Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, predsednik Poslaničke grupe Napred Srbijo.

Smatram da je nečuveno to što danas u sali sedi gospodin ministar koji ne želi da obrazlaže zakon, pa me interesuje šta uopšte traži u sali. Ako je to prilika da sačeka da čuje šta mi imamo da kažemo i da pripremi adekvatne odgovore, onda on ne zaslužuje da bude ministar spoljnih poslova, jer ako tako vodi i diplomatiju i ako nema šta da obrazlaže onima sa kojima razgovara, onda mi moramo da se zamislimo oko toga koga smo izabrali za ministra spoljnih poslova. Možda je za njega lično dobro što nije obrazlagao, pošto nije morao da laže, ali politiku ne treba voditi tako da čovek lično bude zadovoljan, to može za neke druge profesije, u politici morate da se trudite da većina građana bude zadovoljna onim što radite, pa makar i vi sami ne osećali da ste previše zadovoljni.
Dakle, pošto ministre uvek posmatram kroz predsednika Republike, kao jedan "zvučnik" kroz koji predsednik Republike izgovara ono što sam ne sme, na šta nije spreman ili mu ne dozvoljava njegov odnos prema diplomatiji, onda, gospodine Jeremiću, i kad vas hvale da ste nešto dobro uradili, to hvale Tadića, i kada vas hvale da ste negde dobro zastupali državu Srbiju, to u stvari hvale Tadića.
Ja ne mogu da vas pohvalim da ste unapredili diplomatiju, kao što bi uradio neko ko želi da u Srbiji zaista bude sve dobro, pa ne analizira previše šta bi mogao da kaže. Ne, vi niste unapredili diplomatiju, vi i Boris Tadić sveli ste srpsku diplomatiju na "šatl" diplomatiju. Vi ne cenite nijednog našeg predstavnika u inostranstvu, samo vas dvojica avionom putujete da biste nam javili radosne vesti iz zemalja za koje već znamo da neće priznati nezavisnost Kosova i Metohije. Veoma često ste u svim tim državama, da biste se otuda vratili s vešću kako one i dalje ostaju privržene ideji da ne priznaju nezavisnost. Svaka tri meseca ja saznajem da Slovačka i dalje privržena ideji, ova, ona, a nikad ne odoste u nekih od velikih zapadnoevropskih država pa da kažete – ubedio sam Francusku da ne prizna nezavisnost Kosova i Metohije.
Za vas ne postoje naše diplomate u inostranstvu, kao da u njih nemate poverenja, kao da vam ih je neko naturio u ovih deset godina, kao da su ti stranački interesi doveli toliko ljudi iz različitih stranaka na ambasadorske funkcije da vi to morate sve sami.
Zašto pravite baš stranačko Ministarstvo spoljnih poslova, nije mi jasno, jer možda, ne samo u ovakvom odnosu većine u Skupštini, za vašu stranku više neće biti mesta u vlasti. Mogao bih da kažem da bi ono što sad predviđate za sebe mogao da iskoristi neko ko razmišlja tako prizemno kao što razmišlja vaša stranka u diplomatiji, pa da rastera te koje vi dovedete. Ali, vi vrlo dobro znate da svako ko dođe na vlast umesto vas ima malo više duše nego vi i uglavnom svi zaposleni ostaju na svojim mestima, i zato nam je predimenzionisana državna administracija.
Dakle, umesto da ovde jednog dana dođete i da nam iznesete kako stoje stvari sa nezavisnošću Kosova i Metohije, kako stoje stvari pred sudom ispred koga očekujemo nekakvo konačno rešenje, ili polurešenje, za koje sam čak zabrinut da bi moglo da vam posluži da nastavite da sprovodite ovo što radite sa Euleksom, vi ste došli da nam oćutite jedan predlog zakona, u kome Ministarstvo priznaje svoje greške. Jedan deo zakona odnosi se na pokrivanje greška koje ste načinili, a drugi da sebi stvorite uslove da pravite nove greške.
Čime je izazvan ovaj predlog zakona? Time što u budžetu za 2009. godinu niste predvideli sredstva da lečite ljude i onda, gle apsurda, 17. maja donosimo zakon da će nešto da stupi na snagu 1. januara 2009. godine, to prođe Sekretarijat za zakonodavstvo i to prođe vašu pravnu službu, da mi danas odlučimo da nešto stupi na snagu 1. januara i da čak ima posledice od 1. januara do 17. maja, zato što smo 17. maja odlučili da je stupilo na snagu.
Uz odredbu koja vam je već omogućavala da primite na posao bez konkursa lica sa iskustvom u naučno-istraživačkom radu, sa značajnim diplomatskim iskustvom, pa ste napisali profesionalne veštine itd., vi sad bez ikakvih kriterijuma idete na 5% zaposlenih, direktno po odluci ministra spoljnih poslova. Ako imamo u tim diplomatsko-konzularnim predstavništvima, a ne napisaste nam ovde koliko ima zaposlenih, ali ako ima 500, a mogu samo da slutim koliko ih ima, ako ima 1000, vi ćete 50 zaposliti sami. Gde? Da li u Americi, u Briselu, da li u Londonu, da li ćete da ih rasporedite po postojećoj sistematizaciji, pa da na mesta nekih ljudi koji odlaze u penziju dovedete vi lično svoje ljude?
Znači, Demokratska stranka i vi hoćete da napravite svoje ministarstvo spoljnih poslova. Odredba člana 1. po kojoj Vlada propisuje na vaš predlog nešto, pa onda odredba člana 3. liče mi na to da ste vi učestvovali na nekom tenderu i kupili ovo Ministarstvo spoljnih poslova i sad, kao i svi koji su u ovih deset godina vaše vlasti nešto kupili, gledate samo da zaradite na tome, a baš vas briga za to šta se dešava sa firmom koju ste kupili. Ovo nije firma, ovo je Srbija. Ministarstvo spoljnih poslova je Srbija, svaka ambasada je Srbija, gospodine ministre, a vi biste da tu Srbiju kupite i da određujete sami šta će u njoj da se dešava i kako će da se dešava.
Ja vas nisam takvog poznavao do sada. Ovaj predlog zakona je za mene bio veliko iznenađenje. Istina, ja pratim kako vas Boris Tadić gura u vatru, tobož podiže vam rejting, a u stvari Zapadu vi izgovarate ono što Tadić ne sme da kaže da se ne bi posvađao. To vas dovodi do jednog časa kad će neko sa Zapada reći Tadiću – ovaj više ne može da bude ministar spoljnih poslova. S druge strane, Boris Tadić vam je takvim načinom rada, svađajući vas sa Zapadom, podigao delimično ugled u zemlji, pa je počelo da se šuška da ste popularniji od njega. Ja bih se, da sam na vašem mestu, veoma zabrinuo, pošto loše prolaze ljudi koji se po popularnosti približe Borisu Tadiću, a ne ako ga nadmaše.
