Poštovana predsednice, uvaženi ministri i članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, u ovoj objedinjenoj raspravi ja ću svoju pažnju zadržati na Predlogu zakona o ratifikaciji Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom i pratećeg Opcionog protokola.
Zašto je ovaj dokument važan za svet, a i za Srbiju? Već je bilo govora o tome da u svetu živi oko 650.000.000 osoba sa invaliditetom, ali ako tome dodate i članove njihovih porodica, onda dođete do zaprepašćujuće cifre od dve milijarde ljudi koji svaki dan žive sa invaliditetom.
U svakoj zemlji u svetu osobe sa invaliditetom žive na marginama društva, lišene osnovnih životnih iskustava. Njihove nade da će jednog dana ići u školu, dobiti posao, imati svoj dom, zasnovati porodicu, gajiti svoju decu, glasati ili učestvovati u društvenom životu veoma su male. Za ogromnu većinu osoba sa invaliditetom u svetu javni objekti, prodavnice, saobraćaj, kao i informacije, potpuno su van domašaja. Tako, zapravo, osobe sa invaliditetom čine najveću i najugroženiju manjinu na svetu. Dvadeset posto najsiromašnijih ljudi na svetu čine osobe sa invaliditetom, 98% dece sa invaliditetom u zemljama u razvoju ne ide u školu, a 30% dece koja žive na ulici pripadaju deci sa invaliditetom. Stopa pismenosti odraslih osoba sa invaliditetom kreće se oko 30, a nekad i manje posto.
O teškom položaju osoba sa invaliditetom u Srbiji je bilo dosta reči. Na sreću, poslednjih nekoliko dana, odnosno nedelja i mnogi poslanici u ovoj skupštini govorili su o tome kada smo raspravljali o Zakonu o rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, tako da posebno o tome sada neću govoriti.
Konvencija zato predstavlja, u stvari, odgovor međunarodne zajednice na dugu istoriju diskriminacije, isključenosti i dehumanizacije osoba sa invaliditetom. Nastojanja Ujedinjenih nacija da promene ovu situaciju traju već 35 godina, od 1971. godine, kada je doneta prva Deklaracija o pravima mentalno retardiranih osoba, preko Svetskog programa akcije za osobe sa invaliditetom 1982. godine i Standardnih pravila za izjednačavanje mogućnosti koje se pružaju ovim osobama 1992. godine, pa sve do 2006. godine kada je konačno doneta i Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom.
Ova konvencija predstavlja prvi međunarodno obavezujući dokument koji se odnosi na osobe sa invaliditetom i zapravo je jedan istorijski i inovativni dokument, jer uz holistički i sveobuhvatan pristup govori o osobama sa invaliditetom, ali i članovima njihovih porodica.
U danu kada je Konvencija usvajana u Ujedinjenim nacijama generalni sekretar Ujedinjenih nacija gospodin Kofi Anan je rekao: "Današnji dan obećava da će postati svitanje nove ere, jednog novog doba u kome osobe sa invaliditetom više neće morati da podnose diskriminatorska ponašanja i stavove, koji su previše dugo bili dozvoljeni."
Konvencija je, kao što je već rečeno, otvorena za ratifikaciju i potpisivanje marta 2007. godine. Ono što je kuriozitet vezan za nju jeste da je toga dana više od 80 zemalja u Njujorku potpisalo ovaj dokument, što je najveći broj zemalja koji je ikada u istom danu potpisao jedan dokument UN, što govori, naravno, o njegovom značaju.
Srbija je Konvenciju i Akcioni protokol potpisala, kao što je rečeno, decembra 2007. godine, pošto je pre toga više od tri godine aktivno učestvovala u njenoj izradi i donošenju. Možemo biti ponosni što je Srbija bila jedna od retkih zemalja koja je kao svog predstavnika i eksperta u Ad hok komitetu imala osobu sa invaliditetom.
Načela na kojima se bazira ovaj dokument su dostojanstvo, donošenje odluka o sopstvenom životu i samostalnost osoba sa invaliditetom, nediskriminacija, puno učešće u svim sferama društvenog života i prihvatanje i poštovanje invalidnosti kao dela ljudske raznovrsnosti i, naravno, jednake mogućnosti za sve.
Šta će ova konvencija značiti za osobe sa invaliditetom u Srbiji?
