Poštovano predsedništvo, gospodine ministre i saradnici u Ministarstvu poljoprivrede, dame i gospodo narodni poslanici, gospođa Jorgovanka Tabaković je podnela amandman na član 4. stav 3. sa predlogom da se izmeni ovaj član tako da u suštini strategiju razvoja poljoprivrede ne donosi Vlada nego da donosi Narodna skupština.
Smatramo da ima osnova da se ovakav amandman prihvati jer strategija je jedan dugoročni strateški dokument i samim tim se donosi na deset godina. Samo donet od strane Narodne skupštine on se može u potpunosti ispoštovati i od nekih narednih vlada, nakon isteka mandata Vlade koja je predložila ovaj zakon.
U protivnom, takav jedan dokument koji se zove strategija, ne može biti od strategijskog značaja ako dođe do promene strukture vlasti i konstituisanja neke nove vlade ili neke nove vladajuće većine. Aktivno sam učestvovao i u raspravi o donošenju postojeće strategije koja je doneta u leto 2005. godine i koja zvanično i dalje egzistira kao strateški dokument u oblasti razvoja poljoprivrede, iako mislim da će se i ministar i saradnici u Ministarstvu složiti da je ona prevaziđena.
Samim tim da je iz iste stranke ministar koji je bio pre gospodina Dragina, koji je sa saradnicima godinu dana potrošio na izradu nove strategije. Nakon konstituisanja nove Vlade i ovog ministarstva u suštini taj deo posla je derogiran i prekinulo se sa radom i izradom nove strategije.
Međutim, sigurno da ima osnova da se ozbiljnije poradi na strategiji u odnosu na ukupno stanje naše poljoprivrede i naše poljoprivredne proizvodnje. Takav jedan dokument koji ima dugoročni karakter može imati tu dugoročnost samo ako ga donese Narodna skupština.
Izmena jednog takvog strateškog akta, takođe, mora ići u skladu sa skupštinskim poslovnikom i sa skupštinskom procedurom, što je mnogo kompleksnije i mnogo složenije nego kada donese Vlada jedan takav dokument.
Ponovo podvlačim da svaku narednu vladu takva strategija apsolutno ne može da obaveže. Mislim da je zaludno da stoji ovaj rok od 10 godina, trebalo je onda da predložite da se strategija donosi na četiri godine, koliko je mandat jedne vlade, pa eventualno onda produžavati svake četiri godine.
Mislim da je i ovde bilo osnova da predlagač ovog zakona prihvati ovaj amandman, jer mislim da bi to u krajnjem imalo i veću težinu i značaj, nego ovako formalno će stajati 10 godina. Podvlačim da to u životu neće biti sigurno tako. Toliko.