Vi ste kod Tadića bili zaduženi da donosite dobre vesti, a narod jedva čeka da dobije neku dobru vest. Onda vi sednete u taj skupi avion, odletite u Siriju i vratite se i kažete – Sirija neće priznati nezavisnost, odletite u Slovačku – neće priznati nezavisnost, odletite u Španiju – neće priznati nezavisnost, i mi svi kažemo – blago nama, mi imamo Vuka Jeremića za ministra, pogledajte u koliko zemalja ode i ubedi ih da ne priznaju nezavisnost Kosova i Metohije.
Da li ste rasterali pijanice iz Ministarstva i iz ambasade? Da li ste rasterali izdajnike, za koje biste i vi sada rekli da su izdajnici… Molio bih vas, gospođo predsedavajuća, da mi obezbedite uslove za rad. Imate tamo ljude koji su otvoreno govorili o nezavisnosti Kosova i Metohije, ne znam kako da ih nazovem, možda postoji neka lepša reč. Nikad nemam poverenja u onoga ko kaže da će sam da odlučuje o bilo čemu, da ne može niko da ga kontroliše i da ne postoji zakon po kome mora da se ravna. Dakle, vi ne dozvoljavate danas da vas Skupština kontroliše, vi nećete da progovorite. Ja sam to video i kod vašeg predsednika koji nikad neće da govori prvi, nego čeka da svi govore, a onda on natrpa ljudima svašta na glavu i prekida se sednica.
Sad vam kažem unapred, ako to čekate, da vi nama ovde dajete završnu reč, onda nije trebalo da ulazite u salu. Toj vašoj završnoj reči mi nećemo da prisustvujemo, jer niste poštovali naše pravo da od vas čujemo uvodnu reč. Mi čitamo papire i na osnovu njih diskutujemo, a vi slušate živu reč poslanika i pripremate se da na tu živu reč odgovorite živom rečju.
Ne, ja bih vas zamolio da nam odgovorite pisanim putem. Mi ovde sad završimo diskusiju, vi idite u kabinet, sedite sa svojim saradnicima, napišite nam odgovor i pošaljite nam poštom. Neka to bude komunikacija između ministra spoljnih poslova i narodnih poslanika, koje vi uopšte ne cenite. Ili je vaš strah od onog koji vas je poslao sa ovakvim zadatkom veći od želje da poštujete još nekog. Ako vas je neko poslao ovde da kažete – ja neću da govorim o zakonu, taj je već počeo da vas ruši. To može da bude samo Boris Tadić. Nema vam drugog. Vas ne ruši Cvetković, vi za Cvetkovića niste opasni.
Da sam malo veći licemer nego što jesam i da sam malo stariji nego što jesam, ja bih rekao da sta vi bolji ministar nego što je Tadić predsednik Republike. Da vas još dodatno posvađam. Ali, nema kod vas dvojice razloga za neku preteranu hvalu ni jednog ni drugog. Mogao bih da kažem da ste lošiji, da ste manje loš ministar nego što je on predsednik Republike. Ali, vas dvojicu narod vidi kao spregu Demokratske stranke koja spoljnopolitički vodi ovu državu.
Vaše istupanje u javnosti da će sud odlučiti u našu korist i da se mi oslanjamo isključivo na mišljenje suda može mnogo da vas košta ako taj sud ne donese odluku koju vi nama ovde već predočavate. Jer, ja sam ubeđen da ta odluka ne može da bude potpuno na našoj strani, sudeći po tome da Amerika uopšte nije lobirala na Generalnoj skupštini, nego je pustila. Čak je i Engleska bila uzdržana, pustila je da to ode pred sud. Za mene je to znak da je lakše izlobirati nekoliko sudija nego stotine poslanika ili predstavnika.
I zato, gospodine ministre, ja znam da saveti koje ljudi ne traže mogu da liče malo i na pretnju, ali trebalo je da ovde dođete kao onaj Vuk Jeremić koga Srbija poznaje preko medija. Trebalo je da onim svojim fino prilagođenim glasom ubedite narodne poslanike da je ovaj zakon dobar, a ovaj zakon nije dobar ni u jednoj svojoj odredbi.
Najteži vam je greh što su poslanici, pa time i javnost Srbije saznali da se vi niste potrudili da naši ljudi koji zastupaju Srbiju u inostranstvu mogu da budu lečeni. Mogli ste vi njima po jedan auto da poklonite, ovaj novi "punto" novi, ali vi niste obezbedili sredstva u budžetu da ti ljudi budu lečeni, a obezbedili ste da vi putujete u "šatl diplomatiju".
Znači, vaš koncept vođenja Ministarstva spoljnih poslova uopšte se ne uklapa u koncept koji mi predlažemo. Za nas će ambasadori biti predstavnici zemlje, a ne ministar inostranih poslova, odnosno i ministar spoljnih poslova. Vi ambasadore od karijere više nemate. Vi imate na školovanju svuda po svetu kadar DS, a sada vam je prilika da ih ubacite u Ministarstvo bez ikakvog konkursa, bez ikakve konkurencije. Ja to mogu da razumem kao stranačku orijentaciju u stranci – vi lepo u DS skupite novac, pa imate svoje diplomate koje pripremate da budu predstavnici Srbije jednog dana kada budete na vlasti. Ali, da vama Srbija plaća vaš kadar, a ovo je direktan način kako vi stranački kadar hoćete da finansirate iz budžeta, to je nedopustivo, gospodine ministre. Zašto ti ljudi ne bi imali konkurenciju?
Kako to mislite, gospodine ministre, da vi jedini odlučite o 5% zaposlenih, da vi jedini u toj svojoj glavi imate merila i vrednosti po kojima ćete ljude da zapošljavate? Je l' vam to ne liči malo na privatnu firmu? Kada je Ministarstvo spoljnih poslova privatna firma, šta onda ostaje državi?
Zato smo apsolutno protiv ovog zakona. Obrazlagaćemo dva amandmana koja smo dali, a mogli smo da vam damo svih šest, da brišemo sve ovo, ali mislim da je sasvim dovoljno ono što ćemo vam danas reći u raspravi o amandmanima.
Voleo bih da čujem one koji bi da podrže ovaj zakon, da mi samo kažu koju odredbu zakona podržavaju, odnosno koja odredba je bila neophodna Srbiji i koja odredba je bila neophodna da Ministarstvo spoljnih poslova bolje obavlja svoj posao. Hvala.

U elektronskom sistemu su prijavljeni narodni poslanici Čedomir Jovanović i Dejan Mirović, odnosno izvinjavam se, narodni poslanik Dejan Mirović, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe SRS ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo, očigledno je da izmene Zakona o spoljnim poslovima koje danas razmatramo imaju za cilj povećanje bezbednosti u našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima, jer su promene u vezi sa tačkom 25) iz člana 5. Zakona o spoljnim poslovima.
Međutim, te promene verovatno imaju veze sa najavom da postoji mogućnost otvaranja konzulata u Crnoj Gori (tri) i u Hrvatskoj (jedan).
Tačnije, za Hrvatsku je predviđeno premeštanje konzulata iz Rijeke, a to je konkretno izjavio ministar 28. aprila 2009. godine. Verovatno se u tom smislu predviđa izmena člana 42, u kome se predviđa da ministar može bez sprovođenja konkursa doneti rešenje o prijemu u radni odnos na neodređeno vreme.
