Hvala lepo, gospođo Čomić.
Glava 4. u poglavlju XII Predloga zakona o bezbednosti saobraćaja odnosi se na prava i obaveze kandidata za vozače, a spomenutom problematikom bave se članovi 218, 219. i 220. Amandman koji sam podneo odnosi se na član 218, konkretno na ukupnu cenu koštanja teorijske i praktične obuke za vozače, u koju je uključena i cena koštanja svih potvrda koje se izdaju za izvedenu obuku.
Poznato je da obuka za vozače, kao uostalom i svaka druga obuka, obuhvata kako teorijski, tako i praktični deo, koji zajedno sadrže niz različitih radnji i aktivnosti koje treba da predstavljaju jednu zaokruženu sadržajnu i logičku celinu, a koje moraju da se realizuju kroz različite oblike nastave. Sama nastava, kao planski, unapred organizovan proces, mora da ima svog rukovodioca, predavača teorijske nastave za teoretski deo obuke, odnosno instruktora vožnje za praktični deo, i normalno je da oni moraju da imaju adekvatnu kvalifikaciju za ovu vrstu delatnosti.
Pri tome se efikasnost obavljene nastave meri osposobljenošću kandidata za vozača za snalaženje i samostalno učestvovanje u realnim saobraćajnim situacijama, a kakva će i kolika ova efikasnost biti zavisi od niza faktora, pre svega psihološke ličnosti kandidata, zatim predavača i instruktora, a onda od obrazovnih sadržaja, tj. plana i programa izvođenja nastave, a takođe i od tehno-ekonomskih okolnosti, kao što su kvalitet voznog parka, opremljenost poligona za obuku i cena koštanja same nastave.
Kada je u pitanju cena, to je ono što se odnosi na moj amandman, poznata je stvar da kvalitetno obavljena nastava mora da ima i svoju cenu, i to je ono što se danas razlikuje od jedne do druge auto-škole. Međutim, nejasno je zašto je predlagač zakona u članu 218. stav 3. predložio da u cenu koštanja obuke ulazi i cena svih izdatih potvrda, jer na taj način dolazimo do situacije da u cilju izdavanja jedne potvrde kandidat može da se opredeli za onu auto-školu kod koje je to mnogo jeftinije, a logično bi bilo da cene ovih potvrda i svih uverenja budu, shodno Zakonu o administrativnim taksama, iste na nivou cele republike. Na taj način bi se izbeglo da na uštrb kvaliteta obuke kandidat bira onu školu koja je jeftinija, a nudi mnogo manje od neke normalno opremljene auto-škole.
Smatramo da bi u vreme ekonomske krize to imalo i veliki ekonomski efekat, jer smanjenje cena raznih uverenja i potvrda koje se izdaju kandidatima i te kako može da utiče na ionako otanjeni budžet naših građana. U vreme ekonomske krize sve treba da svedemo u realne i prihvatljive okvire, pa tako i cenu ovih potvrda, za koje predlažemo da budu jedinstvene na nivou cele republike, a ne da variraju od jedne do druge auto-škole.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 220. amandmane su, u istovetnom tekstu, podneli narodni poslanici Radovan Radovanović i Ognjen Mihajlović. Vlada i Odbor za saobraćaj i veze nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 221. amandman je podneo narodni poslanik Radovan Radovanović. Vlada i Odbor za saobraćaj i veze nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 221. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Ostojić.
Vlada i Odbor za saobraćaj i veze nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 221. amandman je podneo narodni poslanik Bojan Mladenović.
Vlada i Odbor za saobraćaj i veze nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović.

Moj kolega Bojan Mladenović predvideo je u članu 221. stav 2. tačka 1) da se reči "bezbednosti saobraćaja" zamene rečima "obuke vozača", tako da bi ta tačka glasila – da ima najmanje višu stručnu spremu saobraćajne struke, smer drumski saobraćaj (što sada i vi predviđate zakonom, kao što smo mi malopre pokušali amandmanom da ispravimo) ili visoku stručnu spremu druge struke i najmanje pet godina radnog iskustva u oblasti obuke vozača.
Mi smatramo da zaista nije dovoljno da bude neko sa visokim obrazovanjem ko je bio u oblasti bezbednosti saobraćaja. Oblast bezbednosti saobraćaja ne podrazumeva uvek i obuku vozača ili nije samo to.
Oblast bezbednosti saobraćaja je nešto potpuno drugo i smatramo da je rešenje koje smo predložili mnogo konkretnije, adekvatnije i u duhu vaših namera koje predlažete da ovaj zakon po svojoj sadržini donese.