 Da li još neko želi reč? (Ne.)
Ako ne, na član 5. amandman je podneo Veroljub Arsić.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 5. i dobio obrazloženje da amandman ne može da se prihvati zato što nije u skladu sa politikom koju predviđa EU kada je u pitanju planiranje poljoprivrede.
Međutim, mogu da kažem da sve vlade od 5. oktobra naovamo nemaju jedan ozbiljan strategijski plan kada je u pitanju poljoprivreda, koja je u osnovi naša najvažnija privredna grana. Da se ne zanosimo, Srbija je poljoprivredno-agrarna zemlja. To je njena strateška grana. Međutim, sve ove vlade do sada su uglavnom sledile direktive EU slepo, ne pokušavajući da te iste direktive prilagode realnoj situaciji u poljoprivrednom sektoru.
Naša Vlada nema odgovore na pitanje, kakva je strategija Vlade Republike Srbije kada je u pitanju prekomeran uvoz poljoprivrednih proizvoda? Kakva je strategija Vlade Republike Srbije kada je u pitanju sitan poljoprivredni posed, odnosno mali individualni poljoprivredni proizvođači? Kakva je strategija Vlade Republike Srbije kada je u pitanju zadrugarstvo itd.
Strategija Vlade se do sada svela na to da se na poljoprivredne proizvode i poljoprivredni repromaterijal uvodi porez. Sledeća strategija, da su poljoprivredni proizvođači, pogotovo oni mali, prepušteni tržištu, gde imaju konkurenciju koju ne mogu da izdrže, konkretno uvoznički lobi koji se i te kako oseća u plasmanu poljoprivrednih proizvoda.
Naša Vlada u ovom trenutku nema ni strategiju šta će sa viškom poljoprivrednih proizvoda, obzirom da Srbija gaji tradicionalne poljoprivredne kulture, kao što je pšenica, kao što je kukuruz. Pojavljuju se tržišni viškovi.
Potpuno se u poslednjih nekoliko godina uništavaju stočni fondovi Republike Srbije, znači, niskom otkupnom cenom stoke, tako da se sa zamiranjem stočnog fonda uništava primarna poljoprivredna proizvodnja i poljoprivredna industrija, pogotovo kada je u pitanju prerada poljoprivrednih proizvoda.
Voleo bih da ministar ustane i da kaže, kako Vlada Republike Srbije, pošto ima neki kontinuitet koji se prati već desetak godina, zamišlja kako će naše poljoprivredne proizvođače da spremi za utakmicu koju imaju sa stranim poljoprivrednim proizvođačima i uvozničkim lobijem, pogotovu kada je u pitanju sitan poljoprivredni sektor, koji ne može da izdrži bez ozbiljne pomoći države tu konkurenciju.
Samo bih još da skrenem pažnju da se Vlada okane ideje da treba subvencionisati poljoprivredna domaćinstva po jednom hektaru obradive površine. Neka se prebace na nešto što je realnije, a to je subvencionišite poljoprivredni proizvod. On je taj koji daje nešto. Na taj način stimulisaćete poljoprivredne proizvođače da još više ulažu u poljoprivrednu proizvodnju, jer se sa većim ulaganjem očekuje i veća dobit. Ne, vi paušalno, 100 evra po ha, pa ko se snađe, kom obojci, kom opanci.
Ova vlada zbog takve politike i straha da prihvati tu odgovornost, da bismo imali skijališta i ne znam šta sve još u Srbiji, turizam, što ne može da bude naša osnovna privredna grana, nego na prvom mestu poljoprivreda, pa sve ostalo, plaši se ako uđe u ovakav sistem poljoprivrednih subvencija, hoće li ukoliko godina bude dobra to moći da ispoštuje, zaboravljajući pri tom da radi za građane i poljoprivredne proizvođače, a ne za nekog drugog.

Reč je tražio ministar Saša Dragin.

Zahvaljujem na diskusiji uvaženom poslaniku. Ono što ste verovatno mislili, to je vezano za program razvoja poljoprivredne proizvodnje, mislim da se možete sa tim upoznati na našem veb sajtu ili možemo da vam damo u pisanom obliku, to je Plan razvoja poljoprivredne proizvodnje od 2009. do 2011. godine.

To je prvi strateški dokument koji je donet, a ne obuhvata samo povećanje poljoprivredne proizvodnje, nego definiše podizanje institucionalnih kapaciteta, kao i zakonodavni okvir, ali i materijalne subvencije poljoprivredne proizvodnje u sledeće tri godine. Mislili smo da je neozbiljno da se u ovom trenutku radi nešto na duži niz godina iz razloga nemogućnosti da se procene brzine evropskih integracija u ovom trenutku.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić, pravo na repliku. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, shvatite da se nalazi u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Nisam hteo da tražim i reklamiram Poslovnik. Mene ne interesuje sajt Ministarstva. Sajt je nešto čisto radi informisanja.
Ovde se nalazim u Skupštini i ispred mene stoji ministar za koga sam glasao ili nisam glasao kao narodni poslanik. Imate set zakona iz oblasti poljoprivrede. Imate kolko god hoćete vremena na ovom svetu da svima nama 250 kažete kakva je vaša strategija, jer na osnovu te strategije nas možete da opredelite kako ćemo da diskutujemo i o amandmanima, kako ćemo da glasamo o zakonu i o amandmanima pojedinačno, da li je to za nas prihvatljivo ili nije.
Morate da se složite s tim da predstavnici Vlade ovde dolaze da taj program, strategiju ili šta god već hoćete objasne narodnim poslanicima. Neki amandmani, kao na primer amandman narodnog poslanika Jorgovanke Tabaković, tražio je da strategija bude usvajana u Skupštini, zašto da ne. O tome se radi.
Čini mi se da u toj žurbi da što pre donesete zakon skraćujete raspravu, čak i vi kao predlagač, a tu strategiju treba da znate napamet u bilo koje doba dana i noći, jer vi treba da je sprovodite. Hvala.

Reč ima poslanica Judita Popović.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministri i ostali članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, kada govorimo o strategiji ili nacionalnom programu u bilo kom domenu privrede onda pretpostavljamo da je ta strategija predviđena i u pogledu načina rešavanja krize.