S druge strane, u Zakonu od 2007. godine se taksativno navode kvalifikacije potrebne za takav postupak. Izmenama Zakona se taj kriterijum širi.
Po našem mišljenju to nije dobro, jer, citiram: "Ministar može bez sprovođenja internog i javnog konkursa doneti rešenje o prijemu drugih lica u radni odnos na neodređeno vreme do četiri godine, radi obavljanja odgovarajućih poslova u diplomatsko-konzularnom predstavništvu".
Ovo su, najblaže rečeno, sporne odredbe, po kojima se ministru daju suviše velika ovlašćenja. Iako su ove izmene Zakona u vezi sa najavljenim otvaranjem konzulata u susednim zemljama gde živi srpski narod, u tom kontekstu nas interesuje i sledeće. Zašto se unapred i javno najavljuje otvaranje konzulata u Crnoj Gori, iako to vaš kolega gospodin Roćen nije hteo čak ni da potvrdi?
Da li su to samo propagandne izjave? Zatim, po kojim kriterijumima su birani gradovi u kojima će se nalaziti ti konzulati? Na primer, prema poslednjem popisu iz 2003. godine u Pljevljima živi 70% Srba. Ipak, u tom gradu nije predviđeno otvaranje konzulata.
Takođe, gospodine ministre, ako sve to nije propagandna akcija, onda se postavljaju i sledeća pitanja. Zašto Ministarstvo spoljnih poslova, umesto što povećava broj službenika i diplomata, ne pomaže direktno srpskom narodu u susednim zemljama? Ili, zašto se ne insistira na poštovanju Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina Saveta Evrope iz 1992. godine, konkretno člana 5. koji garantuje uslove potrebne za održavanje i razvijanje kulture pripadnika nacionalnih manjina, kao i njihove vere i jezika; takođe, člana 9. u kome se garantuje sloboda izražavanja, pravo na radio i televizijski program, štampane medije; člana 11. koji reguliše nazive gradova, imena ulica i topografske oznake; člana 12. koji garantuje nastavu i udžbenike na srpskom jeziku; člana 17. koji garantuje veze između srpskog naroda u susednim zemljama i Republike Srbije? Ministar sigurno zna da su i Crna Gora i Hrvatska članice Saveta Evrope i da je njihova dužnost da poštuju ovu konvenciju.
Slično se može zaključiti kada govorimo o Evropskoj povelji o regionalnim i manjinskim jezicima iz 1992. godine koju je SCG ratifikovala 2005. godine.
Kada sve ove činjenice imamo u vidu stiče se utisak da vlast i Ministarstvo spoljnih poslova smatraju da saradnja sa Savetom Evrope i EU znači samo ispunjavanje obaveza, a da Srbija, kao matica najbrojnijeg naroda na prostoru bivše SFRJ, nema prava da bilo šta traži za svoje sunarodnike. Otvoreno to treba reći.
To je štetan način razmišljanja i veoma je sličan onom stavu koji je zastupao ministar na 119. ministarskoj sednici Komiteta Saveta ministara Evrope u Madridu, kada je tražio od Saveta Evrope da zauzme statusno neutralan stav prema pitanju Kosova i Metohije jer je za to osnov Rezolucija 1244, prema ministru. Ta vest je objavljena u našim medijima i nadam se da je to bio ministrov lapsus, jer opšte je poznato da Savet Evrope nije priznao tzv. Kosovo. Opšte je poznato da u našem Ustavu piše da je Kosovo i Metohija deo Republike Srbije i, konačno, opšte je poznato da se u Rezoluciji 1244 više puta navodi da je Kosovo i Metohija deo SRJ. Zato bi ministar trebalo da nam danas razjasni svoj stav iznet u Madridu 12. maja 2009. godine.
Dame i gospodo, Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o spoljnim poslovima menjaju se odredbe Zakona iz 2007. godine. Već u prvom članu Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o spoljnim poslovima menja se član 5. Zakona iz 2007. godine. Mi smatramo da bi ipak trebalo, u skladu sa rešenjima iz 2007. godine, dodatnu pažnju obratiti na član 1. osnovnog zakona. U tom kontekstu, trebalo je prilagoditi neka rešenja iz ovog člana novonastaloj realnosti, posebno onoj nakon februara 2008. godine ili realnosti nakon proglašenja tzv. države Kosovo, tačnije NATO države, na srpskoj teritoriji.
Zašto je ovaj prvi član Zakona iz 2007. godine tako značajan i zašto je predlagač zakona trebalo da obrati veću pažnju na njega, a ne na neke druge članove? Pre svega, jer taj član reguliše sledeće oblasti: poslove koje obavlja Ministarstvo inostranih poslova, postupak odlučivanja o otvaranju i zatvaranju diplomatsko-konzularnih predstavništava Republike Srbije u inostranstvu, ali i predstavništava stranih država i međunarodnih organizacija u Republici Srbiji; zatim, raspolaganje imovinom u inostranstvu, prava i obaveze diplomata i drugih zaposlenih u Ministarstvu. Takođe, ali ne manje bitno, u ovom članu se posebno naglašava da se na pitanja koja nisu uređena ovim zakonom primenjuju opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava, kao i potvrđeni međunarodni ugovori u ovoj oblasti.
Što se tiče prvog stava ovog člana, jasno je da on pre svega zavisi od sredstava koja dobija Ministarstvo. Dakle, gospodine ministre, biću potpuno otvoren, mi sada možemo da se takmičimo u ponavljanju fraza, da iznosimo strategiju naše spoljne politike i predstavljamo naše programe i da dajemo populističke izjave ili da razmatramo sa pravničke tačke gledišta da li će uspeti proces pred Međunarodnim sudom pravde i da u tom kontekstu dajemo realnu ili lažnu nadu našim građanima i istovremeno da skupljamo političke poene, pre svega ovde mislim na vlast.
U suštini, osnovni test uspešnosti i ozbiljnosti jedne spoljne politike ili njenog značaja u ukupnoj državnoj politici se može svesti na jedno jedino, osnovno pitanje – koliko novca jedna država daje za svoju spoljnu politiku? Ovo pitanje posebno je važno u slučaju naše zemlje jer ona je, nažalost, u situaciji, priznali mi to ili ne, da se bori za svoj opstanak, jer očigledno postoje sile koje žele da unište Srbiju kao državu. To je realnost, a ostalo su fraze, politički i nacionalni mazohizam i bežanje od problema, predizborni ili politički marketing.
Uostalom, i sam predlagač zakona u obrazloženju za hitnost postupka priznaje da postoje, citiram, "izmenjene okolnosti i potrebe Ministarstva, odnosno diplomatije Srbije". U tom smislu i u skladu sa spoljnopolitičkom situacijom, koja je veoma ozbiljna, svaka odgovorna vlast, svaki ministar koji ima čast da vodi ovako važan resor, koji je možda uz ekonomski deo Vlade i najvažniji resor u Vladi – jer mi smo se, podsećam, kao država odavno odrekli oslanjanja na argumente iz sfere odbrane, čak i onih preventivnog karaktera, u smislu odvraćanja – dakle, svaki ministar zadužen za spoljne poslove bi trebalo da se bori da njegovo ministarstvo ima ozbiljna sredstva u okviru celokupnog budžeta, ali bruto domaćeg proizvoda.