Mnogo je toga ostalo nedorečeno u zakonu, iako ste jedan izuzetan broj amandmana i prihvatili.
Vratio bih se samo na član 217, koji u stavu 2. kaže: ''Izuzetno od stava 1. ovog člana kandidat za vozača može upravljati bez nadzora instruktora vožnje vozilima kategorije AM, A1, A2, B1 i F, osim prilikom obavljanja početne praktične obuke na uređenom poligonu''.
Mi smo malopre u kontekstu ovih kategorija razgovarali i niste bili spremni da prihvatite amandmane koji su na neki način unosili elemente fleksibilnosti i što se tiče starosti u vezi sa kategorijama, ali i u vezi sa činjenicom da će traktore u budućnosti moći da voze samo oni koji završe isključivo stručnu obuku za vožnju traktora.
Kad je postupak vožnje, odnosno već svršenih vozača i upotrebe traktora u pitanju, tu ste izuzetno restriktivni, ali u postupku obuke ste fleksibilni i dajete čak da kandidati mogu upravljati bez nadzora instruktora.
To su neke stvari koje objektivno ostavljaju određene dileme i sumnje da li je zakon uređen do kraja.
Da je bilo sreće da je ovaj zakon usvojen mnogo ranije, dve, tri ili šest godina ranije, možda danas statistika ne bi bila onako ubedljivo tragična ili katastrofalna kako smo čuli da jeste, a sa druge strane, praksa primene zakona od šest godina danas bi omogućila da razgovaramo o predlogu izmena i dopuna ovog zakona i da u taj isti zakon zaista unesemo sve nove mere, nova rešenja koja će zaista biti zasnovana na iskustvu i svemu onome što karakteriše bezbednost saobraćaja.
Mi smatramo da je država tu postupila neodgovorno. Smatramo da postoje određeni članovi u ovom zakonu koji su ostali nedorečeni.
Nažalost, čini mi se da niste imali dovoljno sluha za stavove opozicije, iako ste, ponavljam, jedan određeni broj amandmana prihvatili.
Takođe, iskoristio bih priliku da kažem da je dobro to što ste prihvatili amandman kojim se primena ovog zakona odlaže. Ukoliko je moguće, možda je dobro iskoristiti to vreme i da ostale nedorečenosti popravite kako bi mere dale pun efekat na terenu.
Zaista je bilo besmisleno da ovaj zakon stupa na snagu osam dana posle objavljivanja, a tim istim zakonom predviđate da stotinu ili više propisa nadležna ministarstva ili sektori koji će biti angažovani u sprovođenju ovog zakona, znači u roku od šest meseci, napišu.
To je dobro što ste uradili, ali čini mi se da nije dovoljno da bi ovaj zakon bio onakav kakav bi odgovarao svima nama koji smo učesnici u saobraćaju.

Reč je tražio ministar Milutin Mrkonjić. Izvolite.

Poštovani poslanici, dame i gospodo, kada smo počeli pripremu ovog zakona, a to je bilo pre devet meseci, dakle mesec dana pošto je Vlada izabrana, gospodin Dačić i ja, sa našim timovima, nismo ni sumnjali da će Skupština, ovaj visoki dom, u čijem sastavu rade tri bivša ministra saobraćaja i ovako kvalitetni poslanici kao što ste vi danas, dati ovakav prilog i doprinos da ovaj zakon bude ono što i želimo.
Entuzijazam kojim ste učestvovali u raspravi, kritike koje su uvek bile na granici odmerenosti (zapisao sam 85 primedaba koje ste stavili, a koje nismo uvrstili u ove amandmane), želja da se stvarno donese zakon koji građani željno očekuju i usvojen 81 amandman od 244, koliko mi brojimo, profesore Šami, govori o tome da je stvarno veliki posao sada iza nas. Do kraja ćemo usvojiti još negde oko 20 amandmana. Upravo zbog želje profesora Šamija da ovo ode na televiziju ja to sada i govorim.
Naravno, doprinos, pre svega, Zorana Šamija, gospodina Zorana Ostojića, gospodina Dragana Stevanovića, što je za mene veliko iznenađenje, gospodina Mirka Čikiriza, gospođe Jasmine Milošević i čitavog niza poslanika je pokazao da ovaj zakon ima stvarno ogroman interes građana i da je ono što smo mi uradili do sada samo polazna osnova za dalje.