Kao što je već rečeno, ona ne stvara nova prava, ali definiše mehanizme za ravnopravno korišćenje već usvojenih opštih građanskih, političkih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava. Ovom ratifikacijom država Srbija će se obavezati da će osigurati puno ostvarenje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda osoba sa invaliditetom i da će u tom procesu osigurati konsultacije i aktivno učešće osoba sa invaliditetom.
Konvencija pokriva niz prava: pravo na pristup pravdi; zaštitu od nasilja, zloupotrebe i eksploatacije; učešće u političkom životu; pravo na obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, na rad i zapošljavanje i socijalnu sigurnost.
Mada postoje posebni dokumenti UN o pravima žena i dece, ova konvencija takođe posebno uređuje položaj žena i dece sa invaliditetom, kao izuzetno i višestruko marginalizovanih grupa.
Naravno, već je rečeno da ratifikacijom Konvencije Srbiji predstoji usklađivanje mnogih propisa. Na naše veliko zadovoljstvo, u nekoliko poslednjih godina naša država je učinila dosta napora da se naše zakonodavstvo uredi u skladu sa ovom konvencijom. I dokumenti koji su doneti su već pominjani, ali nam, naravno, predstoji usklađivanje zakona o obrazovanju, o zdravstvenom osiguranju i o socijalnoj zaštiti, a verovatno i tumačenje termina iz člana 12. Konvencije (o čemu je govorio gospodin Meho Omerović) koji govori o pravnim kapacitetima. To je zapravo termin koji nije poznat u našem zakonodavstvu i koji treba dovesti u vezu sa poslovnom sposobnošću, što je jedno važno pitanje o kome je ovde dosta bilo reči pre desetak dana.
Smatram da je značajno sledeće: usklađivanje propisa sa odredbama Konvencije ne znači samo ciljane izmene u pojedinim zakonima koji se uvek čine da su najbliži osobama sa invaliditetom, kao što su obrazovanje, zdravstvena i socijalna zaštita. Mislim da je naša uloga kao narodnih poslanika da pri donošenju svakog novog propisa proverimo da li njegove odredbe stvaraju prepreke za ostvarivanje prava osoba sa invaliditetom i da li je potrebno doneti dodatne mere koje će omogućiti ostvarivanje tih prava, kao što smo nedavno učinili pri donošenju Zakona o javnim nabavkama uvodeći standarde pristupačnosti i kao što ćemo, verujem, učiniti u predstojećoj raspravi o zakonu o bezbednosti saobraćaja.
Naravno, kada se ratifikuje Konvencija promene u životu osoba sa invaliditetom, nažalost, neće nastati preko noći. Ratifikacijom Konvencije zapravo će se tek intenzivirati jedan dug proces izjednačavanja mogućnosti, što će morati da se dešava postupno, uz definisanje novih mera koje će država preduzeti da bi obezbedila primenu Konvencije, naravno u skladu sa svojim raspoloživim resursima.
Iskreno se nadam da ćemo neke od tih novih mera moći da vidimo reflektovane i u predlogu budžeta za 2010. godinu, jer ukoliko ne obezbedimo sredstva sve naše lepe želje i namere ostaće zaista samo slovo na papiru.
Na kraju bih želela da podsetim da invalidnost nije ničiji slobodan izbor. Invalidnost može da se desi svakom čoveku. Borba osoba sa invaliditetom za svoja prava, uvek je tako, jeste i deo borbe za lični opstanak svakog drugog građanina. Zato ratifikacija Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom nije značajna samo za nas kao osobe sa invaliditetom. Ratifikacijom ove konvencije i Opcionog protokola Narodna skupština Republike Srbije učiniće korak dalje u stvaranju uslova za ostvarenje prava svih svojih građana.
U danu za glasanje, naravno, poslanici Poslaničke grupe G17 plus glasaće za usvajanje predloga zakona o ratifikaciji Konvencije i Opcionog protokola. Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem gospođi Rajkov. Reč ima narodni poslanik Svetlana Stojanović.

Poštovani narodni poslanici, Konvencija o zaštiti i unapređenju raznolikosti kulturnih izraza, koja je jedna od 38 tačaka dnevnog reda u objedinjenoj raspravi, mogla bi da bude snažni pravni instrument za političke i društvene reforme u oblasti kulture, pod uslovom da već jednom donesemo sopstvene zakone. Usvojena je 2005. godine na generalnom zasedanju UNESKO-a i predstavlja prvi međunarodni obavezujući sporazum u oblasti kulture.