Analize pokazuju da nije tako u našoj zemlji. One jasno pokazuju da se Ministarstvo spoljnih poslova nije dovoljno zalagalo za bolji tretman i veća budžetska davanja.
Zato član 1. Zakona o spoljnim poslovima, dakle zakona koji se na neki način ovde menja, ne može da se primeni u praksi. Zato ne može da se pravda ni hitnost postupka koja se traži u Predlogu zakona. Tačnije, potpuno je nerealno da se članovi Zakona, npr. član 5, menjaju, a zatim to predstavlja kao promena od velike važnosti. Potpuno je nerealno da se govori o merama koje će poboljšati, navodno, bezbednost u Ministarstvu i diplomatsko-konzularnim predstavništvima, a istovremeno dobijate ili dajete nedovoljno sredstava iz budžeta za ovako važno ministarstvo i to još više smanjujete rebalansom budžeta. Sledeći uporedni podaci to pokazuju.
Godine 2007. procenjivalo se da je naš bruto domaći proizvod oko 30 milijardi evra; zatim je 2008. godine, krajem decembra, usvojen republički budžet. Tada je, podsećam, prema zvaničnom kursu NBS evro vredeo oko 85,9 dinara. Dakle, ovo su finansijski okviri u kojima se nalazi i naša država i Ministarstvo spoljnih poslova. U tom smislu, ukupni rashodi predviđeni budžetom usvojeni u decembru su iznosi 748.000.000.000 dinara ili oko 8.700.000.000 evra, prema kursu koji je već prethodno naveden. Dakle, radi se o ogromnoj cifri. Da li je ona realna ili ne, to je posebno pitanje i govorićemo o njemu kada na red dođu ekonomski zakoni.
Sa druge strane, gospodine ministre, u istom tom budžetu usvojenom ne tako davno, dakle, pre nekoliko meseci, za Ministarstvo spoljnih poslova je predviđeno oko 5.795.000.000 dinara ili oko 67.000.000 evra.
Dame i gospodo, ističem, to je manje od 1% rashoda budžeta. Ova cifra je predviđena za ministarstvo inostranih poslova i neuporediva je sa bruto domaćim proizvodom iz 2007. godine. Ovu godinu smo uzeli kao godinu u kojoj nije bilo krize.
U tom smislu jasno je da činjenica do koje smo došli upoređivanjem budžetskih rashoda pokazuje da ministar nije uspeo da se u godini u kojoj je proglašena nezavisnost tzv. Kosova, ili uz izmenjene spoljnopolitičke okolnosti (kako se između ostalog i priznaje u obrazloženju zakona koji danas razmatramo), izbori ni za jedan posto od budžetskih rashoda.
Sa druge strane, možemo samo da pretpostavimo koliko bi više problema imali oni koji forsiraju stvaranje lažne države Kosovo kada bi naša diplomatija dobijala, kojim srećnim slučajem, 2% ili, kojim čudom, 3% od budžetskih rashoda.
Ne krivim isključivo i lično ministra za ovako loš položaj naše diplomatije. Smatram da ima ljudi u vlasti koji su mnogo odgovorniji od njega za ovakav položaj naše diplomatije – predsednik, premijer, verovatno i pojedini strani ambasadori.
Ipak, ministar nadležan za ovaj resor je morao da svoje napore usmeri ka dobijanju sredstava u okviru Vlade, a ne na medijske nastupe, kojima se ponekad u formalnom smislu ne može prigovoriti, ali koji u suštini ništa ne znače ako ne stoje ozbiljna budžetska sredstva iza njih. Jasno je da sa sredstvima koja ne čine ni 1% od ukupnih budžetskih sredstava niti jedan ministar ne bi mogao ništa značajno da uradi na poboljšanju našeg spoljnopolitičkog položaja, bez obzira na svoje iskustvo ili kvalifikacije.
Sledeći podaci pokazuju kako država u suštini loše i neozbiljno tretira ovako važnu oblast kao što su spoljni poslovi. Takođe, oni pokazuju i koliko je u suštini nerealna, sporedna hitnost postupka koja se tako dramatično traži u obrazloženju ovog zakona.
Inače, gospodine ministre, kada se analiziraju ovi podaci, stiče se utisak kao da je nekome stalo, naravno ne mislim na vas lično, da naša diplomatija ima što manje uticaja ili da bude što manja smetnja onima koji rasturaju Srbiju, njenu ekonomiju i njenu teritorijalnu celovitost. Na primer, od ukupne cifre koja je predviđena za Ministarstvo spoljnih poslova, oko 3.757.000.000 dinara je predviđeno za diplomatsko-konzularna predstavništva. Dakle, upravo ona predstavništva o čijoj se bezbednosti govori u obrazloženju ovog zakona. To je po kursu iz decembra 2008. godine bilo oko 43.000.000 evra. Takođe, za troškove putovanja naših diplomata je predviđeno 157.000.000 dinara ili oko 1.700.000 evra.
Sa druge strane, u istom periodu Ministarstvo ekonomije je raspolagalo budžetskim sredstvima u iznosu od 44.364.000.000 dinara ili oko 516.000.000 evra. Dakle, to je suma koja je preko sedam puta veća od one kojom je raspolagalo ministarstvo nadležno za spoljne poslove. Ponavljam, preko sedam puta veća suma, ili oko 12 puta veća suma od one kojom se finansiraju naše ambasade i konzulati.
Dakle, skoro neuporedivo i neshvatljivo, posebno ako se zna da je, u suštini, najvažniji ekonomski resor Ministarstvo finansija, a ne ekonomije.
Sledeći podaci, koji se takođe zasnivaju na budžetu donetom u decembru 2008. godine, pokazuju koliko je ministarstvo nadležno za tako važnu oblast kao što su spoljni poslovi zapostavljeno u našoj državi. Oni u suštini pokazuju vaš rad i koliko su obrazloženja iz ovog predloga zakona skretanje pažnje sa glavne teme.
Na primer, Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja je, po budžetu usvojenom pre nekoliko meseci, dobilo oko 5.780.000.000 dinara. To je oko 67.000.000 evra. Dakle, za Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja je predviđena ista suma kao i za Ministarstvo spoljnih poslova. Skoro neverovatno i neshvatljivo, ako se imaju u vidu nove okolnosti koje se pominju u obrazloženju zakona!
Naravno, ne potcenjujemo značaj ovog ministarstva, ali ipak smatramo da je značaj spoljnih poslova veći, posebno u situaciji za koju predlagač priznaje da zahteva hitnost postupka.
Slična situacija se ponovila i prilikom aktuelnog rebalansa budžeta – ponovo se ministar nadležan za spoljne poslove nije izborio za veća davanja iz budžeta, ili ponovo njegovi nadređeni nisu imali sluha za pojačavanje aktivnosti ministarstva nadležnog za spoljne poslove.
