Reč ima narodni poslanik Milan Lapčević.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodno poslanici, izmena Zakona o radiodifuziji treba da donese neke novine u funkcionisanju ove regulatorne agencije. Naime, ona je i uvedena pre nekoliko godina sa zadatkom da sredi medijski prostor u Srbiji tako što će na legalan način dodeliti frekvencije pojedinim medijskim kućama, za koje će one konkurisati po određenim pravilima koja ta agencija propiše, i da država taj svoj medijski prostor, preko Agencije, iznajmi, odnosno proda medijskim kućama kako bi imala određene prihode zato što medijske kuće koriste taj medijski prostor, odnosno frekvencije.
Takođe, zadatak Zakona o radiodifuziji je bio da se veliki broj medija koji su egzistirali prethodnih godina u Srbiji svede na jednu normalnu meru i da svi ti mediji pod jednakim uslovima mogu da privređuju na tržištu, da za tu svoju uslugu koju pružaju mogu da zarađuju novac na tržištu, da se održavaju i da pružaju objektivnu sliku i objektivne informacije o događanjima u određenom regionu ili čitavoj zemlji.
Da li su sve te funkcije i uloge koje su bile namenjene toj regulatornoj agenciji zaista ispunjene i kakva je danas medijska slika Srbije?
Nakon sprovedenih konkursa za dodelu frekvencija, u određenim regionima javile su se razne medijske kuće koje ispunjavaju te uslove, postojali su rigorozni kriterijumi ko može da se javi da dobije frekvenciju, po određenoj proceduri su te frekvencije dobijane, a nije mali broj medijskih kuća koje su dobile frekvencije po političkoj liniji ili po političkom protežiranju. Ali, da ne zalazimo u taj prostor, da vidimo šta se dešava dalje.
Na primeru koji je izneo prof. Šami u uvodnom izlaganju čuli smo jutros da većina medijskih kuća koje imaju regionalne frekvencije ima zahtev od RRA da uplate izostale dugove za korišćenje frekvencija ili će biti ugašene. Da li su te naknade realno postavljene, da li su dobro izbalansirane i da li te medijske kuće mogu da pokriju svoje realne troškove, da zarade na tržištu, da pruže objektivnu informaciju građanima i da plate ono što su dužne državi za korišćenje frekvencija?
Već šest medija na teritoriji Beograda, koji važi za finansijski centar Srbije, ne može da ispuni svoje finansijske obaveze prema državi i preti im oduzimanje frekvencija. Može se pretpostaviti samo u kakvoj situaciji su regionalni mediji u drugim delovima Srbije.
Navešću primer medija koji rade na teritoriji južnog regiona, teritoriji koja pokriva Toplički, Nišavski, Pirotski, Jablanički i Pčinjski okrug, gde su frekvencije dobile tri medijske kuće koje treba godišnje da izdvoje dvanaest miliona kao naknadu Radiodifuznoj agenciji, plus oko dva i po miliona godišnje kao naknadu RATEL-u.
Svaka medijska kuća regionalnog karaktera, da bi bila ozbiljna, da bi imala informativni program, da bi imala svoju produkciju i da bi opravdala ulogu regionalnog medija, mora da ima minimum 50 - 60 zaposlenih da bi ostvarila tu svoju funkciju. Takođe, da bi ostvarila funkciju regionalnog medija, ta medijska kuća mora da ima svoje ili iznajmljene predajnike na određenoj teritoriji.
Kada se sve to preračuna, najminimalniji troškovi za funkcionisanje jedne medijske kuće na određenoj teritoriji (konkretno pričam o teritoriji južnog regiona) iznose od četiri do pet miliona mesečno.