UNESKO-ova revidirana Konvencija o raznolikosti kulturnih izraza nastoji da razvija svest o kulturi kao nosiocu identiteta, vrednosti i smisla; teži da ostvari uticaj kulture na programe održivog kulturnog razvoja, da poveže kulturu sa privredom i razvija kulturne industrije; zalaže se za stvaranje međunarodnog zakonodavnog okvira i međunarodne solidarnosti u oblasti kulture; predviđa definisanje strategije kulturnog razvoja; preporučuje harmonizaciju kulturne politika zemalja potpisnica. Mi nemamo šta da harmonizujemo jer nam zakoni o kulturi ne dolaze na dnevni red. Dalje, ona ima u vidu opasnost od marginalizacije malih i ekonomski slabijih država, što Srbija jeste, i takva opasnost srpskoj kulturi realno preti.
Konvencija o raznolikosti kulturnih izraza priznaje suvereno pravo država da primenjuju sopstvenu kulturnu politiku. Srbija nema sopstvenu, niti bilo kakvu drugu prepoznatljivu kulturnu politiku.
Što je veoma važno, Konvencija o raznolikosti kulturnih izraza se odupire ekonomskom liberalizmu u kulturi. Jednostavnije rečeno, obavezujuće propisuje da se kultura ne sme prepustiti isključivo slobodnoj tržišnoj utakmici, već se nacionalne kulture moraju štititi od ekonomske globalizacije.
Konvencija o raznolikosti kulturnih izraza predvidela je i osnivanje fonda za razvoj kulturne raznolikosti, u koji će se slivati dobrovoljni prilozi, sredstva Generalne konferencije UNESKO-a, pokloni, legati država potpisnica, kao i sredstva drugih organizacija i programa UN, ne samo UNESKO-a. Novcem ovog fonda raspolaže međuvladin komitet, koji bira i kontroliše skupština strana potpisnica. Sve ovo je veoma pozitivno i Srbiji potrebno.
Nije dobro što Srbija nema sa čim da izađe pred UNESKO. Ne razvijamo kulturne industrije, koje prema UNESKO-voj konvenciji ne bi bile isključivo u ingerenciji Svetske trgovinske organizacije, već i UNESKO-a. U skupštinsku proceduru još nije ušao godinama najavljivan zakon o kulturi, da bismo ga mogli uskladiti sa normama sadržanim u Konvenciji koja je danas pred nama. Ne poštujemo ni pozitivne zakone o kulturi, ove koje imamo i koji nesumnjivo zahtevaju poboljšanje. Dok ne donesemo nove i bolje, valjalo bi ih se držati, što ne činimo.
Rešavamo probleme u kulturi kako gde procuri ili, tačnije, ne rešavamo ih. Za nas pitanja kulturne politike nisu u funkciji razvoja i smanjenja siromaštva. Nacionalne ustanove kulture su nam gotovo sve zatvorene, propadaju ili tavore. Naši zakoni ne podstiču partnerstvo između javnog i privatnog sektora, a međunarodnu razmenu u kulturi uglavnom doživljavamo kao odlazak povlašćenih na poneki festival ili neki sajam.
Mnogo je dalek put Srbije do sprovođenja načela sadržanih u UNESKO-voj Konvenciji o zaštiti i unapređenju raznolikosti kulturnih izraza. Međutim, ako ćemo usvajanjem ove konvencije napraviti makar prvi korak na tom putu, i to je nešto. Hvala.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Konstantin Samofalov. Izvolite. Nije tu.

Gospođa Milica Vojić-Marković ima reč. Izvolite. Ostalo je još šest i po minuta.

Hvala, gospođo predsednice. Gospodo ministri, dame i gospodo poslanici, danas prvo moram gospođi predsednici da čestitam, ovo je zaista rekord – i do sada smo spajali veliki broj raznoraznih tačaka koje po srodnosti nikako ne mogu da budu spojene, ali danas prvi put imamo 38 različitih konvencija koje po svom sadržaju ni u jednom slučaju ne mogu da budu podvedene pod ovakav način izlaganja, da se o njima raspravlja objedinjeno. To su toliko različite oblasti, svaka od ovih konvencija je u svojoj oblasti izuzetno važna i svako od nas ko pokriva neku određenu oblast smatra da o njoj treba da govori i da javnost o njoj dovoljno zna. Posle 38 tačaka, mi danas raspravljamo o svih 38 na ovakav način.