U tom kontekstu, dok su se smanjivala sredstva predviđena za Ministarstvo spoljnih poslova, ponovo smo morali da slušamo medijske tirade o važnosti naše diplomatije, borbe za Kosovo i Metohiju koja će se voditi u okviru međunarodnog prava i međunarodne politike i fraze – Kosovo kao jedina tema koja stvara razdor između Srbije i dobronamernih Sjedinjenih Američkih Država.
Ponovo smo morali da zaključimo, kada smo analizirali sredstva dodeljena Ministarstvu spoljnih poslova, da iza tih fraza ne stoji ozbiljna državna politika.
U tom smislu posmatramo i obrazloženje iz ovog predloga zakona. Naravno, kao posledica ove neozbiljnosti proces priznavanja fantomske države Kosovo se nastavlja, a kulminacija te neozbiljnosti ili najveći neuspeh u proteklom periodu, koji se pokušava medijski minimizirati, jeste svakako već izvesno učlanjenje tzv. Kosova u MMF.
Istovremeno, kako je izneo gospodin Boris Begović, nastavićemo da plaćamo dug tzv. Kosova, jer za regulisanje tog duga je sada potrebna saglasnost tri a ne dve strane, i to u trenutku kada je iz Međunarodnog monetarnog fonda poručeno da će se kamate na godišnjem nivou na kredit koji je nedavno odobren menjati na svakih sedam dana.
U tom kontekstu citiram izjavu gospodina Borisa Begovića, koji je inače učestvovao na pregovorima u vezi sa statusom Kosova. Ovo je izjava od 7. maja 2005. godine: "Srbija će nastaviti da vraća kosovski dug, jer da bi se desilo suprotno mora da postoji saglasnost sve tri strane, odnosno naše zemlje, Kosova i Međunarodnog monetarnog fonda." Više nego jasno, gospodine ministre.
S druge strane, mi kao država trpimo ovakvo skandalozno ponašanje MMF-a kao da ne postoji nijedan drugi finansijski izvor u svetu, iako je svima poznato da je ruski bankarski sektor u mnogo boljem stanju nego onaj na zapadu.
Na primer, prema istraživanju Centra za ekonomska istraživanja Moskovske finansijsko-industrijske akademije, nijedna od sto najvećih ruskih banaka nema nivo gubitaka koji prelazi rizičnih 17%. Ipak, Srbija uzima kredite od MMF-a, a on dalje od zapadnih banaka, koje su u mnogo goroj situaciji od ruskih.
Istovremeno, Kosovo postaje član Međunarodnog monetarnog fonda, a Srbija plaća njegov dug! Skoro neverovatna spoljna i ekonomska politika.
Dame i gospodo, sume dodeljene Ministarstvu spoljnih poslova iz Zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2009. godinu su analizirane u vrednosti evra od 94,7 dinara.
U vezi sa tim i u skladu sa obrazloženjem iz Predloga zakona…
(Predsedavajuća: Dvadeset minuta.)
Da li mogu da nastavim? (Da.)
Na sledećem primeru ćemo pokazati koliko su nerealne fraze iz obrazloženja zakona, fraze o načinu obavljanja poslova bezbednosti u našim predstavništvima i unapređivanju naše diplomatije.
Rebalansom budžeta predviđeno je izdvajanje za Ministarstvo spoljnih poslova iznosa od oko 5.053.000.000 dinara. To je oko 53.000.000 evra, dakle, oko 14.000.000 evra manje nego što je bilo predviđeno budžetom koji je usvojen pre nekoliko meseci, u decembru 2008. godine. Ovo je, gospodine ministre, skandalozna činjenica. Ona u potpunosti ruši sve one nerealne fraze iz obrazloženja zakona.
Mi iz Srpske radikalne stranke razumemo da je nastupila ekonomska kriza, shvatamo da treba da se štedi, ali oduzeti preko 20% sredstava Ministarstvu spoljnih poslova u trenutku kada se vodi ogorčena diplomatska bitka za 15% naše teritorije dovodi vaše zaposlene u težak socijalni položaj i u položaj koji će direktno uticati na rad naše diplomatije, na poslove iz oblasti bezbednosti o kojima govorite i na tzv. unapređenje naše diplomatije, i sve to u trenutku kada oni koji žele da unište Srbiju lobiraju po celom svetu, od Saudijske Arabije do Makedonije, za priznavanje tzv. države Kosovo.
Ovo je, najblaže rečeno, neverovatna neozbiljnost, nemar i nepoštovanje državnih institucija i službenika koji decenijama rade za ovu zemlju.
Zato mi iz Srpske radikalne stranke ne možemo da shvatimo da ministar nadležan za spoljne poslove ćuti o ovoj činjenici. Nije nam jasno zašto je dozvolio da se već oskudna sredstva namenjena za njegovo ministarstvo smanjuju na ovako grub i drastičan način.
Zato se pitamo da li se ministar već pomirio sa činjenicom da će svaki dalji neuspeh naše diplomatije biti stavljen njemu lično na teret?
Da li se možda sprema za neku drugu dužnost? Ili, zašto je pristao na tako nezahvalnu ulogu? Zašto se nije javno oglasio, makar radi zaposlenih profesionalaca u svom ministarstvu i radi zaštite njihovog integriteta, i izneo činjenice o ovako brutalnom smanjenju sredstava?
Ponavljam, kriza ne može da bude opravdanje za ovako drastično smanjivanje sredstava.
Ona možda nisu mogla biti uvećana, ali su morala makar da ostanu na onom nivou iz decembra 2008. godine, jer država nije neozbiljna institucija, država je u stanju da obezbedi dovoljna sredstva za funkcionisanje ministra i ministarstva nadležnog za spoljne poslove.
Dovoljno je bilo da se pokaže malo državničke mudrosti ili hrabrosti i danas ne bismo morali da raspravljamo o tako sramnoj činjenici, i to u trenutku kada je 58 država priznalo nezavisno tzv. Kosovo i kada je ono primljeno u MMF.
Na primer, gospodine ministre, država je mogla da prikupi sredstva za normalno funkcionisanje naše diplomatije tako što bi opozvala jednostranu primenu Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU, koja u našem budžetu proizvodi gubitak od 260 miliona evra.
Ta sredstva su se mogla naći u sklopu normalnog funkcionisanja ministarstva, jer su ona preko četiri puta veća od onih koja dobija Ministarstvo spoljnih poslova.
Takođe, gospodine ministre, država je mogla da zaštiti profesionalce u Ministarstvu spoljnih poslova tako što bi dodatno oporezovala trgovinske monopoliste, kao što je kompanija "Delta" koja je prošle godine imala prihod od 2.400.000.000 evra. Prema javnom priznanju samog vlasnika "Delte", ova kompanija je plaćala poreze državi u iznosu koji je bio manji od 10% vrednosti ovih prihoda.
Da bi zaštitila delovanje naše diplomatije u ovim izmenjenim okolnostima (čije postojanje i vi priznajete u obrazloženju Predloga zakona) država je mogla da dodatno oporezuje zapadne banke koje u našoj zemlji, otvoreno treba reći, lihvarski zarađuju na kamatama koje su najveće u regionu, verovatno i u Evropi, posebno "Rajfajzen banku", koja otvoreno priznaje nezavisno Kosovo u svojim brošurama.
