Dame i gospodo narodni poslanici, s pažnjom sam slušao ministra gospodina druga Mrkonjića. On zahvaljuje svima. Verujem da je imao iskrene namere da ovaj zakon bude dobar, ali dovoljno je da pogledamo obrazloženje koje je Vlada dala na neke članove, pa da malo i posumnjamo u to. Neću da ulazim u stručnost tima od 50 ljudi koji su učestvovali u izradi ovog zakona. Verujem da su to ljudi od struke – struka je struka, teorija je teorija, praksa je praksa, a život je život.
Voleo bih da se ovaj zakon ne završi osnivanjem Agencije, uvođenjem kaznenih poena, izdavanjem licenci i, naravno, represijom koju će državni organi da sprovode na putu.
Kad pogledam obrazloženje Vlade već na sledeći član, daju mi za pravo da sumnjam da je baš tako.
Kolega je tražio da licenca ne važi pet, nego deset godina – za ispitivače, za lica koja obavljaju tehnički pregled, za profesionalne vozače i evo kakav su odgovor dobili od Vlade: „Vlada ne prihvata ovaj amandman jer je intencija bila da se određivanjem relativno kratkog roka od pet godina, a ne deset kako predlaže predlagač amandmana, obezbedi da predavači teorijske obuke kontinuirano prate razvoj tehničko-tehnoloških uslova koji su karakteristični za 21. vek. Smatramo da bi predloženi rok od deset godina bio neprimereno dug zbog brzog napretka tehnologije...“
Dame i gospodo, meni nedostaje još 20 i nešto dana da vozačku dozvolu imam 19 godina. Volan je u Srbiji ostao na levoj strani, na desnoj strani je menjač, zna se gde su kočnice, kvačilo, gas, zna se šta su pokazivači svetla.
Ne vidim šta će to toliko da se promeni da bi se licenca skraćivala na pet godina. Jedino ukoliko smatrate da za pet i više godina nećemo više voziti automobile nego neka druga vozila, možda svemirske brodove, letelice ili šta već. Tako da imam pravo da sumnjam da su i ovaj zakon neki kreirali zbog sebe, ne zbog građana. Zbog sebe, zato što će oni da budu ti koji će da drže predavanja, zbog toga što će oni da budu ti koji će to da naplaćuju od građana.
Ali, hajde da se vratimo samom zakonu i saobraćaju. Više puta sam isticao da problemi koje imamo u saobraćaju i bezbednost saobraćaja neće rešiti jedan zakon, već da je to problem društva u celini i da, kada je u pitanju bezbednost saobraćaja, moraju svi na tome da rade – na prvom mestu oni koji su najodgovorniji za sprovođenje zakona, a to je saobraćajna policija. Nisu se nama putevi i putna infrastruktura toliko promenili da bismo imali ovako drastičan skok nebezbednosti u saobraćaju u proteklih 15 godina. Problem su neke navike koje moramo da iskorenimo, a na prvom mestu mora da se iskoreni navika rata između saobraćajne policije i vozača.
Nekome je to smešno, ali zamislite se malo i nad činjenicom da baš zbog tog rata koji se vodi između te dve grupacije mnogi drugi učesnici u saobraćaju krše zakon saobraćajnoj policiji ispred nosa, a niko ne reaguje. Ne krivim ja te momke koji su na ulici. Problem je u tome što nigde u ovom zakonu ne piše ko će, kada i kako sa njima da radi, da shvate da zbog bezbednosti u saobraćaju saobraćajna policija mora da postoji na prvom mestu kao organ koji pomaže učesnicima u saobraćaju, reguliše saobraćaj, a tek onda, ukoliko i zakon i pretnje i sve ostalo ne pomaže, da se priključi represija, tj. kažnjavanje.
