštinom, prirodom i biti ovih zakona koji su ponuđeni, usvojite.
Poslanička grupa Partije ujedinjenih penzionera Srbije podržaće ove zakone pod uslovom da se oni amandmani koji imaju svoju snagu, pravno valjanu moć i tehničku opravdanost budu usvojeni. Hvala vam na pažnji.