Konkretno, kada govorimo o jednom tako bitnom poljoprivrednom zakonu, onda se misli na svetsku ekonomsku krizu i na domaću krizu u okviru ove privredne grane, dakle, na koji način je predviđeno da se prevlada ta kriza, koja strategija je predviđena za prevladavanje krize? Zatim, trebalo bi da postavimo pitanje - ima li Vlada, odnosno Ministarstvo poljoprivrede jednu ozbiljnu strategiju, na koji način će primeniti i sprovoditi ove zakone koji su na dnevnom redu? Kao treće, postavlja se pitanje - postoji li ozbiljna strategija u pogledu reformskog kursa za dalji razvoj poljoprivrede, o čemu se govori i piše u medijima, u novinama, na televiziji i slično?

To su one strategije koje su potrebne da bi poljoprivreda stala na noge, koja se, moraćete priznati, ipak nalazi na veoma niskim granama. Smatram da je za to što je prepolovljen budžet za poljoprivredu u znatnoj meri odgovorno i Ministarstvo za poljoprivredu, jer nije znalo na pravi način da se izbori za sredstva koja će omogućiti poljoprivredi ne samo da opstane, nego i da se razvija, i to po nekom reformskom kursu u koji se Ministarstvo kune i isti propagira.

Sa prepolovljenim budžetom teško da će moći nešto ozbiljnije da se uradi, osim da se neki najnužniji troškovi pokriju.

Poljoprivreda je u ozbiljnoj krizi u Srbiji. Ona se ispoljava u smanjenom broju zaposlenih, u manjim platama, u manjoj tražnji, umanjen je izvoz, kao i uvoz, manje je poljoprivrednih kredita. Rezultati su smanjenje vrednosti proizvodnje, smanjenje profita, teškoće u otkupu pšenice, suncokreta, soje. Predviđa se i ozbiljna migracija, s obzirom da kada se poljoprivreda nalazi u krizi, onda se nalazi i stanovništvo u krizi i odlazi tamo gde bi moglo da nađe sredstva za preživljavanje.

Usporiće se reforme u poljoprivredi, manje će biti stranih direktnih investicija. Već se osetno vidi da je mnogo manje tih direktnih investicija, sporiji razvoj, proizvodnja u višoj fazi prerade, koja je jako važna za privredu i ekonomiju Srbije. Usporava se integracioni proces poljoprivrede u EU.

Država je suočena sa ovom krizom, a daje odgovor tako što izdvaja znatno manja sredstva za poljoprivredu. Nema budžetske podrške za poljoprivredu. Nema direktnih investicija koje će da pospeše tu poljoprivrednu proizvodnju, kao i privatnu inicijativu za pokretanje biznisa od strane pojedinih seljaka.

Potrebni su krediti za finansiranje proizvodnje, za preduzetništvo u poljoprivredi, kao i za otkup proizvoda, kao i za poboljšanje trgovinske razmene. Time što je smanjen, prepolovljen budžet za Ministarstvo poljoprivrede, to je faktički onemogućeno. Moram stalno da ponavljam tu činjenicu, jer to je najbolji pokazatelj gde se nalazi poljoprivreda danas u Srbiji.

Naime, iz godinu u godinu se odlažu određeni koraci koji su potrebni da se preduzmu, kako bi se prevladale bar pojedine teškoće koje se pojavljuju u poljoprivredi. Još 2005. godine je govoreno o tome da će se doneti jedan krovni zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju. Nažalost, četiri godine su prošle i tek je danas na dnevnom redu taj krovni zakon, a te četiri godine su bukvalno izgubljene.

Da je zakon donet 2005. godine, da smo tada imali zakon o bezbednosti hrane, danas sigurno ne bismo imali problema sa izvozom naših poljoprivrednih proizvoda. Štaviše, izvoz bi bio mnogo veći nego što to možemo da pretpostavimo sa ovakvim stanjem naše poljoprivredne proizvodnje i sa ovakvim načinom tretiranja poljoprivrede.

Naime, sa pravnim okvirom EU, sa pravilima i procedurama Svetske trgovinske organizacije i sistemom kontrole lanca hrane od njive do trpeze danas bi Srbija, umesto smanjenja, imala povećanje obima izvoza. Povećao bi se čak i broj izvoznih proizvoda, a u Srbiji nije obezbeđena zdravstvena bezbednost hrane, pa još nema izvoza svinjskog mesa, živinskog mesa, prerađevina od mesa, mleka, prerađevina od jaja, izvoz mleka je onemogućen. Bukvalno smo izgubili ove četiri godine koje su protekle od prvog nagoveštaja da bi moglo da se nešto osavremeni u našem zakonodavstvu što se poljoprivrede tiče. Zaista ne vidim razloga tome i ne razumem zašto se toliko čekalo i zašto je tek posle četiri godine stigao na dnevni red ovaj tako bitan zakon o ruralnom razvoju.