Zamislite da svaka medijska kuća prihoduje po pet miliona mesečno, na teritoriji jugoistočnog regiona, dakle, Niš, Leskovac, Pirot, Vranje, Prokuplje, od privrede koja je odavno zamrla u tim regionima, da plati državi, da isplati radnike i da pri tom bude potpuno objektivna i da daje pravovremene informacije građanima. Naravno da je to skoro nemoguće i naravno da su zbog takve situacije, zbog tolikih nameta države, te medijske kuće bukvalno pred gašenjem.
Kome to odgovara? Naravno da takvu situaciju zloupotrebljava vlast i da joj odgovara takav razvoj događaja, naročito poslednjih godinu dana od kada je privreda u potpunoj stagnaciji i padu zbog ekonomske krize, jer, s jedne strane, preko RRA se šalju opomene da se plate dugovi državi, inače će ti mediji biti ugašeni i oduzete im frekvencije; s druge strane, te medijske kuće moraju da pronađu alternativne izvore finansiranja kako bi mogle da pokriju osnovne troškove, odnosno kako bi mogle da produkuju program, da daju plate zaposlenima i da plaćaju državi ono što su dužni.
Da li mogu da se snađu na tržištu? Vrlo teško. Ako beogradski mediji nisu mogli da ostvare profit na tržištu i da plate porez državi, kako očekivati od medija koji su u drugim regionima, naročito onim najsiromašnijim, da to isto uspeju? Jedini način da opstanu na tržištu jeste da mole vladajuće strukture da im "nabace" nekog velikog sponzora (zna se ko su veliki sponzori i ko kontroliše novac u državi) ili da preko državnih organa, državnih preduzeća dobiju mogućnost da se oni reklamiraju na tim medijima, kako bi dobili dovoljno novca da plate poreze i da plate onima koji rade na televiziji.
Šta će se desiti u tom drugom slučaju, ako moraju da se obrate, kao što mnoge medijske kuće ne kriju da to već moraju, vladajućim strukturama, odnosno vama? Naravno da će morati, kao protivuslugu, da pruže jednu neobjektivnu sliku, koja je, nažalost, danas u Srbiji činjenica. Danas na mnogim medijima možete da čujete mnogo o tome što vlast dobro radi, ali jako malo ili skoro ništa o tome što treba da radi a ne radi.
To je cena koju moraju da plate građani Srbije, jer je sadašnja vlast spojila tri stvari: spojila je novac, državu, koju je poistovetila sa sobom, i medije, koji moraju da budu ponizni da bi uopšte opstali na tržištu, jer će ih inače ucenjivati da plaćaju doprinose koje je država propisala. Tako imate jednu mračnu sliku Srbije, koja građanima ne može da pruži objektivnu informaciju šta se događa, već se stvarnost fabrikuje tako što mediji moraju da vrate protivuslugu zbog opstajanja na tržištu.
Ovakva situacija se ne može promeniti, niti razrešiti ovakvim izmenama zakona. Bojim se da će se taj problem samo još više produbiti.
Protestujemo protiv ovakvog medijskog mraka u Srbiji, jer to vodi u diktaturu; spajanje novca, medija i politike može da nas odvede samo tamo gde su bile nedemokratske države. Hvala.

 Reč ima narodna poslanica Aleksandra Janković, i ona je poslednja prijavljena na listi. Molim vas da se registrujete.

Izgleda da u srpskoj skupštini ne važi ona čuvena sintagma "Sve teče, sve se menja". Heraklit bi se iznenadio, a mi nismo iznenađeni. Danas radimo po dnevnom redu kao da se ništa nije dogodilo, doduše, u poseti je veliki prijatelj vladajuće stranke, gospodin Džo Bajden, a mi smo malo usporeno došli do Skupštine, jer je trebalo proći kroz ove ulice, naročito kroz ulicu Kneza Miloša koja izgleda kao geto u vreme nacističke okupacije. Sve je oblepljeno onim žutim trakama, doduše, preduzeća JKP Beograd. Policajci pravilno raspoređeni stoje kod ovih zašrafljenih šahtova, kod kontejnera; ne može da se prolazi kroz parkove, stoje pored bandera i čuvaju valjda one kante za đubre, da se tu ne bi moglo nešto naći, a pri tom imaju izraz lica i komentare koji govore u prilog tome da bi najradije poneli upravo ovaj plakat koje su kolege iz SRS pokazale. Sve je tačno.