Imamo šest meseci do primene zakona da još neke stvari popravimo. Ovo što ste vi danas ovde kritikovali, dajem reč u ime Ivice Dačića i moju reč da ćemo to već od sutra pokušati da sprovedemo, barem deo tih članova. Naravno, onda sledi primena zakona jer je primena zakona ono što je najvažnije.
Posebno me, kao čoveka koji vodi infrastrukturu, iznenađuje želja većine govornika da infrastruktura bude u prvom planu u narednim godinama.
Naravno, i Vlada Republike Srbije je to pokazala. Kako je jedan kolega rekao – čovek, vozilo i put su ono što je saobraćaj. Prema tome, država će uložiti daleko veće napore da taj treći element bude daleko bolji nego što je do sada bio.
Gospodin Stevanović je govorio, neću se mnogo vraćati na sve te primedbe jer neću stići, hoću da vi još govorite dok televizijski prenos traje, o tim crnim tačkama.
Naravno, crne tačke ne mogu da budu predmet zakona, ali do kraja godine ćemo završiti sve projekte vezane za Koridor 10 i autoput prema Čačku. Iduće godine ćemo početi i realizaciju autoputa prema Čačku.
Dakle, te crne tačke ćemo otkloniti samo na taj način što ćemo izvršiti modernizaciju naših puteva i veći deo novca uložiti u održavanje, da tako kažem, otklanjanje tih elemenata vezanih za put.
Dakle, infrastruktura jeste važna, poklonićemo joj mnogo veću pažnju i budite ubeđeni da će država stajati iza ovoga što ja sad kažem. Nije mi samo jasno, mislim da je bio kolega Saša, šta mu je značilo to da ja nisam zainteresovan. Čime sam to pokazao da nisam zainteresovan? Možda mi posle u hodniku i objasni to.

Da li još neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Zoran Šami. Vreme na raspolaganju je šest minuta.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Gospodine ministre, dame i gospodo kolege poslanici, DSS je na početku istakao da svakako podržava neophodnost donošenja novog zakona o bezbednosti saobraćaja. Naveli smo i razloge.
Takođe smo ukazali na to da smo u prvi mah imali potrebu da na 350 i nešto članova ovog zakona podnesemo oko 300 amandmana. Odustali smo prosto zato što neke stvari nije bilo moguće menjati, jer bi trebalo menjati mnogo toga, čitava poglavlja, a s druge strane, nismo hteli baš sa svakom sitnicom da zamajavamo Skupštinu.
Tako da smo podneli 73 amandmana. Ono što do sada znam jeste da je od tih 73 amandmana prihvaćeno 12. Moram da priznam da mi nije jasno zašto maltene svi amandmani koje smo podneli nisu prihvaćeni, jer su svi veoma, veoma suvisli.
Ponoviću i našu osnovnu zamerku ovom zakonu, a to je da i dalje primenjuje pogrešnu logiku. Mi pravimo zakon u 21. veku, 2009. godina je. Pravimo zakon koji bi valjda trebalo da sledi neke evropske standarde. U tu Evropu se svako zaklinje, i kad treba i kad ne treba. A s druge strane, vrlo često koristimo logiku koja je primerena ne čak ni 90-im, ne čak ni 80-im, nego u nekim slučajevima i 50-im godinama prošlog veka. Najbanalniji primer, ovaj poslednji za koji sam se javio– šta ima ministar unutrašnjih poslova da se bavi time kako se školuju vozači? Da li je to posao MUP-a? I dalje mislimo da jeste. I to nije dobro.
Uložili smo veliki trud. Očigledno nismo na zakon gledali politički i najbolji dokaz za to je sledeći. Postoje dve stranke u opoziciji koje se politički veoma razlikuju, LDP i DSS, ali na nesreću ovog zakona, mi se složismo oko tog zakona – da zakon ništa ne valja.
Izvinjavam se gospodinu ministru. Mislim da bi bilo mnogo bolje da je za zakon bilo nadležno ministarstvo saobraćaja, a ne MUP.
Doduše, gospodin Dačić je rekao prošli put, i to je tačno, da je inicijator toga bio prethodni ministar unutrašnjih poslova. To jeste tačno, ali odmah da vam kažem, sve ovo što govorim govorio bih i da je prethodni ministar unutrašnjih poslova ili bilo koji drugi ministar unutrašnjih poslova, to mene uopšte ne interesuje, ovo je par ekselans posao ministarstva saobraćaja. Ili, da budem precizan, ministarstva nadležnog za poslove saobraćaja, a može nekako i drugačije da se zove, mi volimo da izmišljamo razna imena.