Nažalost, državni vrh nema ni hrabrosti ni sposobnosti da se uhvati u koštac sa ovim pitanjima, već smanjuje davanja za jednu tako važnu oblast kao što su spoljni poslovi.
Takođe, kada analiziramo fraze iz Predloga zakona, treba imati u vidu da su ukupni rashodi, prema rebalansu, oko 7.600.000.000 evra. Dakle, ponovo troškovi za Ministarstvo spoljnih poslova ne čine ni 1% ukupnih budžetskih rashoda predviđenih rebalansom.
Sa druge strane, gospodine ministre, rashodi predviđeni za Ministarstvo ekonomije su ponovo nekoliko puta veći od onih koji su predviđeni za vaše Ministarstvo spoljnih poslova. Zato je posebno neshvatljivo vaše ćutanje, ako se zna da su neke druge vaše kolege stale u zaštitu profesionalaca koji rade u njihovim resorima. Oni su javno upozorili da će zbog nedostatka sredstava biti ugrožen njihov rad na terenu.
Ministar u tom kontekstu sigurno zna koliko je važan rad naših profesionalnih diplomata u inostranstvu. On sigurno zna koliko je važno da se ti ljudi koji predstavljaju našu zemlju osećaju sigurno i da imaju obezbeđen socijalni položaj, ne samo zbog njihovog svakodnevnog rada, kao što je regulisanje viza, pružanje usluga našim građanima koji žive i rade u inostranstvu, ili koji su na službenom ili turističkom proputovanju u određenoj zemlji, ne samo zbog kontakta sa nadležnim ministarstvima u zemljama gde rade, već i zbog tzv. neformalne diplomatije koja često donosi bolje rezultate nego ona koja ide kroz uobičajene diplomatske kanale.
Ako se u obrazloženju zakona navodi da je jedan od razloga za donošenje ovog zakona, citiram, "unapređenje diplomatskog kadra Ministarstva spoljnih poslova", treba istaći da se u praksi taj kadar usavršava i unapređuje, pre svega, preko službovanja u inostranstvu, usavršavanja stranih jezika i posebno preko sticanja iskustva i ličnih veza koje će doneti koristi Srbiji.
Navešću nekoliko primera koji pokazuju koliko je pogubno da se u ovako ozbiljnoj situaciji smanjuju sredstva predviđena za Ministarstvo i koliko su nerealne vaše fraze iz obrazloženja zakona. Na primer, kada se radi o saradnji sa nekim evropskim zemljama, usled nedostatka sredstava naše diplomate neće biti u mogućnosti da organizuju konferencije i naučne skupove koji su posvećeni jugoslovenskoj krizi, agresiji NATO pakta, nelegalnom proglašenju nezavisnosti tzv. države Kosovo, izgradnji "Južnog toka" kroz Srbiju, kao i skupove posvećene istorijskim, diplomatskim, kao i privrednim vezama.
Ministar sigurno zna da to nisu skupovi koji služe samo za sastajanje i neobavezne razgovore. To su skupovi na kojima naše diplomate uspostavljaju važne lične kontakte sa ljudima koji imaju veliki ugled u zemlji gde službuju.
Na primer, ako naša ambasada u Rimu organizuje skup koji je posvećen prolasku "Južnog toka" kroz Srbiju, doći će predstavnici italijanskih kompanija koje učestvuju u ovom projektu, na primer kompanija "Eni", koja je 16. maja 2009. godine u Sočiju postigla dogovor da učestvuje u prodaji gasa kroz tranzitne zemlje, među kojima je, kao što znamo, i Srbija. Na kakve prihode "Eni" računa najbolje pokazuje podatak da je propusna moć "Južnog toga", prema ovom dogovoru od pre nekoliko dana, povećana sa 31 na 64 milijarde kubnih metara.
Ili, ako naša ambasada organizuje skup u Rimu koji je posvećen godišnjici bombardovanja, doći će veliki broj italijanskih političara koji su bili protiv bombardovanja NATO pakta ili koji su makar zauzeli neutralan stav povodom tih događaja, na primer zbog potrebe da se ne zaoštravaju odnosi sa Rusijom.
Tako bi naše diplomate mogle da razgovaraju, na primer, sa bivšim predsednikom parlamentarnog Odbora za spoljnu politiku Italije Đakomom Nignoneom, koji je 26. marta 1999. godine povodom početka NATO agresije izjavio da zaoštravanje odnosa na relaciji istok - zapad zapravo sprečava konstituisanje autonomne evropske politike.
Diplomate bi mogle na tim skupovima da razgovaraju sa spoljnopolitičkim komentatorom lista "Korijere dela sera" gospodinom Venturinijem, koji je bio naklonjen Srbiji tokom bombardovanja, ili sa gospodinom Skalfari Euđenijem, osnivačem lista "Republika", koji nije podlegao NATO huškačkoj histeriji iz tog vremena. Ili, gospodine ministre, da kojim slučajem naša diplomatija ima dovoljno sredstava i da ste se vi izborili za to, navedena ambasada u Rimu može na skupove da poziva i čuvenog senatora Đulijana Andreotija, čoveka koji je nekoliko puta bio predsednik italijanske vlade i za koga se smatra da je odlučujuće uticao na italijansku politiku tokom proteklih nekoliko decenija. On takođe poznaje balkansku krizu do najsitnijih detalja i, što je još važnije, Andreoti se 1999. godine povodom bombardovanja više puta izjasnio, povodom Povelje UN i Statuta NATO pakta.
Takođe, da se kojim slučajem ministar izborio za ozbiljniji budžet, na skupove koje bi organizovala naša ambasada u Italiji mogle bi biti pozvane i vođe sindikalnih saveza u Italiji koji su se protivili NATO bombardovanju, kao što su gospodin Koferati D'Antoni i ostali, ili ugledni profesori međunarodnog prava, kao što je gospodin Aldo Bernandi, koji se i tada zalagao za poštovanje međunarodnog prava.
Da kojim slučajem Ministarstvo ima ozbiljan budžet, pozvani bi bili verovatno i gospodin senator Kasteli iz "Lige za sever", kao i bivši gradonačelnik Milana gospodin Formentini, ili 98 italijanskih poslanika koji su se 1999. godine protivili bombardovanju Srbije, iako su tada bili deo vladajuće koalicije.
Naravno, gospodine ministre, da ste se tada potrudili, kojim slučajem, da ste kojim slučajem obezbedili veći budžet, još veći efekti bi se postigli u Ruskoj Federaciji, gde je prijateljstvo prema Srbiji toliko jako da nema niti jedne parlamentarne stranke, ozbiljnog političara, bivšeg ili sadašnjeg naučnika ili intelektualca, koji nije prosrpski nastrojen. Uostalom, i vi to lično znate, jer znate kako ste bili dočekani na međunarodnoj diplomatskoj akademiji u Moskvi, u novembru 2007. godine. Sigurno znate koliko bi bilo korisno da se uspostave veze sa mladim diplomatama koji će kroz 10-15 godina određivati osnovne pravce spoljne politike Ruske Federacije, sile koju samo u Srbiji potcenjuju neotitoisti na vlasti, iako je čak i Henri Kisindžer još pre desetak godina napisao u svojoj "Diplomatiji" da će, citiram, "Rusija uvek predstavljati bitan faktor u svetu".