Mene lično, a i predstavnike opozicije je prilično sramota što je u Srbiju uopšte i kročio čovek koji je rekao sledeće: "Vršio sam pritisak na predsednika Klintona da započne vazdušne napade na srpske vojne pozicije, kao i na Beograd. Držao sam govore da se nastavi dalje, pošto je javno mnjenje u Evropi bilo protiv Miloševića. Ali, bilo je lako meni da pričam, Klinton je bio taj na kome je bilo da preduzme napad, i to je učinio. U martu 1999. godine podneo sam rezoluciju, ovlašćenu od strane predsednika, da se preduzmu sve potrebne mere kako bi se zaustavilo Miloševićevo etničko čišćenje Kosova. Na Klintonovu odluku o delovanju, NATO je otpočeo bombardovanje srpskih meta 1999. godine.
Prvog dana bombardovanja kritike republikanaca na račun Klintona su bile porazne, ali za 78 dana kampanje Klinton se nijednom nije pokolebao u javnosti. Jednom sam se zabrinuo zbog njegove odluke. Klinton je pitao – šta biste rekli kada bih zaustavio bombardovanje? Odgovorio sam mu – sazvao bih pres konferenciju i saopštio da niste održali obećanje. Nemojte popustiti. Zaista nemam predstavu", kaže gospodin Džozef, "da li je moj savet ikako uticao na Klintona, ali on nije zaustavio bombardovanje. Nastavio je sa pritiskom i to se isplatilo".
Vrlo zanimljiva izjava onog ko danas dolazi u tzv. radnu i prijateljsku posetu srpskim vlastima.
Pošto već govorimo o izmenama Zakona o radiodifuziji, čiji je servis ono što se naziva javnim servisom, RTS, pokazuje i činjenica da je na sajt RTS-a u 12.42 stavljeno saopštenje Bajdenovog kabineta da će on danas, pored ostalog, prisustvovati sednici Skupštine Srbije. Naša predsedavajuća je rekla da o tome nije obaveštena. Prema tome, pravo pitanje je ko ovde laže, da li laže javni servis, na čije laži smo navikli? Kako javni servis može da prenosi saopštenje iz Bajdenovog kabineta i o čemu se ovde zapravo radi; kakav je to odnos prema Skupštini i prema predsedniku Skupštine?
Međutim, kako stvari stoje, pošto je skoro dva sata, Bajden neće kročiti – i to je jedan mali ukus pobede – samo u srpski parlament na ovoj balkanskoj turi. No, za svaki slučaj, ponela sam i adekvatnu opremu da pozdravimo gospodina Bajdena. Nije slučajno da su cipele crvene boje. One asociraju na kosovske božure i nose vrlo jasnu simboliku za nekoga ko je bio sponzor trgovine ljudskim organima. (Narodna poslanica Aleksandra Janković drži u ruci crvene cipele.)
Što se tiče ovih kozmetičkih izmena Zakona, kako je to lepo primetio predsednik Nove Srbije gospodin Velimir Ilić, one nisu ništa drugo do legalizacija katastrofalne situacije u medijskom prostoru Srbije. Nacionalnu frekvenciju dobili su mediji koji su u funkciji partijskih, a ne građanskih interesa. Uz to, naplaćuju pretplatu, a "razbijaju se" od reklama.