Zahvaljujem gospodinu iz SPO koji je stvarno dao neki svoj iskreni doprinos da ovaj zakon bude bolji. Bio bih mnogo srećniji da su i drugi poslanici vladajuće većine pokazali neko malo veće interesovanje za ovaj zakon umesto što će ga po inerciji izglasati. Da su usvojeni još mnogi kvalitetni amandmani opozicije, zakon bi bio bolji. Ali ja se, pravo da vam kažem, uzdam u Evropu. Kada bude stigao zakon iz Brisela, izglasaćete ga, a neće mnogo ličiti na ovaj, verujte mi. Hvala.

Zahvaljujem. Vreme na raspolaganju narodnom poslaniku Zoranu Šamiju je minut i 30 sekundi kao poslaničkoj grupi i minut i 30 sekundi kao ovlašćenom predstavniku.
Prijave za reč po redosledu imaju narodni poslanici: Veroljub Arsić, Zoran Ostojić, Saša Maksimović, Jasmina Milošević i takav će biti red. Dakle, reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, s pažnjom sam slušao ministra gospodina druga Mrkonjića. On zahvaljuje svima. Verujem da je imao iskrene namere da ovaj zakon bude dobar, ali dovoljno je da pogledamo obrazloženje koje je Vlada dala na neke članove, pa da malo i posumnjamo u to. Neću da ulazim u stručnost tima od 50 ljudi koji su učestvovali u izradi ovog zakona. Verujem da su to ljudi od struke – struka je struka, teorija je teorija, praksa je praksa, a život je život.
Voleo bih da se ovaj zakon ne završi osnivanjem Agencije, uvođenjem kaznenih poena, izdavanjem licenci i, naravno, represijom koju će državni organi da sprovode na putu.
Kad pogledam obrazloženje Vlade već na sledeći član, daju mi za pravo da sumnjam da je baš tako.
Kolega je tražio da licenca ne važi pet, nego deset godina – za ispitivače, za lica koja obavljaju tehnički pregled, za profesionalne vozače i evo kakav su odgovor dobili od Vlade: „Vlada ne prihvata ovaj amandman jer je intencija bila da se određivanjem relativno kratkog roka od pet godina, a ne deset kako predlaže predlagač amandmana, obezbedi da predavači teorijske obuke kontinuirano prate razvoj tehničko-tehnoloških uslova koji su karakteristični za 21. vek. Smatramo da bi predloženi rok od deset godina bio neprimereno dug zbog brzog napretka tehnologije...“
Dame i gospodo, meni nedostaje još 20 i nešto dana da vozačku dozvolu imam 19 godina. Volan je u Srbiji ostao na levoj strani, na desnoj strani je menjač, zna se gde su kočnice, kvačilo, gas, zna se šta su pokazivači svetla.
Ne vidim šta će to toliko da se promeni da bi se licenca skraćivala na pet godina. Jedino ukoliko smatrate da za pet i više godina nećemo više voziti automobile nego neka druga vozila, možda svemirske brodove, letelice ili šta već. Tako da imam pravo da sumnjam da su i ovaj zakon neki kreirali zbog sebe, ne zbog građana. Zbog sebe, zato što će oni da budu ti koji će da drže predavanja, zbog toga što će oni da budu ti koji će to da naplaćuju od građana.
Ali, hajde da se vratimo samom zakonu i saobraćaju. Više puta sam isticao da problemi koje imamo u saobraćaju i bezbednost saobraćaja neće rešiti jedan zakon, već da je to problem društva u celini i da, kada je u pitanju bezbednost saobraćaja, moraju svi na tome da rade – na prvom mestu oni koji su najodgovorniji za sprovođenje zakona, a to je saobraćajna policija. Nisu se nama putevi i putna infrastruktura toliko promenili da bismo imali ovako drastičan skok nebezbednosti u saobraćaju u proteklih 15 godina. Problem su neke navike koje moramo da iskorenimo, a na prvom mestu mora da se iskoreni navika rata između saobraćajne policije i vozača.
Nekome je to smešno, ali zamislite se malo i nad činjenicom da baš zbog tog rata koji se vodi između te dve grupacije mnogi drugi učesnici u saobraćaju krše zakon saobraćajnoj policiji ispred nosa, a niko ne reaguje. Ne krivim ja te momke koji su na ulici. Problem je u tome što nigde u ovom zakonu ne piše ko će, kada i kako sa njima da radi, da shvate da zbog bezbednosti u saobraćaju saobraćajna policija mora da postoji na prvom mestu kao organ koji pomaže učesnicima u saobraćaju, reguliše saobraćaj, a tek onda, ukoliko i zakon i pretnje i sve ostalo ne pomaže, da se priključi represija, tj. kažnjavanje.