Naravno, svi ovi kontakti postaju nerealni kada se uzme u obzir da Ministarstvo dobija minimalna sredstva, koja su rebalansom budžeta smanjena, ponavljam, za dodatnih 20%. Zato fraze iz obrazloženja zakona o unapređenju diplomatskog kadra, hitnosti postupka i slično, kao i sam predlog zakona koji danas razmatramo, treba shvatiti kao sklonost bivšeg američkog ministra spoljnih poslova Dalesa, o kome i njegove bivše kolege pišu da je precenjivao uticaj propagande. Zahvaljujem.

Nema više prijavljenih predstavnika, odnosno predsednika poslaničkih grupa.
Da li ministar želi reč? (Da.)

Hvala vam, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, želim da vam se zahvalim na svim predlozima i na konstruktivnoj kritici. Želeo bih u kratkim crtama, ako dozvolite, da vam obrazložim nekoliko tačaka ovog zakona za koje sam video da su donele najviše kontraverze.
Prvo ću pogledati ovo kod zdravstvenog osiguranja. Nažalost, to je jedna situacija s kojom nismo mogli, s novim budžetom, nikako da izađemo na kraj i to je jedan tehnički razlog zbog čega se ova primena, odnosno uplaćivanje i obezbeđivanje zdravstvenog osiguranja ostavlja za godinu dana od sad.
Mislim da je budžet Republike Srbije formiran onako kako je formiran u ovim teškim okolnostima; verujte mi da bi mi mnogo bilo lakše da smo bili u situaciji da ga napravimo na drugačiji način, ali stvar je takva kakva jeste i moramo da nastavimo, onoliko koliko nam je budžet toliko da se prostremo i da pokušamo da ništa od onih stvari koje ostaju spoljnopolitički prioriteti ove vlade ne padne u drugi plan.
Što se tiče kadrovskih pitanja, hteo bih da kažem da smo mi jedino ministarstvo u Vladi Srbije koje je smanjilo broj zaposlenih od formiranja Vlade, i to smo smanjili za 200 ljudi, uglavnom imajući u vidu to da želimo da imamo isključivo profesionalce. Prema tome, mislim da smo do sada vodili i te kako odgovornu kadrovsku politiku u Ministarstvu spoljnih poslova, imajući za prioritet dalju profesionalizaciju i učvršćivanje i osnaživanje profesionalizacije diplomatskih službi.
Što se tiče diskrecionih prava i ovih 5%, mogu da kažem da ne postoji nijedno ministarstvo spoljnih poslova na svetu, niti ministar spoljnih poslova a da nema to pravo. Negde su te stvari napisane direktno u zakonu o spoljnim poslovima, negde u internim pravilnicima ministarstva. Mnogo puta smo tu stvar proučili pre nego što smo je stavili pred vas, dame i gospodo narodni poslanici, i nema nijednog ministra spoljnih poslova koji nema to diskreciono pravo, zbog toga što su spoljni poslovi jedna vrlo specifična grana državne uprave.
Odnosi sa stranim zemljama su ponekad izuzetno složeni i zahtevaju određene veštine i određena znanja koja se ne mogu tako lako pronaći u okviru državne uprave.
Inače, primio sam još jednu primedbu, da pravimo neki leks specijalis zbog državnih službenika koji rade u Ministarstvu spoljnih poslova, i pitanje zbog čega bi se oni razlikovali, zbog čega bi se njihova zvanja razlikovala od zvanja ostalih državnih službenika.
Opet moram da kažem, po sredi je specifičnost diplomatije. Ne možete imati u ambasadi višeg referenta, morate imati prvog sekretara. To je naprosto jedna stvar koja važi u diplomatiji. Postoje neki rangovi u diplomatiji koji su isti svuda, u svim diplomatijama sveta.
Naš Zakon o državnim službenicima nije predvideo da se neko zove drugačije nego onako kako piše u Zakonu (to je zakon iz 2005. godine), potpuno zaboravivši činjenicu da u diplomatiji postoje neke klase koje se tako zovu svuda. Da ne bismo imali višeg referenta, a da bismo imali prvog sekretara, kao što sve druge zemlje imaju prvog sekretara ili otpravnika poslova ili ministra savetnika, to je razlog zbog čega je bilo neophodno izmeniti ovaj zakon.
Što se tiče pitanja bezbednosti, nemamo službe bezbednosti. Službe bezbednosti su definisane Zakonom o službama bezbednosti. Što se tiče SID-a, on više ne postoji, baš zbog tih službi bezbednosti, on je sad analitička služba i ovde se definiše. Kada pričamo o službama, trebalo bi da podvučem da toga nema. Imamo analitičku službu.
Što se tiče ovih poslova bezbednosti, oni se samo odnose na zaštitu ambasade iznutra u inostranstvu. Naprosto, naš zakon nije predvideo još jednu specifičnost inostranstva, da morate imati bezbednost zgrade na teritoriji Srbije, pošto je teritorija Srbije ta zgrada naše ambasade ili rezidencije i ne može vas štititi neko iznutra, ne može vas štititi neka strana služba, zbog toga što to ne bi bilo po našem zakonu. Morate imati neku vrstu bezbednosti, fizičke bezbednosti u okviru ambasade.
Prema tome, ti poslovi o kojima govori ovaj zakon odnose se samo na fizičku zaštitu objekta i fizičku zaštitu sistema veze u okviru objekta.
Mislim da je ovde bilo mnogo više reči o samoj spoljnoj politici, odnosno o pravcima spoljne politike, nego o konkretnim zakonskim rešenjima, odnosno konkretnim primedbama vezanim za ovo zakonsko rešenje. Mogu samo da kažem da se prioriteti spoljne politike ne menjaju, da oni ostaju zacrtani tamo gde jesu, da postoje tri: jedan je odbrana ustavnog poretka diplomatskim sredstvima, drugi je evropska integracija, treći je poboljšavanje odnosa u regionu.
Primio sam pitanja o tome šta je cilj spoljne politike. Cilj spoljne politike je ono što je zacrtano na samom početku ove vlade. Spoljna politika Vlade je politika kontinuiteta u odnosu na prethodne vlade i ona se neće menjati dok je ove vlade.
Što se tiče Kosova, bilo je dosta pitanja vezanih za Kosovo. To je jedan od tri spoljnopolitička prioriteta ove vlade. Mogu da kažem da nije lako koristiti diplomatska sredstva u odbrani ustavnog poretka kada za rivale u toj borbi imate neke izuzetno uticajne države na svetu. Mora da se bude svuda, mora da se bude na svakom mestu.
Bila je kritika u vezi s putovanjima. Mislim da nisu u pravu narodni poslanici koji kažu da takva putovanja nisu potrebna. Pritisci na zemlje širom sveta da priznaju Kosovo su drastični i dramatični i dešavaju se svakog dana, i to na najvišem nivou. Uz sve dužno poštovanje prema našem diplomatskom kadru, naš diplomatski kadar, čak ni ambasador, nema pristup ministru spoljnih poslova ili nekom nivou na kome se donose političke odluke u velikoj većini država sveta. Ne viđaju ministri ambasadore, ali ti ministri primaju pritiske da se prizna Kosovo. Da se to ne bi dogodilo, sa tim ljudima treba pričati, da bi vas pozivali na sastanke gde se odlučuje o tome. To može samo ministar ili predsednik.