Juče je u 12.00 održan veliki protest srpskih nevladinih organizacija, predstavnika NS i DSS ispred "Ruskog cara". To što protest nije imao na koji način da se najavi, jer za takvu vrstu informacija ne postoji medijska propustljivost, to ni po jada. Ali, to kako je bio prikazan, i to na javnom servisu, koji se reklamira pod sloganom "Vaše pravo da znate sve", to je stvarno vrh. "TV Bastilja" je bila mala beba za ovu neo "TV Bastilju". Čitavih sedam sekundi se video izveštaj sa skupa. Govor Slobodana Samardžića, aktuelnog narodnog poslanika, bivšeg ministra za Kosovo i Metohiju, univerzitetskog profesora, nije bio dovoljno vredan pažnje onih koji obožavaju "460 sati svadba" u Đilasovoj produkciji.
Tokom govora zamenika šefa Poslaničke grupe NS Miroslava Markićevića u prenosu je prvih pet minuta išlo neko šarenilo, jer je kamera bila zaklonjena nečijim telom. Danas pominjemo kako se pri ovim prenosima često događa da prvih nekoliko minuta kamera luta, jer, eto, ne može da fokusira baš opozicione poslanike.
Ali, sve to na stranu, prava funkcija javnog servisa jeste edukacija stanovništva, odnosno proizvodnja i emitovanje sadržaja koji nisu komercijalne prirode, naučnog, kulturno-umetničkog i dečijeg programa.
Malopre sam razgovarala sa svojim kolegom iz LDP-a prof. Žarkom Koraćem o odsustvu pravog i obrazovnog dečijeg programa. Mnogo pre nego što je Televizija Beograd postala javni servis vodili smo emisiju "Nedeljnik" koja se bavila problemima dece, savetodavnim radom sa njima, njihovim profesorima, vaspitačima, roditeljima, uz ozbiljnu analizu sadržaja koji će biti preporučen i prikazivan u obrazovnom programu. Emisija je prekinuta početkom devedesetih i do danas sličnog sadržaja nema, iako javni servis takvu obavezu ima. Ima obavezu da emituje sopstveni dečiji obrazovni program.
Takva emisija i takav program je tim potrebniji što se od devedesetih problemi dece i mladih intenziviraju i u kvantitativnom i kvalitativnom smislu. No, koga briga za decu i mlade kada postoje ogromne pare za prava prenosa sportskih događaja, Univerzijade i sad na kraju "bajdenijade".
Slična je situacija i u drugim medijima koji su tzv. komercijalnog karaktera, gde možemo da gledamo političare u rijaliti šou programima, sadomazohističku emisiju tipa "Trenutak istine", egzibicionističke i za svingeraj promotivne "Menjam ženu" ili "Gledaj mamu, biraj ćerku", crtane filmove o Trgovčevićima u kojima majka detetu izgovara sledeću pretnju: "Ako ne budeš bila dobra, vratiću te u Srbiju".
Sinoć je na jednoj lokalnoj televiziji, na televiziji "Mir" u Leposaviću, gostovao Piter Fejt, koji je pozivao Srbe da uđu u institucije države Kosovo, sarađuju sa Tačijevom vladom, jer je to dogovor sa srpskom vladom. Zastupao je stavove koji su direktno suprotni čak i zvaničnim stavovima srpske vlasti. Kada su se naši ogorčeni sunarodnici pojavili ispred TV "Mir", vlasnika Nenada Radosavljevića, ispostavilo se da je emisija sa Fejtom snimljena tajno prethodne noći, a emitovana sinoć kao navodno uživo gostovanje.
Ova televizija, čuvena po antisrpskoj politici, čak i političkim stavovima koji se suprotstavljaju stavu ministra inostranih poslova Srbije, takođe je dobila frekvenciju od Radiodifuzne agencije, i to i finansijski povlašćen položaj. U nepovoljnom položaju nalaze se samo predstavnici lokalnih televizija okupljenih u udruženje "Srpska mreža", kojima nisu direktno zatvorili vrata, ali im je nametnut takav namet na vilajet da su u situaciji da sami sebe zatvore zbog neverovatnih finansijskih zahteva.
