Smatram da je ovaj zakon izuzetno važan, bez obzira što ima samo nekoliko članova kojim se menjaju postojeće odredbe Zakona o spoljnim poslovima. Ovaj član je značajan pre svega zbog toga što nam pokazuje da mi, u stvari, ne znamo ko vodi diplomatiju ove države.
Da otklonim neke zablude koje su se čule u dosadašnjoj raspravi. Već 30 i nešto godina supruge onih koji rade u diplomatsko-konzularnim predstavništvima naše države u inostranstvu imale su jedno od prava iz radnog odnosa, da im miruje radni odnos u Srbiji dok su sa suprugom u inostranstvu, a takođe su imale pravo da uplaćuju doprinose kako ne bi gubile radni staž.
Međutim, ova izmena nije zbog toga učinjena, zato što to nije ni trebalo da se menja. Ova izmena se radi da bi se obezbedila pozicija onih koji kreiraju našu diplomatiju.
Moram da skrenem pažnju javnosti na to da je nekada ministar inostranih poslova bio vicepremijer, da je bio upravo taj predstavnik ove države u inostranstvu, da niko iz ove države nije mogao da ode u inostranstvo i da zastupa navodno interese ove države, a da prethodno nije dobio nešto što se zove platforma, saglasnost ili uputstvo Ministarstva inostranih poslova i znalo se da, kada dolazi neko iz inostranstva, ako razgovara sa predsednikom države, predsednikom Vlade, obavezno razgovara i sa ministrom inostranih poslova.
Sada, zahvaljujući propisima koji su doneti u poslednjih osam godina, imamo situaciju koja se može nazvati – svaka vaška obaška. Svako iz ministarstva može da razgovara i pregovara sa nekim svojim pandanom iz inostranstva. To je nešto neverovatno. Gde je tu jedinstvena državna politika?
Samo da vas podsetim šta se desilo 2000. godine, kada je Goran Svilanović upao u Ministarstvo inostranih poslova. Tada su i sistem komunikacije između ambasada i Ministarstva inostranih poslova promenili, pa to nije išlo sa nekim šiframa, depešama, nego običnim faksovima. To je jedan od primera kako se urušavala naša diplomatija. Naravno, taj proces nije zaustavljen.
Ovaj član, na koji se odnose ovi amandmani, značajan je zato što, mimo dosad poznatih standarda, ministar spoljnih poslova dobija, bukvalno rečeno, neograničeno diskreciono ovlašćenje. Takva vrsta diskrecionog ovlašćenja ne podleže nikakvoj kontroli, te zato mi za to ne možemo ni da glasamo. Jer, Ustav i zakon treba da budu sredstva ograničenja te vrste apsolutne diskrecije svakog pojedinca koji kao ovlašćeno službeno lice nastupa u ime nekog državnog organa.
Ovde se uvodi nova kategorija, zapošljavanje na određeno vreme do 4 godine bez konkursa, a da se pri tom ne zna ni koji je kriterijum, niti da li je nastupila ta okolnost, apsolutno ništa što bi moglo da služi kao uslov za proveru da li je ministar prekoračio diskreciono ovlašćenje. Na ovaj način, ako se usvoji ovaj član ili, da budem precizniji, ukoliko se usvoji kompletan ovaj zakon, a svima je jasno da SRS neće da glasa za ovaj zakon, onda praktično niko ne može da kontroliše ministra da li je izvršio zloupotrebu službenog položaja, da li je prekoračio službena ovlašćenja. Ovo što se njemu daje su carska ovlašćenja. To su ovlašćenja koja imaju monarsi. Monarh može tako nešto da uradi. On je to postao činjenicom rođenja. Srbija je, hvala bogu, republika, pa svako od državnih službenika mora i svoje radne obaveze i svoja ovlašćenja da prilagodi onome što je napisano u Ustavu i onom što stoji kao ograničenje u nekom zakonu.
Na kraju, da vam samo skrenem pažnju, gospođa Dragutinović kao ministar finansija jeste kompetentna za ovaj zakon, jer kompletna naša spoljna politika je politika zaduženja prema inostranstvu. Samo da vas podsetim, 1990. godine bivša SFRJ je dugovala 22 milijarde dolara, a po drugom proračunu je 30 milijardi dolara. Sada Republika Srbija, posle ovih skraćivanja (SRJ, Državna zajednica, pa sada Srbija, pa sada je oteto i Kosovo itd.) duguje 30 milijardi dolara.
Eto šta su uspeli za ovih osam godina. Uspeli su da otpišu dobar deo duga prema Pariskom i Londonskom klubu, da ugase sve domaće banke i da povećaju dug na ono što je nekada bio dug bivše SFRJ, a usput su prodali sve što je moglo da se proda u ovoj zemlji i što je bilo atraktivno za inostranstvo. Tako da je gospođa Diana ovlašćena za ovakav zakon. Doduše, samo je godinu dana ministar finansija, ali znate ko je bio pre toga ministar finansija, današnji predsednik Vlade, pre njega ovaj ministar za regionalni razvoj koji želi da ubaci ekonomske savetnike u 20 i nešto ambasada Srbije u inostranstvu.
Ovo što vi predlažete da se promeni nije interes Republike Srbije, nije interes građana Republike Srbije. Kakvi su efekti tih vaših diplomatskih napora u inostranstvu? Efekat je da se prvo poseti Rolan Garos, pa onda Jelisejska palata. Zašto? U vreme svetske finansijske krize, koja drma Srbijom već devet godina, mi ne možemo da svrtimo predsednika Republike Srbije da bude na Andrićevom vencu dva dana. I zato izmišlja bombaše, zato izmišlja nešto, samo da bi putovao po inostranstvu.
Građani Srbije nepogrešivo znaju - čim je Boris Tadić van zemlje, nešto se krupno priprema u zemlji. Samo da vas podsetim, prošle godine kada su oni na KiM proglasili nezavisnost, on je našao da ide kod prijatelja u Rumuniju, pa je jedan poginuo ispred Američke ambasade. Uvek kad je prpa, njega nema u zemlji. Slika se u inostranstvu kao veliki državnik, kao da njega bog zna šta nešto uvažavaju u tom inostranstvu, a nijedan naš interes nije uspeo da zaštiti, nijedan naš interes nije mogao da se ostvari.
Zato pozivam sve poslanike da u Danu za glasanje glasaju protiv ovog zakona ili, još bolje, da ne uđu u salu kada se glasa, kako se ne bi obezbedio ni kvorum za izglasavanje jednog ovakvog zakona.