Druga moja večerašnja prednost jeste to što govorim pred polupraznom (više praznom, nego polupraznom) salom, što nema direktnog televizijskog prenosa, nego će, kako će mi predsednica odgovoriti, kasnije biti odloženi prenos pa će svi oni građani Srbije koji pate od nesanice moći da me gledaju kako govorim o ekologiji.
Ono što je isto tako važno, a što treba da se kaže, jeste i to da ministra iz oblasti na koju se odnosi konvencija o kojoj želim da govorim, a to je ekologija, danas nema ovde u sali. To su sve moje prednosti.
Pokušaću da u ovom kratkom vremenu kažem nekoliko vrlo važnih stvari koje se tiču Konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa.
Vrlo je važno što je ova konvencija danas pred nama, jer smo mi usvajajući onih 17 ekoloških zakona (koje smo isto tako po hitnoj proceduri spojili u jednu objedinjenu raspravu) već praktično dotakli teren koji ova konvencija pokriva, a to su, u stvari, oni čuveni hemijski udesi, odnosno udesi sa vrlo opasnim materijama u procesu proizvodnje, skladištenja, prenosa, transporta i upotrebe tih materija.
Isto tako, važno je reći da mi imamo problem, kao zemlja, i sa "Petrohemijom", i sa hemijskom industrijom i sa naftnom industrijom. To su takođe vrlo opasni resursi, a s obzirom na našu poslovičnu trapavost, odnosno neodgovornost i s obzirom na to da imamo zastarelu opremu, u koju očigledno niko nema volje da ulaže, imamo veliki problem sa mogućnošću takvih udesa.
Nažalost, ono o čemu još želim da govorim, a tiče se upravo načina na koji mogu da utiču na nas udesi iz naše okoline, jesu nuklearne elektrane.
Iako Srbija ima moratorijum da do 2015. godine ne može da gradi nijednu nuklearnu elektranu (razlozi za to su različiti, a jedan od njih jeste nedostatak prostora za skladištenje nuklearnog materijala), i iako nemamo nuklearnu elektranu, u okruženju od 600 kilometara imamo četiri takve nuklearne elektrane. Jedna od njih je poznata, to je čuvena bugarska Kozloduj; od 1992. godine traženo je od Bugarske da se ona zatvori i da zatvori prva četiri reaktora, dakle jedinice 1, 2, 3 i 4. Bugarska je u više navrata radila što zatvaranje pojedinih reaktora 1 i 2 - 1992. godine, 1999. godine sve četiri, pa je onda radila modernizaciju nekih od tih reaktora. Ako ćemo da budemo pošteni, uslov da Bugarska uđe u EU bio je da zatvori sva četiri reaktora. U međuvremenu, ona je napravila dva nova dva, 5 i 6, koja su navodno modernizovana i danas funkcionišu.
Svi dobro znate koliko smo problema imali sa Černobilom. Jako mnogo problema smo imali, verujte, i sa ovim Kozlodujem.
Sada imamo informacije da će u našem okruženju Albanija graditi još četiri takve nuklearne elektrane; imamo problem sa Hrvatskom, koja na granici sa Srbijom, u Erdutu, hoće da gradi nuklearnu elektranu, tako da potpisivanje ove konvencije predstavlja zapravo potrebu da se Srbija zaštiti od svojih suseda koji prilično neodgovorno mogu da pristupe svemu ovome.
Ovo je vrlo važna priča i zato što smo mi kao zemlja bombardovani osiromašenim uranijumom, a to takođe ima prekogranične efekte. Gospodin Dragan Šormaz iz moje Poslaničke grupe DSS danas je izuzetno dobro govorio o tome kada je govorio o potpisivanju konvencija koje nam kao kukavičije jaje poturate. I, upravo zato što danas nećemo da pričamo o njima na jedan otvoren način, o svakoj od tih konvencija, građani nemaju pojma da upravo to kukavičije jaje treba da bude smešteno u Srbiju i da na taj način Srbija potpisuje svoju kapitulaciju. Bojim se da ako danas ne budemo govorili i o ovoj konvenciji o kojoj govorim, o prekograničnom udesu, mi zaista svoje kukavičije jaje nećemo znati čak ni da nazovemo pravim imenom. Hvala.