Umesto da se naprave temeljne izmene Zakona o radiodifuziji, vladajuća većina sada nudi "tehnikalije", motivisane neuspehom da se zapravo proguraju kandidati i favoriti gospodin Miljenko Dereta i gospođa Gordana Suša. Budući da se ovlašćeni predlagači nisu sami usaglasili, kako je rekla gospođa Kolundžija, biće naterani da poštuju zakon.
Od 17. februara, kada je istekao mandat dvojici članova RRA, Slobodanu Đuriću i Velimiru Miloševiću, ide neprekidan ping-pong između Skupštine i Odbora za kulturu. Traži se da Odbor reši problem umesto Skupštine, na Odboru slušamo filozofsko-lingvističke analize zakonske odrednice o nužno dva kandidata, da bi se 26. februara 2009. godine, na predlog Svetlane Stojanović, člana skupštinskog Odbora za kulturu i informisanje, loptica vratila u skupštinsko polje. Dakle, zatraženo je autentično tumačenje Skupštine u plenumu o stavu 1. člana 24. Zakona o radiodifuziji koji se odnosi na to da li "dva kandidata" znači samo dva ili može da znači više od toga.
Kako god bilo, slažem se i sa gospodinom Prokićem iz Liberalno-demokratske partije da izmene i dopune ovog zakona tehničke prirode ne rešavaju problem RRA, a nastavlja se tenzija između Skupštine i države. Isto tako je jasno da pravi motiv vladajuće većine jeste samo to što nisu uspeli da ubace još dva svoja kandidata i pojačaju medijsku demokraturu.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, a pre zaključivanja načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika?
Narodni poslanik Velimir Ilić, predsednik Poslaničke grupe Nova Srbija, želi reč. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, na samom kraju naše rasprave koja je danas vođena, želeo bih nešto da objasnim. Mi smo od EU svojevremeno dobijali zakone, kao što ste i vi nedavno doneli u parlament 15 zakona u objedinjenoj raspravi o poljoprivredi; usvojeni su u toku jednog dana u načelnoj raspravi i to nigde na svetu ni u jednom parlamentu niko nije uspeo, ali evo, mi smo šampioni.
Eto, isto tako smo svojevremeno dobili neke zakone koji moraju da se usvoje. Jedan od tih, koji je u Vladu doneo (i Vladu obradovao) ministar Dinkić i rekao – nema kredita, nema MMF-a, nema ništa dok ne donesemo novi zakon o telekomunikacijama, samo jednog operatera Srbija sme da koristi, a sve ostale mora da tenderiše, da proda, a kad to prodamo, od toga ćemo da napravimo koridore... Šta je bilo sa Mobtelom – pojela maca pare, za vreme kampanje su nestale. Treći operater je isto nestao, nema sredstava i ništa se nije završilo. Uvedena je kablovska televizija na ovakav način, o čemu smo čuli danas u ovoj raspravi.
Isto tako, sada je ta praksa, neko je doneo odozgo neke zakone, brzo usvojite, nema bele šengen vize, nema EU. Mi, šta ćemo, navrat-nanos, da sve to pozavršavamo, uradimo i odradimo, tako se i radi, bez studioznijeg razmišljanja.
Zato nam se ovakve stvari događaju, zato pravimo partijske organe. Neko je danas u raspravi rekao – treba im poslati budžetsku inspekciju. Budžetska inspekcija je takođe partijski organ. To je telo koje imenuje Ministarstvo finansija. Oni sami sebe kontrolišu. Ko njih kontroliše?
Izgubili smo mogućnost da napravimo državnu administraciju, da vratimo institucije poput parlamenta u funkciju; počeli smo da se krijemo iza nekih upravnih odbora, iza nekih tela. Danas sam čuo raspravu o upravnom odboru. Upravni odbor odslikava Vladu, kakav je odnos u Vladi, takav je u upravnom odboru.