Tu ima još mnogo problema, kada se uđe u suštinu te teme. Sam problem zakona jeste što me ni predlagač ni mnogi drugi nisu ubedili da će na tome da se radi. I pre nekoliko dana sam spominjao neku krupnu stoku koja se napasa u zaštitnom polju pored autoputa. Nekima je to bilo smešno, ali sada mogu da kažem i ministru i gospodi iz Republičke uprave za saobraćaj da ne moraju više 40 km od Beograda prema Nišu da idu da vide krupnu stoku u zaštitnom pojasu autoputa, dovoljno im je da odu u Bubanj potok. I nije u pitanju jedna krava, nego dve. Da nije ozbiljno, bilo bi smešno.
Ali, gospodo, tom deonicom svakih 15 ili 20 minuta prolazi jedno vaše vozilo. Čudi me da tako nešto može da vam se desi. Ne njima, saobraćajcima, nego vama, jer ih niste naučili da moraju na prvom mestu da deluju preventivno, a ne represivno, da se kažnjava da bi se punio budžet.
Policija na pravom mestu ima preventivnu, regulatornu ulogu, pomoć, pa tek onda deluje kao vaspitno sredstvo. Kazna - ako ne pomaže ništa drugo.
Video sam da može država, ako hoće, da učini nešto u saobraćaju. Ne kažem da ove diskusije nisu dale već neke prve rezultate, ali ste još uvek daleko od toga da ste me ubedili da neće biti povlašćenih u saobraćaju. Ne pričam sad ovde o ministrima, poslanicima i tako dalje. Pričam o onoj gospodi kojoj niko ne sme ništa, pričam o skupocenim automobilima, o džipovima, o zatamnjenim staklima, o tome kakvi oni odnos imaju prema policiji. I potpuno razumem kakav odnos policija ima prema njima, jer je očigledno da iza tih momaka, ukoliko hoće da sprovode zakon, niko neće da stane sa obećanjem da nastave da rade svoj posao kako treba i da im se zbog toga ništa neće desiti.
Dame i gospodo, mislim da je vreme i da se prestane s tom igrom koja se dešava sa vozilima koja su stranih tablica jer navodno zbog zloupotreba saobraćajne policije mogu da rade po autoputu šta god hoće. Ukoliko ima zloupotreba, treba što pre s tim da prekinete, a ako ih neko maltretira, maltretira ih pogranična policija, pa se malo njima obratite da više i brže propuštaju. Ali, svakako je sramota da nama ovde autobusi stranih registarskih tablica voze po autoputu 130 km i više.
I sramota je da neko zabranjuje policajcu koji je na terenu da radi svoj posao. Samo ih naučite da naprave razliku u prekršajima, da naprave gradaciju. Ako već prekršaji postoje, da prvo sankcionišu one koji su društveno opasniji, a ne, kao što je bilo situacija, da se meri brzina kada vozilo izlazi iz pojasa, iz dela gde je ograničenje. Ne kada ulazi, gde je društveno opasno, nego kada izlazi, jer je bolji zakon.
Evo vam primera ovde, Bubanj potok, "Lastina" garaža. Nikada nećete videti saobraćajnu policiju da stoji s one strane od Niša prema Beogradu, gde je nizbrdica, i da meri brzinu, nego iz Beograda prema Nišu, kada izlazi, kada više nema nijedne raskrsnice, nijednog uključenja, ničega. Slažem se, krši zakon ograničenja 80, ali je manje društveno opasan nego onaj koji sa 140 na nizbrdici ulazi u grad.
Moraćete više da radite sa svojim ljudima na njihovoj obuci. Samo tako, uz to da je zakon jednak za sve, da nema povlašćenih u tamnim i skupim automobilima sa zatamnjenim staklima, kojima policija ništa ne može, s takvim pristupom možemo da kažemo da smo nešto uradili za bezbednost u saobraćaju. Međutim, još uvek ste daleko od toga da ste me u to ubedili, tako da ne verujem da će ovaj zakon, ukoliko ne pretrpi još dosta izmena, bitno da poboljša na neki duži vremenski period bezbednost saobraćaja u Srbiji.

 Vreme preostalo na raspolaganju kao ovlašćenom predstavniku je jedan minut i 20 sekundi.
Reč ima narodni poslanik Saša Maksimović. Pravo na repliku, na osnovu direktnog pominjanja. Izvolite.