Na listi prijavljenih je još narodni poslanik gospođa Miroslava Pejica, a zatim gospođa Kolundžija.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženi ministri i ostali članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, u ovoj objedinjenoj raspravi danas ću govoriti o Predlogu zakona o potvrđivanju Finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke "Zajam za opštinsku i regionalnu infrastrukturu".
Smatram da će verifikacija ovog ugovora od strane našeg parlamenta u velikoj meri doprineti procesu ravnomernog regionalnog razvoja.
Ovde se govori o kreditu između Vlade Republike Srbije i Evropske investicione banke u visini od pedeset miliona evra koji je namenski opredeljen za završetak prioritetnih projekata lokalnih samouprava širom Srbije. To bi bio podsticaj opštinama, gradovima i regionima u uslovima svetske ekonomske krize.
Kao neko ko pored dužnosti narodnog poslanika obavlja i funkciju zamenika predsednika skupštine, veoma dobro sam upoznata sa problemima pred kakvim su se našle lokalne samouprave pred prvim talasima svetske ekonomske krize.
Samim tim što su privredni subjekti na teritorijama opština i gradova gde posluju smanjili svoje privredne aktivnosti, punjenje lokalnih budžeta prestalo se odvijati utvrđenom i predviđenom dinamikom. Pored toga, svi dobro znamo da je rebalansom budžeta Republike Srbije predviđeno znatno umanjenje transfernih sredstava namenjenih lokalnim samoupravama.
Sve ovo govorim iz razloga što je specifičnost ovog kredita upravo u podršci onim projektima koji su kao prioritet određeni od strane nadležnih organa lokalnih vlasti. Međutim, zbog postojećih okolnosti, zbog efekata i posledica svetske ekonomske krize trenutno ne postoji mogućnost nastavka njihovog finansiranja.
Prednost ovog projekta ne leži samo u finansijskim pogodnostima koje pruža, o tome ću nešto kasnije reći, već u samom opredeljivanju u koje svrhe se on može realizovati. Navešću samo neke od njih: poboljšanje i modernizacija saobraćajne mreže u cilju povećanja bezbednosti; unapređenje kvaliteta i funkcionalnosti objekata svih nivoa obrazovanja, objekata namenjenih istraživačkom radu i javnih sportskih objekata; izgradnja i obnova objekata za pružanje zdravstvenih i socijalnih usluga; obnova i zaštita kulturno-istorijskih objekata, što istovremeno predstavlja i pružanje podsticaja turizmu u tom području.
Kao uslov za finansiranje nekog projekta lokalne samouprave predviđeno je da je on započet u 2008. godini ili kasnije, uz obavezu da bude završen do 2012. godine.
Što se tiče finansijskih pogodnosti ovog kredita, one su očigledne jer je godišnja kamatna stopa minimalna. Zaduživanje od pedeset miliona evra nije fiksno, što znači da Republika Srbija može, sa jedne strane, da traži povećanje iznosa iznad ove svote ukoliko ovaj parlament to odluči, dok sa druge strane, krajnji iznos nije obavezujući tj. ne postoje nikakve posledice ukoliko iz bilo kog razloga Republika Srbija želi da izađe iz kreditiranja celokupnog ili delimičnog iznosa. Pored toga, kod isplate tranše kredita Republike Srbije može se prevremenom isplatom upravljati visinom fiksne kamatne stope, što je predviđeno i mehanizmom iz člana 4.03.
Inače, trajanje kredita je 20 godina, sa počekom od pet godina, a kao promoter kredita predviđeno je Ministarstvo za Nacionalni investicioni plan, čiji će se nadležni organi prilagoditi uslovima i standardima koje propisuje Evropska investiciona banka. Prilagođavanje Ministarstva za NIP se obavlja prema standardima za dodelu kredita koje propisuje banka, a tiču se korisnosti nekog projekta i raznih faktora na koje se mora obratiti posebna pažnja. Pre svega projekat i potprojekti moraju biti u javnom interesu, a pored ekonomske i socijalne strane podrazumevaju brigu o ljudskom zdravlju, javnoj bezbednosti, kao i potrebu za očuvanjem životne sredine.
Pored ovih faktora koji utiču na dobijanje uslova za odobrenje projekata na lokalnim nivoima, Ministarstvo za NIP će uskladiti i niz procedura sa standardima EU. Takođe, procedure nabavke će biti u skladu sa zakonima EU i politikom Evropske investicione banke putem otvorenih međunarodnih tendera.