Kakav je odnos u Vladi, takav je u parlamentu. Ono što Vlada naumi, parlament realizuje svojom većinom, ili upravni odbor svojom većinom. Tu nema nikakve mogućnosti da se nešto promeni. Zar je normalno da poslanik iz Užica glasa protiv autoputa do svog grada? Normalno je, to se događa kod nas.
Želeo bih da vas pitam, da li ćemo promeniti jednog? Pogledajte biografije članova koji su predloženi, jednog člana, pa ćete videti ko je, šta je, pa ćete videti da mi dajemo Agenciju nekome sa strane, kao što smo dali kablovsku televiziju, kao što smo dali telekomunikacije, najveći državni resurs, kao što smo prodali dva operatera i potrošili sredstva, tako da niko danas ne zna da kaže...
Sećam se, kada sam izlazio iz Vlade ostalo je u kasi 2.260.000.000 evra nepotrošenih para. Dali smo izbore i dali smo ministru finansija iz protivničkog tabora da gospodari kasom. Pare su nestale, nema ih, potrošene. Nema ih.
Na današnji dan čitamo u štampi radosnu vest da je Srbija dobila 800.000.000 od Međunarodnog monetarnog fonda. Ja vas sad pitam, za šta mi ovde služimo, ko je raspravljao o tri milijarde zaduživanja, ko će da uzme kredit, za šta se uzima kredit, gde ide kredit, kojim tajkunima, kome da se da, ko pokriva veštačko održavanje dinara, gde idu dinari od prodaje tih deviza?
Postoji niz drugih pitanja. Ta pitanja niko ne da pred parlament. Od nas beže kao da imamo kugu. Mi sami sa sobom ovde raspravljamo. Niti ima ministara... Ministar finansija i ministar ekonomije ne dolaze više kod nas, njih to ne interesuje, oni nas obaveste da su pare stigle, da će za neki mesec još jedna tranša, a iduće godine još jedna.
Ko je mogao Srbiju da zaduži za tri milijarde evra, bez ovog parlamenta da da befel? Da li je ugovor ratifikovan ovde? Da li je ugovor sa MMF-om ratifikovan u ovom parlamentu?
Da li ijedan narodni poslanik zna šta piše u tom ugovoru? Koji su ugovorni uslovi i koje su obaveze države, gde idu te pare? Kaže – dobiće neki privrednici. Znači, privrednici, tajkuni koji su prefinansirali sebe, počeli da grade čitave zgrade, izgubili kompas i sada mi treba da se zadužimo, da im damo da se oporave, da ostanu na nogama, da nas i dalje tiranišu.
Prema tome, gospodo moja draga, treba da vidimo za šta ovde služimo, ko smo i šta smo, koje odluke donosimo. Juče se zabavljamo nekim perifernim zakonom, nekom ovde palo na pamet da pričamo o fašizmu i da započnemo diskusiju. U međuvremenu, tri milijarde dinara nestaju. Gde odlaze? To je suštinsko pitanje za svaki parlament. Mene bi radovalo da se ovde vodila rasprava o te tri milijarde dinara. Prema tome, kontrole nema.
Upravni odbor, to je skriveno, to je foliranje. Mi znamo da vladajuća koalicija, mada tanka totalno, donosi odluke kakve hoće; Vlada isto to uradi; upravni odbor u istom odnosu to sve završi i sve to prolazi mirno, onako kako prolazi. Ko kontroliše Vladu? Da li parlament, kao donosilac zakona o budžetu, rebalansu budžeta i svemu, ima mehanizam kontrole Vlade? Da li je Narodna banka ikada podnela račun ovom parlamentu, u poslednje vreme, o trošenju sredstava, o svom zaduživanju, o određivanju kursa domaće valute itd.? Ne. Sve to nas zaobilazi. Mi ovde služimo za potkusurivanje, da nas slikaju, da vide gde sedimo, kako sedimo, da li se smeškamo ili ne smeškamo, šta jedemo, šta pijemo. Ni u jednom parlamentu Evrope predsednik države i njegova ekipa, vladajuća koalicija i vlada ne kritikuju toliko parlament koji ih bira.