Prema tome, potrebna je velika energija i potrebna je sveprisutnost, ako nam je cilj da se diplomatskim sredstvima borimo za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Ova vlada od toga neće odustati i neće se smanjiti intenzitet naših diplomatskih napora u odbrani suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje, kao što se neće smanjiti intenziteti naših diplomatskih napora i za druge spoljnopolitičke prioritete, na način na koji smo ih definisali. Građani će imati prilike da se o tome izjasne na sledećim izborima.
Izvinjavam se što nisam na početku izneo ove stvari, možda bi bilo bolje da sam tako nešto na početku uradio, ali zaista sam smatrao da su ovo tehničke izmene i da to ne zahteva političku diskusiju. Komentari koje sam primio od narodnih poslanika, politički aspekt ovih pitanja, slažem se, postoji, i dobro je da su mi ta pitanja postavljena. Nadam se da sam uspeo bar na neka od njih da odgovorim. U svakom slučaju, hvala vam na primedbama i hvala vam na savetima.

Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe: Poslanička grupa manjina, Poslanička grupa LDP, Poslanička grupa DSS, Poslanička grupa SRS, i to bi bio spisak poslaničkih grupa.
Dajem reč prvom prijavljenom govorniku. Reč ima narodni poslanik Esad Džudžević. Molim vas da se registrujete u sistemu.

Poštovana potpredsednice, ministre Jeremiću, dame i gospodo narodni poslanici, Poslanička grupa manjina i Bošnjačka lista će svakako podržati ove vrlo dragocene izmene Zakona o spoljnim poslovima. Nadam se da će one omogućiti, gospodine ministre, da ova vlada, odnosno vi kao ministar vanjskih poslova primenjujete jednu vrlo važnu odluku Vlade u prošlom sazivu o pojačanom učešću, odnosno participaciji pripadnika nacionalnih manjina, između ostalog, pored drugih državnih organa i u diplomatsko-konzularnim predstavništvima naše zemlje, naravno, u skladu sa interesima pripadnika tih nacionalnih manjina i u skladu sa interesima naše države.
Ovde bih kratko podsetio da je Poslanička grupa manjina svojevremeno, kada je usvajan Zakon o spoljnim poslovima, podnela amandman kojim je tražena upravo realizacija te odluke, odnosno strategije, a u međuvremenu i ustavne odredbe, da ne govorim o evropskim standardima, o uključenosti pripadnika nacionalnih manjina u ovaj vrlo važan segment državne politike. Stoga vas molim da iskoristite dodatno ove izmene i dopune Zakona o spoljnim poslova i da na osnovu svojih odluka uključite predstavnike nacionalnih manjina u rad diplomatsko-konzularnih predstavništava naše zemlje u svetu.
Poslanička grupa manjina i Bošnjačka lista će podržati izmene i dopune ovog zakona.
Želeo bih da iskoristim ovo vreme za Poslaničku grupu manjina i da vrlo kratko, u par rečenica, skrenem pažnju na jednu vrlo aktuelnu stvar u Sandžaku. Naime, jutros sam doputovao iz Tutina, gde inače živim. Tamo je veoma pregrejana atmosfera, vezano za nastupe bosanskog reisa u sandžačkim opštinama. Želeo bih ovom prilikom da kažem da imam informacije da se tamo – uprkos zahtevu Skupštine opštine Tutin za zabranu takvih visokorizičnih skupova i, rekao bih, mudroj odluci MUP-a da se zabrani održavanje današnjeg skupa bosanskog reisa na trgu u Tutinu – obe grupe vernika, i sa jedne i sa druge strane, okupljaju. Želim ovom prilikom da apelujem i na vernike, pristalice obe upravljačke struje u islamskoj zajednici, i da tražim od MUP-a da nastavi da prati bezbednosnu situaciju i da omogući mir u tom delu naše zemlje i da garantuje, naravno, lična i imovinska prava građana tog regiona. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Nenad Prokić; posle njega narodni poslanik Miloš Aligrudić.

Poštovani gospodine ministre, vaš mandat obeležava jedna tragikomična konfuzija. Tragikomedija je jedan žanr koji tragično hoće da objasni kroz komičnu metaforu. Smatram da su vam donekle ruke vezane opštom konfuzijom u koju je ova vlada upala na svim nivoima, ali vi dodajete i svoj doprinos.
Tragikomično je to što nas svađate sa susedima. Nakon deset godina mukotrpnog poboljšanja odnosa sa Hrvatskom, jedna vaša izjava nas vrati nekoliko godina unazad.
Dve godine ne otvarate konzulat u Podgorici, sada otvarate nekoliko u crnogorskom katunima, male države. U Rijeci, u kojoj ima 15.000 Srba, zatvarate konzulat. Još dva puta toliko državljana Srbije dolazi tamo jer imaju tamo svoju imovinu, a još pet puta toliko u Istri letuje, i sve će ih više letovati uprkos naporima da se pokvare odnosi između Hrvatske i Srbije.
Sa tri države imamo trgovinski suficit, samo sa tri države na svetu – sa Bosnom, sa Crnom Gorom i sa Makedonijom. Kakvi su nam diplomatski odnosi sa Makedonijom? Kakvi su nam diplomatski odnosi sa Crnom Gorom? Kakvi su sa Bosnom? Zamrznuti sa Makedonijom, zamrznuti sa Crnom Gorom, a Bosnu, čini mi se, posmatramo isključivo kao poligon za neke buduće sukobe.
Tragikomično je to što glasate protiv rezolucije o ljudskim pravima u Iranu da biste im vratili milo za drago zbog rezolucije o Kosovu, ali vas upozoravam da spoljna diplomatija nije partija pokera. Tragikomičan je podređen i dobrovoljno snishodljivi odnos prema Rusiji, jer izbore ste dobili na osnovu nekih drugih obećanja – kako ćemo u EU, a ne kako ćemo biti lideri trećeg svega ili se okrenuti ka nekoj drugoj strani sveta.
Prihvatam vaše izvinjenje zbog odbijanja pristupnog govora, ali ne mogu da se otmem utisku da je to emitovanje onog istog prezira koji vlast iznosi pred sopstveni parlament i prema njemu, jer je dva meseca vodila kampanju protiv sopstvenog parlamenta. To će ući, verovatno, u anale moderne demokratije, da jedna vlast vodi kampanju protiv sopstvenog parlamenta u svim medijima koje kontroliše.
Tragikomično je, naravno, i to što svesno danas kršite Zakon o državnim službenicima.
Mislim da bi nešto moralo korenito da se izmeni u spoljnoj politici, korenito da se izmeni u odnosu Vlade prema sopstvenoj skupštini, ako hoćemo da vidimo neke bolje dane i izlazak iz ove tragikomične situacije u koju nas je Vlada uvela. Hvala.