Dokle god kredit ne bude u potpunosti isplaćen, Republika Srbija je zadužena za održavanje projekata i njegovih delova u cilju održavanja u dobrom stanju. Kontrola i revizija će biti vršena od strane ovlašćenih lica ispred Evropske investicione banke.
Pošto se radi o veoma strogim kriterijumima postavljenim na zakonima i praksi EU, verujem da će zaista iz ovog kredita biti finansirani projekti od najveće važnosti za razvoj i društveni interes lokalnih sredina zainteresovanih za ovu vrstu finansiranja kredita.
Kao što je rečeno, ovim kreditom se finansiraju svi projekti već započeti u 2008. godini. To može doneti veliku pomoć svim lokalnim samoupravama u upravljanju postojećim sredstvima iz stalnih izvora tako što će obezbeđivanjem finansiranja predviđenog ovim zakonom, odnosno zajmom, biti u mogućnosti da sopstvena sredstva preusmere u investiranje projekata ništa manje važnih za njihovu sredinu, čija se namena ne nalazi na listi koju ovaj kredit obuhvata.
Poštovane koleginice i kolege, u danu za glasanje poslanički klub G17 plus će podržati i glasati za Predlog zakona o potvrđivanju Finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke "Zajam za opštinsku i regionalnu infrastrukturu" i, naravno, za sve one konvencije, ugovore i protokole koji se danas nalaze na dnevnom redu. Hvala.

Zahvaljujem. Pravo da govori, koje proističe iz člana 93. Poslovnika, nije iskoristila gospođa Kolundžija. Izvolite.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženi ministri i članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, Poslanička grupa ZES u danu za glasanje glasaće za sve ove zakone kojima se ratifikuju međunarodne konvencije, sporazumi i protokoli.
Želim samo da podsetim da su mnoge od ovih konvencija ili sporazuma sklapale neke druge, prethodne vlade. Iz mnogih od ovih akata se vidi da je neke od ovih sporazuma ili konvencija prihvatila još Vlada državne zajednice SCG. Dakle, radi se o tome da je za nas pitanje ozbiljnosti države, između ostalog, da pokaže da međunarodne ugovore, sporazume ili konvencije koje je prihvatila prethodna vlada one vlade koje dolaze posle podnose Skupštini na ratifikaciju i nama je od izuzetne važnosti da sve ono što su prethodne vlade potpisale Skupština što pre ratifikuje.
Možemo govoriti o tome da je na ovoj sednici objedinjeno mnogo ratifikacija, ali želim da kažem da u nekim parlamentima o ratifikacijama i nema rasprave, tako da je to pitanje razumevanja onog šta predstavlja ratifikacija nekog sporazuma ili neke konvencije. Istovremeno, znamo da su i u ovom parlamentu u vreme državne zajednice takođe vršene ratifikacije bez rasprave.
Prosto želim da kažem, iako razumem potrebu nekih poslanika da o nekim od ovih zakona posebno govore, da nas potreba da se ovaj posao uradi što pre ponekad dovodi u situaciju da na ovaj način spojimo raspravu.
Imajući na umu da zapravo niko nije osporio nijedan od ovih zakona, da niko nije iskazao nespremnost da se ovi zakoni potvrde u Narodnoj skupštini, mislim da je taj prigovor više dat u odnosu na činjenicu da nije bilo vremena da se o njima dovoljno raspravlja.
Možemo kao parlament da utvrđujemo pravila o tome kako se ratifikuju međunarodni ugovori i konvencije, i mislim da je to takođe tema o kojoj ćemo razgovarati zajedno, ali važno je za ovaj parlament da ove ratifikacije uradimo što pre i na taj način pokažemo da je država ozbiljna. Neke sporazume i konvencije Vlada je potpisala pre više godina, a još uvek nisu ratifikovane u parlamentu; to treba da uradimo što pre i da na taj način pokažemo odnos države prema ovim sporazumima i dokumentima.
Želim da kažem da je za nas jako važno što mnogi od ovih akata proističu iz članstva Srbije u međunarodnim organizacijama, Savetu Evrope, UNESKO-u itd.
Takođe, mnogi od ovih akta jesu deo partnerstva Srbije sa EU i u tom smislu za nas imaju posebnu važnost i svaki prigovor na brzinu za nas je prihvatljiv ukoliko to znači da će Srbija brže napredovati ka Evropskoj uniji. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo Kolundžija.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa pitam da li želi reč neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93?

Reč ima gospodin Aligrudić. Izvolite.