Da je sreće da smo mi prava institucija, kakva Skupština treba da bude, koju ova Srbija zaslužuje, a u ime Boga, brzo će to doći, ovde bi drhtali ministri kada dođu da nam objasne gde su pare od Mobtela, gde su pare od trećeg operatera, gde su pare od Robnih kuća "Beograd". Ništa. Mi pitamo, njih baš briga, smeškaju se; evo, vidite, sedišta za Vladu su uvek prazna, a mi se ovde lepo ispričamo.
Onaj gospodin, da mu ime ne spominjem, što sedi tamo u Televiziji, on odgovori kada koga da iseče, izbaci. Tobože, sad smo svi u Srbiji postali teniseri; gde god se igra tenis, i u nekoj nedođiji, odmah trči i prekidaj sve, svi gledamo tenis. To je sad postalo hit. Vidim da je Tijanić tamo među prvima, a to je poslednja stvar koju sad Srbi … Znači, igara što više.
Zašto Tijanić igra u svakom timu? Zato što on sa svima kombinuje. Gospodo, kada sam bio u vlasti on je sarađivao sa Demokratskom strankom. Čelnici Demokratske stranke su imali kod njega ključne emisije i zarađivali kod njega debele pare – "Svadba 48 sati", "Život na selu", "Kuća velikog brata" na B92 i niz drugih emisija, tu su te agencije pojedinih funkcionera zarađivale velike pare, milione evra. Oni su se utalili, znači, ne diraju, on je za sve zlatna koka.
Ko god dođe na vlast, on kod Saše, Saša ga odmah udomi, kaže – daj te tvoje. Tačno je, napravi Upravni odbor koji nikada ne može da ga smeni. Zamislite priču, čovek sa srednjom školom vodi državni javni servis! Ali, naravno, okači ono "za evropsku Srbiju" uveče, pa ga neko zbog toga možda i nagradi. Hvala vam puno i želim vam prijatan ručak.

Zaključujem načelni pretres i pre nego što odredim … Želite li reč? Da li želite reč za repliku ili kao predsednik? Molim vas da se registrujete u elektronskom sistemu. Izvolite. Izvinite, još jedanput se registrujte.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, naravno sve vas pozdravljam, posebno pozdravljam svih 12 poslanika vladajuće većine u sali.
Dozvolite mi nekoliko rečenica na kraju rasprave. Žao mi je što zastupnik predlagača zakona gospođa Kolundžija nije u sali, ali pročitaće verovatno u stenogramu šta imam nameru da kažem.
Prvo, o samom zakonu. Znate, sasvim je izvesno, slažem se sa poslanicima koji su to istakli, da taj zakon, koji je već nekoliko puta menjan, treba još da pretrpi neke izmene, ali to je stvar za neku drugu priliku. Ono što je nesumnjivo duh tog zakona, ali i sličnih zakona koji su regulisali rad regulacionih tela, jeste da su pobrojani predlagači članova tog tela. Oni, dakle, predlažu, Skupština, odnosno izvršna vlast nema nikakvog uticaja na to koga će oni da predlože, a onda Skupština bira.
Podsetiću vas, ne tako davno birali smo Nacionalni prosvetni savet. U nekim kategorijama je bilo čak 12 predloga, od kojih je ova skupština izabrala tri. Prema tome, to da li ima u zakonu malo trapavo napisano "obavezno dva"... Vi ste sada to popravili tako što ste izbacili "obavezno", ali tek sad je sasvim sigurno da mora biti dva. Treba samo posle reči "obavezno" ubaciti reč "bar" i onda bi sve bilo regulisano. Znači, bar dva. Ideja je da bude više od jedan.