Nažalost, što se reformskog kursa Vlade tiče, i to je veoma diskutabilan kurs. Zašto? Zato što novi koncept poljoprivrede predviđa poljoprivredna gazdinstva kao usamljene jedinice, samostalnog odlučivanja i poslovanja, slabo informisanih seljaka. Bez plana i podrške unutar neke njihove asocijacije, seljaci su pred svetskom i unutrašnjom krizom ostali neodlučni.

U svetu se pospešuje udruživanje, tzv. zadrugarstvo, jer udruživanje organizacija i planiranje su jako bitni za agrobiznis, koji je inače jako ozbiljan biznis, a u Srbiji se za taj agrobiznis slabo mari, tako da je poljoprivreda uglavnom skrajnuta. Kako inače objasniti tu situaciju da je za NIP od 2007. godine do današnjeg dana izdvojeno preko jedne milijarde evra, a taj NIP nije pokazao ništa konkretno ni u pogledu izgradnje jednog mosta, a da ne pričamo o putnoj mreži, Koridoru 10 itd. Taj novac utrošen u poljoprivredu verovatno bi dao mnoge dobre rezultate i verovatno bi dao podsticaja tom agrobiznisu za izvoz i za dalji razvoj.

Da se vratimo na ove zadruge koje su kod nas bukvalno zamrle, neka vrsta udruživanja i asocijacije koje su veoma potrebne da bi se poljoprivrednici, odnosno ljudi koji se bave poljoprivredom, mogli pojaviti kao ozbiljni faktori na tržištu. Inače, mogu vam reći da u Evropi ima najmanje 40 miliona ljudi zaposlenih u tom agrobiznisu, u tom savezu zadruga, a ima najmanje 15 miliona seljaka udruženih u taj savez.

Dakle, tu postoji ozbiljan faktor koji može da se pojavi i da diktira određene uslove proizvodnje, određene uslove trgovine. Oni mogu da se organizuju, mogu da planiraju, mogu da posluju, za razliku od našeg individualnog seljaka, koji je bukvalno prepušten sam sebi da se snalazi, pogotovo danas u vreme krize.

Ponavljam, ova kriza ne potiče isključivo iz inostranstva. Ova kriza najmanje je uzrokovana svetskom ekonomskog krizom. Mi imamo ozbiljnu krizu u našoj poljoprivredi.

Polazim opet od toga da i sam budžet i planiranje budžeta nisu računali sa poljoprivredom kao ozbiljnim faktorom amortizacije krize, ozbiljnim faktorom ne samo amortizacije, nego i razvoja srpske privrede. Inače, kako drugačije objasniti ako tako ozbiljnoj privrednoj grani prepolovite budžet.

Taj prepolovljeni budžet će u znatnoj meri da utiče i na privredu Vojvodine, koja, poznato je, i te kako zavisi od poljoprivrede. Na taj način i Vojvodina je u neku ruku oštećena, jer ostaje da se sama snalazi i planira, i organizuje se, a pri tom ni pomoći, a ni razumevanja za to snalaženje neće dobiti.

Prema tome, bez novaca nema razvoja poljoprivrede. Bez novaca ostaje samo priča, ostaje da se plaćaju dugovi iz prethodnih godina. Ministarstvo, ukoliko se samo na plaćanje tih subvencija ograničava, ništa nije uradilo, a te subvencije nisu dovoljne za jedan ozbiljan podstrek, za razvoj poljoprivrede.

Da li je Ministarstvo razmišljalo o tome da se u pogledu PDV-a unesu neke novine? Mislim na PDV koji se odnosi na one segmente proizvoda koji su nužni za uzgoj stočarstva, za ratarstvo, sve ono što je potrebno za ishranu stoke, sve ono što je potrebno za lečenje stoke, sve što je potrebno za prehranjivanje, đubrenje zemljišta.

Da li su o tome razmišljali da se bar na neki način umanje taj PDV, tako da bi se smanjili i troškovi proizvodnje? Mislim da bi to bilo mnogo pametnije i mnogo bi bolje došlo seljacima i poljoprivrednicima nego te subvencije koje kasne, a često ih i ne dobiju iz raznoraznih razloga.

Da li još neko želi reč?
Na član 5. amandman je podneo poslanik Tomislav Ljubenović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podnela poslanica Vesna Marić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podnela Ljiljana Miladinović.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Mašić.