Tu ima još mnogo problema, kada se uđe u suštinu te teme. Sam problem zakona jeste što me ni predlagač ni mnogi drugi nisu ubedili da će na tome da se radi. I pre nekoliko dana sam spominjao neku krupnu stoku koja se napasa u zaštitnom polju pored autoputa. Nekima je to bilo smešno, ali sada mogu da kažem i ministru i gospodi iz Republičke uprave za saobraćaj da ne moraju više 40 km od Beograda prema Nišu da idu da vide krupnu stoku u zaštitnom pojasu autoputa, dovoljno im je da odu u Bubanj potok. I nije u pitanju jedna krava, nego dve. Da nije ozbiljno, bilo bi smešno.
Ali, gospodo, tom deonicom svakih 15 ili 20 minuta prolazi jedno vaše vozilo. Čudi me da tako nešto može da vam se desi. Ne njima, saobraćajcima, nego vama, jer ih niste naučili da moraju na prvom mestu da deluju preventivno, a ne represivno, da se kažnjava da bi se punio budžet.
Policija na pravom mestu ima preventivnu, regulatornu ulogu, pomoć, pa tek onda deluje kao vaspitno sredstvo. Kazna - ako ne pomaže ništa drugo.
Video sam da može država, ako hoće, da učini nešto u saobraćaju. Ne kažem da ove diskusije nisu dale već neke prve rezultate, ali ste još uvek daleko od toga da ste me ubedili da neće biti povlašćenih u saobraćaju. Ne pričam sad ovde o ministrima, poslanicima i tako dalje. Pričam o onoj gospodi kojoj niko ne sme ništa, pričam o skupocenim automobilima, o džipovima, o zatamnjenim staklima, o tome kakvi oni odnos imaju prema policiji. I potpuno razumem kakav odnos policija ima prema njima, jer je očigledno da iza tih momaka, ukoliko hoće da sprovode zakon, niko neće da stane sa obećanjem da nastave da rade svoj posao kako treba i da im se zbog toga ništa neće desiti.
Dame i gospodo, mislim da je vreme i da se prestane s tom igrom koja se dešava sa vozilima koja su stranih tablica jer navodno zbog zloupotreba saobraćajne policije mogu da rade po autoputu šta god hoće. Ukoliko ima zloupotreba, treba što pre s tim da prekinete, a ako ih neko maltretira, maltretira ih pogranična policija, pa se malo njima obratite da više i brže propuštaju. Ali, svakako je sramota da nama ovde autobusi stranih registarskih tablica voze po autoputu 130 km i više.
I sramota je da neko zabranjuje policajcu koji je na terenu da radi svoj posao. Samo ih naučite da naprave razliku u prekršajima, da naprave gradaciju. Ako već prekršaji postoje, da prvo sankcionišu one koji su društveno opasniji, a ne, kao što je bilo situacija, da se meri brzina kada vozilo izlazi iz pojasa, iz dela gde je ograničenje. Ne kada ulazi, gde je društveno opasno, nego kada izlazi, jer je bolji zakon.
Evo vam primera ovde, Bubanj potok, "Lastina" garaža. Nikada nećete videti saobraćajnu policiju da stoji s one strane od Niša prema Beogradu, gde je nizbrdica, i da meri brzinu, nego iz Beograda prema Nišu, kada izlazi, kada više nema nijedne raskrsnice, nijednog uključenja, ničega. Slažem se, krši zakon ograničenja 80, ali je manje društveno opasan nego onaj koji sa 140 na nizbrdici ulazi u grad.
Moraćete više da radite sa svojim ljudima na njihovoj obuci. Samo tako, uz to da je zakon jednak za sve, da nema povlašćenih u tamnim i skupim automobilima sa zatamnjenim staklima, kojima policija ništa ne može, s takvim pristupom možemo da kažemo da smo nešto uradili za bezbednost u saobraćaju. Međutim, još uvek ste daleko od toga da ste me u to ubedili, tako da ne verujem da će ovaj zakon, ukoliko ne pretrpi još dosta izmena, bitno da poboljša na neki duži vremenski period bezbednost saobraćaja u Srbiji.