Neću da ulazim u spekulacije, koje su doduše dosta bliske mozgu, da kandidati koji su bili po nečemu nisu odgovarali vladajućoj većini. Takođe mislim da je to verovatno tačno. Ali, bilo kako bilo, mislim da predložene izmene nisu dobre i da ne razrešavaju problem. I dalje će ostati sumnja da li tačno dva ili bar dva. Evo, imate prilike dok ne pređemo, Odbor ima prilike i mogućnosti da, umesto da izbaci reč "obavezno", napiše "obavezno bar dva" i onda je sve čisto.
Međutim, današnja diskusija je bila prilika da se ponešto kaže i o radu Republičke radiodifuzne agencije, i mislim da su poslanici DSS-a to i učinili, pogotovo sa aspekta da ona svojim radom zapravo utiče na jednu drugu važnu sferu, a to je sfera medijskog prostora Srbije, i na to da mediji budu profesionalniji nego što jesu.
Ono što radi RRA ne doprinosi tome. To što ćete zatvoriti pedesetak televizija, što ništa ne činite da se uvede red u kablu, počevši od toga da se napravi konkurencija i da nema monopola, do toga da ne možete dopustiti da neko drugi, vlasnik kablovske televizije, određuje šta će građani Srbije da gledaju, a šta neće, to su krajnje ozbiljna pitanja.
Biću slobodan da iznesem svoj lični stav. Bojim se da je stanje profesionalizma u medijima trenutno na vrlo niskim granama. Štaviše, mene danas neki mediji, a tu je svakako najveća odgovornost RTS-a... Radio-televizija Srbije je danas u profesionalnom smislu tamo negde gde je bila početkom devedesetih godina. Tu nema ni "p" od profesionalizma, ali zato ima javašluka, ima gluposti, ima svega drugog, samo profesionalizma nema.
Međutim, možda nije dobro da o profesionalizmu u medijima raspravljaju političari. Oni mogu da kažu svoj stav, uvek se to može gledati kroz prizmu nekog političkog interesa. Mislim da je poslednji trenutak da se i o medijima i o RRA izjasne novinarska udruženja. Opet pozivam obe ljupke dame koje vode ta udruženja da pokrenu jednu akciju, čiji cilj nije da ovaj ili onaj medij radi za ovu ili onu stranku, nego cilj mora da bude da imamo medije koji su visokoprofesionalni.
Time što će država da propiše nenormalne takse da bi neko uopšte imao medij – pomenuo sam takse koje su deset puta veće u Srbiji, nego npr. u Hrvatskoj, razumeo bih da je Srbija deset puta bogatija zemlja od Hrvatske, ali nije – dakle, namete koje niko ko hoće profesionalno da radi posao ne može da zadovolji... Ako tome dodate još stanje na području reklama... Raspitajte se malo kako se dobija reklama, ko mora da da dozvolu da bi neka televizija dobila neku ozbiljnu reklamu, raspitajte se malo; neću da pominjem imena, neću da pominjem imena, gospodine Krasiću. Videćete da je stanje zapravo još mnogo, mnogo puta gore od ovoga što ja ovde pričam.
Demokratska stranka Srbije svakako neće glasati za ovaj zakon, ali savetujem Odboru da napiše jedan amandman i neka bar posle ovih ispravki bude jasno da li je tačno dva ili bar dva. Lično mislim da mora biti bar dva, pa neka bude i dva, tri, pet, 55, ova skupština će da se izjasni kako se već bude izjasnila. Hvala.

Da li još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. želi reč? (Ne.)
Zaključujem načelni pretres.
Pre određivanja vremena za pauzu obaveštavam poslanike, na osnovu člana 85. stav 5, da ćemo danas raditi i nakon 18.00 časova, nastavićemo raspravu o tački koja u tom trenutku bude na dnevnom redu.
Određujem pauzu. U 15.15 časova nastavićemo radni dan pretresom po 62. tački dnevnog reda – Predlog kandidata za izbor člana Saveta RRA koji živi i radi na teritoriji AP Kosovo i Metohija. Hvala.
(Posle pauze – 15.15)